Navučeni na miksetu

Komercijalno čudo se dogodilo – pojavio se Gramofondžija sa genijalno upakovanim miksom Why Don’t You

Niotkud, pojavio se Marko Milićević (Gramophonedzie) sve sa MTV Adria nagradom u naručju. I što je još bolje tu priči nije kraj. Ako njegova numera Why Don’t You osvoji najviše glasova (glasati do 4. novembra na: http://ema.mtv.co.uk/vote) gledaćemo kako mu, u Madridu, 7. novembra uručuju MTV EMA nagradu za najbolje izvođenje u Evropi.

„Do sada je jedino Marko Nastić predstavljao našu scenu širom sveta, a sada imamo dva Marka koji su hedlajneri velikih svetskih festivala i klubova. Lepo je videti da u toj industriji, koja je hiperindustrija, neko odavde napravi toliki uspeh”, kaže Uroš Radenković (di-džej Evoks) iz Evropskog centra za kulturu i debatu GRAD.

Gramofondžijin miks postigao je planetarni uspeh koji se meri sa oko četiri miliona preslušavanja samo na Jutjubu. Milićević je kao osnovu koristio melodiju Mekojevog bluz standarda koju su 40-ih izvodili Pegi Li i klarinetista Beni Gudmen (neko će se setiti i mis Džesike iz crtaća “Ko je smestio Zeki Rodžeru?”).

„Kombinujući originalni izvor sa novom bas linijom i ritmičkim i producentskim inovacijama – stvorio sam plesni hit koji pripada malo poznatom žanru sving-hausa“, objašnjava Gramofondžija, diplomirani dizajner i producent na Akademiji umetnosti u Beogradu i Red Bull muzičke akademije u Dablinu. Pošto je Gramofondžijina izdavačka kuća Virgin Positiva u Engleskoj tamo je prvo izbio na top-liste a ovde je poznat pre svega po špici za rijaliti-šou „Veliki brat“.

„Marko je katapultiran u sam vrh svetskog di-džejinga i lepa budućnost je pred njim. Ali ovde, sada, imamo novi talas. Njegov uspeh sigurno će baciti akcenat na ovo podneblje. Imamo novi talas mladih srpskih di-džejeva. Oni stvaraju produkciju koja može da stane rame uz rame sa svetskom. Njihove uspehe ćemo tek slaviti“, kaže Pera Di Reda, DJ Peppe i vlasnik kluba The Tube koji spada u onih 10-15 ljudi koji su početkom 90-ih bili nukleus onog što će izrasti u domaću di-džej scenu.

Jačaju prvo dens i hiphop da bi zatim primat preuzeli - trens, haus, dramnbejs i tehnohaus! Krajem 1993. i početkom 1994. u klubu Akademija di-džejevi Strob, Mark Vi, Aj, Avalanš, 245/1... organizuju žurke na kojima se pušta elektronska muzika. Didžejing pokret se ubrzo širi na Filozofski, u prvu Industriju, u Košutnjak, novobeogradske hangare, tašmajdanske katakombe, na Adu ciganliju, brodove, splavove, Kalemegdan… što bi se reklo: „Haus je veći od planete!“

Domaća scena formirala se oko ekipa kao što su bile Integra (Strob, Mark Vi, Avalanš, Aj, ...) uglavnom „jahači ploča” sa Akademije; Kozmik (Paunović, Janjić, Podunavac..), koji čine tonci sa radija B92; Spejsart, koji je preteča kasnijeg Eksperimenta; Kodeks (Fejiz, Toksik); Hepi pipl (Lale, Zmija...)

„Bilo je i starijih di-džejeva od nas, a jedan od najpoznatijih je sigurno Zoran Modli. Pre pojave industrije i tehno scene, di-džej je bio neko ko je puštao muziku i imao status kao, bez uvrede, kelner ili šanker. Bili su to ljudi koji su dolazili prvi i odlazili poslednji kući“, kaže Goran Kovačević, legendarni di-džej Zmija koji sebe smatra trećom generacijom. Oni su uglavnom bili navučeni na vinil i verovatno bi mogao da se sagradi novi Belvil kada bi svi di-džejevi na gomilu stavili pare koje su dali za ploče.

