periskop

Kupovina vremena

Sve što političari sa duplim funkcijama urade biće ništavno, stečenu imovinsku korist moraće da vrate i doći će pod udar sankcija

Političarima, poslanicima, zapravo „svim izabranim, postavljenim i imenovanim licima“ sa dve i više fotelje - isteklo je vreme. Imali su 90 dana da se premišljaju, a 1. april je bio poslednji da odluče koja im je funkcija omiljena i da Agenciju za borbu protiv korupcije obaveste o tome. Na adresu Agencije stiglo je 1.980 podnesaka, a 20 ljudi se izjasnilo. Ostali, uključujući 15 poslanika Demokratske stranke u Skupštini Vojvodine, predsednike opština, skupština opština, odlažu odluku. Traže da i dalje sede na bar dve fotelje. Računali su na saglasnost Agencije, ali je nisu dobili jer krše zakon i ustavno načelo podele na zakonodavnu, izvršnu i pravosudnu vlast.

Sada političari kupuju vreme. Vojvođanski poslanici-gradonačelnici, i ne samo oni, traže „stručno mišljenje“ Ministarstva pravde i „drugih relevantnih institucija“. U Ministarstvu pravde kažu da svaki građanin ima pravo da traži mišljenje, ali ono nije obavezujuće.

Razmišljaju političari i o ustavnoj žalbi koja bi primenu zakona mogla da odloži taman do sledećih izbora. Otprilike toliko bi trajao i prekršajni postupak koji bi Agencija eventualno pokrenula pred redovnim sudovima.

„Zakon je neustavan. Pre tri meseca učestvovao sam u inicijativi za ocenu njegove ustavnosti. Predsednici opština koji su istovremeno i pokrajinski poslanici uglavnom rade volonterski i nisu u sukobu interesa“, kaže Goran Ješić, gradonačelnik Inđije i vojvođanski poslanik koji je za razliku od mnogih obavestio Agenciju da ako već mora, bira da bude predsednik opštine. On naglašava da od Agencije nije dobio dopis i specijalno za NIN dodaje da načelo podele vlasti ne krši, jer „Skupština Vojvodine je regionalno telo i ne donosi zakone već samo odluke“.

Dvostruki igrači bez saglasnosti mogu računati da će sve što urade biti ništavno, stečenu imovinsku korist moraće da vrate i svakako će doći pod udar sankcija. Ovakav stav Agencije je ispravan. I to je potvrdio i Drago Kos, predsednik Grupe država Saveta Evrope za borbu protiv korupcije (GRECO). Nedavno, bio je u Beogradu da proveri šta se događa, pre nego što naredne nedelje GRECO eksperti dođu i procene stanje u oblasti finansiranja stranaka i inkriminacije korupcije u Srbiji.

„Znao sam da će početi da napadaju Agenciju“, kaže Kos i dodaje da probleme očekuje u implementaciji zakona kod inkopatibilnosti funkcija. Što znači da predsednik upravnog odbora neke firme neće moći da bude i poslanik. „To je nespojivo. I to će biti veći problem nego kod nas u Sloveniji gde je jasno koji su funkcioneri profesionalni. Kod vas nije tako, nema razgraničenja i postoji diskrecija jer funkcioneri sami odlučuju hoće li zasnivati radni odnos ili ne. Zatim, kod nas funkcioner ne može obavljati ništa osim recimo pedagoške delatnosti. Kod vas je i to nejasno“, kaže Kos i dodaje: „Koliko god smo čitali Zakon, uočljivih kriterijuma kako Agencija treba da se postavi – nema. Agencija će morati pametno da odigra!“

Objavljeno 22. aprila 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3095

RASTKO POCESTA, MALOLETNI POLITIČKI AKTIVISTA

Ne plašim se desničara

Photo by: Branko Belić

Sada Rastkov FB profil,stranicu za fanove i blog L'Infinie vie čita, po službenoj dužnosti, i Odeljenje za visokotehnološki kriminal

Puni pomame, besa i žuči Nacionalni stroj, OBRAZ i 1389 opet su udarili. Ovaj put na dvanaestogodišnjeg Rastka Pocestu! I šta reći? Alal vera, Srbi! Zato ova priča nije o njima, nego o Rastku.

Pre emitovanja televizijskog priloga na B92, u kome je Rastko predstavljen i kao autor dve knjige i kao učesnik debate „Srbija i NATO – za i protiv“, pretnje na najpopularnijoj internet društvenoj mreži Facebook bile su sporadične. Sada je to rat koji se uveliko vodi tu i na forumima poput recimo Stormfront – White Nacionalist Community.

