NATO SAMIT U LISABONU

Alijansa na prekretnici

NATO je usvojio novu strategiju, ali je pored Avganistana glavna tema samita bio odnos sa Rusijom koja je pristala da razgovara o stvaranju zajedničkog raketnog štita za milijardu ljudi

Na kraju crvene linije lisabonskog metroa, na stanici Istok, prestaje normalan svet. Tu, preko puta ulaza u tržni centar „Vasko de Gama“, počinje superbezbedni svet u kome je 19. i 20. novembra 2010. godine održan NATO samit. Sve to staklo, rosfraj, apotekarsko belilo elitnog naselja izgrađenog onomad, 1998, za Svetsku izložbu budi samo orvelovsku otuđenost. Taj bezvezni osećaj utoliko je jači što na ulici nema ničega i nikoga. Automobili sa parkinga su uklonjeni, nema ljudi, ni kučeta da zalaje.

„Ako hoćeš ovde da uđeš moraš da imaš propusnicu. Da li si iz Lisabona ili pak stranac, nema veze. Vlasti su tražile i od onih koji tu žive da izlaze samo ako baš moraju“, kaže Karmen Kadena, egiptolog, dodajući da svoju prijateljicu Žilijet nije videla već deset dana, jer je ovoj dozlogrdilo što je policajci trkeljišu svaki put kada izađe iz zgrade. Strah od terorističkog napada i mere bezbednosti u Lisabonu su takvi da su zaposleni u javnim službama dobili „opciono“ slobodan petak.

„Ne moraš da ideš na posao. Ako baš hoćeš može i to, ali ćeš autobus čekati mnogo duže, kao da je praznik“, objašnjava Čiko Peskadores, jedan od eksperata za statistiku finansijskog tržišta, i dodaje: “Biće zanimljivo izračunati koliko smo tu izgubili novca i da li nas samit košta 10 ili kao što neki nagađaju čak 12 miliona evra!“

Ova NATO zona gde vladaju pravila ponašanja kao u strogo vojnoj bazi dugačka je kilometar i na svakih sto metara stoje po dva, tri policajca u fluoroscentno žutim prslucima. Snajperisti su skriveniji, ali pošto s vremena na vreme protegnu noge do ivice zgrade očigledno je da ih ima na svakom krovu. Dve trećine su Portugalci koji slab engleski nadoknađuju ljubaznošću, a ostali su uglavnom pripadnici specijalnih jedinica i obaveštajnih službi, i barataju oregonskim, veronskim, moskovskim ili nekim drugim akcentom. Zvanično oko 10.000 policajaca angažovano je da štiti šefove 28 NATO država i njihove goste iz oko 50 zemalja.

Kako iskusni izveštač iz Jordana tvrdi, u Lisabonu nije bilo tako strogo kao na nekim prethodnim samitima, iako su ga na trećem ček-pointu terali da otpije gutljaj iz svoje flašice kako bi demonstrirao da je u njoj čaj, a ne neka opasna kiselina. Naravno, medijima je bio ograničen pristup. Sa radnih sastanaka, samo su neke televizije mogle da snimaju uvodna izlaganja, nešto je moglo da se prati uživo preko NATO kanala, a Anders Fog Rasmunsen, generalni sekretar NATO-a, održao je nekoliko konferencija za štampu gde su svi mogli da uđu. Iznenađenje je bilo to što je brifing Baraka Obame otvoren za sve medije. Međutim, kako to obično biva, ceo događaj je brižljivo režiran i samo su unapred odabrani novinari američkih, britanskih, ruskih i turskih medija mogli da postave pitanja, na koja je predsednik SAD imao spremne odgovore. Lisabonski samit ostaće zapamćen pre svega jer je jednoglasno usvojen „Novi angažman, moderna odbrana - strateški koncept odbrane i bezbednosti za članice Severnoatlantske alijanse“.

Dokument na 11 strana napisao je Rasmunsen sa četvoročlanim, slobodno se može reći, anglosaksonskim timom. „Ovo je istorijski trenutak. Usvojili smo Strateški koncept koji će nas sledećih deset godina voditi kroz narednu fazu evolucije NATO-a“, rekao je Rasmunsen ono što zapravo piše u preambuli Strateškog koncepta, naglašavajući da NATO članice ostaju efikasne u svetu koji se neprestano menja, borbi protiv novih pretnji koje sada uključuju veštačke energetske nestašice, hakerske napade, klimatske promene i piratske napade na brodove.

Na osnovu iskustava iz vojnih operacija na zapadnom Balkanu i u Avganistanu, Alijansa se opredelila da nastavi sa tzv. Comprehensice Counterinsurgency (COIN) strategijom koja osim prevencije, upravljanja krizom, uključuje i stabilizaciju kada se okončaju vojne operacije. U tom poslednjem delu, koji u Avganistanu podrazumeva bukvalno „izgradnju nacije pod paljbom“ NATO očekuje pomoć UN i EU. Lisabonski samit je neka vrsta prekretnice i zato što je Obama obznanio da je tranzicija u Avganistanu počela. Ako sve bude išlo po planu, Avganistanska nacionalna armija i snage bezbednosti krajem 2014. godine mogle bi da preuzmu posao u svoje ruke. Tada bi strani vojnici mogli da se vrate kući, ali to nikako ne znači da će isto učiniti i predstavnici vladinih i nevladinih organizacija.

Za sada Amerikanci samo dovlače naoružanje i trupe. Novost je da su pored 30.000 vojnika Amerikanci u Avganistan dovukli i tenkove „M-1 abrams“. Kako se u Lisabonu šuškalo ovo čudo tehnike neće služiti samo za zaštitu talibana kada putuju na pregovore u Kabul, već će topovske cevi od 120 milimetara biti uperene i na njihove položaje koji se neretko nalaze u planinskim selima. I s obzirom na celokupnu situaciju nije čudno što je Hamid Karzai, avganistanski predsednik koji je posle deset godina konstantnih frustracija, pomalo nervozno izgovorio u Lisabonu da „NATO operacije nisu bile od pomoći“.

Pomenuo je i civilne žrtve, što je dodatno zaparalo uši predstavnicima NATO-a koji su se previše trudili da stvore gotovo razdraganu atmosferu na samitu u Lisabonu. Uz to, Evropljani su „u rukavicama“ ponavljali da ISAF misija (gde je od ukupno 135.000 angažovano nešto više od 120.000 vojnika) predugo traje, da su rezultati mršavi i da cela ta operacija mnogo košta. S obzirom na to da oni ne pokazuju previše entuzijazma kako bi izdvajali najmanje dva odsto bruto nacionalnog proizvoda za troškove odbrane – o dugovima, budžetskom deficitu i budućim izdvajanjima za raketni štit (navodno evropske članice trebalo bi da prilože 200 miliona evra) stidljivo se razgovaralo. Ipak činjenica je da su najavljene značaje promene u troškovima odbrane. Velika Britanija planira da do 2015. godine smanji troškove za osam odsto, Nemačka će do 2014. godine smanjiti budžet za 8,3 milijarde, Španija će to da učini već dogodine (7 odsto), a Italija se pokazala kao najaktivnija jer je 2009. godine srezala vojne troškove za 6,9 a ove godine još dodatnih 0,9 odsto. U Lisabonu ispada da su najveći dobitnici Rusi. Oni su od početka javne rasprave o Novom nacrtu strateškog koncepta 2009. godine pažljivo pratili rad nezavisne ekspertske grupe koju je predvodila Madlen Olbrajt. U pravom trenutku prihvatili su da ožive diplomatske odnose sa SAD i NATO koje su pre dve godine poslali pod led.