Scena se polako profiliše, a tehno muzike je sve više na Trećem programu, radiju B 92, Radio SKC ... Sa „Industrijom“ septembra 1994. godine di-džejing se opasno zalaufao. Vasina ulica često biva zakrčena ljudima koji čekaju da uđu na svirke, a disk džokeji se promovišu kao prave zvezde.

Gostovanja najpoznatijih di-džej imena iz sveta, kao i internet, ranih devedesetih, ruše i u kulturi nametnute međunarodne sankcije tadašnjem režimu.

„Baš disk džokeji su prvi probili sankcije. Koferi, puni muzike, su prokrijumčareni za vreme sankcija kada ovde nije bilo ploča, kaseta“, priseća se di-džej Zmija i dodaje: „Dolazili su nam iz Londona mnogi koji su tada bili bitni na sceni. Prvi koga se sećam je Barn Jork koji je bio di-džej i urednik „Vaks magazina“ i posle „Miksmaga“. Ovi časopisi su čitani kao „Zabavnik“ u nekim kućama, sa prijateljima, sa pincetom u ruci.

Polomljeni bitovi, sinkopirani i nepravilni ritmovi lome brzinom i snagom, jednolično bas pulsiranje brzine od 120 do 160 udaraca u minutu i skrečovani muzički pasaži sa ploča kojima di-džejevi vešto manipulišu, pretvaraju Beograd u istinsku prestonicu regionalnog didžejinga i elektronske muzike. Za razliku od danas, kada di-džejevi moraju prvo da stvore nešto svoje da bi ih pripustili za pult u klubovima, didžejing je sredinom 90-ih isključivo bio miksanje vinilnih longplejki. Zatim se pojavljuje Fajnel skreč softver (koji imitira Roland 303) i jedan od prvih koji počinje da ga koristi je Marko Nastić. Ovaj program omogućava da se uz pomoć kodiranih ploča i MP3-a miksuje sa laptopa.

Tehno je započeo svoj beogradski život u jedinoj prodavnici gde je polovinom 90-ih mogao da se kupi tehnološki, kasetom već prevaziđen nosač zvuka - ploča. Bila je to „Hepi pipl šop“, u bloku 70 koju je držao Lale. Hepi pipl tim će doprineti razvoju novog didžejinga u Beogradu. U prodavnici su postojala i jedina dva „javna” gramofona u gradu a kao „kompetentni” prodavac za pultom radi šesnaestogodišnji Marko Nastić, do Gramofondžije i jedini domaći „manipulator pločama” koji se može pohvaliti naznakama internacionalne karijere. Andergraund scena dominira a trendovi su trens, tehno, dramendbejs, haus i tekhaus, kao i miks svih tih pravaca. Najviše disk džokeja regrutuje se iz novobeogradskih solitera. Beogradski di-džej pokret, donekle, ali, samo donekle, ništi tezu o tehnu kao idealnom ventilu režima 21. veka. Marko Nastić zajedno sa Dejanom Milićevićem kao Tinejdž tehno panks rade di-džej verziju turneje „Nije ljudski ćutati“ tokom vladavine režima srušeniog na prelazu vekova. Snagu ritualnog plemenskog kolektivizma di-džej pokret demonstrira i u, takođe elektronski svesnom, Novom Sadu, kada se na Dunavskom keju 2000. godine organizuje „Nulti Egzit”.

Tehnologija i globalizacija čine svoje.

