Deca potrošači

Džeparac na džeparac

photo by: Goran Sivački

U Srbiji živi oko 1,2 miliona dece, ali ih još uvek samo stručnjaci prepoznaju kao potrošače koji godišnje spiskaju i do 320 miliona evra

Paklena je muka kada roditelji u Srbiji moraju da sračunaju koliko im mladunče troši. To zapravo kod nas nikome ne pada na pamet. Jer dete, da nam je živo i zdravo, nije - rashod. Prema Statističkom godišnjaku za 2010. godinu mlađih od 15 godina u Srbiji ima oko 1,2 miliona. Ako se baš insistira, matematici najvičniji roditelji, doći će do nekog polovičnog odgovora na ovo „nepristojno“ pitanje sve pevuckajući: „Kako je trošila, ko ruska vozila“.

„Skoro sva deca u Srbiji (93 odsto 9-11 godina, odnosno 95,5 odsto 12-14 godina) dobijaju dnevno džeparac. U proseku, raspolažu sa oko 3.500 dinara mesečno“, kaže mr Jelena Filipović, asistentkinja na Ekonomskom fakultetu. Autorka knjige „Mali kupci, veliko tržište“ zasnovala je tvrdnje na istraživanju koje je obuhvatilo 987 dece iz Beograda, Valjeva, Niša, Novog Sada i Šapca. Prema njenim proračunima „godišnji potencijal dečjeg tržišta u Srbiji je oko 320 miliona evra“ ali se, ovde, o njima ne razmišlja kao o potrošačima koji samostalno odlučuju i kupuju. „Puca“ se na roditelje, dok su deca sasvim mala, a kad poodrastu i na jedne i na druge.

Ipak, kombinatorika roditelja između prosečne novembarske pate od 34.444 dinara i dečjih želja i potreba - koje često prevazilaze sam džeparac - ostaje u domenu magije.

Petogodišnja Marija S. iz Novog Beograda nije od one „besne dece“ koja se baca na pod prodavnice i sva u krokodilskim suzama urla koliko je grlo nosi svaki put kada joj se ne kupi ono što želi. Marija još nema džeparac, ali ide u vrtić (8.500 din) i na balet (2.500-3.000 din) i uz to je potrošač koji tačno zna da voli recimo „njupa“ a ne običnu pileću supu. Odavno je prestala da troši pelene, što je o svedočenju mame jedne druge devojčice trošak od 4.000 dinara. Slatkiše (4.000 din) Marija deli sa roditeljima, ali je isposlovala džentlmenski sporazum da joj niko ne dira „sirena jaja“ (varijanta kinder jajeta). Trenutno omiljeni su joj „Nodi“, „Anđelina balerina“ i „Barbike“ i ostale igračke na koje mesečno ode najmanje 1.500 din. Strastveni je kolekcionar koji zbirku crtaća uveličava sa 2-4 diska mesečno (1.000 din). Bezbrojne slikovnice i bojice niko više ne računa, a pokloni za rođendane drugara koštaju najmanje po 500 dinara. Marija obožava da ide u Zamak, gde sa drugarima iz komšiluka skače do besvesti. Ovo odlično znaju baka i deka koji su je letos častili mesečnom kartom (oko 4.000 din). Obuća i odeća su takođe stavka u kućnom budžetu, ali relativno podnošljiva jer su Mariji šare i boje još uvek bitnije od etikete proizvođača. Za razliku od većine svojih drugara Marija svoju kasicu-prasicu ne koristi samo kao ukras, već je, kad se napuni, nosi kod tete u apoteku da joj ukrupni parice. Letovanja, zimovanja, slodoledići i sokići ne dopisuju se u Marijin troškovnik koji baka, deka, tetka i ostali dopunjuju, po oceni njenog tate Gorana, sa još najmanje 1.500 evra godišnje.

Još pre više od 20 godina u Americi su kompanije i advertajzing agencije prepoznale decu kao kupce robe široke potrošnje, pa nije ni čudo da se reklame nekih proizvoda nalaze i na koricama udžbenika. U Srbiji još nije došlo dotle. Za klince se veruje da ili nemaju para ili da kupuju na sitno, u proseku do 1.000 dinara.

Ipak, deca uzrasta 3-7 godina najviše para troše na slatkiše i igračke. Fascinirani su životinjama i ne mogu da odole šarenim, bleštavim igračkama, kao ni pinklicama koje ispuštaju prodorne zvukove. Put od njihove potrošačke nesvesti do potrebe i obznanjenog zahteva je kratak jer su okruženi reklamama. A što marketing propusti, dovrši vršnjak iz dvorišta, školice. S obzirom na to da se deci do sedam godina kognitivne sposobnosti još razvijaju, reklame za njih su sporijeg ritma, likovi se pojavljuju jedan po jedan, a gegovi su jednostavni. A zbog odraslih koji su prava meta, sve je nekako slatko i ljupko.

