VOJNO ŠKOLSTVO I PROFESIONALIZACIJA

Od Stepe i Putnika do profesionalca

General Jovan Mišković, načelnik Vojne akademije i predsednik Srpske kraljevske akademije, rekao je: „Oficir koji iz škole izađe, a vojnu nauku savremeno ne prati i konstantno se ne usavršava, postaje šarlatan ili zavezana vreća“

Vojna akademija je proslavila 160 godina postojanja podsećajući na trenutke herojske prošlosti. Međutim, od stare slave se ne živi, na ovoj prestižnoj visokoškolskoj ustanovi poslednjih nekoliko godina uveliko se radi na prilagođavanju studijskih programa novom vremenu, konceptu kolektivne bezbednosti i profesionalizaciji Vojske Srbije. Zadatak je jasan i složen – školovati novi soj oficira. Ako plan bude sproveden u delo posebna akademija (viša škola) postojaće za podoficire, dok će se vojnici slati u centre za obuku.

Vojna akademija je jedan od strateški ključnih činilaca u profesionalizaciji Vojske Srbije jer treba da iznedri oficire koji su u stanju da pravo iz školskih klupa stanu pred jedinicu gde vojnik ima više borbenog iskustva nego oni – komandanti. Težište školovanja oficira pomera se od obuke regruta, ka ovladavanju znanjima i veštinama za izvođenje operacija, komandovanje i upotrebu jedinica.

„Profesionalizacija će ključno uticati na rukovođenje i komandovanje koje imamo na svim nivoima studija. Najosetljivije su osnovne studije jer su kadeti i kadetkinje mladi, bez iskustva“, kaže brigadni general Mladen Vuruna, načelnik Vojne akademije i dodaje: „ Naš je posao da obučimo oficire koji će sutra stati ispred profesionalaca, koji će znati da su to ljudi s više iskustva nego on(ona) i da ne sme da ih se plaši, već mora da zna kako da njima upravlja i komanduje“.

Osim što će morati da promene logiku i da nauče ne samo da naređuju već i da slušaju ljude koji su pod njihovom komandom, oficiri budućnosti veštije će se sporazumevati i sa medijima i sa civilnim ogranizacijama i strukturama. Kako iskustvo međunarodnih trupa u Avganistanu, Iraku i drugim misijama pokazuje, snalažljivost će takođe biti na ceni. Na Zapadu oficire uglavnom uče procedurama, a na terenu se pokazalo da vojnici upadnu u galimatijas nepoznatih kultura, jezika i organizacija i nemaju adekvatno rešenje. Potrebna je veština kontrolisane improvizacije.

Deficitarni kadrovi su tehnolozi u oblasti baruta i eksplozivnih materija, a veliko interesovanje postoji za telekomunikacije, logistiku i menadžment odbrane.

„Namenskoj industriji nedostaje kadar, jer je poslednja generacija 1993/94. godine sa Vojnotehničkog fakulteta u Zagrebu prešla u Beograd da završi školovanje“, kaže Vuruna. Na Akademiji je nekoliko kabineta opremljeno novom telekomunikacionom opremom tako da sada čak i komandir voda ili čete (što je do juče bilo nezamislivo) komuniciraju aparatom u koji je upakovano sve – telefon, internet i intranet. Oficiri za komunikaciju koriste i male laptope, mobilne telefone sa velikim ekranima a celokupna komunikacija je, naravno, kodirana.

Takođe, profesionalizacija će uticati i na logistiku. Do sada je vojska imala svoje kapacitete za održavanje, snabdevanje itd. U budućnosti logističar će više ličiti na menadžera ili dobrog organizatora, a outsorsing dobija na značaju. Vojna akademija, gde oko 60 ljudi priprema hranu, više će ličiti na engleske vojne koledže gde niko ne kuva, već snabdevanje preuzimaju firme specijalizovane za ketering.

Međunarodnu saradnju Vojna akademija razvija pre svega sa Belgijom, Mađarskom i Italijom. Strani studenti mahom se školuju za komandante brigada. Dobijaju sva neophodna vojna znanja za obavljanje svih dužnosti u vojsci - zaključno sa načelnikom generalštaba. Studije za strance koštaju od 35.000 do 40.000 evra, dok je komandno-štabno i za general-štabno školovanje isto za sve – od 11.000 do 12.000 evra. Najviše „gostiju“ je iz Bosne i Hercegovine (oba entiteta) Crne Gore, Makedonije, nađe se neko iz Rusije, Turske, ali bilo ih je i iz Kine i SAD. Velika grupa, dvadesetak oficira, iz Alžira je na masteru iz tehničke oblasti, što možda i nije iznenađujuće jer je ova zemlja i jedan od najvećih kupaca domaće namenske industrije.

„Nesvrstane zemlje, kao Alžir, Libija, Irak i Sirija nisu htele da obučavaju svoje oficire kod bivših kolonizatora i zato su dolazili kod nas na školovanje. Sada su `naši đaci` na važnim pozicijama i polovina njih još dobro govore srpski jezik“, objašnjava Vuruna.

Planovi, želje i oprema pre svega će zavisiti od raspoloživih materijalnih sredstava. Za 2010. godinu Vojna akademija je tražila 1.271.392.800 dinara iz budžeta Republike Srbije i računala na oko 18.796.100 dinara sopstvenih prihoda. Dobijeno je oko 36 odsto manje od očekivanog, svega 805.375.000 dinara. Akreditovana je kao visoka škola akademskih studija sa pet osnovnih studijskih programa i četiri diplomska, master programa. Takođe, radi se na osnivanju univerziteta odbrane koji bi činili Vojna akademija i Visoka škola integrisanih akademskih studija medicine koja je osnovana pri VMA: „Doktorske studije su nam važne zbog nastavnog kadra, konkurisanja za projekte koje raspisuje Ministarstvo nauke i tehnološki razvoj. Dobili smo potvrdu da su prihvaćena tri programa doktorskih studija: vojnomašinsko inžinjerstvo, menadžment u odbrani i vojna medicina, a otvoreno je još jedno poglavlje zajedničkih studijskih programa sa univerzitetima u Srbiji“, kaže Vuruna i dodaje da akademija ima visok rejting: „U žiži smo interesovanja, ne samo u regionu, nego i šire zbog političke situacije i ratnih iskustava iz 1999. godine. Za vojnike je to interesantno jer su uprkos premoći Alijanse naši vojnici i jedinice relativno malo stradali.“

Prvi januar 2011. godine je dan D, rok kada će, valjda, Vojska Srbija postati profesionalna armija. Time se napušta sistem popunjavanja vojske na temelju opšte vojne obaveze, koji je uveo još kralj Milan Obrenović. Kako bi sve izgledalo lepše nego što jeste, uvek se pomene kako modernizacija nije preduslov za profesionalizaciju, što je tačno, ali jedno bez drugog nema gotovo nikakvog smisla. Uostalom, šta će nam profesionalna ili bilo kakva armija ako poseduje kamione i avione starije od prosečnog građanina ove zemlje? Sve se banalizuje poistovećivanjem profesionalizacije sa ukidanjem vojnog roka i(li) smanjivanjem ljudstva. Protivnici naglašavaju kako je profesionalni, dobro opremljen vojnik prevelik luksuz za ovu siromašnu državu.

Iz vojnog vrha poručuju da to nije baš tako jer jedan „profi“ vredi koliko dva vojnika na odsluženju vojnog roka. Trenutno oko 5.000 vojnika služi vojni rok, a 6.000 su profesionalci. Sa oficirima i podoficirima u Ministarstvu odbrane i VS, to je oko 28.000 pripadnika.