Malo zbog intervencije u Gruziji, a malo više zbog namere SAD da na istočnoj granici Rusije gradi instalacije. Raketni štit bio je jedna od najvažnijih tema Lisabonskog samita ne samo za velike igrače već i za sve zemlje koje se veoma živo sećaju kako im je bilo u Varšavskom paktu sa Rusima. NATO je još prvog dana, na sva zvona najavio kako će ponuditi Dmitriju Medvedevu da potpiše dokument kojim Rusija pristaje da učestvuje u kreiranju ratnog štita koji bi oko milijardu ljudi branio od raketnih napada drugih zemalja.

Ti drugi nisu imenovani, ali se mislilo, pre svega, na Iran koji ima Shehab 3 („meteor 3“) rakete koje mogu da nose nuklearnu glavu i dobace do Evrope, konkretno Turske, Grčke, Bugarske... Medvedev je pokazao diplomatsko majstorstvo. Potpisom se obavezao da razgovara o ponudi i razmotri načine saradnje sa SAD i NATO, ali će mu za to u startu trebati najmanje šest meseci razmišljanja. Pokazao je da Rusi nisu gluvi za sistem evroatlantske bezbednosti i na kraju je poentirao podsetivši Obamu na to da bi pre nego se zajedno upuste u stvaranje raketnog štita bilo neophodno da otkloni prepreke zbog kojih u Kongresu nije prošao novi START sporazum o smanjenju nuklearnog naoružanja. Kako Rusi ne bi pomislili da se njihova reč olako shvata Obama je i na brifingu naglasio da mu je ratifikacija novog START sporazuma „najvažniji prioritet“. Da Rusija ima momentum na NATO samitu u Lisabonu složio se i visoki NATO zvaničnik koji je svoj stav potkrepio rečima:

„Rusi su dostavili beskonačnu listu pitanja o konkretnom načinu saradnje, što nas ipak ohrabruje, ali su predložili da dobiju neku vrstu veta kojom bi ako zatreba blokirali Alijansu da obori dolazeći projektil“, precizira izvor NIN-a i dodaje da Srbija nije iskoristila Lisabonski samit koliko je mogla. „Naravno, svi koji su se ikada bavili Balkanom primetili su da zvaničnih predstavnika Srbije nema na samitu koji je Rasmunsen nazvao kolevkom nove Alijanse. Što je još gore, čini mi se da vas niko nije ni pozvao“, kaže i predstavnik Stejt departmenta zahtevajući da ostane anoniman. On nije pokazivao želju da objasni zašto Srbija, koja je članica NATO programa „Partnerstvo za mir“ od 2006. godine, izostavljena sa liste gostiju. Naravno, moglo je biti i mnogo gore. Ohrabrenje treba tražiti u činjenici da je Srbija pomenuta u Lisabonu u pozitivnom kontekstu. U zajedničkoj deklaraciji lidera NATO članica koja se između ostalog, dotakla i zapadnog Balkana niko nije Srbiji zamerao snažno antinatovsko raspoloženje čak ni u podtekstu.

Vlada Srbije pozdravljena je i podržana zbog „izražene opredeljenosti za evroatlantske integracije“ i saradnje sa Alijansom „Ponavljamo našu otvorenost za buduće težnje Srbije, uključujući korišćenje prilika koje pruža NATO partnerstvo za politički dogovor i praktičnu saradnju“, piše u Deklaraciji koja nas poziva da nastavimo napore ka „ostvarivanju pune saradnje sa Haškim tribunalom u cilju hapšenja i izručenja preostalih optuženih za ratne zločine na teritoriji bivše Jugoslavije“. Predsednik Hrvatske Ivo Josipović rekao je ono što bi se očekivalo da kaže neko od srpskih ministara ili diplomata, a to je da samo od Srbije zavisi hoće li zatražiti (jednog dana) članstvo u NATO-u.

„Što se nas tiče Srbija je dobrodošla, ona mora naći svoj put, ali njeno članstvo bi doprinelo jačanju mira i stabilnosti u regionu“, izjavio je Josipović koji je u Lisabonu predvodio delegaciju Hrvatske. I sve ostale zemlje nekadašnje SFRJ bile su u Lisabonu. Crna Gora je navedena kao država koja bi prva mogla da se nađe u NATO-u, čak je pretekla i Makedoniju kojoj je opet zapelo sa Grčkom, tako da je solomonski odlučeno da NATO pričeka dok se u UN ne reši spor oko imena države.

Raspustite NATO!

Dok se američki predsednik Barak Obama, obraćao svetskoj javnosti sa NATO samita, samo nekoliko kilometara od Međunarodnog sajma u Lisabonu, oko 100.000 ljudi punim plućima je uzvikivalo: „Raspustite NATO!“ Bile su to demonstracije po skoro svemu drugačije od protesta u Srbiji. Nije bilo krvavih otisaka kamenica na glavama, podliva od pendreka, zapaljenih kontejnera, iščupanih žardinjera. Nijednoj protuvi nije uspelo da zdipi šta joj se htelo, jer se vodilo računa da svi izlozi luksuznih radnja ostanu čitavi. Iako deluje pomalo neverovatno, na stazi mira koja je počinjala na Trgu markiza od Pombala a završavala se kod restaurirane železničke stanice, nije stradao ni okoliš – nije bilo brda odbačenih flaša, zgaženih konzervi ili rastrgane hartije. Čime su se onda pacifisti, sindikalci i predstavnici levičarskih partija u Lisabonu borili protiv najmoćnijeg vojnog saveza?

Uverenjem i – bojom koja se pokazala kao idealno oružje. Dakle, NATO samit je prošao, ali tragovi antiratnih demonstracija ostali su na ulicama portugalske prestonice. Kiši nije uspelo da učini svoje, tako da je još nemoguće zakoračiti u neku od metro stanica a ne ugaziti u parolu: Paz Sim! NATO Não! („Mir da! NATO ne!“). Radnike gradske čistoće tek čeka struganje plakata „NATO je rat, ukinite NATO!“ sa fasada, jer se siroti ljudi muče i povremeno psuju pacifiste što nisu štedeli kanap kada su vezivali transparente na drveće Avenije slobode. U virtuelnom svetu tragovi će ostati još duže, naročito na „Fejsbuku“ i „Flikru“ koji su preplavljeni fotografijama protestnog marša.

Dramatično, ali ne i odvratno, izgleda crvena lokva u kojoj mladići u odelima leže „mrtvi“ ispod parole: „NATO igra je gotova!“ (NATO GAME OVER!). Tu je i devojka-klovn kojoj beži crveni nos ali ne i dostojanstvo iako je, s rukama vezanim na leđima, policajci uteruju u „maricu“. „Vojne intervencije nisu rešenje već problem za svetsku bezbednost u XXI veku i toga su svesni svi, čak i u NATO savezu. Zato je NATO kriminalna organizacija koju smesta treba ukinuti“, kaže Rakel Varela, potpredsednica Rubra (Crveno) jednog od tridesetak udruženja, koja je bila i deo tima za organizaciju antiratnih demonstracija. Kako ona tvrdi, protesti, nešto manji, održani su i u još nekim portugalskim gradovima, recimo Farou, ali i u drugim zemljama Evropske unije. Najmasovniji je bio onaj u Londonu. Najveći deo kampanje, koja je počela u maju, išao je preko interneta i to iz dva razloga. „Naši budžeti su mali, uglavnom članarine i prilozi, tako da smo za razliku od NATO vodili računa o svakom evru.

