Kentauri i suvišni ljudi
Tamo gde se masovno proizvode suvišni ljudi, sve veći zamah uzima trend ka jednoj novoj vrsti totalitarnosti
photo by: Branko Belić
Razgovor sa Nebojšom Popovom počinje 26. jula, pola sata kasnije, jer svi u redakciji sede prikovani za televizijski ekran. Gleda se i naravno komentariše Skupština sazvana valjda da bismo videli šta sad, nakon presude Međunarodnog suda pravde, valja činiti s Kosovom. Gost sa sekundom psihološke prednosti „pogađa“ još neizgovorene reči rasplinutih narodnih tribuna. Brzo radoznalost kopni, a posao čeka. Intervju započinje pitanjem kako to da su mediji, praktično, prećutali prošlonedeljnu konferenciju za štampu koju je Nebojša Popov sazvao u Medija centru jer su policajci upadali u „Republiku“, a posle su mu kucali i na vrata stana u Zrenjaninu.
Ponudili ste pravu „tranzicijsku poslasticu“ ali mediji su, praktično, ćutali. Kako to objašnjavate?
- Biće da su ljudi iz štampe nešto promućurniji od, recimo, putnika u gradskom saobraćaju, koji su bili prisutni kada su pretukli Teofila Pančića, ali su se razbežali u tom trenutku. Novinari su utoliko promućurniji; bolje da ne dođu nego da se razbeže, jer je bila policija u Medija centru. Policajci rekoše da su došli jer imaju informacije da je to skup od velikog rizika!? Navodno su očekivali sukob anarhista i nacionalista.
Na konferenciji za medije, 21. jula 2010. godine?
- Jeste, po policiji, nacionalisti će doći da tuku anarhiste jer se očekivalo da će anarhisti od moje konferencije napraviti svoju priredbu.
Policija vas smatra anarhistom?
- Ne znam kako mene oni zavode. Ja sam u kategoriji neprijatelja svih boja za nekoliko decenija svašta zaradio i kako me ko danas knjiži - ne znam. Meni je najbliže ono što su poodavno smislili, kao najstrašniju etiketu: anarho-liberal, sa crticom. Dakle, ja nisam za njih ni običan anarhista ni običan liberal nego sa crticom. A šta to znači autori nisu još razjasnili.
- Ne znam kako mene oni zavode. Ja sam u kategoriji neprijatelja svih boja za nekoliko decenija svašta zaradio i kako me ko danas knjiži - ne znam. Meni je najbliže ono što su poodavno smislili, kao najstrašniju etiketu: anarho-liberal, sa crticom. Dakle, ja nisam za njih ni običan anarhista ni običan liberal nego sa crticom. A šta to znači autori nisu još razjasnili.
Anarho-liberal mu dođe nešto kao kentaur?
- Ko zna, možda postoji i kategorija debeljuce. Evo, Teofila Pančića pretukli su metalnom šipkom. Moguće da imaju tu neku kategoriju debeljuce pa onda i oni dođu na red da ih tuku ili im nešto drugo rade.
Ova priča o anarhistima i nacionalistima tipična je policijska smicalica?
- U žurnalizmu sam duže vreme i držim se dosta bukvalno onoga što mi se kaže. Ponavljam, policija mi je rekla da očekuju skup visokog rizika. Odakle su oni to smislili ja to ne znam, kao što ne znam ni kako su smislili da mene ispituju. Ja sam jedino želeo da umesto tajnog organizujemo javni informativni razgovor. Problem je mnogo ozbiljniji i upućuje ka „Jugoremediji“ i ka položaju radnika. A ukazuje i na jednu veoma važnu i aktuelnu temu, a to je kritičko preispitivanje modela tranzicije u našoj zemlji. A iza toga se valja i nešto globalno, pošto smo, očigledno, i mi deo sveta u kojem se sve jasnije primećuje jedan trend ka totalitarizmu novog tipa.
- U žurnalizmu sam duže vreme i držim se dosta bukvalno onoga što mi se kaže. Ponavljam, policija mi je rekla da očekuju skup visokog rizika. Odakle su oni to smislili ja to ne znam, kao što ne znam ni kako su smislili da mene ispituju. Ja sam jedino želeo da umesto tajnog organizujemo javni informativni razgovor. Problem je mnogo ozbiljniji i upućuje ka „Jugoremediji“ i ka položaju radnika. A ukazuje i na jednu veoma važnu i aktuelnu temu, a to je kritičko preispitivanje modela tranzicije u našoj zemlji. A iza toga se valja i nešto globalno, pošto smo, očigledno, i mi deo sveta u kojem se sve jasnije primećuje jedan trend ka totalitarizmu novog tipa.
A koji dolazi sa Zapada...
- I sa zapada i sa istoka i sa juga, svuda gde se proizvodi suvišno stanovništvo, suvišni ljudi. I tu se treba prisetiti one čuvene polemike povodom suđenja Ajhmanu, pre skoro pedeset godina, kada je postavljeno pitanje: da li je u holokaustu, nesumnjivo jednom od najvećih zločina u istoriji čovečanstva, na delu „radikalno zlo“ ili nešto drugo. Hana Arent je tada došla do zaključka da je reč o „banalnom zlu“, o tome da jedna moćna vlast, garnitura, ideologija, poredak, proglasi neke ljude za suvišne zato što su zaostali u mentalnom razvoju, što nisu dovoljno zdravi. Prvo su njih „tamanili“ zatim su došli na red komunisti, liberali pa potom Jevreji, Romi, Sloveni, Srbi...
Ko su ovde „suvišni ljudi“?
- Nije potrebno mnogo znanja i pameti da se to dokuči. Najmasovniji „suvišni ljudi“ su oni koji su ostali bez zaposlenja, koji ne mogu da žive od svog rada. To je otprilike oko milion ljudi, ako tome dodate njihove porodice, zatim pripadnike drugih etničkih zajednica, drugih religija, to je onda znatno više ljudi. Čak se može i polna razlika koristiti. Uostalom, svi oni drugi, oni koji su nepoželjni, jesu „suvišni ljudi“. Trenutno su pod najžešćom paljbom radnici.
- Nije potrebno mnogo znanja i pameti da se to dokuči. Najmasovniji „suvišni ljudi“ su oni koji su ostali bez zaposlenja, koji ne mogu da žive od svog rada. To je otprilike oko milion ljudi, ako tome dodate njihove porodice, zatim pripadnike drugih etničkih zajednica, drugih religija, to je onda znatno više ljudi. Čak se može i polna razlika koristiti. Uostalom, svi oni drugi, oni koji su nepoželjni, jesu „suvišni ljudi“. Trenutno su pod najžešćom paljbom radnici.
Da li su „suvišni ljudi“ i oni koji kritički promišljaju o vlasti?
- Naravno, oni koji kritički misle su, uvek, na udaru svake vlasti. Ali, ne treba to preuveličavati. Ne treba slediti vlastitu sujetu i suviše se gorditi jer se može dogoditi da od svojih nevolja ne vidimo nevolje drugih, a ipak nevolje kritičkih mislilaca nisu najveće.
- Naravno, oni koji kritički misle su, uvek, na udaru svake vlasti. Ali, ne treba to preuveličavati. Ne treba slediti vlastitu sujetu i suviše se gorditi jer se može dogoditi da od svojih nevolja ne vidimo nevolje drugih, a ipak nevolje kritičkih mislilaca nisu najveće.
Čije su nevolje najveće?