Izvesni Aleksandar Marinković (da li je alijas ili ne utvrdiće policija) razdraženo tipka:

„Slušaj me umobolna i retardirana osobo, idi popričaj sa psihijatrom. Bolje je to nego da te mi ubijemo J a ovo što diraš u Stroj, Obraz i druge organizacije ćeš posebno da nadrljaš. SA VEROM U HRISTA PROTIV KOMUNISTA! KRVI I ČAST. SRBIJA SRBIMA!“

Ova pretnja nije jedina. Ko god bio Uroš Đajić krije se iza slike Šešelja i napisao je: „Nećeš ni 20. godinu dočekati! To ti ja obećavam!“ SSValiant je, takođe, eksplicitan: „Slušaj antifa šljamu ostavi se glupiranja poješće te mrak ne igraj se glavom“. Ispalo je da se domaći klerofašisti i Rastko Pocesta razlikuju kao pile i soko, jer se on protiv nasilnika bori dostojanstveno. On im otpisuje: „Istina je nepobediva, ako smatrate da su vaše ideje istina, branite ih činjenicama i argumentima, a ne tako što ćete ubijati“.

Ko god koristio gramatički izvitoperen nadimak Rodoljub Serbski vređao je i psovao majku (što Srbine ustašku, kad je prezime italijansko?) Rastko je i tada ostao hladne glave: „Da li ćeš, molim te, prestati sa vređanjem i pretnjama, i prilagoditi se ljudskom i civilizovanom načinu komunikacije, prilagođenom 21. veku? Ako ti živiš u 19., kada je rešenje za sve probleme bilo preseći nekom glavu sekirom, molim te da mi se ne obraćaš“.

Iskopali su ovi srpski junaci i Rastkovu adresu, telefon, jedan od đaka (ime i prezime poznato redakciji) je „otkucao“ koju školu i razred Rastko pohađa i da nije odličan već samo vrlo dobar učenik, tu negde oko 3,60. I sve bi to tako išlo u nedogled da 10. aprila 2010. godine, samo petnaest minuta posle razgovora za NIN, Suzana, Rastkova majka, nije presavila tabak i zajedno sa sinom otišla u policiju da prijavi pretnje.

„Poruke koje su Rastku pre stizale bile su vređajućeg karaktera po pitanju porekla, nacionalnosti `ustašo`, seksualne orjentacije `pederu` i izgleda `ćoravi`. Ali poruka koja je stigla u subotu bila je obećanje radnje da će određenog dana, u ponedeljak, doći ispred škole i ubiti Rastka“, kaže Suzana Pocesta inače advokat i dodaje: „Koliko god da cenim i uvažavam Rastkov intelekt i samostalnost morala sam, kao roditelj, da ga zaštitim“. Posle razgovora sa inspektorima i načelnikom Službe za borbu protiv organizovanog kriminala (SBPOK) krivična prijava je bila gotova.

Hoće li se Rastko Pocesta povući u ilegalu i ugasiti svoj profil na Fejsu?

„Ne plašim se desničara. Ni klerofašista, neonacista i rasista“, kaže Rastko i dodaje: „Dali su mi podsticaj, inspiraciju i neću se povući. Boriću se kako umem i znam“.

Čime, duhovitošću?

„Recimo, stavio sam sliku Himlera na kojoj otprilike ima godina koliko ja. Fizički dosta ličimo, ideološki nimalo. On nosi odelo, naočare i za razliku od mene leptir mašnu umesto kravate“, smeje se Rastko čiji nestašluk možda neće naterati ekstremiste da ga više poštuju, ali će, svakako, nastaviti da ga čitaju. Sada Rastkov FB profil,stranicu za fanove i blog L'Infinie vie čita, po službenoj dužnosti, i Odeljenje za visokotehnološki kriminal koji će SBPOK-u uputiti zahtev.

„Potrebno je prikupiti obaveštenja, proveriti navode i utvrditi identitet lica koja su uputila pretnje u pravcu izvršenja krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti iz člana 138 Krivičnog zakonika za koje je predviđena zatvorska kazna do tri godine“, kaže Tomo Zorić, portparol Republičkog javnog tužilaštva, i dodaje: „Faktički predmet je u fazi pretkrivičnog postupka. S obzirom na to da je priroda ovog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti pretnjom da će se napasti život i telo maloletnog lica, predmet će se rešavati u hitnom postupku“.

Zato od ponedeljka u OŠ „Sveti Sava“ na Vračaru pored Joce, školskog policajca, u dvorištu šetka i još jedan, pravi, policajac. Oni su tu da ga, koliko mogu, zaštite od onih koji Rastku prete eksplicitnim nasiljem i likvidacijom. Međutim, oni ne mogu da ga zaštite od sedmaka koji Rastka uz nimalo prijateljski stisak nadlaktice presretnu na hodniku kako bi mu održali rodoljubivo-moralnu bukvicu. Drugovi i drugarice iz VI-1 razreda su uglavnom prestrašeni i izbegavaju ga, a nastavnici, razredni starešina i direktor ćute kao da se ništa nije dogodilo.

Usamljenost i ovom tinejdžeru teško pada. Da li je razočaran reakcijama, komentarima i savetima „mali, batali politiku, pikaj fucu i ljubi curicu“?