Planirano je da celokupni sistem odbrane čini oko 36.000 ljudi. Ministarstvo odbrane trebalo bi da broj zaposlenih smanji sa 11.500 na 8.500, dok je 2.000 mesta rezervisano za one koji žele dobrovoljno da služe vojni rok.

„S obzirom na to da je jedan vojnik u centru za obuku, a drugi u jedinici, dolazi se do zaključka da je potrebno izdvojiti 40 odsto manje novčanih sredstava za profesionalce nego za vojnike na služenju vojnog roka“, kaže pukovnik Stevica Karapandžin iz Uprave za ljudske resurse (J-1) Generalštaba VS i dodaje: „Jedan profesionalni vojnik bi koštao dnevno 23,03 američkih dolara, od toga 12,23 su personalni, dok operativni troškovi iznose 10,80 dolara“.

Ko zagrebe još, otkrije da je u početku sve to malo skupo. Naročito obuka. A posle će, kao, biti bolje jer se silne pare štede na smeštaju i hrani.

„Troškovi obuke profesionalnog vojnika su na početku veći, ali posle dva-tri meseca se znatno smanjuju. Kod vojnika na služenju vojnog roka troškovi su stalno isti, tokom cele godine, jer se ’generacije vojnika’ smenjuju“, tvrdi Karapandžin.

Profesionalni vojnik je univerzalan vojnik. U glavama građana on je zdrav i stasit, visok bar 180 centimetara, bez mrvice sala (plave oči nisu obavezne), mentalno uravnotežen, emotivno zreo za svojih najviše 30 godina i sa završenom srednjom školom. Takav vojnik zaposlen je na određeno vreme a država mu uplaćuje socijalno, zdravstveno i penziono osiguranje. Zauzvrat on(a) je spreman da ga država pošalje na bilo koji zadatak u zemlji i inostranstvu. Recimo u Čad, Liberiju, Kongo i na Obalu Slonovače gde je do sada 34 pripadnika VS (mahom vojnih lekara, medicinskih tehničara i vojnih posmatrača) dalo svoj doprinos u međunarodnim misijama. Od troškova tu su naravno i plate.

Za očekivati je da ona bude bar onolika koliko je Dragan Šutanovac, ministar odbrane, planirao - „duplo veća od prosečne plate u Srbiji“ (prosečan neto lični dohodak iznosio je 29.929. dinara u januaru).

Ipak, kad se profesionalizacija završi i kad se vojska navikne na novu realnost, ključno pitanje je šta raditi sa obučenim profesionalcima? Kako ih uposliti i kako im obezbediti da se tokom celog života usavršavaju. Jer, kao što je svojevremeno general Jovan Mišković, načelnik Vojne akademije i predsednik Srpske kraljevske akademije, rekao: „Oficir koji iz škole izađe, a vojnu nauku savremeno ne prati i konstantno se ne usavršava postaje šarlatan ili zavezana vreća“.

Naprosto, to je takav posao.

Autor: Lidija Kujundžić

Škola za vojskovođe

Nije bilo lako osnovati vojnu školu u Srbiji u 19. veku. Od sticanja autonomnog statusa u okviru turskog carstva bilo je nekoliko pokušaja.

Prva Vojna akademija kod nas osnovana je u decembru 1837. godine u Požarevcu pod nazivom „Knjaževsko-serbska vojna Akademija“. Posle samo nekoliko meseci, već sredinom 1838. godine je ugašena. Razlog, nezainteresovanost knjaza Miloša za njen rad.

Nekoliko godina kasnije Ilija Garašanin predložio je osnivanje Artiljerijske škole smatrajući da bi tako mogla da se unapredi vojna sprema Kneževine Srbije. Državni savet je usvojio taj predlog, a odobrio ga je knez Aleksandar Karađorđević 18. marta 1850. godine. Bila je to prva vojna visokoškolska ustanova u Srbiji, čije tradiciju danas nastavlja Vojna akademija u Beogradu.

Posle srpsko-turskih ratova i priznanja Srbije kao nezavisne države na Berlinskom kongresu 1878. godine Artiljerijska škola je reorganizovana. Najviša vojna škola u Srbiji postala je „naučni i vaspitni zavod za spremu mladića za oficirska mesta i spremu mlađih oficira u obrazovanju za specijalne rodove vojske i struke“.

Akademija je rad prekidala nakratko, tokom ratova.

Krajem Drugog svetskog rata, u novembru 1944. godine osnovana je Vojna akademija Demokratske Federativne Jugoslavije, a školovanje na njoj počelo je u februaru 1945.

Završetkom Drugog svetskog rata odlučeno je da akademija ne bude više opštevojna, već da pitomci nastave školovanje u posebnim vojnim učilištima po rodovima. U 15 vojnih učilišta, školovanje je trajalo od 14 meseci do dve godine. Konačno, 1952. godine škola je dobila naziv Vojna akademija JNA i bila je zadužena za školovanje svih rodova kopnene vojske, a školovanje je ubrzo produženo na četiri godine.

Od 1991. godine oficiri rodova školuju se u Vojnoj akademiji, a oficiri službi u Vojnotehničkoj akademiji. Jedinstvena Vojna akademija je poslednje četiri godine na jednoj lokaciji u Beogradu, na Banjici.

Među hiljadama onih koji su u prethodnih vek i po školovani na Vojnoj akademiji neki su ostavili neizbrisivi trag.

General Jovan Mišković bio je najobrazovaniji oficir svog vremena. Kao komandant učestvovao je u srpsko-turskom ratu, bio načelnik Glavnog generalštaba. U dva navrata bio je ministar i postavio je temelje moderne srpske vojske.

Najznačajnije srpske vojskovođe školovale su se na Vojnoj akademiji, vojvode Radomir Putnik, Živojin Mišić, Petar Bojović i Stepa Stepanović. Putnikove zasluge za razvoj srpske vojske, Mišićevo vođenje Kolubarske bitke, pobede u Kumanovskoj i Bitoljskoj bici pod komadom Petra Bojovića ili podvig Stepe Stepanovića na Ceru zlatnim slovima upisani su u anale srpske vojske, ali i u udžbenike istorije.

Kada je u pitanju novija istorija Vojne akademije sa ponosom se ističe ime Milana Tepića. Poginuo je u septembru 1991. godine ne dozvolivši da skladište municije u okolini Bjelovara padne u ruke protivnika. Načelnik štaba 63. padobranske brigade, potpukovnik Goran Ostojić, nastradao je kod Junika 1998. godine u zasedi albanskih terorista. Heroji poslednjih srpskih ratova su i general-pukovnik Ljubiša Veličković i major Zoran Radosavljević, stradali tokom NATO bombardovanja. Radosavljević, jedan od najboljih učenika Vazduhoplovne vojne akademije, kao pilot MIG-a 29 nastradao je 26. marta 1999. godine u borbi sa NATO avionima.

Pukovnik Zoltan Dani, danas penzioner, komandovao je obaranjem nevidljivog bombardera F 117.

Ima, međutim, i onih oficira koji su ponikli na Vojnoj akademiji koji se ipak nerado pominju u vojnim krugovima. Jedan od njih je Dragutin Dimitrijević Apis, koji je komandovao majskim prevratom 1903. i ubistvom kraljevskog para Obrenović.

Pitomac Vojne akademije bio je i Agim Čeku koji je tokom građanskog rata u Hrvatskoj pristupio hrvatskoj vojsci, a krajem devedesetih učestvovao u stvaranju Oslobodilačke vojske Kosova. Najvišu vojnu školu kod nas završili su i generali Ratko Mladić i Nebojša Pavković. Haški tribunal tereti ih za najteže zločine počinjene tokom ratova u Bosni i Hercegovini, odnosno na Kosovu i Metohiji.