Klincima od 8 do 12 godina pored porodice postaju jako bitni drugovi, koji postaju merilo za ono „nešto“ što treba imati da bi bio prihvaćen. U reklamama za ovu, stariju, decu često prikazuju vršnjake, obučene u istom fazonu, provejava pomalo neotesan humor. Deca postepeno odbacuju lutke i autiće, i zamenjuju ih basketom, teniskim reketom, sofisticiranijim kompjuterskim igricama ili već nekim haj-tek napravicama.

Od 13. godine života situacija se drastično menja. Uzori postaju superstarovi koji reklamiraju luksuznu robu. Za većinu tinejdžera, koji sada kapiraju i vrlo apstraktne koncepte, podražavanje je način komunikacije, ali se polako budi individualnost i osobene, potpuno nove potrebe. Džeparac se troši pre svega na kredit za mobilni, izlaske u kafiće, diskoteke, odeću obuću i sve ostale đinđuve za ulepšavanje, koje će ih učiniti neodoljivim. Za roditelje, ovo je mračno doba u kome se uz reklamu „pričaj više“ visina telefonskih računa vrtoglavo penje – često i više od 3.000 dinara, naročito kod „zaljubljenih primeraka“.

Kako se, marketinški, pristupa deci zavisi od ekonomskih faktora, nivoa medijske pismenosti, zakonodavstva i, na kraju, kulturnog modela i tradicionalnog poimanja položaja deteta u društvu. Za razliku od razvijenih zemalja gde je „napad“ na decu kao primarne potrošače do tančina isplaniran, u Srbiji je to još uvek stihija.

„Većinom, deca nisu donosioci odluka, u smislu da imaju novac i da njime samostalno raspolažu. Uz to, za razliku od bogatih američkih tinejdžera koji imaju značajno veće džeparce i većinom nešto rade, kod nas taj, dečji, novac nije ključno važan za kreiranje marketinških strategija. Kompanije se retko direktno obraćaju deci da bi se ona navodila na kupovinu“, kaže prof. dr Goran Peković, koordinator akademskih stručnih studija „Reklama i mediji“ na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Peković, koji je godinu dana i član Republičke radiodifuzne agencije, tvrdi da „obraćanje deci pokreće i brojne etičke probleme kojih su advertajzing i marketinške agencije veoma svesne i poštuju Zakon o oglašavanju“. Ipak RRA, koja je nadležna da prati i opominje medije kada se ogluše o zakon, nema evidenciju o broju reklamnih poruka koje se smatraju prekršajem kada je reč o pravima dece. Kako Peković kaže: „Prave se izveštaji o prekršajima koji se odnose na emitovanje programskih sadržaja koji mogu naškoditi moralnom ili psihičkom razvoju dece, a to su scene nasilja, psovke, scene kada akteri puše, piju alkohol, a emituju se pre ponoći“.

Potrošačka industrija, čak i u Srbiji, računa na decu. Pre svega na njihov uticaj koji imaju na odrasle. Zato kompanije troše milione na reklamne kampanje koje „gađaju“ pre svega roditelje, bliže i dalje rođake.

„Ranije se dečji uticaj prvenstveno vezivao za izbor marke proizvoda i kupovinu slatkiša, igrački, brze hrane i zabavnih igara i delimično učestvovanje u odlukama od interesa za celu porodicu, npr. letovanja, školovanja... Danas, međutim, i sasvim mala deca imaju ulogu porodičnog savetnika kada je u pitanju kupovina pojedinih haj-tek proizvoda i korišćenje sofisticiranih usluga“ tvrdi dr Branko Maričić, koji studentima ekonomije predaje „Ponašanje potrošača“ . On smatra da su deca od 10 do 12 godina prilično obrazovani potrošači sa izgrađenim stavovima.