Osim što je internet jeftin, on je brz i dopušta vam da svoju poruku istovremeno pošaljete velikom broju ljudi bez obzira na kom kontinentu žive“, tvrdi Horhe Paulo Antunes iz portugalske grupe CAGA naglašavajući da jedino čin građanske neposlušnosti može da naglasi besmisao nasilja koje je NATO, navodno u ime mira i bezbednosti međunarodne zajednice, sprovodi već devet godina u Avganistanu. On dodaje: „Dok se ovde u rukavicama vode razgovori, u Avganistanu umiru civili!“ Nezvanično iza antiratnih protesta stoji Komunistička partija Portugala, što objašnjava i crveno more barjaka sa srpom i čekićem, i uhapšeno je više od 50 osoba iako policija tvrdi da je priveden samo 21 demonstrant jer su se katancima vezivali za bandere i metalne barikade i svojom „upucanom“ pojavom remetili spokoj mnogobrojnih diplomata, predstavnika NATO-a i sedme sile.
Objavljeno 25. novembra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3216

NATO SAMIT

Novi strateški koncept

Sve što se 19. i 20. novembra dogodi pod vedrim lisabonskim nebom imaće dugoročne posledice po bezbednost celog sveta. Šefovi svih 28 članica NATO dolaze na obale reke Težo da usvoje novi strateški koncept. Iako je konsenzus neophodan uslov da NATO usvoji strategiju za novu deceniju, neizvesnosti zapravo nema. Sve se vrti oko simbolike, demonstracije moći i beskrajnih prilika da se Barak Obama, Angela Merkel, Nikola Sarkozi, medijski uvek incidentan Silvio Berluskoni, slikaju sa kolegama ispred spomenika istraživačima Novog sveta. Za radnu atmosferu su zaduženi ministri odbrana koji će na sastancima razmenjivati izraze solidarnosti i usaglasiti još poneki, fini, detalj u konačnom tekstu NATO koncepta.

Ovoj opuštenoj atmosferi, koliko ona uopšte može biti ležerna na skupu najvišeg nivoa, a sa koga NIN ima specijalnog izveštača, prethodila je cela godina teškog rada, pregovaranja i cenjkanja. Varničilo je sve vreme.

Prvo je vođena javna debata u kojoj su mogli da se čuju disonantni stavovi evropskih i prekoatlantskih saveznika. Prvi put otkako postoji NATO, formirana je ekspertska grupa, „savet mudraca“ na čelu sa Madlen Olbrajt, bivšom državnom sekretarkom SAD, kojoj je posao bio da sasluša partnerske i kontakt-zemlje poput Rusije, Izraela, Japana pa čak i Srbije.

Naravno, to nije imalo previše uticaja na Andreasa Fogha Rasmunsena, generalnog sekretara NATO, koji je sa početka jeseni napisao Nacrt. Uz to, on se naputovao od jedne do druge NATO članice pregovarajući kako bi obezbedio načelni pristanak svih. Nije bilo mnogo muke da se opišu nove bezbednosni izazovi u koje sada spadaju: veštačke nestašice energenata, piratski napadi na brodove, hakerski napadi i klimatske promene. Ali, nimalo idile nije bilo u definisanju onog šta će Alijansa ubuduće raditi, kada i kako će (vojno) intervenisati.

Zbog izgradnje američkih instalacija za raketni štita u istočnoj Evropi mnogi će pažljivo čitati poglavlje o odnosima NATO sa Rusijom, posthladnoratovskim partnerom koji je u politici Gruzije, Ukrajine i Belorusije prisutniji nego što bi to saveznice i političari ovih zemlja želeli. Manjak novca u NATO kasi bio je dodatna glavobolja za Rasmunsena uoči lisabonskog samita. Članice nisu na vreme plaćale članarinu, oko dva odsto BDP za troškove odbrane, reforma vojnih komandnih struktura NATO započeta je baš kada je i globalna ekonomska kriza naterala ceo svet da stegne kaiš. Kako NATO samit nije otkazan, izgleda da je Rasmunsen bio na visini zadatka. Ali sa zaključcima treba sačekati, da samit prođe i da NATO objavi novu strategiju koja će postojeću poslati u penziju.

INTERVJU KOJI NIKO NIJE HTEO DA OBJAVI !!!

Post koji sledi je rezultat tri okolnosti:

1. Nedavnog telefonskog razgovora sa Draganom Varagićem (za mene gurua za poslovnu primenu Interneta i sl.) koji mi je skrenuo pažnju da bih s vremena na vreme na blog mogla da stavim poneki link, tag i post kako sam neke tekstove/intervjue napravila;

2. Činjenice da mi je Mima Lazarević iz Centra za muziku Zadužbine Ilije M. Kolarca ponudila priliku koja se ne odbija i

3. Da NIN, nedeljnik u kome radim, nema sluha da objavi intervju sa Jevgenijem Kisinom, jednim od naj, naj, naj pijanista danas.

Kad se ispostavilo da je u NIN-ovo debelo uvo, ovaj put, nemoguće udenuti nežnu reč - obratila sam se "Blicu". Bilo je "daj šta daš, samo da ne propadne". Pre nepunog sata poslah tekst (naravno, malo sam kasnila) i otišla da se i lično izvinim uredniku. Obradovao me je vešću da druga koleginica (očigledno već neko vreme) ima isti zadatak. I onda rekoh O.K. dajte joj sve što skuckah, potpišite koga hoćete... samo da bar neka Kisinova reč izađe u novinama pre koncerta.

U ovom trenutku nemam pojima šta će dalje biti.

Ispada da sam u one tri, regularne, dimenzije doživela potpuni fijasko! Zato koristim ono što mi je preostalo - ovu virtuelnu, četvrtu, dimenziju. Dakle ko želi neka čita.

JEVGENIJ KISIN OPET U BEOGRADU

Sasvim običan genije

Pijanista Jevgenij Kisin retko daje intervjue. S rečima je nevešt. Bez klavira ovaj 39-godišnjak sa afro frizurom a la 70-te je potpuno nemušt. Ali zbog onog što je kadar da stvori prebirajući po crno belim dirkama drže ga za genija. Njegovi nastupi su čista radost čak i za razmaženu publiku u Albert holu, Karnegi holu ili Berlinskoj filharmoniji. Pred njegov koncert 13. novembra kojim se otvara 14. ciklus „Velikani muzičke scene“ na Kolarcu Jevgenij Kisin, koji će svirati Šumanve Fantastične komade, Novelete i sve četiri Šopenove balade, pristao je da kaže ponešto o sebi.

Kad ste bili dečak uživali ste da imrovizujete i kompnujete? Da li to još radite?
- Ponekad sa prijateljima improvizujem, ali više ne pišem muziku. Što više sviram i slušam muziku velikih kompozitora sve manje želim nešto sam da napišem.