Autor: Žana Bulajić

Objavljeno 25. marta 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3091

STIVEN HELER, GRAFIČKI DIZAJNER

Provincijalac iz Njujorka

photo by: Đorđe Kojadinović

Nisam talentovan kao Milton Glejzer, niti kao Mirko Ilić. Nemam previše talenta ali sam uporan, kaže Stiven Heler, jedan od vodećih grafičkih dizajnera u Americi

U mraku, među pregradnim zidovima nekadašnje cipelarnice unutar davno ispražnjene robne kuće u Knez Mihailovoj ulici, bleštali su samo platno za projekciju i sveže izbrijana glava Stivena Helera. Na platnu su se smenjivali najuspešniji projekti Helerovih studenata sa Škole vizuelnih umetnosti u Njujorku (SVA), a njemu, jednom od najcenjenijih grafičkih dizajnera u Americi, kao da nije smetalo što nema grejanja ni što se iz publike oglašava nečiji mobilni telefon. Jednostavno, došao je da kaže šta ima na ciklusu predavanja i diskusija „Dizajner: autor ili univerzalni vojnik“ (11-12. mart 2010. godine). Činio je to sa majstorstvom i rutinom čoveka koji je navikao da ga slušaju i urednici Njujork tajmsa.

Reći da je Heler 33 godine proveo u Njujork tajmsu i Njujork buk rivju, gde je od dečaka-urednika postao umetnički direktor – naprosto nije dovoljno. Zato što on nije samo grafički dizajner, profesor i koosnivač studija dizajna na SVA, savetnik i urednik, već i pisac oko 100 stručnih knjiga, kolumnista Njujork tajmsa i autor mnogobrojnih članaka u AIGA časopisu i magazinima Print i Eye. I to nije sve. Kako njegova koleginica Lita Taraliko kaže, dan mu izgleda otprilike ovako: „Stiv ustaje rano – mislim stvarno rano – i piše svakog dana za blog. Oko pola sedam ujutro je u teretani.“ Do deset ujutro on je već doručkovao, odgovorio na elektronsku poštu i održao sastanak sa urednicima. „Odstupio sam od uobičajenog ritma jer sam u Beogradu prvi put i svašta sam planirao“, kaže Heler dodajući: „Ja sam provincijalac! Rođen sam u Njujorku, ceo život proveo sam na Menhetnu i baš zato uživam da putujem na mesta koja sam do sada poznavao samo preko interneta.“

Prvi utisci o srpskoj dizajn sceni?

- Ne znam da li je zbog školovanja ili što ste preživeli toliko ratova, ali ljudi ovde imaju sofisticiranost misli o dizajnu. Mnogi moji studenti gledaju na dizajn previše teoretski i pomalo naivno, rade potpuno instinktivno i zato što to vole. Za razliku od SAD, ovde i u Evropi, manje je mogućnosti da radite samostalno i za alternativne medije a da budete plaćeni. Ako želite da živite od grafičkog dizajna u Beogradu, kao i u Francuskoj, morate da se zaposlite u agenciji ili u velikoj kompaniji.

Više od 30 godina sarađujete sa Njujork tajmsom, najznačajnija lekcija je...

- Kako da cenim inteligenciju a još više humor kojim ta inteligencija ponekad ume da komunicira. Naravno, tu je mnogo malih stvari koje su zapravo velike: ništa se ne podrazumeva, proveri svoje izvore, uvek traži ljudsku komponentu u priči. Osim toga, naučio sam kako da se nosim sa ljudima, što mi kao prilično zatvorenoj, povučenoj osobi nije uvek lako. Pogotovo što ste, kao umetnički direktor, uvek okruženi s mnogo ljudi i od vas se očekuje da znate kako da upravljate dobrim, lošim i glupim ljudima.

Zar to nije mesto gde sjajni dizajneri, crtači kucaju na vrata svakog dana?
- Njujork tajms je sjajno mesto za eksperimente ali unutar datih granica. Često imate sreću da vam na vrata pokuca neko kao Mirko Ilić ili sada vrlo cenjen dečji ilustrator Piter Sis. Ipak, angažovao sam i ljude koji nisu bili tako dobri ili poznati kako bih video šta ljudi mogu da urade ako im date šansu.

Šta studenti nauče kod vas?

- Kako da svoje ideje plasiraju na tržište. Ideja sama po sebi može biti dobra ali nikad neće postati velika ako ne znate kako to da uradite. Morate je proizvesti.

Nije svaka ideja poslovna ideja?

- I najneprofitnija ideja mora da ima biznis elemente. Ne možete samo reći: „Ja sam protiv biznisa! Ja sam hipik!“ Da biste uspeli vi, vaše ideje moraju da budu realne iako želite da postignete potpuno avangardni rezultat.

Napisali ste mnogo knjiga o legendama grafičkog dizajna. Kako vas je inspirisao recimo Milton Glejzer, tvorac J i I♥NY?

- Zaista je nezgodno odgovoriti na ovo pitanje a ne ispasti hvalisavac. Niko kao Milton nije mi tako jasno poručio: „Ako to voliš i ako možeš – uradi!“ Njemu je preko 80 godina, i on ne odustaje. Nastavlja da radi!

Kada se šale na vaš račun kažu da vam dan traje 28 časova? Samo trenutno puno radite ili je to vaš modus vivendi?

- (Smeh) Znam da me tako zafrkavaju i volim da im odgovorim kako imam poremećaj pažnje izazvan hiperaktivnošću. Nisam baš klinički slučaj, ali stalno moram da radim!

Objavljeno 25. marta 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3091

MILICA TOMIĆ, UMETNICA, BUNTOVNICA

Moj rat

photo: Milica Lopačić

Fašizam je svuda oko nas, ugrađen je u zakone, u administraciju i nije tako lako prepoznatljiv na prvi pogled

Prkosno, potpuno sama Milica Tomić je opet krenula u rat. Oružje joj je umetnost, a neprijatelji su isti kao i pre – ravnodušnost, namerno brisanje istorije i zločina, fašizam. Bitka „Jednog dana“ je vođena dva meseca na beogradskim ulicama. I sada je deo grupne izložbe „Moj rat“ koja traje od 12. marta do 30. maja 2010. godine u Fondaciji za umetnost i kreativne tehnologije u Liverpulu. Pitanje je bilo „Šta za tebe znači rat?“ a 11 internacionalnih umetnika izneli su „radikalne, lične stavove o ratu u digitalnom dobu“ i time „istražili stvarnost i mitove o ratu u vremenu kada se granica između javnog i privatnog tanji“.

Za ogrezle u ravnodušnosti Milicin odgovor je toliko provokativan da joj se opet osporava sve – autentičnost, smisao, jasnoća. Društvo koje mržnju i nedostatak empatije vrlo dugo, vrlo sistematski vaspitava – jednostavno ne zna šta bi s njom, s umetnošću osim da je stavi sa druge strane granice. I zato nikog ne bi trebalo da čudi što za projekat „Jednoga dana“ javno, dnevnim novinama, nema mesta na kulturnim stranicama već se gura u hronike posvećene kriminalu.

KULTURA I UMETNOST: Nisu isto. Umetnost ima tu mogućnost da govori izvan granica zajednice i njenog horizonta očekivanja. Ona se ne dešava na simboličkom nivou, već reže simboličko. Umetnost ima svoj vrlo konkretan, materijalan izraz i direktan impakt na realnost. Zato umetnost ima vrlo jak uticaj na našu stvarnost. A zadatak kulture je domestifikacija umetnosti. Ako umetnost pravi rezove, onda kultura te rezove popunjava, umekšava. Kulturalizuje umetnost, interpretira je. Kultura čini umetnost pitkom i podnošljivom.