- Onih koji stradaju u ovoj, novoj, vrsti represije koja je došla posle pada realnog socijalizma sa njegovim logorima i užasima. A to je stradanje od tzv. tržišnih zakona koji su u rukama određenih ljudi.
- Onih koji stradaju u ovoj, novoj, vrsti represije koja je došla posle pada realnog socijalizma sa njegovim logorima i užasima. A to je stradanje od tzv. tržišnih zakona koji su u rukama određenih ljudi.
Da li je „Jugoremedija“ postala meta državne birokratije i tajkuna upravo zato što se pokazalo da „radničko akcionarstvo“ može uspešno da parira divljačkom kapitalizmu?
- Onaj ko je bio u prilici da čita „Republiku“ mogao je da uvidi u čemu je stvar. „Jugoremedija“ je firma visoke profitabilnosti od osnivanja 60-ih godina i oko nje je bila velika grabež i posle 2000. godine u prodaji državnog paketa akcija. Firma je dospela u ruke osobe sa međunarodne poternice.
- Onaj ko je bio u prilici da čita „Republiku“ mogao je da uvidi u čemu je stvar. „Jugoremedija“ je firma visoke profitabilnosti od osnivanja 60-ih godina i oko nje je bila velika grabež i posle 2000. godine u prodaji državnog paketa akcija. Firma je dospela u ruke osobe sa međunarodne poternice.
Na koga mislite?
- Mislim na Jovicu Stefanovića Ninija iz Niša koji ima neku firmu u Makedoniji. Kupujući akcije „Jugoremedije“, 42 odsto, iz državnog paketa, želeo da postane apsolutni gospodar, gazda. Radio je šta je hteo. Maltretirao ljude, otpuštao. Najzad, posle višegodišnjeg spora pred sudovima i štrajka, radnici su uspeli da se vrate na posao - presudom suda.
- Mislim na Jovicu Stefanovića Ninija iz Niša koji ima neku firmu u Makedoniji. Kupujući akcije „Jugoremedije“, 42 odsto, iz državnog paketa, želeo da postane apsolutni gospodar, gazda. Radio je šta je hteo. Maltretirao ljude, otpuštao. Najzad, posle višegodišnjeg spora pred sudovima i štrajka, radnici su uspeli da se vrate na posao - presudom suda.
I sada uspešno rade?
- Svojim zalaganjem, trudom i odričući se povećanja plata koje su mogli da postignu, uložili su znatan kapital plus preko 10.000 evra kredita da rekonstruišu firmu po svetskim standardima. Taman kada je trebalo da nova firma sa povećanom vrednošću pokaže i javnosti da ne mora svaka privatizacija da se završi pljačkom, lopovlukom i katastrofom, ponovo je nastala grabež u meni nepoznatim krugovima i u vlasti i u tajkunskom podzemlju. I tu je početak ove poslednje, policijske, kampanje. Hteli su da obrukaju sadašnju upravu koja je proistekla iz pomenute grupe radnika. Tu su se poslužili i delom medija, pokušali su da obrukaju Zdravka Deurića, direktora koji je bio radnički vođa.
- Svojim zalaganjem, trudom i odričući se povećanja plata koje su mogli da postignu, uložili su znatan kapital plus preko 10.000 evra kredita da rekonstruišu firmu po svetskim standardima. Taman kada je trebalo da nova firma sa povećanom vrednošću pokaže i javnosti da ne mora svaka privatizacija da se završi pljačkom, lopovlukom i katastrofom, ponovo je nastala grabež u meni nepoznatim krugovima i u vlasti i u tajkunskom podzemlju. I tu je početak ove poslednje, policijske, kampanje. Hteli su da obrukaju sadašnju upravu koja je proistekla iz pomenute grupe radnika. Tu su se poslužili i delom medija, pokušali su da obrukaju Zdravka Deurića, direktora koji je bio radnički vođa.
Znači, trebalo je pokazati da radnici nisu sposobni da izvrše tranziciju i profitabilno rade?
- Hteli su da pokažu kako su radnici nesposobni lenjivci, komunjare, levaci, i staljinisti, lopovi, pa čak i teroristi!
- Hteli su da pokažu kako su radnici nesposobni lenjivci, komunjare, levaci, i staljinisti, lopovi, pa čak i teroristi!
Kako objašnjavate da Udruženje novinara Srbije nije reagovalo na upad policije u „Republiku“? Da li u pozadini stoji pokušaj da se ceo slučaj ne shvati kao ugrožavanje slobode medija?
- Sačuvaj me bože da me brani UNS! Ja sam član Nezavisnog udruženja novinara koje je nastalo da bi se distanciralo od novinara koji su bili deo propagandne ideologije koja je vodila u ratove, zločine i pljačku. E sad, sticajem okolnosti, neki prvaci iz tih krugova javljaju se sada u javnosti kao arbitri koji presuđuju o slobodi medija. Među njima je i urednik „Tabloida“ koji služi kao predložak za čitavu ovu istoriju, a da ne pričamo o drugim likovima.
- Sačuvaj me bože da me brani UNS! Ja sam član Nezavisnog udruženja novinara koje je nastalo da bi se distanciralo od novinara koji su bili deo propagandne ideologije koja je vodila u ratove, zločine i pljačku. E sad, sticajem okolnosti, neki prvaci iz tih krugova javljaju se sada u javnosti kao arbitri koji presuđuju o slobodi medija. Među njima je i urednik „Tabloida“ koji služi kao predložak za čitavu ovu istoriju, a da ne pričamo o drugim likovima.
Ipak, UNS je reagovao kada je Pančić pretučen...
- To je nešto drugo, znate, ali ne bih se upuštao da o njima rasuđujem.
- To je nešto drugo, znate, ali ne bih se upuštao da o njima rasuđujem.
U javnom životu ste 50 i više godina i sa svim policijama ste imali posla. Postoji li razlika u tehnologiji titoističke, miloševićevske i ove današnje policije?
- Ne pada mi na pamet da kroz svoju ličnu biografiju prosuđujem istorijske procese, mogu ipak da primetim neke razlike koje su interesantne. Recimo, ja sam se pre više od 40 godina najpre bavio istraživanjem radničkih štrajkova koji su se javili oko 1958. godine, najpre u Sloveniji, i onda godinama ih je bilo sve više. U uzorku koji sam istražio mislim da ih je bilo negde oko 2.000. Bilo je to interesantno, zato što je tadašnja vlast svim silama nastojala da se o tome javno ne raspravlja. I nigde nije bilo, godinama, pomena o radničkim štrajkovima. A kada su se štrajkovi ipak pojavili - pod pritiskom ljudi koji su hteli da istražuju, naravno ja nisam bio jedini, nikad nisam bio jedini - onda se vlast dovijala kako to da izbegnu reč štrajk. Izmislili su protestne obustave rada.
- Ne pada mi na pamet da kroz svoju ličnu biografiju prosuđujem istorijske procese, mogu ipak da primetim neke razlike koje su interesantne. Recimo, ja sam se pre više od 40 godina najpre bavio istraživanjem radničkih štrajkova koji su se javili oko 1958. godine, najpre u Sloveniji, i onda godinama ih je bilo sve više. U uzorku koji sam istražio mislim da ih je bilo negde oko 2.000. Bilo je to interesantno, zato što je tadašnja vlast svim silama nastojala da se o tome javno ne raspravlja. I nigde nije bilo, godinama, pomena o radničkim štrajkovima. A kada su se štrajkovi ipak pojavili - pod pritiskom ljudi koji su hteli da istražuju, naravno ja nisam bio jedini, nikad nisam bio jedini - onda se vlast dovijala kako to da izbegnu reč štrajk. Izmislili su protestne obustave rada.