Na ruku razmaženosti dece ide njihov prirodni talenat da kupovinom testiraju same granice roditeljske bolećivosti. I to je potpuno O.K. Sve dok mama ne izgubi kompas, pa krišom od tate, podigne kredit kako bi nastavila da ispunjava hirove svoje princeze, jer, bože moj, sve što nije mogla i imala mama, treba da ima ćerka. Jasno, tu je vrag odneo šalu, naročito u društvima koja su kao Srbija iskusila tranzicione potrese i ratove spremnost roditelja da se žrtvuju za dete je gotovo bezumna. Još ako je reč o jedinčetu o kome posle razvoda baka ili deka brinu više nego roditelj, klinac neće propustiti priliku da ubira „džeparac“ gde god stigne. To mu dođe kao „porez“ na sav nedostatak roditeljske „pažnje“. Tehnike „kuvanja“ roditelja u udovoljavanju zahtevima, deca vrlo brzo nauče po sistemu pokušaja i grešaka. Neće se prevariti da pri kupovini nove zimske jakne, koju svi u razredu nose, naglasi zdravstveni momenat: „Zar hoćeš da se razbolim u onoj tankoj...?“ Sve ostalo su varijacije na temu: „zar ne želiš da budem srećan?“, „jeste malo skuplje, ali će ti uštedeti jer će mi trajati“...

Kako potrošačka industrija „lovi“ decu i odrasle lepo se može shvatiti i iz vrlo praktične, ali za ozbiljne ljude neprijatne, knjige „Propaganda“. Marketinški magovi gutaju delo Edvarda Berneza krišom jer su ga i Hitlerovi ljudi nemilice kopirali ne zato što je Bernez bio Frojdov sestrić, već zato što je uspeo da sastavi tim najboljih eksperata svog vremena koji su duboko zaronili u nemačku kulturu i dušu individua (stručno su napravili horizontalni i vertikalni presek) kako bi otkrili bazične ljudske motive.

„Otkrijte ove motive, povežite ih sa proizvodom ili ih pretvorite u supstitut i bićete mnogo moćni“, kaže prof. dr Tijana Mandić, klinički psiholog i dodaje: „U suštini motiv je energija, a ona je transportna. Mi učenjem određeni motiv za, recimo, hranom pretvaramo u potrebu za gledanjem serije! Deca su neverovatno ranjiva. Vrlo otvoreno ispoljavaju potrebe, dok odrasli znaju da ih kriju. Ona su infantilna i nestrpljiva. Nastoje da potrebe zadovolje odmah i sada, a to se veoma koristi da bi im se prodala igračka, čokoladica...“ Ona primećuje da bi bilo dobro da neko stariji bude uz decu dok gledaju televiziju i da im pomogne da ne brkaju stvarnost i igru reklamnih poruka koje su jedan od najjačih mehanizama za veštačku proizvodnju potrebe. Snaga, pre svega televizijske reklame, jeste tolika da ni to ne ide lako. Jer, mašta klinaca je razigrana, emocionalna veza sa imaginarnim herojima iz crtaća jaka, a odmah posle špice sledi reklama koja nudi igračke, oružja, slatkiše, koji su vizuelno direktno u vezi sa crtanim likovima.

Pošto, kao što kaže dr Đuro Šušnjić, deca pamte i ono što ne razumeju, uče kad toga nisu ni svesna, a marketing je sve agresivniji, potrebno im je objašnjavati kako im se „draška“ podsvest, prodaje lažna emocionalna sigurnost, samopouzdanje, osećaj moći, objekti ljubav, besmrtnost itd. Ipak, to je u potrošačkom društvu i kulturi koja decu fetišizira na prilično blesav način - nemoguća misija

Objavljeno 13. januara 2011. godine u nedeljniku NIN br 3133

U zenitu potrošačke groznice

Bleštavo, a jeftino















photo by: Goran Sivački

Umetnost praznične kupovine često se svodi na veliku veštinu odbrane novčanika, od sve brojnijih novogodišnjih iskušenja

Makša ima nepunih četiri godine i ide u beogradski vrtić „Majski cvet“, onaj u Vasinoj ulici, što nema dvorište. Svaki put kad se sa mamom Ivanom Maksić vraća kući, zastane ispred izloga, upre prstićem u metalno srce i kaže: „Meni će Deda Mraz ovo da donese, jer sam dobra devojčica!“ Rečeno, učinjeno! Sada je Makša sva važna dok pokazuje parfem, karmin i češalj Dizni princeze, a tu je i šareno ogledalce iz neke druge priče. Tiho stiže priznanje da je poklon koštao nešto preko 3.000 dinara i jeste da bi razne rupe u kućnom budžetu mogle da se zapuše ovim paricama.

Svi ostali, ali ništa manje specijalni, pokloni poput svetloljubičastog rajfa sa veštačkim paperjem i antenama koje se završavaju leptirićima i šljokicama (cena 150 dinara, isto kao i uši zekonje) mogu da budu i iz kineskog tržnog centra u bloku 70. Tu je vazda živahno, ali između katoličkog Božića i pravoslavne Nove godine gužva je nezamisliva. Najbolje idu igračke, jelke, lampice, pirotehnika - i krpice, uključujući i brushaltere. Komad 99 dinara ili pet za 200, u svim bojama, veličinama i provereno od one ljute sintetike koja pri najmanjem trljanju baca iskre i mini električne udare, što baš zna biti nezgodno dok plešete uz neki od hitova od kojih „gaće same spadaju“.