JEDNOG DANA: „Jednoga dana umesto noći, blesnuće rafal …” umetnička je intervencija u javnom prostoru Beograda. Akcija je trajala oko dva meseca i povremeno je dokumentovana fotografijama i video-zapisom. Sastojala se od mog hodanja kroz grad sa kalašnjikovom na mestima koja nisu deo javnog sećanja i javne istorije. To je bio moj način mapiranja i obeležavanja mesta na kojima su tokom Drugog svetskog rata izvedene uspešne antifašističke akcije učesnika Narodnooslobodilačkog pokreta, ali i običnih građana Beograda. Jednu od akcija je izveo Miladin Zarić, beogradski učitelj, 20. oktobra 1945. sprečivši Nemce da miniraju železnički most.

Projekat „Jednoga dana“ je i govor o brisanju antifašizma iz javnog sećanja i javne istorije. Kroz ovaj rad razmišljam o značaju i aktualnost antifašizma danas. Planetarno smo zakoračili u eru permanentnog rata. Svi mi se pitamo a nemamo odgovor: ko je u stvari terorista, a ko terorisan? Jednostavno je prepoznati fašizam u njegovim ekscesnim oblicima, kada se zatvara izložba prištinske savremene scene, sprečava Gay Pride parada, proteruju Romi i uništavaju njihova naselja, vrše etnička čišćenja. Ali šta je sa fašizmom koji je svuda oko nas, ugrađen je u zakone, u administraciju i nije tako lako prepoznatljiv na prvi pogled?

FAŠIZAM POČINjE U JEZIKU: Da li je javno ismevanje, igranje sa tuđim imenom fašizam? Neko bi rekao, pobogu, ne preteruj! Međutim, ja mislim da jeste, jer fašizam počinje baš na nivou jezika. Zločin u Bosni nad Muslimanima počeo je u jeziku: da li se M u reči Musliman piše velikim ili malim slovom! Upravo odatle je put vodio do ubijanja. Ne zna se šta je opasnije: prerano reći za nešto da je fašizam, ili kada izbegavamo da ga nazovemo pravim imenom. Možemo da kažemo: to su bile devedesete i da je reč o “divljem Balkanu”. Ali evo primera Švajcarske, države potpune suprotnosti košmaru u kome su se našli jugoslovenski narodi. Upravo danas, u jeziku vizuelnog Švajcarci počinju borbu sa fašizmom ili može biti za fašizam! Radi se o bilbordima za referendum o džamijama. I sada, naravno, nacionalisti u Srbiji mogu da postave pitanje: zašto je nama zabranjeno ono što je Švajcarcima dozvoljeno! Zar mi nismo bili u pravu kad smo se sa islamskom nemani obračunali 90-ih? Evropski liberal će reći: ne može se porediti rušenje džamija i ubijanje Muslimana, sa referendumom, kada se voljom građana zabranjuje dizanje džamija. Da, naravno da nije isto, ali ako im kažemo da je uvod u ubijanje i progon jugoslovenskih Muslimana bilo jedno slovo, nadam se da će svoje bilborde shvatiti već sada doslovce - kao rušenje džamije i ubijanje Muslimana.

POVEZIVANjE: Stih iz pesme “Jednoga dana” Oskara Daviča iz 1925. godine našla sam na sajtu Anarhosindikalističke inicijative Srbije Kada sam započela akciju, petoro mladića i devojka još nisu bili uhapšeni i odvedeni u Centralni zatvor gde su kasnije šest meseci robijali čekajući na suđenje povodom optužbe za međunarodni terorizam?! Kada sam saznala da su uhapšeni, bilo mi je jasno da je ovaj rad posvećen njima. Oni su sada pušteni da se brane sa slobode, ali njih tek čekaju suđenje i odluka suda za ovu besramnu optužbu. Po mom mišljenju, ovaj sjajan Davičov stih najbolje sažima čitavu napetost našeg vremena.

KALAŠNjIKOV: Koristila sam kalašnjikov jer on simbolizuje oružje trećeg sveta. Ili u odbrani protiv kolonijalista ili u ratovima koje vodimo među sobom. Ovo je oružje potlačenih i siromašnih. Ovakav tip rada ne podrazumeva da se ja prijavljujem policiji, publici i galerijama, da ću kao umetnica šetati gradom sa automatskom puškom. Baš ta sloboda koju za sebe na ovaj način “uzimam” od vlasti, od države i od sistema umetnosti, jeste bitan deo ovog rada.

FOTO-PERFORMANS VEŠANjA: “Beograd se seća…” je rad direktno vezan za akciju hodanja, koja kreće sa Terazija, ispod “mesta bešenja”. Poziv magazina „Prestup“ je koincidirao sa pozivom Muzeja savremene umetnosti povodom izložbe „Konverzacije“, tako da je ovo “vešanje” – foto-performans, objavljen na naslovnoj strani „Prestupa“ - postalo deo izložbe. Već tada je bilo jasno da nakon petog oktobra i nakon ratova 90-ih, naše društvo kreće u novo samoubistvo tako što ubrzano čisti svoju javnu istoriju od svih simbola antifašizma. Baš u to vreme odlukom Skupštine grada 20. oktobar prestao je da bude Dan oslobođenja Beograda. Tada sam donela odluku da rekonstruišem „bešenje“ pripadnika NOP-a 1941, želeći da razumem da li i mi, 2001, na isti način ravnodušno posmatralo brisanje vlastite antifašističke istorije kao nekada, 1941. kada su Beograđani nastavljali da šetaju i jedu sladoled u Bezistanu, dok su se obešena tela patriota danima njihala na Terazijama, kako kaže Radomir Konstantinović kada se seća Beograda tog vremena.

KLUPA: Na Oktobarskom salonu 2004. godine, otvorena je izložba How to End a Message, kao rezultat mog dvogodišnjeg rada sa arhitektima, umetnicima i studentima iz Finske, Norveške, Švedske, Austrije i Srbije, a na kojoj je predstavljen projekat Arbetsgruppen, grupe umetnika iz Švedske. Oni su ilegalno, preko noći, u centru Stokholma uzeli klupu gde su se okupljali neonacisti i skinhedsi. Klupa je bila iscrtana rasističkim šalama, kukastim krstovima. Mladi umetnici su je zamenili identičnom, neispisanom, potpuno novom klupom a onu staru su izneli iz Švedske i krenuli na put ka Srbiji, Beogradu. Putujući kroz mnoge zemlje i gradove Evrope predstavljali su je kao opskurni produkt švedske kulture. Klupu su kao poklon Beogradu zvanično ponudili tadašnjim gradskim vlastima. Vlast je odbila ovaj jedinstveni poklon. Umetnici su ovu klupu izlagali na Kalemegdanu a posle ju je prihvatio Centar za kulturnu dekontaminaciju. Ovo „preuzimanje“ klupe ne predstavlja samo simboličan gest prihvatanja dara, već veoma precizno govori o tome da institucija kulture CZKD ima kapacitet da prihvati i ovaj negativni deo kulture, koji je deo svakog društva, i o kome ne volimo ništa da znamo. U CZKD-u (i Borka Pavićević) opet su dokazali da se ne plaše da će ih identifikovati sa natpisima na klupi i da su spremni da se direktno i s punim pravom suoče sa mračnom stranom našeg, ali i bilo kog drugog društva. I eto, klupa je još u dvorištu Paviljona „Veljković“.