„Danas je mnogo jednostavnije doći do svega, programi su sve sofisticiraniji, ali osim veštine miksovanja neophodan je i osećaj i muzički ukus. Bez svakodnevnog rada skoro je nemoguće uskladiti brzine pesama koje idu istovremeno, odnosno neprimetno prebaciti se sa jedne numere na drugu“, kaže di-džej Evoks koji je sve to učio na gramofonima. Danas to može i na ce-de plejerima ili laptopu. On dodaje: „Nemam ništa protiv bilo kakvog vida prezentovanja muzike, od strane bilo koga, sve dok je krajnji proizvod dobar i ima efekat na publiku“.

Istovremeno došlo je do hiperprodukcije i komercijalizacije muzike u kojoj je sve više treša.

„Nemoguće je ispratiti sjajna a kamoli sva izdanja muzičkog sveta“, kaže manekenka Marina Đorđević koja kao di-džej pušta muziku u klubovima kao što su Soho, Apartman a pomalo i po Zagrebu, Skoplju, Berlinu. Njeni favoriti su uglavnom prinčevi elektrozvuka: Holi goust, Mungolijan džetset, Princ Tomas... a sa domaće scene izdvaja mladog i zasad neafirmisanog producenta 33.10.3420. Marina nije jedina di-džejka u Beogradu. Tu su Maja Uzelac, autorka emisije „Kulturni nokaut“, Tijana T, Slavka, Cuši...

Ipak, domaća di-džej scena gubi bit. Gubi snagu kojom je onomad razbijala međunarodne sankcije, i preostalo joj je još samo da se nada čudu. Ali, komercijalno čudo se dogodilo – pojavio se Gramofondžija sa genijalno upakovanim miksom Why Don’t You. Ali da li to može da spasi domaću di-džej scenu? Konačnog odgovora nema, ali kao što primećuje Evoks: „DJ scena u Beogradu počela je da propada još 2005. Većina klubova se komercijalizovala, a besplatne žurke velikih pivara i duvanskih industrija uništile su prodaju karata i obezvredile sam koncept underground žurki“. S druge strane, sve je više novih faca, toliko da je otvorena i prva didžejing akademija u Srbiji.

Didžejing i festivali
Posle 2000. godine Beograd dobija di-džej festivale. Najznačajniji su „Ovo je moj grad” u drevnoj vrtači na Tašmajdanu gde se održavalo „Poselo“. A po prirodi ostaje „pravoverni“ jer se koriste samo ploče, dok „Urban ekspirijens festival“ ide korak dalje ne samo zato što su na programu osim andergraunda i džangl, salsa, fank, dip haus, progresiv, trajbl haus, već i zato što se dopušta upotreba digitalne opreme. Uloga didžejinga veoma je naglašena i tokom prvih Egzit festivala na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu.

Autori: Milorad Pavlović i Lidija Kujundžić

Objavljeno 28. oktobra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3122

Srpsko-američka vojna saradnja

Kažeš Amerika - misliš NATO

Photo: Ministarstvo odbrane Republike Srbije

Kako je Program državnog partnerstva sa Nacionalnom gardom Ohaja postao mezimče dveju zemalja koje su pre deset godina ratovale, a saradnja u oblasti odbrane najbolji deo bilateralnih odnosa ove dve zemlje

Iako Srbija još nije isporučila Ratka Mladića Haškom tribunalu, srpsko-američka vojna saradnja cveta. To je nedavno ponovila usred Beograda i Hilari Klinton, državna sekretarka SAD. „Vaša vojska je postala tako profesionalna da izaziva poštovanje naše vojske. Postoji jedinstveno partnerstvo između srpske vojske i Nacionalne garde Ohaja i ono je za uzor. Smatramo da na mnogim frontovima postoji napredak koji lepo govori o srpskom narodu“ rekla je između ostalog Klintonova za nacionalnu televiziju.