Toliko o rečima, a faktički, kakvi su bili ti štrajkovi?
- To su bili najefikasniji štrajkovi u istoriji štrajkova. Upravo zbog toga da se ne bi pročulo da ih negde ima, sve što su tražili - a obično je to bilo da im se isplati nadnica, plate – radnici su dobijali samo da bi se zataškala stvar. S tim što su takozvane „kolovođe“ na razne načine kažnjavani. Oni su bili pod stalnom prismotrom i kad god zatreba bili su na udaru represije. Tadašnji režim je imao veliku nevolju zbog tih štrajkova jer je po Ustavu i vladajućoj ideologiji radnička klasa bila na vlasti i teško bi bilo objasniti otkud to da vladajuća klasa štrajkuje protiv sebe. Ja sam objavio u „Sociologiji“ jedan tekst na osnovu tih istraživanja, uz recenzije tada naših najozbiljnijih sociologa.
- To su bili najefikasniji štrajkovi u istoriji štrajkova. Upravo zbog toga da se ne bi pročulo da ih negde ima, sve što su tražili - a obično je to bilo da im se isplati nadnica, plate – radnici su dobijali samo da bi se zataškala stvar. S tim što su takozvane „kolovođe“ na razne načine kažnjavani. Oni su bili pod stalnom prismotrom i kad god zatreba bili su na udaru represije. Tadašnji režim je imao veliku nevolju zbog tih štrajkova jer je po Ustavu i vladajućoj ideologiji radnička klasa bila na vlasti i teško bi bilo objasniti otkud to da vladajuća klasa štrajkuje protiv sebe. Ja sam objavio u „Sociologiji“ jedan tekst na osnovu tih istraživanja, uz recenzije tada naših najozbiljnijih sociologa.
Tako je bilo i sa studentskim protestom 1968 ?
- Pokrenuo sam svoju ličnu istraživačku laboratoriju jer sam video da se studenti bune zato što su premlaćeni kod podvožnjaka 2. i 3. juna 1968. To je skandalizovalo i dobar deo normalnih, pristojnih građana, na Univerzitetu, u Beogradu i čak u čitavoj Jugoslaviji. I zbog toga je samouprava Univerziteta, donela odluku da se stupi u sedmodnevni štrajk, dok se ne utvrdi odgovornost za primenu prekomernog nasilja. Onda je najmoćniji čovek u državi, maršal Tito, održao govor na televiziji da su studenti u osnovi u pravu, nekih 90 odsto, jer sve ono što oni traže vrh partije i države je nameravao da uradi, samo su malo biti spori. Dakle, ritam je bio u pitanju, te pošto su opomenuli partijsko-državni vrh i njega lično da mora da se uradi to što oni zahtevaju, neka se raziđu, polažu ispite a oni će da urade sve to. Prvo što su uradili bilo je da nađu krivce.
- Pokrenuo sam svoju ličnu istraživačku laboratoriju jer sam video da se studenti bune zato što su premlaćeni kod podvožnjaka 2. i 3. juna 1968. To je skandalizovalo i dobar deo normalnih, pristojnih građana, na Univerzitetu, u Beogradu i čak u čitavoj Jugoslaviji. I zbog toga je samouprava Univerziteta, donela odluku da se stupi u sedmodnevni štrajk, dok se ne utvrdi odgovornost za primenu prekomernog nasilja. Onda je najmoćniji čovek u državi, maršal Tito, održao govor na televiziji da su studenti u osnovi u pravu, nekih 90 odsto, jer sve ono što oni traže vrh partije i države je nameravao da uradi, samo su malo biti spori. Dakle, ritam je bio u pitanju, te pošto su opomenuli partijsko-državni vrh i njega lično da mora da se uradi to što oni zahtevaju, neka se raziđu, polažu ispite a oni će da urade sve to. Prvo što su uradili bilo je da nađu krivce.
Krivce za...?
- Pobunu studenata, a ne za prekomernu upotrebu sile. To je bio uslov da se raziđu studenti, to je bio strašan pritisak pod kojim je počeo da se rastače studentski pokret, a neki su sami odustali od toga da se utvrdi odgovornost policije i glavnih i odgovornih urednika medija za primenu nasilja.
Vuk Drašković je zaigrao čuveno „Kozaračko kolo“ ispred Pravnog fakulteta...
- Ne samo on. I ispred Tehničkog fakulteta se igralo, i u Studentskom gradu. Bilo je neverovatno šta se te večeri događalo.
- Ne samo on. I ispred Tehničkog fakulteta se igralo, i u Studentskom gradu. Bilo je neverovatno šta se te večeri događalo.
Ostalo je Kapetan-Mišino zdanje sa Filološkim fakultetom...
- I Akademija.
- I Akademija.
Odmah je poboljšana menza i studentski bunt se osuo...
- Da, ali da se držimo tehnologije.
- Da, ali da se držimo tehnologije.
Naravno.
- Dakle, bila je to velika prevara od strane najvećeg autoriteta i zloupotreba straha od represalija. Najpre su zabranjeni i ukinuti akcioni odbori i zborovi, nekoliko meseci je trajalo sve to, pa je onda oštrica bila uperena protiv slobode štampe. Najviše su stradali studentski listovi. Ali da podsetim da na četiri skupštine Saveza studenata vlast nije uspela da smeni studente, tek su uz veliku militarizaciju štampe uspeli da raspuste staru redakciju.
- Dakle, bila je to velika prevara od strane najvećeg autoriteta i zloupotreba straha od represalija. Najpre su zabranjeni i ukinuti akcioni odbori i zborovi, nekoliko meseci je trajalo sve to, pa je onda oštrica bila uperena protiv slobode štampe. Najviše su stradali studentski listovi. Ali da podsetim da na četiri skupštine Saveza studenata vlast nije uspela da smeni studente, tek su uz veliku militarizaciju štampe uspeli da raspuste staru redakciju.
Redakciju „Studenta“?
- Da, ali nije tu reč samo o „Studentu“, o studentskim listovima ili samo o Beogradskom univerzitetu, nego o jednom snažnom procesu duhovnog oslobađanja u kulturi, književnosti, na filmu, pozorištu, gimnazijama, sociologiji, filozofiji, posebno časopisi „Praksis“, „Sociologija“, „Filozofija“. Sve je to proglašeno crnim talasom u kulturi. Najjači udarac je bio protiv tzv. crnog talasa na filmu koji je u stvari bio kreativan i imao je sjajan odjek te se pročuo i u svetu kao novi talas u jugoslovenskoj kinematografiji. Taj obračun završio se tek 1973. godine, posle višegodišnje kampanje. Tu je tehnologija drugačija nego u prethodnom razdoblju. Pod Miloševićevim režimom opet imamo jednu vrstu restaljinizacije.
- Da, ali nije tu reč samo o „Studentu“, o studentskim listovima ili samo o Beogradskom univerzitetu, nego o jednom snažnom procesu duhovnog oslobađanja u kulturi, književnosti, na filmu, pozorištu, gimnazijama, sociologiji, filozofiji, posebno časopisi „Praksis“, „Sociologija“, „Filozofija“. Sve je to proglašeno crnim talasom u kulturi. Najjači udarac je bio protiv tzv. crnog talasa na filmu koji je u stvari bio kreativan i imao je sjajan odjek te se pročuo i u svetu kao novi talas u jugoslovenskoj kinematografiji. Taj obračun završio se tek 1973. godine, posle višegodišnje kampanje. Tu je tehnologija drugačija nego u prethodnom razdoblju. Pod Miloševićevim režimom opet imamo jednu vrstu restaljinizacije.