Ana Pavlovna Kantor je vaš jedini učitelj muzike. Podučava vas 32 godine. Zbog čega vam je njeno razmišljanje, razumevanje muzike toliko dragoceno i sada kada ste jedan od najvećih pijanista?
- Ona je jedinstvena. Malo je osoba koje su toliko čestite, pristojne i posvećene. Osim toga i naše shvatanje muzike je veoma slično.

Naučila vas je da nosite i breme svetske slave?
- U prošlosti mi je ponekad sve to teško padalo, ali sam naučio da se nosim s tim.

Imate zakazane koncerte do kraja marta 2013 godine. Neki bi rekli da vam je raspored prebukiran.
- Ne bih se složio. Godišnje održim četrdesetak koncerata. Najviše koncerata sam imao 1993. godine. Ukupno 56.

Svi ti aerodromi, hoteli, koncertne dvorane, ljudi. Da li bi ste rekli da je život koncertnog pijaniste naporan?
- Za karte, hotele i sve te ostale stvari se brinu moji agenti. A što se tiče samih koncerata oni su iscrpljujuži ali na dobar način.

Neki doktori, filozofi čak i svetski ampion u šahu Karpov kažu da je vrlo važno da vrhunski intelektualac, umetnik...bude u top formi. Kao olimpijci. Da li se slažete sa tim?
- Tako kažu doktori, ali ja ne bih da sudim o tome. Naravno da svako, pa i ja, više voli da se oseća dobro nego loše.

A osećate li se ponekad usamljeno?

- Ne, nikada! Srećan sam jer imam mnogo dobrih prijatelja.

Ali neke niste videli godinama?
- I oni puno rade.

Opišite nam jedan vaš običan, radni, dan.
- Svaki dan je različiti. Samo kada nastupam moj dan prati ista rutina. Ustajem, doručkujem, idem na probu koja traje oko tri sata. Zatim, ručam odspavam dva, tri sata i vraćam se u salu. Usviravam se na bini oko 50 minuta pre nego što se vrata otvore za publiku. I onda sviram! Posle koncerta sam obično veoma gladan, žedan i ne mogu baš odmah da zaspim.

Šta vas vuče da ponovo dođete u Beograd?
- Publika, koncertna dvorana i vaša izuzetna gostoprimljivost, naročito
organizatora.

Imate li tremu pred nastup?
- Uvek imam temu, zato se dobro se pripremam unapred i jako se koncentrišem se na muziku tokom izvođenja.

Koja je vaša omiljena koncertna dvorana ?
- Musikverein u Beču.

Snimili ste preko 45 CD. Volite li više da svirate u studiju ili pred publikom?
- Definitivno, više volim koncertne sale nego studije i zato su mnogi od mojih snimaka napravljeni uživo.

Vaša diskografija obuhvata remek dela baroka, klasicizma i romantizma. Sa izuzetkom nekoliko ruskih kompozitora jedva da ste se dotakli moderne muzike. Zašto je to tako?

- To je samo pitanje vremena. Klavirski repertoar je nezamislivo širok, a moji ukusi su veoma raznovrsni. Nadam se da ću dovoljno dugo živeti da bih svirao dela različitih epoha, stilova od onih koje sada izvodim.

Šta je to što razlikuje običnog od brilijantnog pijaniste? Pretpostavljam da svi moraju mnogo da vežbaju, poseduju mrvicu talenta…
Talent! Morate da imate mnooogo talenta! I obični muzičari mogu mnogo da znaju o muzici, da vežbaju ali ako nemaju talenta, njihovo sviranje ostaje obično.

Ali da li je to sve? Da preformulišem pitanje vaša differentia specifica?
Ne znam. Pitajte ljude posle koncerta.

Skica za biografiju

Jevgenij Kisin rođen je 10. oktobra 1971. godine u Moskvi. Sa 11 meseci počeo je da pevuši melodiju neke Bahove fuge koju je njegova sestra vežbala na klaviru. Sa 6 godina primljen je u Moskovsku muzičku školu za posebno nadarenu decu. Međunarodnu slavu doživeo je sa nepunih četrnaest godina svirajući oba Šopenova klavirska koncerta na čuvenom Čajkovski konzervatorijumu. Sa 19 godina ustoličio se kao muzički genije na BBC-vom Promenadnom koncertu kada ga je slušalo 6.000 ljudi u Albert Holu. Snimio je 47 CD-ova i osvojio je dve Gremija.

Rat u nama

Šta je tako uznemirujuće u filmu koji snima Anđelina Džoli - da li je to prošlost koja u stvari nije prošla i još jedno suočenje sa istinom da je rat završen samo u političkim govorima i deklaracijama

Oskarovka Anđelina Džoli dobila je svoj rat na Balkanu. I uprkos zabranama, protestima udruženja „Žena – žrtava rata“ i celokupne balkanske čaršije koja je imala svoj stav o scenariju koji nije pročitala, Anđelina za koji dan počinje u Sarajevu snimanje filma pod radnim naslovom Untiteled Love Story. Za sve nas u Bosni, u Srbiji, u Hrvatskoj ambasadorka dobre volje Komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija učinila je dve nezamislive stvari zbog čega je zaslužila da joj držimo fige, čak i ako snima film o zabranjenoj ljubavi, navodno između silovane devojke i vojnika koji ju je zlostavljao?!

Šta je zapravo Anđelina Džoli uradila?

Prvo, istinom je osporila tvrdnje srpskog medijskog mogula Željka Mitrovića i šićardžijski duh ministra kulture Federacije BiH Gavrila Grahovca. Vlasnik „Pink“ televizije nije mogao sportski da otrpi što ga je Anđelina „otkačila“ pa se obratio medijima, sav zabrinut za srpski nacion: „Ona je prepuna predrasuda o Srbima. Znam da saradnja s njom otvara vrata velikog filmskog biznisa, ali ne želim da budem deo nečega što po ko zna koji put predstavlja Srbe kao večite loše momke“. Da je istina negde drugde, naslućivalo se odmah na početku. Glumac Rade Šerbedžija, koji ne snima filmove o ratovima u bivšoj Jugoslaviji čak ni ako u njima glumi Džin Hekman, prihvatio je Anđelininu ponudu. Šerbedžija je presedan objasnio jednostavno: „Tekst je sjajan... Sama je napisala dramu nakon što je čula istinitu priču u kojoj je ona njegova zarobljenica, a u stvari se vole i strasni su ljubavnici. Ta ogromna ljubav, ljubav do groba, ima neke elemente antičke tragedije. Nisu istinite tvrdnje da je film antisrpski“.

Ministar Grahovac, ujedno i zamenik premijera Federacije BiH, napravio je dve greške. Bez mnogo razmišljanja, ukinuo je dozvolu za snimanje nekoliko kadrova na starom jevrejskom groblju na Grbavici. Svojim, u biti jasno cenzorskim, činom Grahovac je, kako sam kaže, izrazio negodovanje za snimanje filma, koji ne govori o istini i vređa žrtve. Ubedile su ga, iz srca izgovorene, reči Bakire Hasečić, predsednice udruženja „Žene – žrtve rata“ koja je jedva preživela pakao u Višegradu: „Među hiljadama svedočenja žena koje su silovane tokom rata nema nijednog u kojem se žrtva zaljubljuje u svog silovatelja!“ Tri dana kasnije, toliko je trebalo da se javna rasprava i strasti rasplamsaju, i pošto je iščitao scenario Grahovac se predomislio. Dopustio je Anđelini da snima u Sarajevu. I umesto da se smire, emocije su eksplodirala.
Čuvari bosanskog identiteta - a bilo je tu političara, verskih prvaka, bogme i intelektualaca i umetnika sva tri konstitutivna naroda - odobravali su Grahovcu. Ali to mu nije mnogo pomoglo. Raja se već trgla.