Naravno, Vašington nije zaboravio na Mladića ali očigledno je da on, uoči pregovora o Kosovu, nije za njih presudan uslov. To je vidljivo pre svega u retoričkom obrtu gde su gotovo svim zvaničnicima NATO i SAD puna usta mostova saradnje i centralnog značaja Srbije za bezbednost regiona. I Ministarstvo odbrane ceni da srpsko-američka saradnja u oblasti odbrane predstavlja najbolji deo bilateralnih odnosa ove dve zemlje. Srbija ima tri nivoa međunarodne saradnje: multilateralnu, zatim bilateralnu i regionalnu vojnu saradnju koja je posebno važna za nas ako ni zbog čega drugog a onda zbog Centra za atomsko-biološko-hemijske odbrane u Kruševcu, Centra za obuku službenih pasa u Nišu i naravno završetka izgradnje baze „Jug“ koja je zamišljena da postane regionalni centar za obuku onih koji se pripremaju za multinacionalne (mirovne) operacije.

Bitna su i tri dokumenta. Sporazum o snabdevanju i međusobnim uslugama jer je omogućio razmenu roba i usluga između dve zemlje, kao i vežbe podrške mirovne operacije i humanitarne misije. Zatim, Sporazum o neširenju oružja za masovno uništenje. I možda najbitniji kamen srpsko-američke vojne saradnje je Sporazum o statusu snaga (SOFA) iz 2006. godine. Potpise na ovaj dokument koji definiše pravni status vojnog osoblja i imovine koja je privremeno u Srbiji stavili su Kondoliza Rajs, tadašnja sekretarka SAD, i Boris Tadić, predsednik Srbije i tako su omogućili Program državnog partnerstva sa Nacionalnom gardom Ohaja.

Taj program je smesta postao mezimče dveju zemalja koje su pre deset godina ratovale tomahavcima, kasetnim bombama, vilama i mikrotalasnim pećnicama. Najkonkretniji oblik ovog programa bio je projekat „Humanitarne asistencije“ iz avgusta 2009. godine kada je Evropska komanda oružanih snaga SAD utrošila oko milion dolara na popravku škola, vrtića u Sokobanji, Lapovu i Prokuplju. Naravno, sve to je bilo izdašno propraćeno u domaćoj štampi i na televiziji. Međutim, stručnjacima je mnogo zanimljivija ona skrivenija strana saradnje – obuka.

Krajem februara, a prilikom poslednje posete Nacionalnoj gardi Ohaja Miloje Miletić, načelnik Generalštaba VS, zaključio je da je saradnja intenzivnija kada je reč o školovanju i usavršavanju oficira i podoficira, razmeni i obuci malih jedinica, zajedničkim vežbama, razvoju civilno-vojne saradnje medija i vojne medicine, ali i o saradnji obaveštajnih jedinica nije rekao ništa.

Prema podacima Ministarstva odbrane od 2004. do 2010. godine bilo je 50 različitih oblika školovanja i usavršavanja u SAD. Kroz IMET (US International Military Education and Training) program američkog ministarstva odbrane i CTFP (Counter Terrorism Fellowship Program) u kome pored nadležnog ministarstva učestvuje i Stejt dipartment, od 2007. do 2010. godine prošlo je 187 predstavnika Ministarstva odbrane. Ukupno osam oficira završilo je komandno-štabno, a sedam generalštabno usavršavanje, dok je 21 još u Americi. Koliko je to u dolarima ili dinarima nije navedeno, ali vojni eksperti tvrde da su Amerikanci utrostručili sredstva za školovanje našeg vojnog kadra. Trenutno to je, uključujući i specijalne kurseve engleskog jezika, oko tri miliona dolara.

Amerikanci su bitan akter u odnosima Srbije sa Severnoatlantskom alijansom, pre svega, kroz program Partnerstvo za mir.