Kod Kineza bakine i zle tetke (obe vrste služe da deci dozvole sve ono što roditelji zabranjuju) utrkivale su se u tome ko će zaroniti dublje u kutije i pronaći što luđi poklon. Apsolutni favoriti bakica su mini kopija električne gitare (cena bez pogađanja 800, a može i za 600 dinara) i bubnjarski set (350-500 dinara).

Loptice -skočice i ljigavci koji cijuču i svetle, spadaju u standardnu dečju opremu koja se nabavlja za 50, 80 ili 100 dinara. Tetke su na muci da odluče šta je prikladniji dar: zeleni irvas za jahanje (800 dinara) ili metar visoka ružičasta pudla na kojoj dete može da se ljulja ako kod prodavca neko ostavi 3.000 dinara. Po istoj ceni može kući da se nosi najveći tigar, model sa razjapljenim čeljustima ili jakne od lakovane plastike koje (osim srebrne kosmonautske) izgledaju kao da su napravljene od kese za đubre, ali zato ne propuštaju vodu. Za onu malo stariju dečurliju, tu je skraćeni svetlosni mač koji služi za pravljenje zaista velikih balona (150 dinara), „jugi o“ karte čija cena zavisi od broja špilova i veličine limene kutije (od 200 do 800 dinara) i „bakugani“ plastične loptice koje se rastvore u već neko fantastično biće ili robota (cena od 500 do 1.500 dinara).

Najomiljeniji član familije je onaj rođak koji deci, krišom, kupi nešto od pirotehnike. U Republičkom zavodu za statistiku Srbije kažu da će decembarske podatke o uvozu, prometu robe i trgovini na malo objaviti tek krajem januara ali da ni tada verovatno nećemo znati koliko je uvezeno, recimo, plastičnih, papirnatih ili pravih jelki, petardi...

„Znate li koliko hiljada proizvoda imamo na tržištu? Naši podaci su klasifikovani po kategorijama proizvoda“, kaže Slobodan Vučković, šef odeljenja spoljne trgovine u RZSS.

Prema podacima Uprave carina, koje je NIN dobio iz Centra za informatiku i elektronsko poslovanje Privredne komore Srbije, od januara do novembra 2010. godine uvezeno je lampica i novogodišnjih proizvoda od stakla i ostalih materijala u vrednosti od 2.130.799 američkih dolara. Mereno u kilogramima, lampice su najviše stizale iz Kine (69.282), Holandije (681), Nemačke (275). Staklići, opet, u kilogramima: iz Kine (8.518), Slovenije (584), Češke (161) i Holandije (103). A sve ostalo gde, valjda, spadaju i veštačke jelke koje koštaju u redovnoj prodaji od 130 dinara u „Merkatoru S“ do 6.699 dinara u „Tempu“, uvozi se pre svega iz Kine (322.563), Tajlanda (19.615), Holandije (7.252), Slovenije (4.062), Španije (2.811), Makedonije (2.453) i još 18 zemalja.

Ipak, najveći deo pirotehnike iz Kineskog tržnog centra i sa pijaca došao je nekim drugim, odnosno švercerskim kanalima, na veliko.

„Ne ulazeći dublje u mehanizme sive ekonomije i poreske utaje, teško je sagledati koliki je zaista promet. Po onome što čujemo od prijatelja, parkinzi tržnih centara su zakrčeni, kupuju se jeftini pokloni. Kao da se u vazduhu oseća zebnja za sutra“, kaže za NIN Branko Ljutić, profesor finansija. On dodaje: „Novogodišnja industrija je sve ono što kupujemo u vreme praznika. Možda najznačajnija jeste prasetina, ali ako posmatrate odnos Vlade prema istoj, videćete da oni ne vide stratešku perspektivu svinjogojstva.“

Prskalice, koje mogu da se kupe u aranžmanu 10 kutija za 200 dinara, ne dolaze u obzir kao poklon deci koja imaju više od pet godina, jer su to stvari „za bebe“. Računaju se samo petarde i to ne one što puknu pa uginu, nego one što se oglase najmanje pet puta (pakovanja ima za 500, 1.000 i ne pitaj koliko dinara).