Druga nezamisliva stvar koju je Anđelina Džoli uradila je što je - koliko god da su je bolele osuđujuće reči silovanih i zlostavljanih žena iz Bosne - odabrala da bude „nepristojna žrtva“ i da na besnu pomamu svih kojima su trauma, nepravda i želja za osvetom izjeli srce odgovori sabrano i smireno. Zamolila je kritičare da se uzdrže „od donošenja suda dok ne vide film“. U saopštenju je Anđelina jasno rekla da su priče koje kruže o filmu netačne. „Dramatična događanja uvek uplaše one koji su učesnici stvarnih događaja. Ovo nije dokumentarac“, rekla je, između ostalog, u saopštenju koje nije ulazilo u mračne detalje (Npr. da li se žrtva silovanja zaljubljuje u zlostavljača pre ili pošto joj je otkinuo dojku!?) scenarija koji je Anđelina sama napisala.

Cela priča dobila je novu dimenziju kada se glumac Feđa Štukan koji igra u Anđelininom filmu oglasio otvorenim pismom. Rekao je kako je video Anđelinu tužnu i izgubljenu jer su je napali upravo oni zbog kojih snima ovaj film. „Njoj koja će potrošiti 15 miliona svojih dolara, da ubrza proces privođenja pred Veće pravde, onih koji su na bilo koji način učestvovali u zločinima nad ženama!“ napisao je između ostalog Štukan. Nije se ustručavao da podsetio kako je sve isto „kao kad se dizala prašina i oko filma Ahmeda Imamovića, jer kao ’ne postoje’ pederi među muslimanima. Ali mi znamo da postoje, ja ih znam pedesetak, a znate ih i vi, ali ste licemjerni“. Poručio je Štukan svima: „Možete vi to da negirate, i to je vaše legitimno pravo. Možete isto tako da negirate da je i Hrvatska izvršila agresiju na BiH. Možete vi, ali ja ne mogu...“ Zato što neće da negira činjenice, Štukan nije prećutao kako je 2009. igrao glavnu ulogu „u filmu o ovom istom događaju“. Držao je u rukama materijale Haškog tribunala. „I to da se muslimanka mogla zaljubiti u Srbina (iako se to vama gadi) istina je. Ali upravo ta istina, da je ljubav (ljubav je emocija, koju vi više nemate, suprotna onoj emociji koju osjećate većinu svog vremena), našla svoj put, u takvim užasnim okolnostima, upravo ona, jeste to svjetlo zbog kojeg vrijedi potrošiti pare i snimiti film i reći kako ljubav još uvijek postoji na ovim prostorima.“

I sada kad je jedna holivudska zvezda učinila više, nego ovdašnji ministri i političari, kako bi se na Balkanu zalečile ratne rane mogli bismo to bar da iskoristimo.

„Prvo treba ustanoviti ko su dželati, a ko žrtve i to je pre svega politički proces. To je pitanje zdravlja jednog društva. Zato što ne znamo ko su ubice, ne znamo ni ko su nevini, niti ko su heroji. Zato što nema imenovanja uzroka našemu jadu i nosilaca tog jada, nema ni kontinuiteta ni rđave ni dobre prošlosti. Da bi žrtva mogla da oprosti mora da ima mogućnost izbora i slobodu, baš kao i umetnik. Tamo gde je trauma, tamo je i mesto umetnosti“, kaže Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, i antiratna aktivistkinja, dodajući: „Nama je potrebno uznemirenje pa pomirenje. To je Žarko Puhovski rekao još 2000, nakon 5. oktobra, na konferenciji B92 o pomirenju, kada je bila inicirana Komisija za istinu, vlade Vojislava Koštunice.“
Rat u nama teško da će prestati ako rediteljski prvenac Anđeline Džoli ispadne umetničko delo, što bi naravno bilo dobro, ali nije preterano bitno. Međutim, ono što je jeste ključ, kako pojedinaca tako i društva je da se sasvim ozbiljno pozabavimo traumom i nasiljem koje kao tempirana bomba pulsira.

„Nisam siguran da je rat na Balkanu zaista završen. Živimo u atmosferi jednog opšteg poraza, poraza pozitivnih ideja, poraza ideologija, u vremenu velikih nacionalnih frustracija. Iz jedne takve opšte konfuzije svašta se može izroditi. Znamo iz istorije da je to pogodno tle za neke od najgorih i najopasnijih političkih sistema. Probuđene nacionalističke strasti samo su prigušene spoljnim pritiskom a nisu do kraja iživljene uprkos strašnim zločinima koji su počinjeni. Ovde kod nas, ima političara i istoričara a i umetnika koji ne propuštaju priliku da kažu kako treba biti strpljiv, a onda kada se okolnosti slože silom ćemo vratiti ono što je izgubljeno. Drugim rečima, obećavaju nove ratove“, kaže Filip David, književnik. On naglašava: „Dosta toga nasleđeno je iz bliže prošlosti, jedna vrsta državne cenzure i samocenzure, zatim neke karakterne osobine vekovima stvarane kao što su manija veličine i manija gonjenja istovremeno, samoljublje, narcisoidnost, nesposobnost da se vide sopstvene mane i grehovi, a sposobnost da se uveličaju tuđe, primena dvostrukih merila u mnogim procenama, jedno potpuno zamešateljstvo patologije i politike, osećaj nesigurnosti van kolektiva. Sve to stvara poseban tip nepouzdane ličnosti često sklone nasilju kojom je lako manipulisati i koju je lako navesti na zlo.“

Psihijatri se uglavnom slažu da nasilnik i žrtva imaju intenzivan emotivan odnos. Taj odnos je uvek nasiljem organizovan i kojim god mehanizmom odbrane da se brani od teške, naročito ratne, traume - žrtva ne može pobeći.

„Nasilje ruši ličnu, telesnu, psihološku i socijalnu granicu žrtve. Oduzima joj doživljaj kontrole nad sopstvenim životom i izaziva egzistencijalni strah. Percepcija nasilnika iz pozicije žrtve oblikovana je ovim specifičnim iskustvom sopstvene nemoći, te se on sagledava kao još moćniji, grandiozniji kao nedodirljiv“, kaže Nevenka Čalovska--Hercog, neuropsihijatar i predsednica Asocijacije sistemskih terapeuta i dodaje: „Povezivanje i približavanje nasilniku, identifikacija sa agresorom, po Adleru, mogu se razumeti kao pokušaj ponovnog uspostavljanja kontrole nad sopstvenim životom. Iskustvo zlostavljanja je veoma intenzivno, preplavljujuće i često se čini žrtvi visoko ekskluzivnim, nemoguće ga je prepričati drugom, niko ne može da to razume. Ovi naizgled nerazumljivi i kontroverzni međuljudski odnosi su često bili predmet interesovanja književnika, režisera i uvek su izazivali intenzivne i uzburkane reakcije javnosti. Činjenica da su mogući i da su, posmatrano iz konvencionalnog socijalnog konteksta, neprihvatljivi čini ih veoma provokativnim“.