„Nisam nerd i ne razumem zašto sva ta gospoda želi da me prisili da uživam u 'čarima života'. Razočaram se jer se dezintegracija mladih u društveni i politički život Srbije upoređuje sa političkom zloupotrebom dece. Da li se ja uopšte nešto pitam? Uskraćuju mi pravo na izražavanje jer sam dete. To se u demokratskim društvima zove ejdžizam – diskriminacija na osnovu starosne dobi“, objašnjava Rastko i naglašava jedan po njemu značajan paradoks: “Ipak, ti Stormfrontovci su jedini koji su me uopšte i saslušali. Poštovali su moje odgovore, citirali ih, reagovali na njih, dok gospoda na B92 i Vojvodina Caffe moje komentare, odluke, mišljenja ignorišu i žele da me primoraju da uživam u svom detinjstvu, da budem huligan ili nešto slično“.

Odrasli su ozbiljno ubeđivali Rastka da je bila glupost reći pred TV kamerama da je američki predsednik najmoćnija figura na planeti Zemlji. Jedni su mu blagonaklono oprostili jer je mlad i neiskusan, a oni drugi su ga satrli. „Sada bih dodao da je američki predsednik formalno najmoćnija figura. SAD su jedina supersila u svetu, mada Kina dosta ekonomski raste, ali Amerika je najvažnija u svim aspektima, naročito vojnom. Dominira i u NATO, ali važno je napomenuti da mnoge države nisu poslale nijednog vojnika u Avganistan i Irak jer su tako njihove vlade odlučile. Tako i Srbija ne mora nikog da šalje u rat, a može da dobije sigurnost. Niko ne mora da umire“, kaže Rastko koji je nedavno na tribini o NATO u Pančevu govorio o stanju ljudskih prava i demorkatije u zemljama koje se smatraju saveznicima Srbije. Govorio je argumentovano o Rusiji, Libanu, Kini i naročito Belorusiji „jedinoj totalitarnoj tiranija u Evropi“.

Jer, „Lukašenko već 16 godina potpuno ignoriše Ustav i zakone zloupotrebljava sva ograničenja mandata. Osim toga Belorusija je poslednja zemlja u Evropi gde je smrtna kazna legalna i gde se izvršava tako što zatvoreniku nekoliko sati ranije kažu da će biti pogubljen. Odvedu ga, stave mu povez oko očiju, bace ga na pod i pucaju mu u glavu. To je potpuno nehumano“.

Šta li bi tek rekli da su znali da se Rastko divi ne samo Ruzveltu nego i Karteru i Klintonu?

„Zaboravlja se da je Bil Klinton više puta odlagao bombardovanje SR Jugoslavije. Pred samo bombardovanje vodio je telefonski razgovor sa Tonijem Blerom. U dokumentarcu „Bler u ratu“ na Histori kanalu britanski premijer je zaslužan što je prestao konflikt na Kosovu, jer je on od svih svetskih lidera najviše insistirao na intervenciji. Klinton je bio jedini koji nije bio siguran treba li započeti intevrenciju. Dosta uticaja na njega je imala i Hilari, ali ona mi se ne sviđa jer je veoma agresivna. Klintona cenim i zbog toga što je na početku svog mandata uspeo, isto kao Karter, da pomiri Izraelce i Arape. Postoji jedna čuvena fotografija od 13. septembra 1993. godine na kojoj stoji Klinton, a ispred njega se Arafat i Icak Rabin rukuju. Osim toga, on je prvi u svoj kabinet uveo neke ugroženije grupe, recimo homoseksualce“, kaže Rastko koji se Baraku Obami iskreno divi ne samo kao trostrukom „najliberalnijem SAD senatoru“ već i predsedniku.

Rastko sa svojim, trenutnim i jasnim, političkim opredeljenjima i za svoj uzrast neuobičajno razvijenim analitičkim sposobnostima ne ide na ruku većini domaćih političara.

„Cvetkovićeva vlada je bolja, zapravo svaka vlada osim onih u Miloševićevo vreme, je neizmerno bolja od Koštuničine jer je sama njegova politika bila pogubno konzervativna i neuspešna. Jednostavno, ne podnosim Koštunicu kao političara i te njegove saradnike“, kaže Rastko koji će, ako zaista planira da se posle studija međunarodnog prava ili političkih nauka u Hagu bavi politikom, morati da popravi znanje francuskog ali i matematike. Njegov doprinos srpskoj politici bio bi: „Nekako da pokažem harizmu u prenošenju ideja i širenju evropskih vrednosti!“.

E, sad, da li će Rastkovu „harizmu“ gajiti samo mama ili će tu još neko pomoći? Recimo, neki fond za „mlade lavove“.

