Dodirnuti Veneru

Posetioci će do mile volje prstima moći da ispituju Senekine šiške, ili sandalu Marka Aurelija

Ceo život nas uče kako je lepota izložena u muzejima toliko fragilna da joj se treba diviti očima, a nipošto prstima. Ali za koga se zapravo može reći da nije poželeo, bar jednom, da krišom dodirne, recimo mermerne grudi Miloske Venere? Čar izložbe “U dodiru s antikom” upravo je u tome što će od sutra pa sve do 30. aprila posetioci do mile volje prstima moći da ispituju Senekine šiške, ili sandalu Marka Aurelija, odnosno svih 24 skulpture koje su zahvaljujući upravo započetoj saradnji sa muzejom Luvr stigle u Narodni muzej.

“Ova taktilna izložba namenjena je pre svega slepima, slabovidima, osobama sa oštećenim sluhom i korisnicima invalidskih kolica. Želeli smo da uživaju u umetničkim delima, da dožive nešto što pre nisu mogli”, kaže Borka Sundać iz Ministarstva kulture, dodajući: “Namera nam je da kroz jedan angažovaniji pristup njihovim problemima doprinesemo senzibilizaciji društva za njihove potrebe”.

A to znači da je rastojanje između postamenata nešto manje od dva metra kako bi invalidska kolica nesmetano mogla da prolaze između eksponata izrađenih od mermera, gipsa ili sintetičke smole. Na podu je postavljena reljefna gumena traka da bi svi slepi mogli da idu od eksponata do eksponata. Ispred svake skulpture nalaziće se veliki panoi sa fotografijom (poklon Tifološkog muzeja u Zagrebu) i legende ispisane krupnim slovima odnosno Brajevom azbukom.

Pored uobičajene, pripremljena je dečija i audio verzija kataloga, kao i slušalice sa CD rikorderom za sve one koji bi radije da bez pomoći kustosa hodaju između skulptura. Za osobe sa oštećenim sluhom biće obezbeđen gestovni prevodilac. Specijalni povezi za oči pripremljeni su za sve one koji budu pokazali malo volje i hrabrosti da na svojoj koži, bar delimično, osete kakva je radost slepom da konačno “vidi” nešto od sve te lepote koju smo navikli da uzimamo zdravo za gotovo.

Najveći deo eksponata su gipsani odlivci odnosno mermerne kopije ili kopije od sintetičke smole oblikovane u umetničkim radionicama Luvra. Takođe posetioci će moći da se dive glavi Venere iz Singidunuma, Steli (nadgrobnom spomeniku) bankara iz Viminacijuma i Roksandićevoj bronzanoj skulpturi “Dečak koji vadi trn”.

Kako bi se deci što više približila antička skulptura, Odeljenje za edukaciju u Narodnom muzeju organizovaće 23. i 24. februara kratak kurs za vaspitače i nastavnike. Svakog utorka, srede i petka za najavljene grupe predškolske dece i učenike svih uzrasta pored uobičajenih tura sa kustosom pripremljene su i interaktivne radionice – zapravo, igrice. Takozvani radni listići, nimalo nalik na one iz škole, detektivske priče i potraga za blagom.

“Ideja je da se deca vraćaju do eksponata. Rešavajući detektivski zadatak treba da nađu recimo neki karakterističan detalj ili da kroz niz uputstava tj. tragova nađu blago”, objašnjava Elijana Gavrilović, šef Odeljenja za edukaciju, dodajući da u Narodnom muzeju već dve godine postoji Dečiji klub koji broji oko 350 članova ne starijih od 14 godina.

Dan uoči otvaranja izložbe “U dodiru sa antikom” Siril Gujet, zadužen za program promovisanja hendikepiranih osoba i mladih pri Luvru održaće u Ministarstvu kulture (Vlajkovićeva 3) predavanje “Forme, crteži i slepilo: predstava tela shvaćena dodirom” kako bi preneo iskustva stručnjaka koji su pre nekoliko godina osnovali Taktilnu galeriju Luvr muzeja. O uticaju antike koja se javlja u francuskim kraljevskim kolekcijama od renesanse pa do 18. veka, govoriće Ženevjev Bresk-Botje, glavni konzervator vajarskog odseka Luvr muzeja.