ŽRTVA I ZLOČIN: U razgovoru sa libanskim književnikom i umetnikom Fadijem Tufikom iz Bejruta došla sam do toga da je pravo na javni govor o zločinu uvek delegirano na državu i međunarodne organizacije koje proglašavaju neki akt - kriminalnim činom i kreiraju naraciju oko tog zločina. I da upravo to pravo na naraciju potvrđuje i definiše moć, odnosno pravo nad građanima jedne države. Mene je, oduvek, zanimalo kakav bi bio ishod proklamacije, koja je rezultat istraživanja i građenja naracije o nekom kriminalnom aktu od strane žrtve. Odnosno šta bi značila mogućnost da žrtva ima poslednju reč u građenju naracije i može li se izbeći da žrtva ima samo ulogu svedoka, da bude samo deo sirove građe za materijal zakona? Zašto bilo koji građanin ne bi mogao da ima ovo pravo? I zašto u to ime, ja kao umetnica, ne bih mogla da preuzmem pravo na proglašenje i označavanje (nekog) zločina. Ovo je upravo značajan deo mog rada, od 1997. godine do danas. U radovima „XY UNGELÖST – rekonstrukcija zločina“, „Kontejner“, „Porodica“ bavim se mehanizmima kako države prikrivaju zločine koje su same počinile i koja je uloga umetnika, a i svih nas koji smo u to hteli ili ne hteli – ipak upleteni.

XY UNGELÖST: Počeo je 1989. godine, a trenutak kada sam uspela da ga izvedem je 1996/1997. godine. Iz „Mladine“ sam saznala da je trideset troje Albanaca, građana SFRJ, ubijeno jer su na Kosovu mirno demonstrirali protiv amandmana koji su suspendovali Ustav iz 1974. godine. Pitala sam se da li je moguće da mi u Srbiji o tome ne znamo ništa, da mediji nisu ništa objavili?

Godine 1996. usledio je poziv za izložbu „Ubistvo“ u Centru za savremenu umetnost. Počela sam da pripremam rad, i kao i mnogi išla sam na proteste. Stojeći nasuprot kordona, jednog dana „moja grupa“ počela je da viče policajcima: „Idite na Kosovo!“ To je značilo: vama nije mesto ovde nas da zaustavljate, idite na Kosovo i maltretirajte Albance. Moja pozicija unutar grupe postala je potpuno drugačija, jer iako je ovo bio i moj protest nije isključivao i protest protiv aparthejda na Kosovu i po tom pitanju bili smo na potpuno različitim pozicijama. To je momenat političke odluke gde sam shvatila svoje mesto. Rekonstruisala sam odeću ubijenih Albanaca i pozvala sam kolege i prijatelje da je obuku i da se na taj način politički odrede prema teroru, ne samo onom koji se vrši tog trenutka nad nama, nego da prepoznamo da je to ona ista politika koja je vršila teror na Kosovu.

KONTEJNER: Takođe, rekonstrukcija zločina koji su pripadnici NATO počinili nad zarobljenim talibanskim ratnicima. U novembru 2001. godine transportovali su ih iz Mazar-i-Šarifa u zatvor Šergan kargo-kontejnerima. U te kontejnere veličine dva sa deset metara, bez otvora, ugurali su 200-250 ljudi. Sve vreme puta koji je trajao oko osam dana kontejneri su ostali zapečaćeni. Ljudi su vrištali, molili za kap vode, zalogaj hrane, za vazduh. To je kriminalni čin, zločin koji prevazilazi običaje i zakone rata i 2009. Barak Obama je rešio da ispita ceo slučaj. Na sudu će se, kao dokazni materijal, koristiti dokumentarni film Džejmija Dorana. Zajedno sa Branimirom Stojanovićem spremala sam se za Ameriku i hteli na njegov predlog da proizvedemo novine koje bi diskutovale o permanentnom ratu. Vizuelni materijal trebalo je da proizvedemo jer u medijima ne postoji nijedna slika zločina u Mazar-i-Šarifu. Na taj način smo napravili rekonstrukciju zločina, ali nažalost ne i novine. Godinu dana kasnije vratila sam se materijalu rekonstrukcije i shvatila da suština tog rada nije fotografija koju smo dobili, već sam proces rekonstrukcije. Ispostavilo se da svi predmeti koje smo koristili imaju svoje „biografije“.

Meci koje smo koristili da bismo probili debeli metal kontejnera proizvedeni su u Bosni 1988, dakle u bivšoj Jugoslaviji, da bi 1989. godine bili odneti na Kosovo i 1999. Sa povlačenjem armije preneti su u Beograd - istorija metka tačno govori o putanji nasilja. Time što smo rekonstruisali zločin koji se dogodio u Avganistanu, u Beogradu smo učinili vidljivom mrežu produkcije nasilja koje egzistira lokalno. Lepo se vidi kako preko tih objekata, određena politika u jednoj zemlji zapravo učestvuje u politici globalnog rata i zato sam projekat „Kontejner“ izvela ne samo u Beogradu već i u Sidneju, Džumriju, a sada ga pripremam za Rim.

PORODICA: Poslednje dve godine posvetila sam Srebrenici i Bosni. U radu sa grupom „Spomenik”, a i sama sa sobom, pokušavam da razumem šta se zapravo dogodilo i zašto. Istraživali smo proces resocijalizacije identiteta ubijenih u genocidu - koliko su puta prekopavane i premeštane masovne grobnice, zbog čega je teško sastaviti telo ubijenog i zbog čega je komplikovano i teško identifikovati žrtve, koje bi i danas, da su žive uglavnom bile ljudi mojih godina. Družim se sa nekoliko žena iz Bosne koje posećujem. Radila sam na portretima koje crtam po njihovim sećanjima. One opisuju svoje najbliže bez kojih danas žive. Ovo je način da se pokrene živo sećanje na uništavanje ljudi, u sećanju nas, živih, ali ne ponavljajući priču o njihovom uništenju, već iz najljubavnijeg sećanja na najbliže kojih više nema. To je za mene pre svega pitanje empatije i solidarnosti sa onima koje je neko u moje ime uništio.

Objavljeno 18. marta 2010. godine u nedeljniku NIN br 3090.

NAPOMENA: Delovi teksta označeni narandžastom bojom nisu objavljeni.

DOSIJE: SRBIJA i NATO (3)

Ulazak u NATO - ljubav iz računa

Ulaskom u Severoatlantsku alijansu nove članice postaju sigurno mesto za ulaganja, a prvi rezultati su porast stranih direktnih investicija i rast stope bruto domaćeg proizvoda u tim zemljama

Jedna od ključnih činjenica koja je opredeljivala sadašnje zemlje NATO za pristupanje ovom savezu bio je ekonomske prirode. Članstvo u Alijansi garantuje bezbednost, čime se omogućuju uslovi neophodni za ekonomski napredak. Zemlje NATO promovišu slobodno tržište, napredak ekonomije i porast stranih investicija.

U prvim godinama NATO članstva sve zemlje ostvarile su snažan rast bruto domaćeg proizvoda. U Bugarskoj, BDP je za pet godina porastao za šest odsto, a u Rumuniji zabeležen je rast od tri odsto. Poljska, Češka i Mađarska duplirale su priliv stranih direktnih investicija, a za osam godina koliko su članice NATO-a rast ovih investicija bio je od 350 do 450 odsto. U 2005. kada je Bugarska pristupila u NATO, direktne strane investicije porasle su za 47,5 odsto u odnosu na 2004. godinu, a u Rumuniji rast je bio 166 odsto. Prema podacima Hrvatske narodne banke, samo u 2008. ostvareno je 2,9 milijardi evra stranih direktnih investicija, dok je za proteklih 16 godina u tu zemlju stiglo 20,6 milijardi evra.