Istoričari ovo nisu objasnili

Čudna i potpuno neverovatna podudarnost koju istoričari nisu objasnili, a Rastko Pocesta ih je objavio u svojoj prvoj knjizi Hall of presidents:

• Abraham Linkoln je izabran za predsednika 1860, a Džon Kenedi 1960. godine.
• Linkoln je izabran u Kongres 1846, a Kenedi 1946. godine.
• Linkoln je bio kandidat za potpredsednika 1856, a Kenedi 1956. godine.
• Obojcu su nasledili južnjački demokrati sa prezimenom Džonson. Endru Džonson je rođen 1808, a Lindon Džonson 1908. godine.
• Obojci predsednika je pucano u glavu. Obojca su ubijena u petak.
• I Linkoln i Kenedi bili su sa svojim ženama u vreme atentata. Linkoln je ubijen u „Ford teatru“, a Kenedi u automobilu „ford“ – i to „linkoln“ limuzini!
• Linkoln je imao sekretaricu sa prezimenom Kenedi, koja mu je rekla da ne ide u teatar, a kenedijeva sekretarica se zvala Evelin Linkoln i upozorila ga je da ne ide u Dalas.
• Džon Vilks But (John Wilkes Booth) i Li Harvi Osvald (Lee Harvey Osvald) imaju po 15 slova. Inače, obe ubice su poznate po sva tri svoja imena i umrli su pre suđenja.
• Oba predsednika su nakon atentata odvedeni u mesta sa inicijalima PH, Linkoln u „Petersons hauz“ a Kenedi u „Parklend hospital“.
• Obe prve dame su „izgubile“ po dete dok su bile u Beloj kući.

Objavljeno 15. aprila 2010. godine u nedeljniku NIN br 3094

RTS, SREBRENICA I UEFA

Na kanalima plišane Bastilje

photo by: Goran Sivački

Aleksandar Tijanić je prijavio pritisak, ali tek pošto mu je podlegao. Javni servis se od 'državne televizije' razlikuje upravo po tome što rukovodstvo donosi odluke o programu ne obazirući se na zahteve i pritiske političkog i državnog vrh

Da je Radio-televizija Srbije imala, kao nekad, tri kanala ne bi joj bio problem da 30. marta 2010. godine, istovremeno, direktno prenosi sva tri važna događaja: košarkašku utakmicu Partizan - Makabi, četvrtfinalni duel Lige šampiona fudbala Bajern - Mančester junajted i skupštinsku debatu o Deklaraciji kojom se osuđuje zločin u Srebrenici. Da RTS ima, kao nikad do sada, generalnog direktora sa profesionalnim integritetom i mrvicom ličnog poštenja, država i poslanici ne bi smeli da pomisle, a kamoli da uređuju šta i kada javni servis u službi građana - pušta u etar.

Spornog dana, RTS je umesto fudbalske utakmice Bajern - Mančester junajted uživo prenosio skupštinsku debatu o Rezoluciji o Srebrenici. Teška i problematična odluka. Ne samo zato što je išla na uštrb ljubitelja najvažnije sporedne stvari na svetu, ugovorenih obaveza sa UEFA i onih koji su platili da bi se reklamirali baš tokom najznačajnijeg duela četvrtfinala Lige šampiona, već zato što je odluka doneta posle zahteva, molbi i prepiske sa Slavicom Đukić-Dejanović, predsednicom Narodne skupštine Srbije. Po navici ustaljenoj pre nje predsednica Skupštine tražila je da se direktan prenos Skupštine ne prekida.

„Gospodine Tijaniću, iako sam duboko ubeđena da ste u potpunosti svesni važnosti današnje teme, koja je na dnevnom redu plenarnog zasedanja, kao što sam i ja svesna da su Vaše preuzete obaveze nešto što ne može bez finansijskih posledica da se otkaže, molim Vas da učinite napor i omogućite direktan prenos današnjeg zasedanja do okončanja tačke dnevnog reda“, stoji u dopisu na koji je Slavica Đukić-Dejanović stavila potpis „u nadi da ćete, kao i mnogo puta do sada, imati razumevanja za naš zahtev i izaći mu u susret“. Ni sada, predsednica Skupštine ne vidi da se na bilo koji način mešala u uređivačku politiku javnog servisa, zato što „nije zahtevala, već kao toliko puta do sada, molila RTS“. Vezano za to ko je šta kome obećao da plati ako UEFA dosudi finansijske penale RTS-u zbog kršenja ugovora Slavica Đukić-Dejanović za NIN kaže: „Nisam imala usmenu komunikaciju sa gospodinom Aleksandrom Tijanićem. Ništa nisam mogla da obećam, niti sam obećala. Mi nemamo toliki budžet!“
Ipak stav oba novinarska udruženja i medijskih stručnjaka je nedvosmislen - pritiska na RTS je bilo.