Stroga pravila poslovne politike Luvra morala su se ispoštovati iako je reč o kopijama originalnih skulptura koje se mogu videti, ali ne i pipnuti, samo ako nekog put vodi u Pariz. A to znači da su Siril i Ženevjev ne samo putovali kamionima zajedno sa eksponatima nego su ih raspakivali iz specijalnih sanduka (napravljenih u Luvru) i pažljivo postavljali na pijedestale – baš kao što bi to morali da čine i sa originalima.

Na pitanje da li postoji bojazan da mnogi neće doći na izložbu jer je reč o kopijama a ne o originalima, Ivana Zečević iz Ministarstva kulture, koje je zajedno sa Francuskim kulturnim centrom i francuskom ambasadom uložilo više od milion i po dinara, kaže: “Ne verujem da će se to dogoditi. Ipak je više onih koji znaju da se u tom pravcu kreće moderna muzeologija i onih koji će doći jer im nikad ranije nije dozvoljeno da dodirnu antičku umetnost”.

Objavljeno 16. februara 2006. godine u NIN-u broj 2877

Čarobnjak Merlin protiv autodidakta

Mnogo je priče kako mediji u Srbiji sve manje Iiče na pitu a sve više na nešto drugo. Ali, retko se u toj priči pomene da je to tako i zato jer mnogi novinari, pre svega urednici, beže od učenja i profesionalnog usavršavanja kao vampir od belog luka. Naravno, fakultetska diploma nije mera talenta, ali sudeći po istraživanju „Obrazovanje za medije: iskustva, iskušenja i perspektive" (Centar za profesionalizaciju medija i Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje Insituta društvenih nauka) bilo bi bolje kada bi se kult autodidakta ovde manje negovao.

Kako sada stoje stvari gotovo pola urednika u Srbiji nema fakultetsku diplomu. Tek 23 odsto njih je završilo fakultet specijalizovan za medije/novinarstvo, a jedva dva odsto se trudilo da završi neke poslediplomske studije. Ono što je istraživače bacilo u tupi očaj bila je i činjenica da 57 odsto urednika nema nikakva specijalizovana znanja za profesiju kojom se bavi niti su ista stečena u kratkim novinarskim školama ili kursevima.

Oni koji bi, ipak, da steknu novinarsko/medijsko fakultetsko obrazovanje imaju na raspolaganju sedam državnih i pet privatnih fakulteta. Takvih je u Srbiji 2005. godini bilo oko 700, a oko 80% pristalo je da plati godišnje između 40 000 i
320 000 dinara.

Prošle godine ponuđeno je i 146 nefakultetskih škola, programa, kurseva, seminara koji su trajali duže od jednog dana. Većina kurseva, oko 80% odsto, bila je besplatna za polaznike. ali osim u jednom slučaju, oni koji su hteli da uče (njih oko 2100) morali su doći u Beograd ili Novi Sad. Najviše programa nudi se novinarima dok su glavni i odgovorni urednici, kao i urednici rubrika/programa prošli najgore - ponuđen im je samo po jedan program specijalno dizajniranih za njihove potrebe. Što nije samo posledica nerazumevanja onih koji organizuju programe, već uredničke nevoljnosti da ostave posao i sede u klupi.

A bilo bi cool da se makar jednom godišnje, bar za vikend vrate u učionicu - bez obzira imaju ili ne diplomu sa fakulteta. Zašto? Jer bi onda bila manja verovatnoća da urednik nekoliko dana razmišlja hoće li odobriti novinaru da uzme neplaćeno odsustvo kako bi o tuđem trošku, recimo tri meseca u Berlinu učio „Multimedia and Online Journalism" - nešto novo, nešto čega još nema u Srbiji.

Uostalom, zar nije i čarobnjak Merlin, u filmu Eskalibur, rekao: „Znanje je moć?"

Objavljeno 8. februara 2006. godine u Magazinu 011