„Automatski povećan je kreditni rejting zemlje i poverenje u funkcionisanje vlade. Ocena kreditnog rejtinga je veoma važna za investicionu aktivnost, ali i za kretanje kamatnih stopa, što je važno građanima. Svaka zemlja u procesu integracije u NATO mora izvršiti brojne reforme od sektora bezbednosti preko političkih, ekonomskih i institucionalnih reformi“, kaže za NIN Ana Jovancai, stručnjak za mikro i makro ekonomiju sa Megatrend univerziteta.

Ulaskom stranog kapitala otvaraju se nova radna mesta i povećavaju ulaganja u obrambenom i civilnom sektoru offset ugovorima. Tako hrvatska kompanija „Đuro Đaković“ radi na sklapanju finskih tenkova „patrija“. Nove članice mogu da koriste novac iz NATO fondova za izgradnju infrastrukture. Postoji pomoć za uništavanje viška naoružanja i municije kao i mogućnost za prodaju i promenu namene bivših vojnih baza i objekata. Tako će u narednih pet do deset godina Hrvatska dobiti oko 40 miliona evra za rekonstrukciju vojnih objekata po standardima NATO. Konkretno, novac će biti uložen u aerodrome „Udbina“ i „Zemunik“ kod Zadra, kasarnu u Benkovcu, kao i u bivšu vojnu luku „Loru“ u Splitu koja će biti tranzitna luka za NATO.

Bugarska je 2007. godine od Alijanse dobila 75 miliona evra za modernizaciju vojske i pripremu za međunarodne misije i operacije. Priprema se i značajnije angažovanje civilnih i vojnih bugarskih firmi u obnovi „trećih zemalja“ u kojima su NATO zemlje vojno angažovane. Vojna industrija novih članica zapaženija je i na inostranom tržištu. Rumunske firme učestvovaće u obnovi Iraka, posebno kompanije za eksploataciju i preradu nafte, zatim za izgradnju rafinerija i fabrika cementa, kao i za razvoj infrastrukture i poljoprivrede. Preko Ministarstva odbrane i hrvatske misije u NATO, domaće firme obaveštene su o javnim nadmetanjima za opremanje komande Alijanse informatičkom opremom.

Srbija bi se eventualnim ulaskom u Alijansu našla na listi dobavljača specijalizovane NATO agencije i time bi imala priliku za ravnopravno učešće na tenderima za nabavku robe i usluga.

„Potrebe Alijanse, nisu samo vojne već i medicinske, transportne i mnoge druge. Otvara se i mogućnost trgovine sa svim zemljama članicama, odnosno izlazak na tržište 28 zemalja, što je nemerljivo za svaku tranzicionu zemlju“, smatra Jovancai, dodajući da je vrednost robe i usluga koje je NATO prošle godine kupio bila preko milijardu evra. Ukoliko bi Srbija ušla u NATO imala bi pristup fondovima za podršku programima istraživanja i razvoja, novim tehnologijama i naši stručnjaci uključili bi se u NATO naučno-istraživačke projekte. Međutim, članstvo u savezu podrazumeva i dodatno opterećenje ekonomije članica zbog velikih izdataka za odbrambeni sistem. Ana Jovancai, objašnjava da su skoro sve zemlje u okruženju, na početku integracije u NATO, imale lošu ekonomsku situaciju i sličnu startnu poziciju kao Srbija.

NATO članarina se određuje prema utvrđenoj formuli o podeli troškova u odnosu na visinu BDP-a i platežne sposobnosti građana svake zemlje. Najčešće izdaci iznose između 0,5 i jedan odsto vojnog budžeta. Po ovom osnovu Hrvatska godišnje plaća oko 5,5 miliona dolara, čime pokriva učešće u NATO zajedničkom budžetu. Tu su i troškovi za civilno i vojno predstavljanje u NATO-u, slanje diplomata u štab Alijanse, kao i troškovi slanja vojnih jedinica u mirovne misije, pri čemu se deo rashoda plaća iz budžeta države, dok deo doniraju SAD.

„Kao najveći potencijalni izdatak pominje se modernizacija oružanih snaga. Hrvatska računa da joj je do 2015. godine za transformaciju oružanih snaga potrebno oko 200 miliona dolara godišnje (25 odsto vojnih izdataka) - ukupno 1,6 milijardi dolara“, objašnjava Ana Jovancai i dodaje: „Ako uzmemo u obzir da je NATO prilikom proširenja na Istok od 1997. godine iz svojih budžetskih sredstava pomagao sve nove članice sa oko 15 milijardi dolara, zaključujemo da su neke zemlje imale veći prihod nego rashod za modernizaciju vojske“.

Za domaću vojnu industriju nepovoljno je to što se jedinice opremaju stranim proizvodima. Da bi ispunila obaveze prema NATO i završila modernizaciju Rumunija se 2009. zadužila kod stranih banaka. Namenska industrija te zemlje je prethodnih godina obezbeđivala 85 odsto potreba oružanih snaga, a sada se veći deo opreme kupuje u inostranstvu. Tako je u prošloj godini stranim kompanijama isplaćeno 292 miliona, bez PDV-a, a domaćim 194 miliona evra.

Članstvom u Alijansi u državne rashode ulaze i troškovi angažovanja u međunarodnim mirovnim misijama. Tako angažovanje misije u Avganistanu Bugarsku godišnje košta 68,7 miliona dolara. Troškovi angažovanja 300 hrvatskih vojnika u Avganistanu procenjuju se na oko 35 miliona evra, a za 100 ljudi koja će raditi u strukturama NATO izdvojiće još 10 miliona evra.

Izgradnja vojnih baza na teritoriji članica NATO najčešća je tema oštrih debata pre svega zbog posledica na evropsku bezbednost, ali i mogućih ekoloških posledica i uticaj na domaću privredu.

Autor: Žana Bulajić

Za avione, tenkove - milijardu, dve, tri evra

Ulazak u NATO je za dr Boška Mijatovića, ekonomistu i izvršnog direktora Centra za liberalno-demokratske studije neminovno skopčan sa višim troškovima obnavljanja vojne opreme i naoružanja. „Srbiju bi ulazak u NATO koštao najmanje milijardu evra. Toliko nam je potrebno samo za osnovne stvari, recimo avione. Evo, nedavno sam čuo podatak da je Poljska kupila 48 aviona F16 (najjeftiniji od savremenih aviona) za 3,6 milijardi dolara što daje oko 80 miliona dolara po komadu. Komandant vazduhoplovstva Srbije general Živak rekao je da nam treba 20 do 24 aviona. I ako budemo skromni i uzmemo 20 letelica to vam je već milijardu evra samo za avione“, kaže Mijatović i dodaje da jedan savremeni tenk poput engleskog „čelendžera“, francuskog „leklerka“ ili američkog „abramsa“ košta oko pet miliona evra. „Kod kupovine 100 tenkova, a mislim da bez toliko kupovina nema smisla, to je još pola milijarde evra.