Rakete su još skuplje i retke. Njih, po pravilu, kupuju ujaci, stričevi, pa i očevi. Međutim, u tu se rabotu ne valja upuštati ako nemate kinte da ih kupite nekoliko, a to košta od 4.000 do 12.000 dinara, ako se pazare i „topovski udari“. Dakle, potrošačka logika „što više, to bolje“ je osnova dobrog vatrometa, jer najmanje jedna raketa izneveri vas u odbrojavanju poslednjih sekundi stare godine, a za ostavljanje bilo kakvog utiska potrebno je išarati nebo sa bar tri-četiri boje. A ako sve to ne doživi bar jednu reprizu, ocena će biti po sistemu „jednom kao nijednom!“ Takođe, moguće je da će mangup odvojiti deo džeparca u zajednički fond sa ostalom decom iz komšiluka, ali to sa sobom nosi nekoliko „poslovnih rizika“. Prvo, najstariji kabadahija neće dopustiti ostalima da se igraju vatrom i raketama. Drugo, ako dođe do prepirke uvek će se naći tužibaba koja iz čiste pakosti roditeljima prijavi celo društvance.

U Srbiji ima 1.176.760 dece mlađe od 16 godina, prema Statističkom godišnjaku za 2010. godinu RZSS-a, i svako očekuje bar jedan poklon od Deda Mraza i(li) Božić Bate. Čini se tržište za koje se vredi takmičiti. Jelena Filipović, asistentkinja na Ekonomskom fakultetu i autorka knjige „Mali kupci, veliko tržište“, tvrdi da se, kod nas, o deci ne razmišlja kao o potrošačima. Naime, veruje se da klinci nemaju para, pa je sva sila marketinških kampanja usmerena na njihove roditelje, dalje i bliže rođake i prijatelje.

„Deca u svim drugim zemljama kupuju poklone za Novu godinu, pa pretpostavljam da je to slučaj i ovde. Oni kupuju poklone za sebe, što je tipično za ja-generaciju, i to su uglavnom stvari za koje duže vremena štede, jer su veće vrednosti. Mala deca kupuju skuplje igračke, a starija tehniku, na primer iPod“, kaže Jelena Filipović čija anketa obuhvata 987 dece iz Beograda, Valjeva, Niša, Novog Sada i Šapca.

Pronalaženje pravog poklona za pubertetlije je posebna muka. Kod Kineza nije lako naći nešto što će im se svideti, jer roba nije firmirana. Tu se darodavac eventualno može provući sa nekim zgodnim kaišem (150-900 dinara), otkačenom ešarpom na čijim krajevima vise metalni prstenovi, medvedić ili „dijamant“ od plastike (400--600 dinara) ili kožnim rukavicama koje će svi, hteli-ne hteli, morati da primete jer ta nijansa ciklamaste boje „prži oči“ (400 dinara).

U kategoriju posebno luckastih poklona, naročito zgodnih za spadalo od mlađeg brata koji obožava nepozvan da upadne u sobu sestre-tinejdžerke, spada i metalna napravica koja liči na nedovršenu mutilicu za belance. Kako je prodavac Ling Džao demonstrira, ta češalica za glavu (100 dinara) funkcioniše tako što mrdanjem rukohvata gore-dole otvoreni kraci sa kuglicama na kraju masiraju i glavobolja, navodno, prođe prođe. Ono što je Džao namerno prećutao je činjenica da oni bez kose ne bi trebalo da koriste ovaj izum jer se masaža pretvori u skalpiranje nasuvo. Za dečake, osim čarapa i gaća, tu su, recimo, kojekakve perike ili maske (350 dinara), šeširi a la Hemfri Bogart sa šljokicama. Ako poklon baš mora da bude praktičan, može se izbunariti iz kutija i donji deo trenerke za po kući (600-800 dinara). Toliko o kineskom vašaru.

U „Delta sitiju“ i „Ušću“ kupuju se trenerke koje služe za trening, teretanu ili izlazak, i, moraju da budu brendirane. Zavisno od modela, koštaju oko 100 evra. Za kupovinu na takvim mestima, gde i knjižare liče na samoposluge, treba imati posebno raspoloženje, mentalni sklop i svakako daleko dublji novčanik.

Gužva je sveprisutna, biće da ljudi u vreme krize nemaju novca, ali imaju vremena. Zato se uglavnom razgleda, procenjuje se koja je akcija povoljnija, ali epilog je takav da na klupici u „Delta sitiju“ treba sedeti 15 minuta kako biste videli nekog sa puno kesa u kojima je, umesto poklona, uglavnom hrana ili piće.

Pored ića i pića, najbolje ide garderoba. Zatim igračke, nakit, kozmetika, dekorativne pinklice za kuću i tehnika. Glasina da će od januara 2011. godine Vlada Srbije povećati PDV za kompjutere i sličnu robu, nije značajno uticala na prodaju koja jeste veća nego u ostalim mesecima, ali ipak daleko manja nego 2008. pa čak i 2009. godine.