Identifikacija sa agresorom se često sreće kod kidnapovanih. Žrtva koja pati od stokholmskog sindroma otimača (nasilnika) doživljava kao nekog ko je prinuđen da se radikalnim sredstvima bori za pravdu, a zaboravlja da je to osoba koja sprovodi nasilje nad njom i svodi na nivo objekta, sredstva za izvršenje svojih namera.

„Logika je da ako ste isti kao on (nasilnik, mučitelj, zlostavljač) neće vas više napadati“, kaže prof. Žarko Korać, i dodaje da mnogo faktora utiče na to hoće li se žrtva poistovećivati sa agresorom, kliziti u negaciju (poricanje), delimičnu ili potpunu amneziju traumatskog doživljaja ili će smoći snage da se sa traumom suoči. Zbog razbijačke prirode traume koja se stalno vraća iznova, žrtva gubi bitku. Jedni postaju i sami zlostavljači, drugi alkoholičari, narkomani, a oni najranjiviji dignu ruku na sebe. Trauma, kako kaže Vladan Beara, psiholog i psihoterapeut u Društvu za zaštitu mentalnog zdravlja ratnih veterana i žrtava ratova 1991-1999. god, nisu pošteđeni ni povratnici iz ratova. Posle iščitavanja oko 200 stranica svedočenja onih koji su ratovali, čitalac će verovatno biti bolestan, ali bi trebalo i da shvati da Srbija radikalno mora promeniti odnos prema ovim ljudima koji, kako stručnjaci procenjuju, čine deset odsto stanovništva.

„Cilj je da se čuju iskustva ratnih veterana, da im se vrati humanitet i da se uzdrmaju mnogobrojne predrasude prema njima“, kaže Beara, dodajući da je knjiga „Gde si to bio, sine moj?“ napisana sa neuropsihijatrom Predragom Miljanovićem bila način da se „i mi rasteretimo patnje koju smo upili u sebe pomažući ovim ljudima, a hvatanje i kažnjavanje počinilaca zločina prepustili smo kompetentnima za to“.

Ako prihvatimo da su oni koji su ratovali ljudi, čak i u slučaju onih koji su učestvovali u likvidaciji civila, silovanju žena ali i muškaraca (o čemu niko ne želi ni da čuje), koga onda vređamo?
Je li stvarno uvredljivo da se dželat naziva čovekom i da se žrtva može zaljubiti u silovatelja, neprijatelja ili mučitelja?

„Upravo to je problematično. Na taj način se negira ljudskost tih počinitelja i tako žrtve čine ono isto što su počinitelji učinili njima. Da bi ih mogli silovati, počinitelji su prvo morali dehumanizirati te svoje žrtve i svesti ih na ljudsko smeće - kako su ih i zvali“, rekla je Slavenka Drakulić, književnica koja se u knjizi „Kao da me nema“ i sama bavila ovom teškom problematikom. Ona dodaje: „Ne kažem da bi žrtve to trebale zaboraviti ni oprostiti. To je jedan individualni čin koji je strašno težak za opraštanje. Ono što bi mi svi trebali shvatiti i naučiti je da dehumaniziranje drugog vodi, ne samo u mržnju i osvetu, nego da nas ono, paradoksalno, dovodi u situaciju da ne shvatimo kako dehumaniziranje počinitelja vodi zapravo u opravdanje zločina. Moramo priznati da su i ti drugi ljudi. Moramo ići još dalje. Moramo shvatiti da u svakom od nas postoji jedan takav potencijal i da ne znamo kako ćemo se odlučiti u budućnosti, u nekoj teškoj situaciji - za dobro, ili za zlo. Ne trebamo biti baš tako strašno samouvjereni. Imamo pravo na patnju, dogodile su nam se užasne stvari, ali dopustimo da i drugi to pokušaju artikulirati jer ne postoji vlasništvo u tom smislu“.

Da bi nasilje bilo stavljeno pod kontrolu, da bismo sprečili divljanje po ulicama, stadionima i gradskom prevozu, potrebno je da razumemo nasilje. I u tome nam neće pomoći bežanje već znanje. Potresnu sliku cene koju su građani Srbije platili tokom 90-ih godina XX veka, ali i presek pozitivnih promena koje su uporedo proizvedene daje knjiga „Preživeti tranziciju“.
„Na osnovu argumenata trebalo bi kreirati strategiju za prevazilaženje negativnih efekata prošlosti na svakodnevni život ljudi, graditi tezu o nasilju u porodici i rigidnoj patrijarhalnoj socijalizaciji, kao značajnim generatorima drugih oblika nasilja, pre svega prema ženama, ali i prema deci, starima“, kaže prof. Vesna Nikolić-Ristanović, istraživačica i direktorka Viktimološkog društva Srbije.

A da bismo videli gde čuči mržnja i nada treba pogledati preliminarne rezultate istraživanja javnog mnjenja „Kako građani Srbije vide tranziciju iz socijalizma u kapitalizam“ kojim je rukovodio prof. Srećko Mihailović. Naročito poglavlja,„Etnička distanca građana Srbije“ i „Odgovornost za YU ratove i viđenje ratnih zločina“.

Glavni nalaz Hadžićevog istraživanja o odgovornosti i interpretaciji ratnih zločina pokazuju da rat u nama nije okončan. Jer, 25 odsto građana „ne zna“ ko je i koliko odgovoran za ratove, a trećina ne bi da se jasno odredi prema ratnim zločinima.

Etnička distanca merena je u Bosni i u Srbiji. U obe zemlje iz godine u godine ona se povećava. Najlakše se prihvata da neko ko je druge nacije živi u istoj državi, a najviše otpora građani pokazuju prema mešovitim brakovima.

Istinsko merenje balkanskog bila pokazuje da poslednjih godina Srbija nije dovoljno učinila kako bi se krivci kaznili, niti kako bi ratom traumirane osobe, uključujući i izbeglice, mogle da nastave, relativno, normalan život jer, kao što kaže Beara, hladna nezainteresovanost žrtve rata više boli od fizičkog bola koji su pretrpeli.


Svi imamo tamnu stranu
Dok najveće zvezde Holivuda izbegavaju da iskreno govore o sebi Anđelina Džoli se posredstvom medija skoro ispovedala o sopstvenim psihičkim lomovima, malim uvrnutim tajnama, sado-mazo fantazijama i biseksualnosti... Preko filmskog rimejka Tomb Rajdera nametnula se kao seks simbol i najmlađoj planetarnoj populaciji, ovenčana je najvećim filmskim nagradama, uključujući i Oskar, a počinje da se bavi i rediteljskim poslom. Ipak, najvećom ulogom danas smatra onu koju ima kao ambasadorka dobre volje UNHCR-a, funkcionalnoj ospoljenosti njene brige za izbeglice i nesrećnu decu sveta.

Prvi kamp koji je posetila, u Kambodži, tokom snimanja filma u kome je igrala Laru Kroft, brojao je 400.000 ljudi. Našla se u okeanu ljudske bede i to je na nju delovalo porazno. Potom je u Sijera Leoneu videla na desetine hiljada osakaćenih, mnogo siročića i ponovo bila potpuno skrhana. Zadržavši u sebi svu ogorčenost usredsredila se na to kako da pomogne. Ta misao joj je promenila život, počela je da posmatra svet drugim očima.