„Predsednica Skupštine je nesumnjivo izvršila pritisak na RTS, tako da je nevažno da li ona svoje obraćanje Tijaniću krsti kao zahtev ili molbu. Svejedno, generalni direktor je imao izbor: on je i mogao i morao, da ignoriše njen zahtev, ukoliko ga je smatrao neopravdanim. Udruženje novinara Srbije stalo bi iza svake Tijanićeve samostalne odluke, ali ne može da brani njegovu odluku da pristane na ucenu vlasti“, kaže Ljiljana Smajlović, predsednica UNS-a i dodaje: „Aleksandar Tijanić nije pogrešio kada je odlučio da nastavi sa prenosom skupštinskog zasedanja: pogrešio je kada je odlučio da svoju odluku pravda pritiskom, odnosno ucenom vrha vlasti. Tijanić je prijavio pritisak, ali tek pošto mu je podlegao. To je pogrešan redosled poteza. Javni servis se od 'državne televizije' razlikuje upravo po tome što rukovodstvo donosi odluke o programu ne obazirući se na zahteve i pritiske političkog i državnog vrha“.

Da je zahtev (molba) Slavice Đukić-Dejanović napad na samostalnu i nezavisnu političku javnog servisa RTS smatra i Nadežda Gaće, predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije, koja motiv nalazi „možda i u strahu da ako predsednica Skupštine prekine sednicu, članovi parlamenta bi odustali od rasprave, odnosno, ne bi bilo kvoruma jer bi poslanici otišli iz Skupštine ako nema direktnog prenosa“.

Rade Veljanovski profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu i autor knjige „Javni RTS servis u službi građana“ smatra da nije bilo moguće rešenje koje bi bilo i profesionalno i odgovorno. On, dalje, kaže: „Rasprava o Srebrenici sasvim sigurno spada u one skupštinske teme koje zaslužuju direktni prenos, ali ne na zahtev predsednice Skupštine ili bilo kog drugog autoriteta, već isključivo kao odluka uređivačkog tima RTS. No ako je rukovodstvo kuće napravilo ugovor sa UEFA, taj ugovor je morao da se poštuje i tu su bila moguća dva rešenja. Pokušaj da se bude „u službi građana“ bio je traljav i još jednom pokazao nesamostalnost i neodgovornost rukovodstva RTS.“

Pre nego što je ispunio nade državnog organa, Tijanić je pokušao da bude lukav. U pismu koje je on potpisao, između ostalog, kaže: „Obe utakmice imaju potencijalno milionsko gledalište. Zbog strogih ugovora koji nas obavezuju na direktne prenose, bez mogućnosti emitovanja naknadnih snimaka, finansijska šteta za RTS može biti otkazivanje kompletnog ugovora o prenosima Lige šampiona, što u evrima iznosi oko četiri miliona. Budući da smo više puta pokazali dobru volju, razumevajući političku situaciju i značaj Rezolucije o Srebrenici, spremni smo da Vam izađemo u susret i omogućimo naknadni direktni prenos zasedanja Skupštine. Jedini uslov je da Skupština ili Vlada pisanim odgovorom na ovo pismo, preuzmu na sebe plaćanje celokupne štete od mogućeg otkazivanja marketinških ugovora, zatim vrednost trogodišnjeg ugovora sa Uefom i preuzimanje, od strane Skupštine i Vas lično, nepovoljnog odjeka u srpskom javnom mnjenju da Skupština nije mogla da napravi pauzu od sat i po, pa da nastavimo sa direktnim prenosom, nego je Srbija jedina evropska zemlja koja neće imati direktan prenos najznačajnije utakmice četvrtfinala Lige šampiona“.

Ispalo je da su Tijaniću i kolegijumu javnog RTS servisa bitni samo lova, a pomalo i bes građana – bar onih koji uz račun za potrošenu struju plaćaju i TV pretplatu. Novinar NIN-a dogovorio se za razgovor sa Tijanićem. U podne 3. aprila, na Veliku subotu, licem u lice. Namera je bila da se Tijaniću pruži prilika da kaže šta ima o celom slučaju, da se razluči odnos javnog servisa i vlasti i da se vidi; da li vlast poštuje slobodu medija, nezavisnost, samostalnost javnog servisa. Sat i po vremena pre susreta Tijanić je NIN-u telefonom, zvanično, potvrdio da dogovor i dalje važi.
„Čak ni gledanost, čak ni sređivanje RTS-a ništa ne znače. Uvek ima nezadovoljnih političara“, rekao je Tijanić ležerno, onako usput, a kada se novinar NIN-a latio penkala dodao je: „Nema zapisivanja!“ pa je izrečeno upamćeno. Nakon otprilike pola sata evociranja uspomena iz NIN-a starih dvadeset i kusur godina, Tijanić je bio voljan da odvoji pet-šest minuta za novinarska pitanja. Smesta mu je stavljeno do znanja da će biti potrebno više jer je teško za tako kratko vreme odgovoriti na dvadeset pitanja. Jednostavno, ovaj novinar smatrao je da je toliko pitanja potrebno da temeljno odradi svoje. Međutim, prilike nije bilo. „Nije mi u interesu da pričam o tome!“, rekao je Tijanić dodajući da bi za dve, tri nedelje eventualno bio spreman da o nekoj opštoj temi `javni servis i Srbija` za NIN odgovori na tri do pet pitanja.
Međutim, ono što je bitno, jeste da je Tijanić kao generalni direktor javnog RTS servisa odgovoran pre svega građanima i Upravnom odboru RTS-a kojim predsedava akademik Nikša Stipčević. Do zaključenja ovog broja NIN-a akademik Stipčević nije odgovorio na pitanje hoće li (ili neće) Upravni odbor RTS smeniti Tijanića i zašto.