„Najčešći posetioci i potrošači su mlade poslovne žene i porodični muškarci. Uopšteno, žene pazare češće, ali u manjim iznosima, oko 3.000 dinara, dok porodica potroši najviše, ali dolazi ređe“, kaže dr Nikolaos Dimitrijadis, direktor marketinga i komunikacije Ušće šoping centra, dodajući da tinejdžeri ne troše mnogo, do 1.000 dinara. Dok populacija starija od 50 godina, sa dobrim obrazovanjem i finansijski situirana, nema naviku dolaska u šoping centre. On tvrdi: „Oni više vole gradske butike i šetnju po centru, ali svakako treba imati ponudu i za njih, luksuznije radnje i mirnije dane, kao što su utorak i sreda.“

Što se tiče profesionalnih kupaca (trgovci, kafedžije itd), primetno je da su zbog ekonomske krize oprezniji. Jelena Popović, portparol „Metroa“, kaže: „Ugostitelji dolaze češće, a kupuju manje, kako bi osigurali redovnu nabavku.“ Promet u restoranima opao je 20-30 odsto, zbog zakona o zabrani pušenje, a delom i zbog besparice. Ipak, klubovi, restorani, splavovi koji su nudili muziku, zalogaj hrane i neograničene količine alkohola po ceni od 25-65 evra, rasprodati su ne samo za doček Nove godine, već i za Božić i doček Srpske nove.

U „Merkatoru S“ novogodišnja potrošačka euforija počela je malo kasnije nego prethodnih godina, ali je otprilike istog intenziteta. Najviše se kupuju igračke, kozmetika, knjige, tekstil, alkoholna pića, posebno vina, akustika i tehnika. Najveća navala bila je poslednja tri dana 2010. godine, kada se na svaku kupovinu davao popust od 10 odsto, a za poklone se izdvajalo između 500 i 2.500 dinara.

„Srećom, sačuvala sam tri čeka pa sam mogla na odloženo da kupim sve što nam treba za praznike“, kaže Maja Pavlović, službenica i glavni operativac šestočlane porodice koja se snabdeva u „Rodiću“. Ona dodaje: „Roditelji mog muža žive sa nama, stari su i rešili smo da zbog njih i dece proslavimo obe Nove godine i Božić. Znam da ćemo februar i mart morati malo da se stisnemo, ali preživećemo!“

Može li se uopšte izmeriti koliko je jedna porodica, srednjeg staleža, potrošila na poklone za praznike?

„To samo mame i supruge znaju, za sve nas ostale je bolje da se ne raspitujemo isuviše jer će nestati magija ostvarivanja mogućeg sa nemogućim izvorima finansija“, kaže Ljutić, dodajući da kod nas ne postoje analize šta građani najviše kupuje za novogodišnje i božićne praznike. On veruje da „sve što ljudi kupuju jeste vezano za želju da nam, kad sutra ustanemo, bude bolje, znamo da neće, ali ipak samo to želimo. Ako želimo dobro samo sebi tada smo sebični, vodeći računa o drugima stičemo sposobnost saosećajnosti i društvene odgovornosti.“

Način na koji slavimo praznike pomalo gubi suštinu i često biva da dobijamo ili darujemo poklone kojima se ne radujemo. Važno je da su veliki, bleštavi i po mogućstvu jeftini. Umetnost praznične kupovine često se svodi na veštinu odbrane novčanika, odnosno kreditne kartice, od novogodišnjih iskušenja.

„Poklonom saopštavamo nešto drugoj osobi, potvrđujemo i započinjemo neke odnose sa drugom osobom. Prevelik ili premali, neprimeren poklon može da ugrozi odnose darodavca i darovanog“, kaže dr Ivana Petrović, sa Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta. „Praznici su prilika da se opustimo, pa i raspustimo. S obzirom na stres kome smo neprekidno izloženi, praznici su prilika za smeh, igru, i zato je najvažnije da se posvetimo sebi i najbližima. Da provedemo vreme onako kako nam najviše prija, a ne po nekom diktatu.“

Novogodišnji i božićni praznici su, možda, totalni kič, ali taj kič je dobrodošao naročito ako se još neko seća recepta bakinog kolača u obliku laneta (ne irvasa) koji se obavezno seče od guze. Nije svaki dan Nova godina i Božić!