Avgusta 2001. proglašena je u Ženevi ambasadorom dobre volje UNHCR. Otad neprestano posećuje naselja izbeglica i interno raseljenih lica širom planete. Anđelina je posetila, nakratko, 31. decembra 2002. Kosovo. Prvo, nekoliko manjinskih zajednica u Prištini, a onda i neke u etnički podeljenoj Kosovskoj Mitrovici, i nakon toga izjavila kako je bezbednosna situacija kad su manjine na Kosovu u pitanju i dalje diskutabilna, jer izgleda kako rat za njih još uvek nije završen.

Svoju drugu, ponovo jednodnevnu, posetu Balkanu, realizovala je u Bosni, 4. aprila ove godine, tada u pratnji svog muža Breda Pita. Posetili su Goražde, dve izbegličke porodice koje još uvek, petnaest godina nakon kraja sukoba u Bosni, nemaju gde da se vrate, a zatim i Međeđu blizu Višegrada gde je jedan od kampova UNHCR-a. Tom prilikom obećala je novčanu pomoć, koja je zaista i stigla nekoliko meseci nakon njihovog odlaska.Upravo zato što se pročulo kako, navodno, scenario njenog rediteljskog debi filma izlazi makar za korak i makar samo na psihološkoj ravni iz crno-belog obrasca dobrih i loših, Anđelina Džoli se suočila sa brojnim osporavanjima.

Burne polemike usledile su odmah nakon što se pročulo da snima film o ratu u Bosni, odnosno o ljubavi između žrtve i dželata. Anđelina je tako dirnula u još neraščvoreni koloplet traumatičnih tema, suočila se sa pitanjima umetničke slobode i cenzure, razuma i emocija, svađa i pomirenja...
Malo je (bilo) intelektualaca sa Balkana koji su se poput Lordana Zafranovića igranim filmom Okupacija u 26 slika i dugometražnim, dokumentarnim, Krv i pepeo Jasenovca ili Slavenke Drakulić, knjigom Kao da me nema (koja ima i istoimenu filmsku verziju) zaista posvetili umetničko-dokumentarističkom istraživanju fenomena zla na ovom prostoru, koji su imali svest kako zbog zatiranja i neraščišćavanja traumatizovanog, krvava prošlost Balkana uvek iznova postaje i njegova neizbežna budućnost.

Moraju se razumeti oni koji bejahu žrtvom! Na prilazima Kragujevcu sve do 90-ih godina HH veka stajale su table sa natpisom na nemačkom: „Nemci, molimo vas zaobiđite ovaj grad.“ Ali, razumevanje ište i onaj koji nije dehumanizovao sebe do pukog izvršioca naređenja kao i svaka žrtva koja je smogla psihološke snage da oprosti svom dželatu. Partizanska ortodoksija dugo je zabranjivala jednom šumadijskom domaćinu da u svom dvorištu drži spomenik nemačkom vojniku ubijenom jer je odbio da strelja Srbe po čuvenoj Vermaht formuli.

Tako je moralo da prođe nekoliko desetina godina nakon Drugog svetskog rata da bi bili snimljeni filmovi poput Noćnog portira, Braka Marije Braun, Okupacije u 26 slika ili Šindlerove liste… Trebalo je da se iscrpi pobednički trend savezničkog, ili u domaćem slučaju, partizanskog filma, kako bi umetnost mogla da izrazi i neki drugi, psihološki, ideološki ili politički, po novi poredak manje prihvatljiv, odnosno koloritniji, pogled na traumatizovanu prošlost. Prethodno je i psihijatrija zvanično potvrdila mogućnost postojanja paradoksalnosti (stokholmski sindrom) da žrtva oseti naklonost ka svom dželatu i obrnuto - dokumenta su pokazala kako je bilo i mnogih pripadnika nacističkog režima koji su se poneli drugačije od sistemski projektovanog rasističkog mejnstrima.
Srpsko društvo izgleda da nije sposobno da se samopreispita, da izvrne džepove državnih institucija, pre svega bezbednosnih službi i utvrdi činjenično stanje: ko je, kada i gde učestvovao sa srpske strane, i u čije ime, i po čijem naređenju u ratnim i drugim zločinima tokom 90-ih prošlog veka! Ne čudi zato što je i doprinos srpskog filma u tumačenju, razumevanju, osudi ili pojašnjenju najnovijih sukoba na Balkanu - mali. Od Dragojevićevih filmova Rane i Lepa sela lepo gore, nije se daleko odmaklo, ali zato Holivud i novi bosanski film već desetak godina najčešće uobličavaju noviju balkansku istoriju.

Novi bosanski film, i sam namećući i prihvatajući sve nabrojane filmske stereotipizacije, sporadično, i samo delimično, ipak otvara nove društvene i poratne vizure, poput Imamovića, o homoseksualnoj zajednici unutar muslimanskog pravovernog društva, ili Žbanićeve koja u krajnjoj instanci postavlja i pitanje zašto pravo na besplatnu ekskurziju po školama bosansko-hrvatske federacije mogu imati deca u ratu poginulih šehida (muslimanskih svetih ratnika) ali ne i (č)etnička kopilad, kako u filmu Grbavica (Esmina tajna) glavna junakinja naziva svoju kćer rođenu u nevoljnoj vezi silovane muslimanke i srpskog agresora

Status superzvezde Džolijeva inače koristi da skrene pažnju medija na patnje izbeglica i uslove života koji vode, na milione dece sveta, bez roditelja, ili napuštene, gladne i bolesne. Uvek sama pokriva troškove putovanja i boravka deleći uslove života i rada osoblja Ujedinjenih nacija na terenu, a svake godine, sada i preko fondacije Žoli-Pit, pokloni milione dolara u humanitarne svrhe.

Rođena je u El-Eju u porodici glumca Džona Vojta (Ponoćni kauboj, Oslobađanje...) i pozorišne glumice i modela Marsele Bertran. Kao tinejdžerka sakupljala je i gajila guštere i zmije, “ložila” se na mistera Spoka, nosila šljašteću odeću i isti takav donji veš, bila članica bande Slatkiš devojke, sastavljene od devojčica koje su lovile dečake i zlostavljale ih ljubljenjem do bola. Bila je prava divljakuša. Telo joj postaje poligon za tetoviranje intimnog dnevnika. Ima trinaest vidljivih tatua. Molim se za one divlje u srcu sada zatočene u kavezima, misao Tenesija Vilijemsa, krasi joj levu podlakticu, a abdomen izreka na latinskom - što me hrani, to me i ubija. Još jedna stranica intimnog tatu dnevnika na arapskom saopštava da je jedino jaka volja ono što se računa. Na drevnom kmerskom izbola je tintom jantru a šest geografskih odrednica ukazuju na mesta rođenja šestoro njene što usvojene, što u vezi sa Bredom Pitom rođene dece. Tu je i veliko slovo H kojim iskazuje ponekad i bizarnu povezanost sa starijim bratom. Tokom vremena uklonila je laserom ili pokrila novim tatuima neke od ranijih zapisa, ime bivšeg muža Boba Torntona, dalekoistočni ideogram za smrt, kao i prozor na zadnjici, što se odnosilo na njenu skitalačku prirodu. Ako je i boravila ponekad u kući, vreme je provodila viseći na prozoru. Dva simbola američkih Indijanaca, zatim zmaja kao i veliki crni krst, Endži, Mačketina, Anž, Ej Džej, što su sve njeni nadimci, nije uklonila.

