Džejson Vuić, autor knjige

Yugo: uspon i pad najgoreg auta u istoriji

Američka ikona na četiri točka

Zašto je „posao veka“ propao u Americi i zašto uprkos tome „jugo“, u stvari, nije najgori auto? Zato što mnogi drugi nisu ni dospeli na američko tržište

Amerikancima je „jugo“ bio sve. Auto za odlazak u samoposlugu, modni hir i izvor inspiracije koji nije presušio 20 godina. Iako se u SAD ne prodaje više od petnaest godina, „jugo“ je u istoriju otišao tek prošle godine kada je poslednji komad skinut sa proizvodne trake.

Zato svaki prodavac automobila koji drži do sebe zna nekoliko viceva na račun automobila koji je bio „posao stoleća“ i ponos jugoslovenske privrede. Studentu koji traži četiri točka za što manje „zelembaća“ ponudiće po ceni jednog čak dva „jugo“ auta, a ako se mušterija namršti trgovac će smesta robu koju je do malopre hvalio, početi da kudi i to kroz šalu: Kako „jugo“ na autoputu ide preko 60 milja na sat? Kada ga staviš na kamion šlep službe. A zašto „jugo“ u čeonom sudaru ne trpi nikakvu štetu? Jer, udarac primi kamion šlep službe. I tako u beskraj.

Da „jugo“ može biti umetničko delo dokazano je u julu 1995. godine kada je profesor Kevin O’Kalahan sa studentima prestižne Škole za vizuelne umetnosti na centralnom terminalu železničke stanice u Njujorku organizovao izložbu Jugo nekst (Yugo Next). Zadatak je bio da se svakom od 39 polovnih automobila udahne novi život, novi smisao. „Jugo“ je vaskrsao kao tuš-kabina, harmonika, kamin, slot mašina, ispovedaonica, klavir, telefon, „zipo“ upaljač, a „jugo“ pretvoren u bioskop otkupio je američki milioner kako bi njegov desetogodišnji sin mogao da gleda „Nindža kornjače“ u svojoj spavaćoj sobi.

Nedavno, „jugo“ je postao književnost, kada je na Sajmu knjiga u Virdžiniji, 2. marta 2010. godine predstavljena knjiga “Jugo: Uspon i pad najgoreg auta u istoriji“. Ovim povodom NIN je razgovarao sa Džejsonom Vuićem, autorom knjige.

Vaša knjiga je od onih koje poklanjamo prijateljima za rođendan ili od onih što skupljaju prašinu u biblioteci?

- Rekao bih da je to akademska knjiga za popularnu publiku, ako to uopšte ima smisla. Pribavio sam nešto od internih dokumenata kompanije, federalnih izveštaja o bankrotu, zvaničnih izveštaja i razgovarao sam sa nekoliko desetina ključnih ljudi. Cilj mi je bio da napišem nešto popularno za američke čitaoce o aspektima srpske ili jugoslovenske istorije, koji ne uključuju ratove, etničke konflikte i političku borbu. Naravno, nema ničeg lošeg u takvim knjigama, i sve su to važne teme, ali ja sam želeo da pišem o nečemu drugom.

Knjiga je pre promocije privukla pažnju medija, recimo engleskog Ekonomista?

- Potpuno sam zatečen. Znao sam da imam zanimljivu priču za koju se Amerikanci mogu vezati, ali nisam očekivao toliko pažnje u Srbiji i Hrvatskoj. „Jugo“ je ikona u ovim zemljama, pretpostavljam jer postoji izvesna doza jugo-nostalgije. Poslušajte pesmu „Jugo 45“ grupe „Zabranjeno pušenje“ i znaćete na šta mislim.

Pored tolikih automobila otkud baš interesovanje za „jugo“?

- Kao Amerikanca, ali potomka Srba, oduvek me interesuju svi oni retki slučajevi kada je Jugoslavija privukla američku pažnju. Osamdesetih, Amerikanci bukvalno nisu znali ništa o Jugoslaviji. Neki su jedva čuli za Tita i zbog razlaza sa Staljinom smatrali su ga „dobrim komunistom“. Neki ljubitelji sporta su znali za Vladu Divca, Tonija Kukoča, možda i za Moniku Seleš. Mnogi su uživali u Olimpijskim igrama u Sarajevu. Pored toga, najprepoznatljiviji jugoslovenski proizvod u Americi je definitivno „jugo“. Kola su se pojavila u SAD u avgustu 1985. godine i u prvih nekoliko meseci ljudi su žurili da ga kupe. Sa cenom od 3.999 dolara bio je daleko najjeftiniji novi auto na američkom tržištu. „Jugo“ je bio ćef kupaca, prolazno ludilo poznato kao jugomanija. Ali to je trajalo kratko, do februara 1986. godine, kada je veoma uticajan magazin „Potrošačev izveštaj“ (Consumers Reports) napisao da je „bolje kupiti dobar polovan auto nego nov `jugo`“. Prodaja je od tog trenutka gotovo stala, a „jugo“ je postao šala. Nacionalna šala koja je našla svoje mesto u komedijama, knjigama, filmovima, TV-skečevima čak i u pop pesmama. Ovo nije istorija „Zastave“, a nije ni istorija jugoslovenske auto-industrije. Nisam želeo da pišem samo o specifičnosti automobila, već o istoriji našeg iskustva sa „jugom” i istoriju „juga“ kao američkog kulturnog fenomena. Radovalo bi me da neki srpski istoričar ispriča vašu stranu priče kako bi imali kompletnu sliku.