Objavljeno 6. januara 2011. godine u nedeljniku NIN br 3132

Istorijski Isus ili Hrist vere

Mit veći od istorije

Grupa američkih i nemačkih naučnika 70- ih godina HH veka tvrde da je Isus kompleksna ličnost i da se pojavljuje kao učitelj mudrosti i pravednosti, harizmatičan vođa i čudotvorac, ali i kao prorok koji dosta vremena provodi najavljujući skori dolazak carstva božjeg

Sve do XVIII veka uticaj crkve je bio takav da se malo koji naučnik ili teolog usuđivao da na glas pita: Da li je Isus postojao? Oni koji su se drznuli da to učine završili su neslavno - na lomači ili su skraćeni za glavu.

Samo ime Isusa nikada nije bilo sporno za teologe, jer na starojevrejskom Ješua ili Jošua znači „spasitelj“, „iscelitelj“. Kako istoričar R. J. Viper tvrdi i naziv galilejskog gradića Nazareta se zvučno, lingvistički i asocijativno može povezati sa rečju „nazara“ koja znači „čuvati“, „spasavati“. Dakle, Isus postaje magijsko ime prepuno tajanstvene snage i čudesnog isceljenja, naročito moćnog prilikom „isterivanja đavola“ i savladavanja zlih duhova.

Prvi ozbiljniji pokušaj da se uz pomoć naučnih metoda dođe do prave slike Isusovog života i autentičnih beseda, vezan je na Zapadu za Hermana Samuela Reimarusa (1694-1768) profesora orijentalistike u Hamburgu. On je pokazao da ono što jevanđelisti Marko, Matej, Luka i Jovan govore o Isusu, ipak može da se razdvoji od onog što je Isus, religijski vođa iz Galileje, zaista sam rekao. Sa teorijskim razdvajanjem od božanskog Hrista na koga se poziva crkvena tradicija, otpočelo je pravo traganje modernih naučnika za istorijskim Isusom.

Škotski istoričar i ministar religije Vilijam Robertson (1721–1793) pravi od Hrista pravog heroja. „Istorija o Isusu je istorija boga, koga je njegov otac žrtvovao za čovečanstvo“. Prema njegovom razumevanju turbulentnih političkih i socio-ekonomskih prilika Hristovog vremena, kult bogova koji umiru i vaskrsavaju treba posmatrati u kontekstu neprijateljstva siromašnih Judejaca spram fariseja. Budući nemoćni siromašni su stvarali sekte koje obožavaju sporedne bogove a jedan od njih bio je Isus.
U knjizi „Poreklo svih vera“ (1794) francuski mitolog Šarl Fransoa Dipui (Dubius) objašnjava: „Isusov život nije ništa drugo do bajka o Suncu“.

Tokom XIX veka niz uglednih naučnika preispitivao je biografiju Isusa, kao zemaljskog bića, kroz ono što nude kanonska jevanđelja. Zapaženi su radovi, pre svega, Davida Fridriha Štrausa, Bruna Bauera i Johanesa Vajsa. Evropa se zgranula, kada je teolog David Fridrih Štraus (1808-1874) napravio portret istorijskog Isusa čija je božanska priroda ostala u drugom planu. On naglašava da je crkvena dogma o Hristu, bazirana na neistorijskim, mitskim i teološkim doktrinama. Nemački istoričar, teolog i filozof Bruno Bauer (1809-1882) napravio je kritiku teoloških teza o ranom hrišćanstvu i Isusu čiju je vrednost pohvalio čak i Fridrih Engels, 1882. godine. Bauer je zaključio da Jevreji i paganisti više ćute nego što pominju Hrista, kao i da Novi zavet vrvi od protivurečnosti. Prihvatanje postojanja Jednog, Prvog stvaralačkog jevanđeliste u hrišćanstvu Bauer vidi kao moment univerzalne svesti, ideologije odbačenih klasa u kojoj se prepliću stoicizam, neoplatonizam, judaizam. Isus u njegovoj interpretaciji postaje neka vrsta anti-Cezara.
Nemački teolozi jasno su ukazali na vremenski jaz između realnih istorijskih događaja koji su se dogodili za Isusovog života (5 godina pre n.e. – 30 godina n.e.) i izveštaja jevanđelista koji su najmanje 40 godina kasnije pisani.

Osim toga, došlo se do zaključka da su sinoptička jevanđelja (po Mateju, Marku i Luki) mnogo bliža istorijskim činjenicama nego što je to slučaj sa Jovanovim jevanđeljem u kome je Isus mnogo više Hrist, nestvarniji duhovniji lik. „Iako su naučnici iz Štrausove generacije bili dosta skeptični u pogledu mogućnosti rekonstruisanja Isusovog istorijskog lika, njihove analize su doprinele da docniji istoričari ranog hrišćanstva postanu mnogo svestraniji i kritičniji u pogledu korišćenja izvora“, tvrdi Milan Vukomanović u knjizi „Rano hrišćanstvo od Isusa do Hrista“.