Štampa se oglušila oko događaja u „Jugoremediji“. Slično je bilo i sa zrenjaninskim „Šinvozom“. Kako tumačite da „poštena intelektualna elita“ ćuti a da se, recimo, Noam Čomski oglasio?
- Noam Čomski je izuzetno kreativan, ugledan i agilan, vredan i pre svega autonoman čovek. On nije ničiji plaćenik, niti računa s nekim profitom. On je jedan istinski intelektualac u najboljoj tradiciji kritičkog mišljenja, od Sokrata naovamo bilo ih je, i hvala bogu, još ima takvih kao on. A tamo gde nema autonomije, gde su ljudi zavisni na razne načine, i ekonomski i politički i organizaciono, tu stvari idu mnogo teže. Nećete zameriti što ću podsetiti da je u vreme dok su radnici „Jugoremedije“ vodili žilavu borbu protiv „gazde“ koji je tukao i rasterivao ljude, baš on, „gazda“, imao snažnu podršku na raznim mestima i u medijima, uključujući i NIN. Hvalio se poslovnim rezultatima i ni reči nije bilo o toj represiji.
Da nije u pitanju plaćeni marketinški tekst?
- Činim mi se da je to bilo 2005. godine. Taj čovek je imao pompezne javne nastupe i usred Moskve. Čak ga je blagosiljao tadašnji ruski patrijarh, a i neke domaće vladike. Direktor „Jugoremedije“ tada je bio Zlatko Marković.
- Činim mi se da je to bilo 2005. godine. Taj čovek je imao pompezne javne nastupe i usred Moskve. Čak ga je blagosiljao tadašnji ruski patrijarh, a i neke domaće vladike. Direktor „Jugoremedije“ tada je bio Zlatko Marković.
Šta se to desilo da su, pre svega, Dragoljub Mićunović i praksisovski vunderkind Zoran Đinđić zaboravili iz koje su filozofije mišljenja izrasli? U vreme kada je Đinđić bio premijer donet je paket surovih „antiradničkih“ zakona.
- Ja se ne bavim biografijama ljudi, još manje pravim dosijee. Pominjete neke moje prijatelje iz onih decenija koje neobično cenim u onom vremenu. S nekima sam se razišao i oni sa mnom i ja ne obraćam pažnju šta i kako oni rade. Ali najpre da fakat ispravimo, nije tačno da se niko od njih ne oglašava. Oglašava se Zagorka Golubović upravo sve vreme i oko „Jugoremedije“ i oko „Šinvoza“ i oko drugih stvari koje se događaju, naročito u kulturi i promeni vrednosnih sistema, a to je obilje istraživanja o kojem se nedovoljno zna i nedovoljno raspravlja. Iz tog kruga još uvek je živ i Andrija Krešić, objavili smo jednu njegovu knjigu. U tom krugu saradnika je i Božidar Jakšić koji je bio u upravnom odboru Korčulanske škole.
- Ja se ne bavim biografijama ljudi, još manje pravim dosijee. Pominjete neke moje prijatelje iz onih decenija koje neobično cenim u onom vremenu. S nekima sam se razišao i oni sa mnom i ja ne obraćam pažnju šta i kako oni rade. Ali najpre da fakat ispravimo, nije tačno da se niko od njih ne oglašava. Oglašava se Zagorka Golubović upravo sve vreme i oko „Jugoremedije“ i oko „Šinvoza“ i oko drugih stvari koje se događaju, naročito u kulturi i promeni vrednosnih sistema, a to je obilje istraživanja o kojem se nedovoljno zna i nedovoljno raspravlja. Iz tog kruga još uvek je živ i Andrija Krešić, objavili smo jednu njegovu knjigu. U tom krugu saradnika je i Božidar Jakšić koji je bio u upravnom odboru Korčulanske škole.
Da li je to odgovor zašto Nebojša Popov nije ušao u Demokratsku stranku? Oni su potekli iz tog praksisovskog filozofskog svetonazora, znali su da su From, Markuze još onomad upozoravali na „čari kapitalizma“...
- Ponavljam, ne bavim se personalnim dosijeima.
- Ponavljam, ne bavim se personalnim dosijeima.
Ne tražimo da se bavite dosijeima već da se odredite prema bivšim istomišljenicima.
- Krug intelektualaca u koji spadamo i ja i mnogi drugi, da pomenem Zagu Golubović, Vesnu Pešić, Vesnu Rakić-Vodinelić i još neke ljude, smatrali smo da ozbiljno treba shvatiti odluku Demokratske opozicije Srbije datu pre izbora septembra 2000. godine da će prva stvar koju će da urade biti da donesu novi ustav nakon izbora Ustavotvorne skupštine. I mi smo insistirali na tome, godinama, povremeno su davali obećanja i Đinđić i Koštunica i krugovi oko njih da će to uraditi, da bi na kraju izbegli slobodne izbore za ustavotvornu skupštine, izbegli su dakle postizanje društvenog konsenzusa na kojem bi to bilo građeno – i ustavotvorna skupština i novi ustav.
- Krug intelektualaca u koji spadamo i ja i mnogi drugi, da pomenem Zagu Golubović, Vesnu Pešić, Vesnu Rakić-Vodinelić i još neke ljude, smatrali smo da ozbiljno treba shvatiti odluku Demokratske opozicije Srbije datu pre izbora septembra 2000. godine da će prva stvar koju će da urade biti da donesu novi ustav nakon izbora Ustavotvorne skupštine. I mi smo insistirali na tome, godinama, povremeno su davali obećanja i Đinđić i Koštunica i krugovi oko njih da će to uraditi, da bi na kraju izbegli slobodne izbore za ustavotvornu skupštine, izbegli su dakle postizanje društvenog konsenzusa na kojem bi to bilo građeno – i ustavotvorna skupština i novi ustav.
Da li mislite i sada da je to bio autogol DOS-a?
- Blago je rečeno autogol. To je bila kobna greška koja dok se ne ispravi nema rešenja naših problema jer je to vododelnica. Aleksandar Molnar je jasno pokazao razliku između revolucija koje se završavaju ustavnom konstitucijom demokratije. To su revolucije u Francuskoj, Holandiji, Engleskoj, Americi. Za razliku od recimo nacističke, staljinističke i sličnih revolucija koje se ne završavaju konstitucijom. Da podsetim, jedan od prvih gestova boljševika prilikom osvajanja vlasti bio je, kao i kod ovih naših, što pre izbori za ustavotvornu skupštinu, a kada su ustanovili da u njoj nemaju većinu, oni su je raspustili i onda se krenulo u sve širi teror, zaključno sa Staljinom. To sa valjanim razlogom Molnar zove cirkularnim revolucijama koje se kreću kao u vrzinom krugu.