„Jugo“ je u američkom žargonu postao sinonim za jeftino đubre, neuspeh i nešto ružno. Zašto je on lošiji od, recimo, „trabanta“ koga i svinje pojedu?

- Da budem iskren, ne mislim da je „jugo“ najgori auto u istoriji. Američko tržište je jedno od najzahtevnijih na svetu i svaki proizvođač mora da dostigne visoke standarde vezano za emisiju gasova i sigurnosti. Ako ne ispunjavate standarde ovde ne možete da prodajete kola i zato sama činjenica da se „jugo“ ovde prodavao znači da nije najgori auto u istoriji. Rekao bih da „jugo“ nije najveći neuspeh, već samo jedan od mnogih. Trabanti, dačije, lade samare, poljski fijati, grčke deste, indijske tatoi, malezijski protoni i kineski dongfeng nikada se nisu prodavali u Americi upravo iz tih razloga. Mogli su samo da sanjaju kako prodaju auta u SAD, a „Zastava“ je to učinila i za to joj se mora odati priznanje. „Jugo“ je doživeo propast u SAD, ali to se dogodilo i mnogo većim kompanijama: Fijatu, Renou, Pežou i MG.

Iako je u Americi prodato preko 100.000 „juga”, ceo posao se smatra poslovnim promašajem. Zašto?

- Sa jugoslovenske tačke gledišta fokus je bio na prodaji. Zastava je prodala oko 150.000 kola u Americi za osam godina. To je mnogo automobila. Ali po koju cenu? Da li je Zastava stvorila profit? „Jugo Amerika” plaćala je oko 2.500 dolara po komadu. Koliko je Zastavu koštalo da napravi jedan „jugo“ - hiljadu ili 1.500 dolara? Sećate se, Zastava je imala ogromnu radnu snagu, mnogo toga je rađeno ručno. Plate su bile niske, ali trebalo je više radnika da se završi posao. Osim plata, ima tu i drugih troškova, grejanje, održavanje, morali su da se uvoze neki novi delovi. Na primer, karburator, koji je nabavljan iz Amerike. To sve košta. Zastava je takođe napravila deo pruge kako bi kola mogla da se iz Kragujevca transportuju u Luku Bar u Crnoj Gori. Tako da je bilo još mnogo dodatnih troškova i zato je „jugo“ propao u Americi. Jednostavno, u automobilskom poslu ne možete da se nadmećete samo na osnovu cene. Morate imati i kvalitetan proizvod. I morate nastaviti da unapređujete taj proizvod. Japanci su to shvatili i počistili su konkurenciju.

Kompaniju „Jugo Amerika“ nije moglo da spasi to što je u upravnom odboru bio Lorens Iglberger, koga u Beogradu pamte i po tome što je kao ambasador voleo da vozi „jugo“ sa američkim zastavicama na haubi.

- U Americi „jugo“ posao započeo je 1984. godine milijarder Armand J. Homer koji je ponudio Jugoslaviji trgovački ugovor vredan 400 miliona dolara. Jedan od proizvoda za koji je bio zainteresovan je i „jugo“. On je našao Brinklina - briljantnog, kontroverznog, marketinškog čarobnjaka sa dugovima. Brinklin je umeo da iskoristi medijsku pažnju i da podstakne prodaju. Iglbergera je doveo Brinklin, jer je znao da mu treba neko ko će celom poslu dati kredibilitet i ozbiljnost. Za konsultantske usluge Iglberger je dobio 150.000 dolara godišnje, imao je pravo glasa u vezi sa ključnim pitanjima i na sve načine je pomagao kompaniji.

Amerikanac koji voli mali auto

Džejson Vuić od 2007. godine predaje savremenu evropsku istoriju na malom Bridžvoter koledžu u Virdžiniji. Svoju „mazdu 3“ rado će voziti sve dok joj američki autoputevi ne uzmu dušu. A kad dođe vreme da promeni auto, kupiće opet neki mali. Recimo, hibrid „tojota parius“ koji za razliku od robusnih džipova troši goriva koliko i upaljač. Atipičan ukus za automobile i interesovanje za balkansku i istočnoevropsku istoriju Vuić objašnjava srpskim korenima: „Moji preci su davno, davno sa Korduna u Krajini emigrirali u SAD“.

Doktorirao na Indijana univerzitetu, neko vreme proveo je sa rođacima u Somboru, 1997/98. godine bio je stipendista Rotari kluba u Novom Sadu, dok je 2000/01. godinu proveo u Hrvatskoj - kao Fulbrajtov stipendista. Otprilike tada počinje da razmišlja vredi li istraživati jugoslovenski deo priče o „jugu“ - ponosu kragujevačke automobilske industrije. Na kraju, materijala je bilo za celu knjigu. Klub „Plus“ najavio je srpsko izdanje knjige „Jugo: uspon i pad najgoreg auta u istoriji“.

Objavljeno 4. marta 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3088