Učestvujemo u radu komiteta i radnih grupa alijanse i u radu Srbija-NATO grupe za reformu (za koordinaciju aktivnosti) koja je posle dve i po godine u julu ponovo živnula, a zatim opet stala. Tu su i konsultacije eksperata iz 23 oblasti (bilo je ukupno 99 susreta) u okviru Pojedinačnog programa saradnje (PzM) koji je, valjda zbog krize, značajno sveden u ovoj i 2011. godini. Prioriteti Srbije u Partnerstvu za mir su primena Ugovora o bezbednosti informacija, aktivno uključenje u Koncept operativnih sposobnosti, kojim se jača saradnja vojne efikasnosti multinacionalnih snaga, što je posebno bitno u misijama, i uspostavljanje misije Srbije pri NATO u Briselu, na čijem čelu bi trebalo da bude brigadni general Nebojša Đukanović.

U okviru Procesa planiranja i revizije (iz PzM) VS učestvuje sa jednom motorizovanom pešadijskom četom, vodom vojne policije, ABH vodom i dva medicinska tima.

Međutim, kad se priča svede na dolare i prodaju oružja, odnosno koliko i na koje sve načine mi profitiramo u vojnoj saradnji sa SAD, konkretnih podataka, odjednom, nema nigde. Što ne znači da ih nema nego da nisu dostupni. Zato je vrlo teško proceniti koliko su bolji odnosi sa američkom administracijom išli naruku domaćoj namenskoj industriji ali činjenica je da se Srbija na svetsko tržište oružja i vojne opreme polako vraća iako nije članica NATO-a. Zna se da Srbija ima vajde jer snabdeva SAD, a verovatno i još neke NATO zemlje, takozvanim nestandardnim kalibrima – od onih 7,62h39 mm za kalašnjikov automatske puške AK 47 do tenkovske municije. Takođe nije tajna da deo pomenutog naoružanja završi, legalno, kod regularnih oružanih snaga Iraka.

„Srbiji se ovim poslovima daje nadoknada za sve ono što je izgubila u konfrontaciji sa NATO snagama. Istovremeno to je način da bar donekle kompenzujemo ono što nam Irak duguje odranije za oružje i vojnu opremu“, objašnjava vojni analitičar Aleksandar Radić.

Prema podacima Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira o izvozu teškog naoružanja od 1999. do 2008. godine Srbija je isporučila pet samohodnih oklopnih vozila „NORA B/52 155mm“ u Mjanmar. A Irak je kao deo ugovora vrednog 250 miliona dolara, 2007. godine poručio 20 školskih aviona „lasta“. Takođe, bez američkog blagoslova državna zajednica Srbija i Crna Gora, nikada ne bi 2001. i 2004. godine isporučila Makedoncima onih 22 minobacača UBM-52 (122mm), odnosno Mjanmarcima 90 haubica M-56 (105mm) i M-101A1 (115mm). Osim toga, koliko pristup starim-novim tržištima znači, jasno je ako se ima na umu da je domaća namenska industrija samo u 2008. godini izvezla naoružanje i opremu vrednu 400 miliona dolara. Dogovorena su dva velika posla, iz Srbije će u Alžir i Irak biti izvezeno oružje i tehnologija vredni više od 600 miliona dolara. Srbija danas izvozi oružje u više od 60 zemalja, a najznačajnija tržišta su zemlje Bliskog istoka i Severne Afrike. Naše oružje cenjeno je i na Dalekom istoku i u Južnoj Americi. Iako je Srbija u „Partnerstvu za mir“, predvorju NATO-a, od 2006. godine, malo je domaćih proizvoda našlo put do tržišta 28 NATO zemalja.

Prednost imaju članice alijanse zbog takozvanog NATO broja, bez koga je nemoguće plasirati proizvode na tržište od 500 miliona stanovnika. Najznačajniji izvozni proizvod je municija. Osim baruta i eksploziva cenjeno je i naše streljačko naoružanje.

Međutim, na zid ćutanja i potpunu netransparentnost naleću i mediji i relevantne stručne nevladine organizacije, poput recimo Beogradskog centra za bezbednost ili Centra za evroatlantske integracije, kada traže podatke koliko, ukupno, para vredi saradnja sa Nacionalnom gardom Ohaja kao i koliko je dolara težak Plan vojne saradnje Srbije i SAD za fiskalnu 2011. godinu iako neki, verovatno sasvim mali, deo ide iz džepova poreskih obveznika.