- Blago je rečeno autogol. To je bila kobna greška koja dok se ne ispravi nema rešenja naših problema jer je to vododelnica. Aleksandar Molnar je jasno pokazao razliku između revolucija koje se završavaju ustavnom konstitucijom demokratije. To su revolucije u Francuskoj, Holandiji, Engleskoj, Americi. Za razliku od recimo nacističke, staljinističke i sličnih revolucija koje se ne završavaju konstitucijom. Da podsetim, jedan od prvih gestova boljševika prilikom osvajanja vlasti bio je, kao i kod ovih naših, što pre izbori za ustavotvornu skupštinu, a kada su ustanovili da u njoj nemaju većinu, oni su je raspustili i onda se krenulo u sve širi teror, zaključno sa Staljinom. To sa valjanim razlogom Molnar zove cirkularnim revolucijama koje se kreću kao u vrzinom krugu.
Govorite o cirkularnim revolucijama, ali vaš opis boljševičke revolucije veoma liči ovoj našoj petooktobarskoj. Da li je ona imala boljševički naboj, da bi se na kraju završila s kriminalom i sa tajkunskim podzemljem u sprezi?
- Kao i svi ljudi, i ja sam sujetan čovek, ali trudim se da kontrolišem svoju sujetu pa mi ne pada na pamet da proglašavam završenim neke istorijske procese koji uključuju i 2000. godinu. Ono što sam rekao tiče se izneveravanja obećanja o ustavotvornoj skupštini, novom ustavu i izneveravanju očekivanja građana. Zbog toga smo mi zapali u jednu slepu ulicu u jednu krajnje problematičnu, voluntarističku tranziciju koja je odnedavno postala evidentno problematična jer gasi proizvodnju, dakle mogućnosti da ljudi žive od svog rada i širi polje stvaranja suvišnih ljudi koji čine što im padne na pamet i sa drugima i sa samima sobom, a od čega nema vajde ni individualna ni zajednička egzistencija.
- Kao i svi ljudi, i ja sam sujetan čovek, ali trudim se da kontrolišem svoju sujetu pa mi ne pada na pamet da proglašavam završenim neke istorijske procese koji uključuju i 2000. godinu. Ono što sam rekao tiče se izneveravanja obećanja o ustavotvornoj skupštini, novom ustavu i izneveravanju očekivanja građana. Zbog toga smo mi zapali u jednu slepu ulicu u jednu krajnje problematičnu, voluntarističku tranziciju koja je odnedavno postala evidentno problematična jer gasi proizvodnju, dakle mogućnosti da ljudi žive od svog rada i širi polje stvaranja suvišnih ljudi koji čine što im padne na pamet i sa drugima i sa samima sobom, a od čega nema vajde ni individualna ni zajednička egzistencija.
Čini li vam se da se opet vraćamo na različito poimanje politike. Kao da Kosovo služi da bi se napravio otklon od drugih značajnih problema. To smo videli i sada kod ovog savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde u Hagu.
- Mislim da je Kosovo jako ozbiljan i krupan problem, ali takođe znam da Kosovo služi nekim drugovima u vlasti, neću sada detaljnije da se bavim time, da pomoću tog problema zadržavaju evropsko i svetsko značenje važnosti, a istovremeno za unutrašnje prilike ono služi kao malj u međusobnom obračunu oko toga ko će dominirati.
- Mislim da je Kosovo jako ozbiljan i krupan problem, ali takođe znam da Kosovo služi nekim drugovima u vlasti, neću sada detaljnije da se bavim time, da pomoću tog problema zadržavaju evropsko i svetsko značenje važnosti, a istovremeno za unutrašnje prilike ono služi kao malj u međusobnom obračunu oko toga ko će dominirati.
Kosovo je potpuno instrumentalizovano?
- Jeste, ali mene zanimaju oni koji ne pristaju na instrumentalizaciju, ni ličnu ni zajedničku. To je jako važno, jer ako vi pristajete da budete lično istrumentalizovani od strane recimo urednika, direktora, ministra, šefa ovoga ili onoga, čitavih službi, onda nema nikakve svrhe, nema preispitivanja. Priklonio sam se onoj struji u kritičkom mišljenju koja se nalazi u nekom antropološkom personalizmu gde su sposobnost kritičkog mišljenja, usavršavanje, rad na sebi i emancipacija što pojedinca što zajednice - glavne preokupacije.
- Jeste, ali mene zanimaju oni koji ne pristaju na instrumentalizaciju, ni ličnu ni zajedničku. To je jako važno, jer ako vi pristajete da budete lično istrumentalizovani od strane recimo urednika, direktora, ministra, šefa ovoga ili onoga, čitavih službi, onda nema nikakve svrhe, nema preispitivanja. Priklonio sam se onoj struji u kritičkom mišljenju koja se nalazi u nekom antropološkom personalizmu gde su sposobnost kritičkog mišljenja, usavršavanje, rad na sebi i emancipacija što pojedinca što zajednice - glavne preokupacije.
Ne smatram da mogu izlaz iz naše sadašnje situacije da naprave radnici „Jugoremedije“, „Šinvoza“, ostataka „Ive Lole Ribara“, kragujevačke „Rače“ ili oni iz nekih otpadaka „Trudbenika“, ali ti ljudi rade puno i vrlo značajne stvari i koristeći to iskustvo može se naći neko rešenje da se promeni model tranzicije koji gasi proizvodnju i mogućnost života od rada – da ne bi bili suvišni ljudi. Tamo gde se masovno proizvode suvišni ljudi, sve veći zamah uzima trend ka jednoj novoj vrsti totalitarnosti.
Ovako smo i počeli i ovako bismo mogli da završimo razgovor. Napravili ste divan krug, ali, ipak, ne mislite li da je nedostatak anarhističke tradicije u Srbiji doprineo da živimo u „zverinjaku“?
- To što sada pitate spada u falsifikovanje naše kulturne istorije. Svaka redukcija raznolikosti ideja, a naročito eliminacija ideja o slobodi je pogubna.
- To što sada pitate spada u falsifikovanje naše kulturne istorije. Svaka redukcija raznolikosti ideja, a naročito eliminacija ideja o slobodi je pogubna.
Zašto je „Republika“ pod policijskom paskom
Beograd, Medija centar, 21. jul 2010, 12 časova
Povod
Povod
Službenici Policijske uprave iz Zrenjanina su, bez odgovarajućeg naloga, 8. jula upali u sedište „Republike“ (Beograd, Resavska 28/II) i zahtevali od sekretarke Borke Đurić dokumente o saradnji ovog lista sa zrenjaninskom “Jugoremedijom“; uzeli su kopije ugovora o oglašavanju i dokaz o uplati za objavljene oglase tog preduzeća i njegovog partnera „Luxola“, takođe iz Zrenjanina, u ukupnom iznosu od 150.000 dinara.
Nekoliko dana potom, 12. jula, dvojica policajaca u civilu došli su u moj stan u Zrenjaninu da mi uruče poziv na „informativni razgovor“ u policiji, takođe povodom saradnje sa „Jugoremedijom“. Rekao sam im da sve odgovarajuće dokumente – već imaju na raspolaganju i da ne želim o tome da razgovaram u policiji, niti da na bilo koji način učestvujem u proizvodnji afere oko „Jugoremedije“. O tome su narednog dana objavljene informacije u beogradskim listovima “Politika“, „Danas“ i „Blic“, te u novosadskom „Dnevniku“.
Dva dana kasnije, dok sam bio poslom u Beogradu, dvojica uniformisanih policajaca su me tražila na zrenjaninskoj adresi, o čemu su me, po povratku, obavestili sustanari, inače izbeglice iz Knina.