Vrlo neobičnu tezu o Hristu izneo je Pol-Luis Koučod (Couchoud, 1879 - 1959) profesor filozofije i medicine tvrdeći da je Isus jedna vrsta Jehove. „Zar njegovo ime ne znači Jehova – onaj koji pomaže? Šibica koja je zapalila hrišćanski pokret je vizija Petra, a što se tiče života i lika Hristovog on je konstruisan prema prorocima.“

Jedan od najvećih francuskih istoričara ranog hrišćanstva Alfred Firmin Loizi (Loisy, 1857– 1940) „Sinoptička jevanđelja“ vidi ovako: „Ako Isus nije bio osuđen na smrt kao kralj Jevreja, to jest kao Mesija, prema svom vlastitom priznanju, onda bi se sasvim dobro mogla podržati teza da on nije postojao“. U delu „Rođenje hrišćanstva“ on piše: „O Isusu se zna nešto više nego o Jovanu Krstitelju iako mit i legenda zauzimaju važno mesto u evangelističkoj tradiciji. Ali sva mističnost i legendarnost koja pokriva ovu tradiciju svedoči na svoj način o začetku hrišćanskog pokreta... Ono što je negativna kritika za biografiju Isusa postaje pozitivan prilog za istoriju hrišćanstva“.
Prvi hrišćani bili su Jevreji i nova religija prirodno nosi pečat nasledstva judaizma. Stari zavet jednako je svet i jevrejima i hrišćanima, iako su hrišćani naknadno dodali vlastite knjige u vidu Novog zaveta od kojih centralno mesto zauzimaju jevanđelja.

Grupa američkih naučnika koju predvodi Norman Perin i nemačkih naučnika na čijem čelu je Joakim Jeremias sedamdesetih godina HH veka shvataju da je Isus kompleksna ličnosti i da se pojavljuje kao učitelj mudrosti i pravednosti, harizmatičan vođa i čudotvorac, ali i kao prorok koji dosta vremena provodi najavljujući skori dolazak carstva božjeg. Takav Isus se idealno uklapa u uzburkanu političku, socijalnu, ekonomsku i religioznu stvarnost Palestine.

U prvom veku Rimsko carstvo je bilo toliko prostrano da nije uspostavilo direktu vlast u Judeji. Kako se navodi u delu „Sveta krv, Sveti gral“ Majka Bendženta, Ričarda Lija i Henrija Linkolna, bilo je to stanje slično onom u Francuskoj za vreme Višija: „mora se dočarati jedna osvojena zemlja i jedan pokoreni narod pod vlašću marionetskog režima koji je opstajao zahvaljujući vojnoj sili.“ Isusov život obuhvatao je prvih 35 godina haosa i patnje koji je potrajao 140 godina. Godine 6. naše ere, zemlja je izdeljena na jednu provinciju i dve tetrahije. Irod Antipa je vladao Galilejom, ali je duhovna prestonica Judeja bila pod surovom rimskom upravom prokuratora koji je stolovao u Cezariji. Iako u jevanđeljima nema reči osude Pilata koji od 26. do 36. godine svirepo gospodari Judejom. Savremeni naučnici slažu se da su jevanđelja, većim delom, nastala između ovog ustanka i velike bune u Judeji 132-135. i skoro je sigurno da se zasnivaju na prethodnim izveštajima koji očigledno nisu sačuvani. Jevanđeoske slike Isusovog života značajno su uzdrmala arheološka istraživanja u drugoj polovini XX veka kada su niotkuda počela da se pojavljuju neka druga, zaboravljena ili odbačena jevanđelja i spisi. Najintrigantniji su Kumranski zapisi otkriveni 1947. u Izraelu u zapečaćenim ćupovima i 2006. godine konačno prevedeno Jevanđelje po Judi, u kome su novozavetna jevanđelja okrenuta naglavače.

Veliki je mit o Hristu i on poput Pesme nad pesmama sadrži dublju istinu nego što je doslovna (istorijska) istina o Isusu iz Nazareta. Uostalom besmrtni Gete je ovako pisao Herderu, 4. septembra 1788. godine: „Zahvaljujući mitu o Isusu svet će moći da ostane stacioniran još 10.000 godina, i iz tog istog razloga niko ne misli onako kako bi trebalo, jer treba potrošiti toliko energije, znanja, inteligencije i ingenioznosti da se taj mit odbrani, kao i da se pobije".

Objavljeno 6. januara 2011. godine u nedeljniku NIN br 3132.