Zbog anti-NATO raspoloženja u Srbiji koje je prilično jako, nije zgodno danas govoriti o ulasku u NATO. Zato se razgovara o uključenju Srbije u evropski sistem odbrane i bezbednosti, a ne kaže se da je on potpuno nezamisliv bez NATO jer ga čine 22 EU zemlje, SAD, Kanada, Norveška, Island, Albanija, Hrvatska i Turska. Važan kanal u toj saradnji je EUKOM (U. S. European Command) na čijem je čelu američki admiral Džejms G. Stavridis koji je istovremeno i vrhovni komandant NATO snaga u Evropi. Mnogo toga još nije na željenom nivou, ali razmena osnovnih informacija i treninzi postoje. Pažljivo se govori kako se naši vojnici pripremaju za učešće u borbenim jedinicama EU a ne NATO.

Trenutno Vojska Srbija planira međunarodne vojne aktivnosti za 2011. i već sada je jasno da je fokus i dalje na treninzima i vežbama. Gotovo sigurno je da ćemo sa Rumunima izvesti vazduhoplovnu vežbu Air Solution, a sa Bugarima je u planu nekoliko vojnih vežbi (Balkan Energy Security Exercise, Marines 2011 i Saber Down 2011). Kako god da se stvari izgovore, jasno je da se Srbija uveliko priprema za učestvovanje u multinacionalnim mirovnim i vojnim operacijama, ne samo UN već EU i NATO-a, i bilo bi dobro da se o tome, i svim ostalim ključnim vojnim pitanjima, javno diskutuje.

Deminiranje
Najviše novca za deminiranje Srbije koje je počelo 2003. godine, a traje i danas izdvojile su SAD. To je 5,46 od ukupno 12,25 miliona dolara za obuku deminera, opremu uklanjanje i odlaganje mina, neeksplodiranih granata, bombi i improvizovanih eksplozivnih naprava koje su zaostale iz ratova sa Hrvatskom, Bosnom i posle NATO bombardovanja. Do 2009. godine očišćeno je ukupno 58 lokacija odnosno 8.749.566 kvadratnih metara a sve akcije su koordinirali International Trust Fund i Centar za deminiranje Srbije. U protekloj godini SAD su uložile milion dolara za uklanjanje kasetne municije sa četiri lokacije u Srbiji opštini Vladimirci, Kraljevo, Brus i Sopot.

Prestaje još samo da se reši pitanje na aerodroma „Ponikve”. Kako je „Užička nedelja” svojevremeno objavila, tamo su zatrpana dva lovca MIG-21 i šest lovaca-bombardera „orao”. Navodno, ovi avioni su naoružani klasičnim vojnim sredstvima a ne kasetnim bombama i, što je još zanimljivije, u tekstu se tvrdi da „podzemna eskadrila” možda postoji i na sjeničkom aerodromu. Razminiranje ove lokacije biće izuzetno teško, naročito ako je tačno da su delovi prednje noge koja drži nos „orla“ i prsten motora napravljeni od legure koja sadrži i osiromašeni uranijum.

Gardisti iz Ohaja i srpska vojska
Nacionalne garde u Americi, od kojih je nama najpoznatija ona iz Ohaja, preteča je savremene američke vojske. Nastala je još u vreme američke revolucije i rata za nezavisnost, a danas gotovo 15 odsto čine žene. Nacionalnom gardom svake savezne države SAD komanduje guverner. Po organizaciji, na lokalnom nivou, dosta podsećaju na teritorijalnu odbranu i civilnu zaštitu SFRJ jer gardiste zovu upomoć posle recimo uragana Katrine i sličnih besova prirode. Naravno, štite oni i živote i imovinu Amerikanaca, a uskoče i kada policiji prigusti. Na federalnom nivou gardisti pružaju podršku vojnim ciljevima SAD i pod komandom su predsednika Baraka Obame. Gardistima iz Ohaja zanimljiva su naša ratna, naročito medicinska, iskustva. S druge strane, Amerikanci nas podučavaju kako da što bezbolnije okončamo profesionalizaciju vojske, ali tako da jednog dana ipak bude u stanju da se priključi NATO savezu.