Ovi događaji su me, dozvolite izvesnu ličnu notu, podsetili na mladalačke dane, kada sam, kao asistent Filozofskog fakulteta, pre 40 godina, svakodnevno bio javno žigosan kao jedan od krivaca za studentski bunt 1968. godine, da bi, zajedno sa sedmoro kolega bio udaljen sa Fakulteta odlukom Narodne skupštine Srbije, januara 1975. Razne nevolje sledile su i potonjih godina, sve do kraha SFRJ („crna lista“, oduzimanje pasoša, svakojaki napadi, zabrana knjige, hapšenje i zatvor). One nisu prestale ni docnije, za trajanja režima Slobodana Miloševića, ponajviše u vreme razaranja Jugoslavije, naročito tokom ratova, zbog aktivnosti u Udruženju za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI) i izdavanja „Republike“ čiji sam urednik više od 20 godina. Imao bih o tome puno da vam pričam, ali ovo nije prilika za lične ispovesti i izlive sentimentalnosti. Junačenja se stidim, a pozicije žrtve gnušam.
Tema nije privatna, nego javna, o čemu svedoče činjenice koje ću vam predočiti na što je moguće sažetiji način.
Činjenice
Među brojnim temama kojima se proteklih godina bavio naš list bila je i „Jugoremedija“. Podsticaj smo našli u nalazu Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije da prilikom prodaje državnog paketa akcija (42%) nije poštovan zakon. Taj paket akcija kupilo je lice s međunarodne policijske poternice, Jovica – Nini. Po ulasku u firmu, nastojao je da postane apsolutni gazda. Nije poštovao ugovor, otpuštao je nepoćudne radnike, najneposlušnije su batinali, naizmenično, Stefanovićeva oružana pratnja, državna policija i žandarmerija.
„Kolovođe“ su hapšene i dodatno maltretirane. Zbog svega toga trajao je dugi štrajk, organizovani su javni protesti, u Zrenjaninu i Beogradu. Sve to je povremeno privlačilo pažnju javnosti, i van naše zemlje. A nisu se bunili samo radnici. Otpor su pružali i akcionari koji raspolažu s 58 posto akcija; oni nisu hteli da se liše svojih vlasničkih prava. Jedna poveća grupa od preko stotinu radnika-akcionara, pod vođstvom Zdravka Deurića, pred nadležnim organima i sudovima, na ulicama i trgovima više od tri godine vodila je žilavu borbu za elementarnu slobodu i svoja radnička i vlasnička prava, a protiv kršenja zakona i ugovora i raznih maltretiranja kojima su bili izloženi.
Ta borba nije bila uzaludna. Nadležni sud je poništio ugovor s uzurpatorskim gazdom. Vlasnici većinskog paketa akcija stekli su realnu mogućnost da upravljaju firmom, uz državu kao suvlasnika manjinskog paketa. Većina otpuštenih radnika vratila se na svoja mesta uz odgovarajuća obeštećenja. Izabrani su novi Upravni odbor i direktor. Predvodnik višegodišnje borbe, Zdravko Deurić najpre je postao predsednik UO a potom direktor. Firma je ubrzano obnavljala proizvodnju i sve uspešnije poslovala. Ušlo se i u zamašnu rekonstrukciju, da bi se postigli međunarodni standardi farmaceutske industrije, u šta su uložena zamašna vlastita sredstva i preko 10 miliona evra kredita.
„Jugoremedija“ je postala primer za ugled u lokalnoj zajednici, i šire, kako se bori za lična i kolektivna prava, za radna mesta i dobit firme, za privatne i javne interese, za ličnu slobodu i demokratske promene. Osnovali smo i lokalni pokret, Ravnopravnost, i na izborima ušli u gradski parlament, a poslužili su i kao simbol pri osnivanju nove socijaldemokratske stranke. Postali su uzor mnogim štrajkačima u zemlji.
Bitnim aspektima zbivanja oko „Jugoremedije“ sistematski se bavila „Republika“, bez idealizacije radnika i radničke klase, ali s kritičkim stavom prema njihovoj satanizaciji od strane raznih propagandista i nagonjača u „divlji kapitalizam“ koji ih, kao i druge neposlušne radnike, žigošu kao lenjivce, ostatke socijalizma i samoupravljanja, komunjare, staljiniste, pa i teroriste.
U ovom kontekstu ocrtava se svrha policijske paske koja je sada na delu. Taman kada je rekonstrukcija faktički završena, preostale su još samo zvanične verifikacije, čime firma stiče novu vrednost, na nju su se okomili razni apetiti da se što više i što pre zgrabi, kao da su se raspomamili neki daleki potomci famoznog Nezajaza (Rable).
Glavni proizvođači afere nisu sasvim vidljivi. Policijske mere su samo njihovo sredstvo, te se na policiju ne može svaliti sva odgovornost. Najprimetniji je žamor malih akcionara koji, iz egzistencijalnih razloga žele da imaju koristi od svojih akcija, ako ništa drugo a ono od njihove prodaje po što višoj ceni. Bez odgovarajuće berze akcija, usled rasutosti malih akcionara, neartikulisanih trajnih interesa i nedostatka saradnje, i usred uzburkanih privrednih i političkih prilika nastaju tenzije, kao na uzavrelom buvljaku, što pogoduje zamahu afere. U prepoznatljivoj tradiciji anonimnih dostava i inače uobičajenog intrigiranja, što se može naći u dostupnim famoznim tajnim policijskim dosijeima, u majskom broju lista Tabloid, pod uredništvom Milovana Brkića – koji odnedavno slovi i kao jedan od arbitara u sporovima oko slobode medija – objavljene su sumnje-optužbe da središnja figura narastajuće afere, Zdravko Deurić, zloupotrebljava službeni položaj za kupovinu akcija, otuđivanje mašina i - „švaleraciju“. Cilj je očigledan: osramotiti Deurića i njegove kolege, smeniti ih s rukovodećih funkcija, preuzeti upravu firme, obezbediti većinski paket akcija i ubrzati prodaju firme. U tom smeru ide širenje afere: učestala saslušanja, pretres Deurićeve kancelarije dok je bio na odmoru, kada je odneto oko 600 raznih dokumenata. Paska nad „Republikom“ i njenim urednikom samo je delić pogromaške atmosfere koja se stvara oko „Jugoremedije“, što mnogima izgleda normalno u nenormalnim okolnostima fabrikovanja raznih afera bez jasnih i racionalnih raspleta.
Na Skupštini akcionara „Jugoremedije“, 6. jula, kojoj sam prisustvovao, Deurić je podrobno i argumentovano raskrinkao narastajuću aferu (o tome je prethodno objavljena njegova opširna izjava u lokalnom listu); dokazao je da su sve mašine i dalje u krugu fabrike, da nije zloupotrebljavao svoj položaj u trgovanju akcijama, a kao pristojan čovek nije ni pomenuo intrige o „švaleraciji“. Istom prilikom ustanovljeno je da mali akcionari i dalje raspolažu većinskim paketom akcija i da nema uslova za ishitrenu smenu uprave. Jednoglasno su donete odluke o razvoju firme i o njenoj pripremi za prodaju akcija po što višim cenama, o čemu treba da se postigne dogovor s državom kao suvlasnikom, što je do sada nailazilo na razne teškoće, jer njeni predstavnici u radnicima-akcionarima ne vide ravnopravne partnere koji sudeluju u saodlučivanju u upravljanju firmom.
U normalnim prilikama ovim bi se mogla okončati afera o kojoj je reč. Međutim, još nije izvesno kako će stvari dalje teći.