Na te dve glavne stavke moralo bi se dodati još 500 miliona za komandno-kontrolne (telekomunikacione) sisteme koji moraju biti u skladu sa NATO standardima i dosta su skupi“. Na sve to trebalo bi dodati troškove prilagođavanje artiljerije, pešadijskog oružja i svega arsenala koji je zastareo i koji mora da se baci u nekom roku. Potreba da Srbija kupi novo naoružanje nije sporna ni ako Srbija ostane neutralna ni ako uđe u neki vojni savez. Ali zašto modernizaciju vojnog arsenala vezuje za ulazak u Alijansu, Mijatović objašnjava: „Ako ne ulazimo u NATO možda ne bi bilo tako skupo, možda bismo mogli da zadržimo nekoliko stotina tenkova koje imamo. Možda bismo ono što treba da nabavimo mogli da kupimo od Rusa, po nižoj ceni, povoljnijim uslovima.“

Autor: Lidija Kujundžić

Objavljeno 11. marta 2010. godine u nedeljniku NIN br 3090

DOSIJE: SRBIJA i NATO (3)

Namenska između trećeg sveta i NATO

Potrebe Severoatlantske alijanse nisu samo vojne, nego i medicinske, transportne i obrazovne. Zato je važno pitanje i za Srbiju šta može da ponudi tom tržištu sa pola milijarde stanovnika

Srbija je u „Partnerstvu za mir“, predvorju NATO saveza, od 2006. godine. Međutim, tokom trogodišnjeg članstva u ovom programu Alijanse malo je domaćih proizvoda našlo put do tržišta 28 NATO zemalja. Potrebe NATO članica su višestruke, traži se oprema, školovani kadrovi, kvalitetne a jeftine medicinske usluge. Ali pre svega oružje. Zato je logično pitanje ima li srpska namenska industrija šansu da povrati stara partnerstva i pronađe nova?

Tek odnedavno, srpska namenska industrija vraća se na staze stare slave. Dogovoreno je da se u narednih nekoliko godina u Alžir i Irak izveze oružje i tehnologija vredna više od 600 miliona dolara. Fabrike namenske danas rade samo delom nekadašnjih kapaciteta, jer su raspad Jugoslavije, ratovi, ekonomska kriza i na kraju bombardovanje 1999. godine uništili većinu ovih postrojenja.

Dok je odbrambena industrija usled sankcija bila “van igre“ tržište su preuzeli drugi i zato povratak starim partnerima ide teško. Srbija izvozi u više od 60 zemalja, a najznačajnija tržišta su zemlje Bliskog istoka i Severne Afrike. Oružje sa oznakom „Made in Serbia“ cenjeno je i na Dalekom istoku i Južnoj Americi.

Najznačajniji izvozni proizvod je municija. Od malog kalibra metka 5,56 mm koje proizvodi „Prvi partizan” (Užice) do 155 mm koji nastaje na proizvodnim trakama „Slobode“ (Čačak). Barut i eksplozive proizvode „Milan Blagojević“ (Lučani) i „Prva iskra“ (Barič). Streljačko naoružanje koje se pravi u kragujevačkoj „Zastava oružje“ takođe se izvozi, a domaće fabrike konkurentne su i sa minobacačkim, artiljerijskim i vazduhoplovnim programima. Naročiti uspeh, postigao je školski avion „Lasta“ koji se izvozi u Irak.

„Najveća prednost naše vojne industrije kada je u pitanju proizvodnja složenih oružanih sistema je prilagođavanje kupcu. Velike industrije to ne rade lako ni rado. Prosto nisu adaptibilni, niti mobilni kao mi“, kaže za NIN Stevan Nikčević, direktor Jugoimport SDPR-a i dodaje: “Ono što u narednom periodu može biti naš kvalitet jesu usluge vojnog inžinjeringa za gradnju fabrika“.

U brojkama, čak 95 odsto izvoza naše namenske industrije ide preko SDPR-a, a preostalih pet odsto predstavlja uvoz za potrebe srpskih bezbednosnih snaga. Namenska industrija je samo u 2008. godini izvezla naoružanje i opremu vrednu 400 miliona dolara.

Inostrani partneri zainteresovani su i za složene sisteme kao što su logistička vozila, artiljerija velikog kalibra i velikog dometa, na primer samohodno artiljerijsko oruže „NORA B/52“. Cene domaćih proizvođača, kako navode stručnjaci, nisu niske kao kod kineskih proizvoda, ali je srpska roba kvalitetna koliko i ona sa Zapada.

„Aduti su veliko znanje i visok kvalitet proizvoda. Stručnjaci su sa velikim iskustvom, ali smo ograničeni tehnologijama i generacijskim nivoom proizvodnje“, priča za NIN Milivoj Reljin iz Atlantskog saveta. Odbrambenu industriju čini šest preduzeća sa većinskim državnim kapitalom. „Zastava oružje“, „Krušik“, „Sloboda“, „Milan Blagojević“, „Prvi partizan“ i „Prva iskra“. U njima se uglavnom proizvodi barut, municija raznih kalibara i lako streljačko naoružanje. Drugi deo odbrambene industrije predstavljaju preduzeća metalnog, elektro i hemijskog sektora gde država kroz strateško partnerstvo ojačava tehnološku bazu i mogućnost da u budućnosti učestvuju u proizvodnji naoružanja i vojne opreme. Treći važan segment su Vojnotehnički institut, Tehnički opitni centar i tri tehničko remontna zavoda koja su u sastavu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije.

„Namenskoj industriji potrebna je reorganizacija. Od fabrike do fabrike morate detaljno da snimite situaciju: koliko je zaposlenih i sa kakvim kvalifikacijama, sa kakvim tehnologijama se radi i šta je neophodno da proizvod bude konkurentan“, kaže Reljin uz napomenu da je „to više bolan, nego skup proces“.

U vreme nekadašnje Jugoslavije fabrike su zapošljavale i po nekoliko hiljada radnika. Manje tržište zahteva i smanjenje broja zaposlenih. Prekobrojnih je najviše u „Zastava oružju“, najvećoj fabrici naše odbrambene industrije. Prema procenama sindikata, od 2.600 višak je najmanje hiljadu ljudi. U fabrici „Milan Blagojević“ tehnološki višak je svega nekoliko desetina zaposlenih, od ukupno 987. U „Prvom partizanu“ tvrde da imaju i manjak radnika jer je uz 617 stalno zaposlenih, na određeno vreme i preko studentskih zadruga angažovano još 700 radnika.

Ali najvažnije pitanje je kako pronaći novac za oporavak namenske?

„Država bi trebalo da izvrši dokapitalizaciju, odnosno parcijalnu prodaju uz zadržavanje dela kako se to popularno kaže ’zlatne akcije’. Tako bi i dalje kontrolisala proizvodnju i u slučaju vanredne situacije, recimo rata imala pravo da zaustavi sve programe i radi samo program koji je neophodan za odbranu zemlje. Razlika između vojne i ostalih industrija je samo u kontroli jer je proces proizvodnje u namenskoj mnogo opasniji. Tamo gde se proizvode barut i eksplozivi morate da uvodite jako visoke standarde zaštite i skladištenja da ne bi došlo do nesreća. Potrebno je uvoditi nove standarde i tehnologije“, navodi Reljin.

Pa ipak, prodaja naših proizvoda na području zemalja NATO je zanemarljiva jer nam je to tržište dostupno samo u sportsko-lovačkom segmentu. Prednost imaju članice Alijanse zbog takozvanog „NATO broja“ bez koga je gotovo nemoguće plasirati proizvode na tržište od 500 miliona stanovnika.

„Na ovim tržištima postoji realna tražnja za našim proizvodima. Poslednjih godina, srpska odbrambena industrija uspela je da napravi značajan izvozni prodor zahvaljujući dobrom odnosu cene i kvaliteta. Nemamo razloga da strahujemo“, procenjuje Nikčević. Olakšavajuća okolnost za domaću industriju je činjenica da se poslednjih nekoliko decenija proizvode kalibri i po NATO i po ruskoj tehnologiji. Naša puška M 21 urađena je na bazi NATO standarda, ali opet i po ruskom modifikovanom sistemu. M-84 je urađen kao ruski tenk, ali je modernizovan zapadnim tehnologijama, dok je „Nora B/52“ potpuno zapadni standard.