Autori: Žana Bulajić i Lidija Kujundžić

Objavljeno 21. oktobra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3121

Krstić vs. Đilas

Drama na dvoru

Kritika savetnika predsednika Republike upućena gradonačelniku Beograda je pre odmeravanje moći nego pluralizam mišljenja

Iako izborna skupština Demokratske stranke još nije zakazana, nervoza istaknutih članova je sve opipljivija i svaka zgodna prilika se koristi za ispipavanje pulsa javnosti. Poslednji probni balon ispustio je Nebojša Krstić, savetnik za medije predsednika Republike, u blogu „Demokratija i posledice” na sajtu B92. Inspiracija mu je opet bio Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda i stranački kolega. Ovaj put ne zbog seče platana u Bulevaru (kao što je Krstić komentarisao na tuđim blogovima) već zbog Parade ponosa.

Da podsetimo, Đilas je posle nereda i Parade ponosa, između ostalog, rekao: „Poznat je moj stav o ovoj manifestaciji. Upozoravao sam da će ovo da se desi i ne verujem da će ljudi koji su je organizovali zbog toga sutra imati veća prava – čak će homofobičnost biti veća”.

Savetnik Krstić je 12. oktobra, između ostalog, na blogu napisao: „Ukoliko danas nemate pravo da budete gej i to javno iskažete, sutra nećete imati pravo da budete Jevrejin, član DS, ili da budete plavokosi gradonačelnik Beograda.” Usledio je 381 komentar, a blog je pročitalo skoro 5.500 ljudi i Demokratska stranka je vrlo brzo, za badava, dobila rendgenski snimak raspoloženja dela naroda ne samo povodom Parade ponosa već i odnosa u Demokratskoj stranici i političkoj sceni Srbije.

Sam Krstić tvrdi da je sa gradonačelnikom Draganom Đilasom u korektnim odnosima i da ne zna kako ih javnost tumači.

„Inače, moje mišljenje na blogu je moj lični stav. Nije to ni prozivka ni napad, već kritika nečeg što je javno izgovoreno. U demokratiji svako ima pravo na svoje mišljenje, oni koji se ne slažu imaju pravo da kritikuju. I sam trpim kritike na svom blogu“, kaže Krstić za NIN.

A o tome šta mu predsednik Tadić kaže o najnovijem blogu koji je izazvao veliku polemiku u javnosti, Krstić odgovara: „Nisam razgovarao o tome sa predsednikom Srbije.“

Na pitanje zašto sa Đilasom nije nasamo razgovarao i tako pokušao da suprotstavljena mišljenja zadrži unutar stranke, već mu je uputio javnu kritiku, savetnik Krstić kaže: „Odgovoriću nasamo svakome ko mi nešto kaže nasamo“ i zaključuje da u javnosti postoji centralnokomitetski odnos prema politici konstatujući da nije lako naučiti demokratiju.

Meta Krstićeve kritike, gradonačelnik Đilas nije želeo da komentariše priču o sukobu sa jednim od najbližih predsednikovih saradnika, a Jelena Trivan, član predsedništva DS-a smatra da nema reči o sukobu, razmiricama ili prepucavanju između gradonačelnika Beograda i savetnika predsednika Srbije.

„Radi se o demokratskoj polemici i dijalogu. Naši funkcioneri imaju različite stavove i kulturu dijaloga. Nebojša Krstić je više puta isticao kako na blogu iznosi lične stavove koji nemaju nikakve veze sa strankom i njegovom funkcijom u Predsedništvu”, kaže Jelena Trivan.