Komentar
Policijska paska prema „Republici“ usmerena je, dakle, prvenstveno prema „Jugoremediji“ i spram pozitivnog trenda dešavanja u njoj proteklih nekoliko godina. Takav trend je, prema proceni izvesnih centara moći pogrešan i grešan, te ga treba suzbiti a njegove neposredne protagoniste rasturiti a glavne vinovnike kazniti. Time se suspenduju i pozitivni primeri angažovanja pravosuđa u sankcionisanju kršenja zakona i ugovora tokom dosadašnje privatizacije. Pomenimo, recimo, da se u tekućoj reorganizaciji pravosuđa „zagubio“ i jedan od najuglednijih profesionalaca zrenjaninskog tužilaštva, Zoran Đuran, o čemu je bilo reči i na sednici Narodne skupštine. I nije reč samo o „Jugoremediji“, ona je zarazan primer da se može i drukčije nego što razni moćnici i mešetari režiraju. Dešava se nešto nalik na aferu oko „svinjskog gripa“. Sve što nije pod kontrolom najmoćnijih centara moći izvesnih poslovnih krugova nalazi se ne samo pod sumnjom, već i na udaru. Iako je dosadašnji način privatizacije, po sve raširenijem gledištu, ugrozio opstanak privrede, pre svega industrije, doveo do masovne nezaposlenosti i siromaštva, vladajući krugovi oholo sebi i svojim poslušnicima dele razne bonuse, skrivajući stvarne razmere socijalne, političke i moralne krize i izbegavajući javnu raspravu o alternativi.
Razmere i razlozi naših nevolja su, dabome, krajnje ozbiljni. Da bismo ih barem umanjili neophodno je puno pameti, strpljenja i istrajnog delanja. Valja proceniti vlastite moći da oblikujemo lični i zajednički život. Kada je reč o novinarstvu, paradigmatično je iskustvo koleginice Brankice Stanković koja se već godinama bavi istraživanjem složenog spleta zločina i pljačke i raznim oblicima nasilja, da bi i sama bila izložena egzistencijalnim rizicima. Svima koji izražavaju brigu za njenu sudbinu, jasno je poručila da će i za nju biti važno da svako savesno i predano obavlja svoj životni poziv, i novinarski. Inače, obilje je mesta za razna ugrađivanja u faktički odnos snaga, pa i za sigurno preživljavanje, čak i za razne bonuse, i za novinare.
Ne zamerite da na kraju još jednom pomenem nešto lično. Nedolično bi bilo od jednog oldtajmera da učestvuje u formuli 1. Ali, to ne znači odreći se svih ambicija slobodnog života jer upravo „svoboda čoveka razlučava od zverova“, kako je pre više od dva veka zapisao ustavopisac ustaničke Srbije, Boža Grujović, inače skrajnut iz naše nacionalne istorije. Sklon sam kritičkom preispitivanju i vlastitog delanja, a ne samo istorije, ali nikada nisam pristajao da se od ljudi prave krpe, ponajmanje da to činim vlastitim rukama. Od nevolja su mi dovoljne amplitude dijabetesa. Uprkos svemu, ne mogu poreći da i „treće doba“ ima neke svoje radosti kojih se ne bih rado odrekao.
Nekoliko dana potom, 12. jula, dvojica policajaca u civilu došli su u moj stan u Zrenjaninu da mi uruče poziv na „informativni razgovor“ u policiji, takođe povodom saradnje sa „Jugoremedijom“. Rekao sam im da sve odgovarajuće dokumente – već imaju na raspolaganju i da ne želim o tome da razgovaram u policiji, niti da na bilo koji način učestvujem u proizvodnji afere oko „Jugoremedije“. O tome su narednog dana objavljene informacije u beogradskim listovima “Politika“, „Danas“ i „Blic“, te u novosadskom „Dnevniku“.
Dva dana kasnije, dok sam bio poslom u Beogradu, dvojica uniformisanih policajaca su me tražila na zrenjaninskoj adresi, o čemu su me, po povratku, obavestili sustanari, inače izbeglice iz Knina.
Ovi događaji su me, dozvolite izvesnu ličnu notu, podsetili na mladalačke dane, kada sam, kao asistent Filozofskog fakulteta, pre 40 godina, svakodnevno bio javno žigosan kao jedan od krivaca za studentski bunt 1968. godine, da bi, zajedno sa sedmoro kolega bio udaljen sa Fakulteta odlukom Narodne skupštine Srbije, januara 1975. Razne nevolje sledile su i potonjih godina, sve do kraha SFRJ („crna lista“, oduzimanje pasoša, svakojaki napadi, zabrana knjige, hapšenje i zatvor). One nisu prestale ni docnije, za trajanja režima Slobodana Miloševića, ponajviše u vreme razaranja Jugoslavije, naročito tokom ratova, zbog aktivnosti u Udruženju za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI) i izdavanja „Republike“ čiji sam urednik više od 20 godina. Imao bih o tome puno da vam pričam, ali ovo nije prilika za lične ispovesti i izlive sentimentalnosti. Junačenja se stidim, a pozicije žrtve gnušam.
Tema nije privatna, nego javna, o čemu svedoče činjenice koje ću vam predočiti na što je moguće sažetiji način.
Činjenice
Među brojnim temama kojima se proteklih godina bavio naš list bila je i „Jugoremedija“. Podsticaj smo našli u nalazu Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije da prilikom prodaje državnog paketa akcija (42%) nije poštovan zakon. Taj paket akcija kupilo je lice s međunarodne policijske poternice, Jovica – Nini. Po ulasku u firmu, nastojao je da postane apsolutni gazda. Nije poštovao ugovor, otpuštao je nepoćudne radnike, najneposlušnije su batinali, naizmenično, Stefanovićeva oružana pratnja, državna policija i žandarmerija.
„Kolovođe“ su hapšene i dodatno maltretirane. Zbog svega toga trajao je dugi štrajk, organizovani su javni protesti, u Zrenjaninu i Beogradu. Sve to je povremeno privlačilo pažnju javnosti, i van naše zemlje. A nisu se bunili samo radnici. Otpor su pružali i akcionari koji raspolažu s 58 posto akcija; oni nisu hteli da se liše svojih vlasničkih prava. Jedna poveća grupa od preko stotinu radnika-akcionara, pod vođstvom Zdravka Deurića, pred nadležnim organima i sudovima, na ulicama i trgovima više od tri godine vodila je žilavu borbu za elementarnu slobodu i svoja radnička i vlasnička prava, a protiv kršenja zakona i ugovora i raznih maltretiranja kojima su bili izloženi.
Ta borba nije bila uzaludna. Nadležni sud je poništio ugovor s uzurpatorskim gazdom. Vlasnici većinskog paketa akcija stekli su realnu mogućnost da upravljaju firmom, uz državu kao suvlasnika manjinskog paketa. Većina otpuštenih radnika vratila se na svoja mesta uz odgovarajuća obeštećenja. Izabrani su novi Upravni odbor i direktor. Predvodnik višegodišnje borbe, Zdravko Deurić najpre je postao predsednik UO a potom direktor. Firma je ubrzano obnavljala proizvodnju i sve uspešnije poslovala. Ušlo se i u zamašnu rekonstrukciju, da bi se postigli međunarodni standardi farmaceutske industrije, u šta su uložena zamašna vlastita sredstva i preko 10 miliona evra kredita.