„Ne traži NATO od vas da pobacate sve što imate. Planovi i programi se rade na zajedničkom nivou, uz saglasnost sa ostalim članicama, a da se pri tome ne narušava nacionalna bezbednost i nacionalni sistem. Otvaraju se velike mogućnosti za plasman proizvoda NATO zemljama i ne samo njima, već i zemljama gde one imaju svoje takozvane programe. Kada svoje proizvode registrujete sa zemljama NATO, pozivaju vas na svaki tender i imate šansu da plasirate svoje proizvode u daleko većem obimu nego što se sada radi“, objašnjava Reljin.

Eksperti navode da su NATO bezbednosne i meteorološke standarde prihvatile i zemlje koje nisu članice Alijanse.

„Da bismo došli do tehnološkog napretka moramo da budemo deo NATO. Niko vam neće dozvoliti pristup novim tehnologijama ako niste igrač od poverenja. Ljudi iz NATO saveza su našim zvaničnicima rekli da ako želimo da pozajmimo knjige, odnosno tehnologiju moramo da budemo članovi biblioteke, odnosno NATO-a. To je vrlo jednostavno, postajete deo sistema unutar koga se nešto dobija. Kada si član kluba za tebe vrede druga pravila igre“, navodi za NIN Aleksandar Radić, vojni analitičar.

Eventualni ulazak Srbije u NATO, po mišljenju analitičara, domaćoj vojnoj industriji omogućio bi da u saradnji sa SAD učestvuje i u programima Foreign Military Sales, odnosno programima SAD vlade za isporuku naoružanja i vojne opreme za potrebe prijateljskih zemalja širom sveta.

Kada je u pitanju zaštita životne sredine fabrikama bi bio olakšan razvoj ekološki rizičnih proizvoda, kao što su barut, eksplozivi, municija jer su za dostizanje strogih eko standarda potrebna značajna finansijska ulaganja koja nemamo. Inače, proizvodni asortiman u gotovo svim državnim fabrikama domaće odbrambene industrije, je ekološki potencijalno rizičan.

Naravno, nisu sva iskustva pozitivna. Tako je recimo Mađarska gotovo ugasila namensku, zadržavajući samo proizvodnju streljačkog naoružanja. Poljska je, sa druge strane postala konkurentna na tržištu zahvaljujući ulaganju u razvoj i saradnju sa zapadnim partnerima na zajedničkim proizvodima. Kojim će putem srpska namenska industrija? Pitanje je zarade ili dnevne politike?

Autor: Žana Bulajić

VMA i vojna akademija na ceni

Namenska industrija nije jedino što naša vojska može da ponudi na tržištu drugih zemalja. Vojnomedicinska akademija postaje regionalni centar za saradnju i trening lekara.

„Ne postoji bolje mesto od VMA za edukaciju. Imamo bogato iskustvo u zbrinjavanju povređenih u katastrofama i lečenju posttraumatskog sindroma. Transplantacije jetre i bubrega radimo rutinski kao i transplantaciju matičnih ćelija. Imamo najsavremeniju magnetnu rezonancu snage tri tesle, multislajsni skener, najnoviju angio salu, digitalni mamograf“, kaže za NIN general-major prof. dr Miodrag Jevtić, načelnik VMA. Najsloženiji medicinski problemi se konzilijarno završavaju za samo 15 minuta.

Način rada prilagodili smo evropskim i svetskim standardima. Imamo ISO sertifikate, akreditovali smo pet laboratorija, pa su nalazi lekara VMA validni širom Evrope“, kaže Jevtić.

Naši lekari trenutno su u mirovnim misijama UN u Čadu i Kongu. U Čadu je 21, dok je u Kongu petoro naših predstavnika. Za svoj rad prethodna ekipa dobila je medalje od UN i Kraljevine Norveške. Prošle godine kod nas su se usavršavali stručnjaci iz više od 20 zemalja, a u najznačajnijim svetskim zdravstvenim centrima bilo je 40 naših stručnjaka. Na Medicinskom fakultetu formiranom pri VMA već studiraju državljani zemalja u regionu, a uskoro na školovanje stižu i stručnjaci egipatske vojske.

„Naravno vodimo računa i o komercijalnim efektima. Sve više je pacijenata iz okolnih država, a na lečenje u Beograd dolaze i građani Italije, Austrije i ostalih zapadnih država. Jedan od razloga je i što su naše usluge višestruko jeftinije nego u njihovim zemljama“, objašnjava Jevtić.

Osim VMA u svetu je na ceni i Vojna akademija koja je tražila za 2010. godinu nešto manje od 1,28 milijardi dinara iz budžeta i oko 18,8 miliona dinara prihoda. Kako kažu u odseku za finansije dobili su 805.375.000 miliona dinara, što je oko 36 odsto manje od očekivanog. Akreditovana je sa pet osnovnih studijskih programa i četiri diplomska, master programa. Takođe radi se na osnivanju Univerziteta odbrane, koji bi činili Vojna akademija i Visoka škola integrisanih akademskih studija medicine koja je osnovana pri VMA: „Dobili smo akreditaciju za tri doktorska programa: vojno-mašinsko inžinjerstvo, menadžment u odbrani i vojnu medicinu“, kaže brigadni general Mladen Vuruna, načelnik Vojne akademije i dodaje da je potpisan sporazum o saradnji sa Češkom i dodaje: „Deficitaran kadar su tehnolozi u oblasti baruta i eksplozivnih materija. Namenskoj industriji treba ovaj kadar, jer je poslednja generacija 1993/94. godine sa Vojnotehničkog fakulteta u Zagrebu prešla u Beograd da završi školovanje.“

Jesenas je 129 diplomaca promovisano, magistriralo je 14 a na doktoratima je devetoro. Stranaca je najviše na školovanju za komandante brigada. Po katalogu akademije školovanje za strance je od 35.000 do 40.000. evra. Komandnoštabno i za generalštabno školovanje je isto i za sve – od 11.000 do 12.000 evra. Najviše stranaca je iz Bosne i Hercegovine (oba entiteta) i Crne Gore, Makedonije, Rusije, Turske, Kine, SAD. Grupu od dvadesetak Alžiraca imamo na masteru u tehničko-tehnološkoj oblasti.

Profesionalizacija Vojske Srbije postavlja nove zahteve pred Vojnu akademiju, gde osnovno školovanje košta godišnje oko 4.000 evra. Studijski programi već sada se prilagođavaju novim zahtevima jer budući oficir dolazi u jedinicu gde su profesionalci koji imaju mnogo više borbenog iskustva.

„Oficir će morati da promeni logiku i način komunikacije sa svojim ljudima. Moraće da sluša“, kaže Vuruna i dodaje: „Osim toga oficiri neće obučavati vojnike, za to će postojati posebni centri, nego će izvoditi operacije“. Dvadesetak oficira u poslednje tri-četiri godine steklo je master u inostranstvu. Naši ljudi se uglavnom školuju na ratnim koledžima u Fort Levenvortu i na univerzitetima odbrane SAD, Francuske, Italije, Velike Britanije, Baltičkom koledžu koji je u Estoniji i u Nemačkoj.

Autor: Žana Bulajić i Lidija Kujundžić

Objavljeno 11. marta 2010. godine u nedeljniku NIN br 3090