Da li to znači da se blogu savetnika Krstića pridaje preveliki značaj jer to je, ipak, samo njegovo lično mišljenje a na stav stranke ili Borisa Tadića, lidera DS i predsednika Srbije?

„Ne bih rekao da je ovo dolivanje ulja na vatru, već pokušaj da se ispeglaju razlike u DS. Đilas svakako predstavlja konzervativniju, tradicionalniju struju u stranci, za razliku od nekih savetnika i kabinetlija predsednika Tadića koji nisu oduševljeni Đilasovom interpretacijom događaja vezanih za Paradu ponosa”, kaže Zoran Stojiljković sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu i dodaje: „DS ima razvijene struje koje u blagom obliku podsećaju na frakcije i dopušta pluralizam mišljenja. To je luksuz koji sebi može da priušti samo velika stranka ili stranka na vlasti.”

Ipak da je blog napisao neko ko nije član vladajuće stranke, već neke opozicione partije, javna prozivka Dragana Đilasa bila bi shvaćena kao uobičajeno koškanje političkih suparnika. Javnost disonantne tonovi dva funkcionera DS-a tumači i kao trzavice na relaciji predsednik - gradonačelnik uoči dugo najavljivane izborne skupštine koja mora biti održana do kraja godine. A poznavaoci prilika u DS sve vide kao dramu na dvoru gde se različite struje u stranci bore kako bi, svaka za sebe, izborila što bolju poziciji i još više moći. Borba se vodi za najmanje dva potpredsednička mesta, iako još uvek nije sigurno da li će DS umesto dosadašnjih pet imati čak sedam potpredsednika. Jedno mesto je pripadalo Nenadu Bogdanoviću, pokojnom gradonačelniku Beograda, a drugo Vidi Ognjenović koja je ambasador u Danskoj. Kandidata za potpredsednike DS je mnogo. Viđeni su Oliver Dulić, Vuk Jeremić, Srđan Šaper i naravno Dragan Đilas. Žensko krilo bi volelo da vidi Gordanu Čomić, Nadu Kolundžiju ili Jelenu Trivan čije su stranačke akcije porasle jer je nedavno kooptirana za člana Predsedništva DS.

Inače, Đilas je važio za čoveka u koga predsednik Srbije i lider demokrata ima izuzetno poverenje. Sa druge strane, Đilasova pozicija jača. Mnogi njegovi potezi kao gradonačelnika Beograda doneli su mu poene ne samo među stranačkim kolegama već i kod građana.

„Uostalom, Đilas se pokazao kao odlučan, preduzetan i dostojan da bude gradonačelnik Beograda, tako da mu popularnost raste. Međutim, još je bitnije što on u odnosu na neprikosnovenog lidera stranke predstavlja relativno autonoman izvor vlasti i moći, što mnogi u DS-u mogu samo da priželjkuju”, kaže Stojiljković.

Za sada niko od pretendenata nije obznanio kandidaturu za potpredsednika DS, niti iko dovodi u pitanje to da će Dragan Đilas biti jedan od izabranih na skupštini DS. Prvo, jer je Đilas gradonačelnik najbogatijeg i najrazvijenijeg grada u Srbiji. Drugo, jer je Bogdanović dok je bio prvi čovek prestonice bio i jedan od potpredsednika DS-a, pa je nekako prirodno da se to ponovi i u Đilasovom slučaju. Treće, jer je malo verovatno da će Đilasu neko osporavati mesto potpredsednika zato što je već i gradonačelnik Beograda i predsednik gradskog odbora DS-a. I četvrto, ali ne najmanje bitno, predsedniku Tadiću, čiju poziciji niko zasad ni ne pokušava da ugrozi, najviše odgovara da se funkcioneri DS bore za moć - međusobno.

Autori: Žana Bulajić i Lidija Kujundžić

Objavljeno 21. oktobra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3121