U ovaj slučaj neće se upuštati ni Republička radiodifuzna agencija „jer su to ugovorne obaveze RTS-a sa komitentima“. Po mišljenju Veljanovskog to je dobro.

„RRA ne treba da se meša u ovaj konkretan slučaj, ali treba da se pozabavi nesamostalnošću i političkim uticajima koji se vrše na RTS. Pre godinu i po ova agencija, povodeći se takođe za političkim pritiscima, donela obavezujuće uputstvo po kome je RTS trebalo da prenosi sednice Skupštine. To uputstvo je Ustavni sud proglasio neustavnim, a RRA je njime pokazala da i sama ima problem sa nezavisnošću“, kaže Veljanovski.

Novinarska udruženja podeljena su oko smene generalnog direktora RTS-a. „Tijaniću ističe mandat, ali javni servis nije njegova privatna televizija. On je pre svega odgovoran javnosti Srbije, a potom i Upravnom odboru“, kaže Nadežda Gaće.

Zasad, još se ne zna jesu li najave katastrofalnih UEFA penala preuranjene. Za Ljiljanu Smajlović, predsednicu UNS-a ovo je dobra prilika da se u Srbiji povede pošten razgovor o tome da li vlast uopšte respektuje slobodu štampe, nezavisnost javnog servisa i samostalnost i stručnost ljudi koji ga vode.

„UNS bi se protivio novoj kampanji za skidanje Tijanićeve glave. Tu ne može biti automatizma: koliko penala, toliko glava. Ne može vlast da snosi odgovornost jednom u četiri godine, na izborima, a da novinarima skida glave zbog penala kojim su političari kumovali“, kaže Smajlovićeva.

Kad se podvuče crta čini se da dok je direktora kao Tijanić, Radio-televizija Srbije neće biti javni servis već samo plišana Bastilja.

Objavljeno 8. aprila 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3093

Nikola Kolja Čajkanović, prevodilac iz Dejtona

Sa Miloševićem sam bio na ti

Photo by: Đorđe Kojadinović

U Dejtonu nisu bili preparirani, ni ovi iz naše delegacije ni ovi strani, ali su dokumenta bila vrlo preparirana

Na skupu „Petnaest godina Dejtonskog sporazuma“ 26. marta 2010. godine u Beogradu najviše je govorio najugledniji gost - Milorad Dodik, premijer Republike Srpske. On je davne 1995. godine bio daleko od pregovaračkog stola i političara koje je međunarodna zajednica primorala da posle 35 neuspelih primirja konačno zaustave krvavi rat u Bosni i Hercegovini.

NIN je, pak, odlučio da za sagovornika odabere prevodioca Nikolu Kolju Čajkanovića (81). Bio je član srpske delegacije u američkoj vazduhoplovnoj bazi Rajt-Peterson kod Dejtona (Ohajo).

Kako ste otišli na pregovore u Dejton?
- Radio sam na nekom prevodu i odjednom zvoni telefon. Kolja, ideš u Dejton, brzo donesi dve fotografije, moraš da dobiješ diplomatski pasoš. Šta ću, odem brzo, ćap-ćap, i postao sam imalac jedinog diplomatskog pasoša na svetu u kaubojskoj karo košulji. I tako smo seli u JAT-ov avion „boing 727“...

Redovan let?
- Nije redovan, čak nije ni avion redovan nego je malo prepravljen u prednjem delu salon sa jedno tri, četiri fotelje, tu je i jedno kanabe, stolice. Onda je bio jedan deo, nekoliko redova, za putnike kao prva klasa, a onda još u trećem delu je bila „boranija“ koja je sedela na običnim sedištima. Ja sam bio među finima. Ali pošto avion nije bio predviđen za interkontinentalne letove imali smo dva sletanja. Stigli smo u Dejton, u vazduhoplovni logor. Imali smo sav konfor i obezbeđenje. Tu ne može komarac da uleti, jer se pregledaju kola, pregledaju se ljudi ...i pored toga još je tu bilo i naše obezbeđenje, Crnogorci koji su bili sa nama u istoj zgradi. A Amerikanci su dali još i svoje obezbeđenje, kažu - mi smo domaćini, moramo da vas čuvamo i tako to.

Imali ste trostruko obezbeđenje?
- Tri plus obezbeđenje logora. Smestili su nas u hotel u kojem odsedaju porodice vazduhoplovnih oficira kada dođu da posete svoje. Tu sam video šta znači moderan konfor. Bivao sam u svakakvim hotelima vrhunske kategorije ali kao u Dejtonu nisam video tako ogromnu sobu, krevet veliki kao hipodrom, da ne kažem nešto drugo. Tu je bio i televizor, kupatilo kao vasionski brod, grejanje, da bi bio čist vazduh ostavim otvoren prozor, a bila ciča zima, dođem, uključim grejanje i kroz tri minuta u sobi 25 stepeni.