Osećala se pomalo bezvrednom i bespotrebnom, pa počinje da se samopovređuje i ponekad organski ne može da podnese da je neko dodirne. Sa svojim dečkom, takođe pankerom, počinje da istražuje ravan sadomazohizma. Jednom se osećala tako jadnom da je iznajmila nekog da je ubije. Sažaljivi ubica joj je rekao da će to zaista i učiniti ako i za mesec dana bude isto mislila.

Sa četrnaest Anđelinu progoni misao o smrti. To je period kada počinje da brazda telo žiletima, sakuplja noževe, sečiva i to je početak stvaranja njene danas impresivne kolekcije. “Mlad si, pijan, u krevetu si, imaš sečiva i eto sranja“, kaže. „Ritual bolnog samopovređivanja donosio mi je neku vrstu olakšanja, bio nešto terapeutsko. Postoji deo mene koji nije baš potpuno, hm, čitav ili bar ne sve vreme. Svi imamo i svoju tamnu stranu”, ponovila je jednom.

Otuđenje od oca jer je varao njenu majku odvešće je ka shvatanju da krvna veza i nije najbitnija. Porodica se stvara, gradi se, bila je ubeđena usvajajući prvo dete. Tako je mislila sve dok nije upoznala Breda Pita. Usvaja decu, prvo sedmomesečnog kambodžanskog dečaka, zatim šestomesečnu Etiopljanku. U međuvremenu rađa prvo devojčicu Šilon Nuvel, usvaja trogodišnjeg Vijtnamaca, a onda rađa blizance, dečaka i devojčicu, opet sa Bredom Pitom.

Bila je udata dva puta, a na prvom venčanju sa glumcem Džonom Li Milerom nosila je crne kožne pantalone i belu majicu na kojoj je pozadi sopstvenom krvlju ispisala mladoženjino ime.

Šta se u svetu zaista dešava, van Holivuda i njenog sopstvenog kosmosa, saznala je kada je, pre nego što će postati ambasadorka dobre volje počela da obilazeći kampove stradalnika upoznaje čemer čovečanstva. A onda je objavila i knjigu Beleške sa mojih putovanja, o ljudskim patnjama, posebno patnji dece sveta. Tokom vremena humanitarnu aktivnost podiže na politički plan. Pojavljuje se tokom Svetskog dana izbeglica u Vašingtonu, a zatim i na ekonomskom forumu u Davosu, ne samo kao lobista nego i kao govornik po pozivu.

Bez obzira na to što bih volela da nikad nisam posetila Vašington, ipak, bio je to način da se stvari pokrenu, rekla je.

Sve što zaradi deli na tri dela - jedan ostavlja na stranu, s drugim živi, a treći poklanja.

Filmske žrtve i dželati
Upravo zato što se pročulo kako, navodno, scenario njenog rediteljskog debi filma izlazi makar za korak i makar samo na psihološkoj ravni iz crno-belog obrasca dobrih i loših, Anđelina Džoli se suočila sa brojnim osporavanjima. Burne polemike usledile su odmah nakon što se pročulo da snima film o ratu u Bosni, odnosno o ljubavi između žrtve i dželata. Anđelina je tako dirnula u još neraščvoreni koloplet traumatičnih tema, suočila se sa pitanjima umetničke slobode i cenzure, razuma i emocija, svađa i pomirenja...

Malo je (bilo) intelektualaca sa Balkana koji su se poput Lordana Zafranovića igranim filmom Okupacija u 26 slika i dugometražnim, dokumentarnim, Krv i pepeo Jasenovca ili Slavenke Drakulić, knjigom Kao da me nema (koja ima i istoimenu filmsku verziju) zaista posvetili umetničko-dokumentarističkom istraživanju fenomena zla na ovom prostoru, koji su imali svest kako zbog zatiranja i neraščišćavanja traumatizovanog, krvava prošlost Balkana uvek iznova postaje i njegova neizbežna budućnost.

Moraju se razumeti oni koji bejahu žrtvom! Na prilazima Kragujevcu sve do 90-ih godina HH veka stajale su table sa natpisom na nemačkom: „Nemci, molimo vas zaobiđite ovaj grad.“ Ali, razumevanje ište i onaj koji nije dehumanizovao sebe do pukog izvršioca naređenja kao i svaka žrtva koja je smogla psihološke snage da oprosti svom dželatu. Partizanska ortodoksija dugo je zabranjivala jednom šumadijskom domaćinu da u svom dvorištu drži spomenik nemačkom vojniku ubijenom jer je odbio da strelja Srbe po čuvenoj Vermaht formuli.

Tako je moralo da prođe nekoliko desetina godina nakon Drugog svetskog rata da bi bili snimljeni filmovi poput Noćnog portira, Braka Marije Braun, Okupacije u 26 slika ili Šindlerove liste… Trebalo je da se iscrpi pobednički trend savezničkog, ili u domaćem slučaju, partizanskog filma, kako bi umetnost mogla da izrazi i neki drugi, psihološki, ideološki ili politički, po novi poredak manje prihvatljiv, odnosno koloritniji, pogled na traumatizovanu prošlost. Prethodno je i psihijatrija zvanično potvrdila mogućnost postojanja paradoksalnosti (stokholmski sindrom) da žrtva oseti naklonost ka svom dželatu i obrnuto - dokumenta su pokazala kako je bilo i mnogih pripadnika nacističkog režima koji su se poneli drugačije od sistemski projektovanog rasističkog mejnstrima.

Srpsko društvo izgleda da nije sposobno da se samopreispita, da izvrne džepove državnih institucija, pre svega bezbednosnih službi i utvrdi činjenično stanje: ko je, kada i gde učestvovao sa srpske strane, i u čije ime, i po čijem naređenju u ratnim i drugim zločinima tokom 90-ih prošlog veka! Ne čudi zato što je i doprinos srpskog filma u tumačenju, razumevanju, osudi ili pojašnjenju najnovijih sukoba na Balkanu - mali. Od Dragojevićevih filmova Rane i Lepa sela lepo gore, nije se daleko odmaklo, ali zato Holivud i novi bosanski film već desetak godina najčešće uobličavaju noviju balkansku istoriju.

Novi bosanski film, i sam namećući i prihvatajući sve nabrojane filmske stereotipizacije, sporadično, i samo delimično, ipak otvara nove društvene i poratne vizure, poput Imamovića, o homoseksualnoj zajednici unutar muslimanskog pravovernog društva, ili Žbanićeve koja u krajnjoj instanci postavlja i pitanje zašto pravo na besplatnu ekskurziju po školama bosansko-hrvatske federacije mogu imati deca u ratu poginulih šehida (muslimanskih svetih ratnika) ali ne i (č)etnička kopilad, kako u filmu Grbavica (Esmina tajna) glavna junakinja naziva svoju kćer rođenu u nevoljnoj vezi silovane muslimanke i srpskog agresora.

Autori: Milorad Pavlović i Lidija Kujundžić
Objavljeno 4. novembra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3123