„Jugoremedija“ je postala primer za ugled u lokalnoj zajednici, i šire, kako se bori za lična i kolektivna prava, za radna mesta i dobit firme, za privatne i javne interese, za ličnu slobodu i demokratske promene. Osnovali smo i lokalni pokret, Ravnopravnost, i na izborima ušli u gradski parlament, a poslužili su i kao simbol pri osnivanju nove socijaldemokratske stranke. Postali su uzor mnogim štrajkačima u zemlji.
Bitnim aspektima zbivanja oko „Jugoremedije“ sistematski se bavila „Republika“, bez idealizacije radnika i radničke klase, ali s kritičkim stavom prema njihovoj satanizaciji od strane raznih propagandista i nagonjača u „divlji kapitalizam“ koji ih, kao i druge neposlušne radnike, žigošu kao lenjivce, ostatke socijalizma i samoupravljanja, komunjare, staljiniste, pa i teroriste.
U ovom kontekstu ocrtava se svrha policijske paske koja je sada na delu. Taman kada je rekonstrukcija faktički završena, preostale su još samo zvanične verifikacije, čime firma stiče novu vrednost, na nju su se okomili razni apetiti da se što više i što pre zgrabi, kao da su se raspomamili neki daleki potomci famoznog Nezajaza (Rable).
Glavni proizvođači afere nisu sasvim vidljivi. Policijske mere su samo njihovo sredstvo, te se na policiju ne može svaliti sva odgovornost. Najprimetniji je žamor malih akcionara koji, iz egzistencijalnih razloga žele da imaju koristi od svojih akcija, ako ništa drugo a ono od njihove prodaje po što višoj ceni. Bez odgovarajuće berze akcija, usled rasutosti malih akcionara, neartikulisanih trajnih interesa i nedostatka saradnje, i usred uzburkanih privrednih i političkih prilika nastaju tenzije, kao na uzavrelom buvljaku, što pogoduje zamahu afere. U prepoznatljivoj tradiciji anonimnih dostava i inače uobičajenog intrigiranja, što se može naći u dostupnim famoznim tajnim policijskim dosijeima, u majskom broju lista Tabloid, pod uredništvom Milovana Brkića – koji odnedavno slovi i kao jedan od arbitara u sporovima oko slobode medija – objavljene su sumnje-optužbe da središnja figura narastajuće afere, Zdravko Deurić, zloupotrebljava službeni položaj za kupovinu akcija, otuđivanje mašina i - „švaleraciju“. Cilj je očigledan: osramotiti Deurića i njegove kolege, smeniti ih s rukovodećih funkcija, preuzeti upravu firme, obezbediti većinski paket akcija i ubrzati prodaju firme. U tom smeru ide širenje afere: učestala saslušanja, pretres Deurićeve kancelarije dok je bio na odmoru, kada je odneto oko 600 raznih dokumenata. Paska nad „Republikom“ i njenim urednikom samo je delić pogromaške atmosfere koja se stvara oko „Jugoremedije“, što mnogima izgleda normalno u nenormalnim okolnostima fabrikovanja raznih afera bez jasnih i racionalnih raspleta.
Na Skupštini akcionara „Jugoremedije“, 6. jula, kojoj sam prisustvovao, Deurić je podrobno i argumentovano raskrinkao narastajuću aferu (o tome je prethodno objavljena njegova opširna izjava u lokalnom listu); dokazao je da su sve mašine i dalje u krugu fabrike, da nije zloupotrebljavao svoj položaj u trgovanju akcijama, a kao pristojan čovek nije ni pomenuo intrige o „švaleraciji“. Istom prilikom ustanovljeno je da mali akcionari i dalje raspolažu većinskim paketom akcija i da nema uslova za ishitrenu smenu uprave. Jednoglasno su donete odluke o razvoju firme i o njenoj pripremi za prodaju akcija po što višim cenama, o čemu treba da se postigne dogovor s državom kao suvlasnikom, što je do sada nailazilo na razne teškoće, jer njeni predstavnici u radnicima-akcionarima ne vide ravnopravne partnere koji sudeluju u saodlučivanju u upravljanju firmom.
U normalnim prilikama ovim bi se mogla okončati afera o kojoj je reč. Međutim, još nije izvesno kako će stvari dalje teći.
Komentar
Policijska paska prema „Republici“ usmerena je, dakle, prvenstveno prema „Jugoremediji“ i spram pozitivnog trenda dešavanja u njoj proteklih nekoliko godina. Takav trend je, prema proceni izvesnih centara moći pogrešan i grešan, te ga treba suzbiti a njegove neposredne protagoniste rasturiti a glavne vinovnike kazniti. Time se suspenduju i pozitivni primeri angažovanja pravosuđa u sankcionisanju kršenja zakona i ugovora tokom dosadašnje privatizacije. Pomenimo, recimo, da se u tekućoj reorganizaciji pravosuđa „zagubio“ i jedan od najuglednijih profesionalaca zrenjaninskog tužilaštva, Zoran Đuran, o čemu je bilo reči i na sednici Narodne skupštine. I nije reč samo o „Jugoremediji“, ona je zarazan primer da se može i drukčije nego što razni moćnici i mešetari režiraju. Dešava se nešto nalik na aferu oko „svinjskog gripa“. Sve što nije pod kontrolom najmoćnijih centara moći izvesnih poslovnih krugova nalazi se ne samo pod sumnjom, već i na udaru. Iako je dosadašnji način privatizacije, po sve raširenijem gledištu, ugrozio opstanak privrede, pre svega industrije, doveo do masovne nezaposlenosti i siromaštva, vladajući krugovi oholo sebi i svojim poslušnicima dele razne bonuse, skrivajući stvarne razmere socijalne, političke i moralne krize i izbegavajući javnu raspravu o alternativi.
Razmere i razlozi naših nevolja su, dabome, krajnje ozbiljni. Da bismo ih barem umanjili neophodno je puno pameti, strpljenja i istrajnog delanja. Valja proceniti vlastite moći da oblikujemo lični i zajednički život. Kada je reč o novinarstvu, paradigmatično je iskustvo koleginice Brankice Stanković koja se već godinama bavi istraživanjem složenog spleta zločina i pljačke i raznim oblicima nasilja, da bi i sama bila izložena egzistencijalnim rizicima. Svima koji izražavaju brigu za njenu sudbinu, jasno je poručila da će i za nju biti važno da svako savesno i predano obavlja svoj životni poziv, i novinarski. Inače, obilje je mesta za razna ugrađivanja u faktički odnos snaga, pa i za sigurno preživljavanje, čak i za razne bonuse, i za novinare.
Ne zamerite da na kraju još jednom pomenem nešto lično. Nedolično bi bilo od jednog oldtajmera da učestvuje u formuli 1. Ali, to ne znači odreći se svih ambicija slobodnog života jer upravo „svoboda čoveka razlučava od zverova“, kako je pre više od dva veka zapisao ustavopisac ustaničke Srbije, Boža Grujović, inače skrajnut iz naše nacionalne istorije. Sklon sam kritičkom preispitivanju i vlastitog delanja, a ne samo istorije, ali nikada nisam pristajao da se od ljudi prave krpe, ponajmanje da to činim vlastitim rukama. Od nevolja su mi dovoljne amplitude dijabetesa. Uprkos svemu, ne mogu poreći da i „treće doba“ ima neke svoje radosti kojih se ne bih rado odrekao.
Autori: Dragan Jovanović i Lidija Kujundžić
Objavljeno 29.jula 2010 u NIN br. 3109