Sećate li se neke anegdote, da se neko našalio dok ste leteli za Dejton
- Kod svih, pa i kod Miloševića, kad ide na posao, na neki sastanak, onda su svi ozbiljni. E, a kad se vraćamo onda je sasvim druga atmosfera.

Znači, stigli ste smrtno ozbiljni u Dejton?
- Da, smrtno ozbiljni, tamo nas smestiše lepo i ostali smo dosta dugo, jedno dvadesetak dana. Kao što rekoh, imali smo sav konfor uključujući i telefon. U potkrovlju smo imali kancelariju, telefon. Ne okreneš ni 011 nego direktno broj kuće u Beogradu. Tamo sam, 16. novembra na Đurđic, iz Dejtona čestitao prijateljima slave po Beogradu.

Imali ste utisak da se slušalo i kako dišete, hrčete?
- Imao sam utisak da čuju i kad mislim.

Činilo se da vas Veliki brat posmatra i da je dokument iz Dejtona i pre pregovora bio gotov, da nema manevarskog prostora?
- Bilo je nekog manevarskog prostora, tu se diskutovalo, pričalo. Imam nekoliko „kila konferencija“ na duši i uglavnom je na svima tako. Obično, kominike i rezolucija se već unapred znaju.

Slično je bilo i u Dejtonu?
- Pa nije baš tako. Tamo je ipak bilo da su političari pričali i pričali.

Pola sata pre završetka konferencije Bosanci su proglasili sporazum nevažećim zbog arbitraže Brčkog. Sećate li se atmosfere u tom ipak dramatičnom trenutku?
- Sećam se da je Pariz bio nastavak Dejtona . Imali smo dosta lep dokument, koji je predstavnik jedne druge delegacije potpisao a posle se pišmanio. Rekao je - ne može da ga prihvati jer je na ćirilici. Tražio je da mu se spremi na latinici. Naš šef kaže: Može! Za tri minuta stigne dokument na latinici i ovaj nije imao kud.

Kako je izgledao jedan radni dan u Dejtonu?
- Nikad nismo imali dva ista dana. Kako se kad zalomi, stalno različito. Neki put četiri, neki put deset časova.

Da li je, osim zvaničnih razgovora, bilo susreta Miloševića sa Izetbegovićem, Tuđmanom?
- Mislim da se nisu sretali, mada nije nemoguće. Oni su tamo, jedni prema drugima, bili korektni. Inače u Dejtonu smo znali šta pišu naše novine još rano ujutru, pre nego vi u Beogradu.

Jeste li sa Miloševićem imali bilo kakav, najobičniji razgovor mimo politike?
- Jesam, Miloševića sam poznavao dvadeset godina pre Dejtona. Bio sam neki šef u KUD „Krsmanović“, u horu, a on je bio predsednik univerzitetskog komiteta.

I šta je onda bilo?
- Kod Miloševića išao da bijem žicu za pare, za „Krsmanac”.

Jeste li se sretali do Dejtona?
- Jesmo, ohoho. Dosta. Prvi put sam ga sreo zvanično kao prevodilac na Gazimestanu.

Prepoznao vas je?
- Oni njegovi su se trgli kad sam ja Miloševiću rekao ti. Trgli se oni, on se ispočetka malo kao trgao.

Za koga ste prevodili na Gazimestanu?
- Tu je bio jedan interesantan štos. I tamo je pevao hor „Krsmanović“. Stignemo na Gazimestan i ide tridesetak diplomata i ja sa njima, prolazimo pored hora. Oni plješću. Ove diplomate oduševljene, iako hor pljeska meni, jer sam u „Krsmancu“ bio predsednik, potpredsednik hora, sekretar za inostrane veze, prevodilac, PR - sve živo.

Posle Gazimestana, kad ste se opet s Miloševićem sreli?
- Vrlo često smo se sretali, jer su razni dolazili kod njega.

A kad ste prevodili za Tita?
- Išli smo po konferencijama, na samite u Alžiru, Indiji. U Deliju su napravili garden parti u predsedničkoj palati sa 300-500 zvanica. Tamo svako može da puca. I onda su me zvali i rekli: „Kolja, ti da budeš stalno između predsednika Tita i one rulje. Debeo si, ako pucaju neka upucaju tebe!“ Pitam: ’Oće li moja familija da dobije penziju? Hoće – kažu oni meni. Dobro, onda ću stajati ispred Tita. U Nepalu sam dobio orden. Bila je svečana večera kod nepalskog kralja i jedan čovek pre večere ide hodnikom, gura hotelska kolica, kuca na vrata. Pita: Vi ste gospodin taj i taj. Otvara kutiju a unutra orden, da imam šta da stavim na smoking. Nema smisla da se pojavim na večeri kod kralja bez ordena.

Kakav je to orden?
- Dobio sam orden, nepalski sa crvenom peteljkom a to po njima znači ratni orden koji se nosi oko vrata. To je najveće ratno odlikovanje u Nepalu. Zašto su ga meni dali, sam Bog zna.

A ne sećate se da ste ratovali u Nepalu?
- Ne sećam se. Gotovo sam siguran da nisam u Nepalu išao u rat.

Vratimo se Dejtonu. Jeste li ručavali zajedno sa Miloševićem...
- Ne, on i možda još dvojica, trojica su išli u neki drugi restoran. Mi smo imali jednu oficirsku menzu u logoru. Imali smo dobru klopu i ugojio sam se.

Sretali ste se sa drugim delegacijama?
Pa jesam, jer sam ih sve znao, pre ovog kupleraja lepo smo sarađivali.

Kad kažete kupleraj mislite na rat?
- Mislim na ratove i sve oko njih.

Imali ste razgovore sa Karadžićem, Alijom Izetbegovićem, Franjom Tuđmanom?
- Da, ali posle u Švajcarskoj, Parizu, ovde-onde.

Karadžić je, za razliku od vas, voleo samo kocku ali ne i žene...
- Koliko znam nije voleo žene.

Je li u Dejtonu bilo neke kocke?
- Ne, u Americi nije bilo kocke. Američko obezbeđenje igralo je karte, ali onako za zabavu, to ni slučajno nije bila kocka.

Ko vam je bio najsimpatičniji, najnormalniji?
- Ne bi trebalo da vam odgovorim na to. Ja sam lepo sarađivao sa Milanom Milutinovićem.

On je bio najprirodniji?
- Da. Našli smo neke zajedničke tačke. Znate, psovka kod čoveka može da bude strašno uvredljiva, ali može da bude i prijateljska, dobronamerna.

Kakav je engleski Milana Milutinovića?
- Pristojan.

A Milošević? Njega je Borka Vučić vodila kod Rokfelera, bio je dugo bankar u Njujorku...
On kaže da nije bio u Americi duže od tri meseca. Preda mnom je to rekao američkom novinaru.

Nije bio 12 godina predsednik Beobanke?
- Tako on kaže.

Bio je faktor mira i stabilnosti na Balkanu. Šta se to okrenulo da je postao balkanski kasapin?
- Svi su oni bili faktori mira i stabilnosti. I persijski šah Muhamed Reza Pahlavi, inače moj prijatelj. Njega su Amerikanci tetošili, a posle ajde niz vodu.

Isto se dogodilo i sa Miloševićem?
Tako je sa svima. Amerikanci su pomagali Kastra, Mao Cedunga i Osamu bin Ladena.

Kakvi su na jelu i piću bili ovi naši „dejtonovci“?
Dejtonovci nisu bili ništa posebno.

Naši delegati su u Dejtonu mnogo šetali?
- Naši šefovi su šetkali i tiho razgovarali između sebe. Jer ako razgovaraju u prostorijama...

Čuje se u Pentagonu?
- Da, čuju u Pentagonu i to već prevedeno.

Ko je najviše šetao?
Milošević i Milutinović.

Rekli ste da kad se ide na sastanak svi su smrtno ozbiljni, a obično su veseliji kad se vraćaju.
- Kad smo se vraćali za Beograd hitno su me pozvali u salon aviona - da pričam viceve.

Nestašne viceve?
- Uvek nestašne. Jednom sam se zeznuo i ispričao vic, dobar ali nije nestašan. Oni me gledaju belo. Šta je Kolji, pitaju se.

Da li je Milošević umeo da ispriča vic?
- Jeste, i on je ispričao dva, tri vica, ali nijedan bezobrazan.

Razgovori u Dejtonu su bili i u četiri oka?
- U politici se razgovara u četiri oka, ali ne moraju to uvek da budu šefovi već glavni operativci. Oni koji su vešti, znaju jezik i dobiju nalog od šefa, kao Milutinović, i završavaju posao.

Posle svega, imate li utisak da je u Dejtonu atmosfera sve vreme bila nekako preparirana?
- U Dejtonu nisu bili preparirani, ni ovi iz naše delegacije ni ovi strani, ali su dokumenta bila vrlo preparirana.

Kad ste se vraćali, da li je Milošević bio zadovoljan Dejtonom?
- Koliko je mogao da bude, bio je zadovoljan.

Tri nedelje su trajali pregovori, da li ste vi bili umorni?
- To me je i Milošević pitao negde iznad Gusbeja. Odgovorio sam mu: „Ne smem tebi da odgovorim da sam umoran, jer si ti dva puta više od mene radio.

Je li Milošević bio umoran posle Dejtona?
- Nisam primetio, ali morao je da bude. On je imao mnogo više na glavi nego ja.

autori: Lidija Kujundžić i Dragan Jopvanović

Objavljeno 1. aprila 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3092