DOSIJE: SRBIJA i NATO (3)

Ulazak u NATO - ljubav iz računa

Ulaskom u Severoatlantsku alijansu nove članice postaju sigurno mesto za ulaganja, a prvi rezultati su porast stranih direktnih investicija i rast stope bruto domaćeg proizvoda u tim zemljama

Jedna od ključnih činjenica koja je opredeljivala sadašnje zemlje NATO za pristupanje ovom savezu bio je ekonomske prirode. Članstvo u Alijansi garantuje bezbednost, čime se omogućuju uslovi neophodni za ekonomski napredak. Zemlje NATO promovišu slobodno tržište, napredak ekonomije i porast stranih investicija.

U prvim godinama NATO članstva sve zemlje ostvarile su snažan rast bruto domaćeg proizvoda. U Bugarskoj, BDP je za pet godina porastao za šest odsto, a u Rumuniji zabeležen je rast od tri odsto. Poljska, Češka i Mađarska duplirale su priliv stranih direktnih investicija, a za osam godina koliko su članice NATO-a rast ovih investicija bio je od 350 do 450 odsto. U 2005. kada je Bugarska pristupila u NATO, direktne strane investicije porasle su za 47,5 odsto u odnosu na 2004. godinu, a u Rumuniji rast je bio 166 odsto. Prema podacima Hrvatske narodne banke, samo u 2008. ostvareno je 2,9 milijardi evra stranih direktnih investicija, dok je za proteklih 16 godina u tu zemlju stiglo 20,6 milijardi evra.

„Automatski povećan je kreditni rejting zemlje i poverenje u funkcionisanje vlade. Ocena kreditnog rejtinga je veoma važna za investicionu aktivnost, ali i za kretanje kamatnih stopa, što je važno građanima. Svaka zemlja u procesu integracije u NATO mora izvršiti brojne reforme od sektora bezbednosti preko političkih, ekonomskih i institucionalnih reformi“, kaže za NIN Ana Jovancai, stručnjak za mikro i makro ekonomiju sa Megatrend univerziteta.

Ulaskom stranog kapitala otvaraju se nova radna mesta i povećavaju ulaganja u obrambenom i civilnom sektoru offset ugovorima. Tako hrvatska kompanija „Đuro Đaković“ radi na sklapanju finskih tenkova „patrija“. Nove članice mogu da koriste novac iz NATO fondova za izgradnju infrastrukture. Postoji pomoć za uništavanje viška naoružanja i municije kao i mogućnost za prodaju i promenu namene bivših vojnih baza i objekata. Tako će u narednih pet do deset godina Hrvatska dobiti oko 40 miliona evra za rekonstrukciju vojnih objekata po standardima NATO. Konkretno, novac će biti uložen u aerodrome „Udbina“ i „Zemunik“ kod Zadra, kasarnu u Benkovcu, kao i u bivšu vojnu luku „Loru“ u Splitu koja će biti tranzitna luka za NATO.

Bugarska je 2007. godine od Alijanse dobila 75 miliona evra za modernizaciju vojske i pripremu za međunarodne misije i operacije. Priprema se i značajnije angažovanje civilnih i vojnih bugarskih firmi u obnovi „trećih zemalja“ u kojima su NATO zemlje vojno angažovane. Vojna industrija novih članica zapaženija je i na inostranom tržištu. Rumunske firme učestvovaće u obnovi Iraka, posebno kompanije za eksploataciju i preradu nafte, zatim za izgradnju rafinerija i fabrika cementa, kao i za razvoj infrastrukture i poljoprivrede. Preko Ministarstva odbrane i hrvatske misije u NATO, domaće firme obaveštene su o javnim nadmetanjima za opremanje komande Alijanse informatičkom opremom.

Srbija bi se eventualnim ulaskom u Alijansu našla na listi dobavljača specijalizovane NATO agencije i time bi imala priliku za ravnopravno učešće na tenderima za nabavku robe i usluga.

„Potrebe Alijanse, nisu samo vojne već i medicinske, transportne i mnoge druge. Otvara se i mogućnost trgovine sa svim zemljama članicama, odnosno izlazak na tržište 28 zemalja, što je nemerljivo za svaku tranzicionu zemlju“, smatra Jovancai, dodajući da je vrednost robe i usluga koje je NATO prošle godine kupio bila preko milijardu evra. Ukoliko bi Srbija ušla u NATO imala bi pristup fondovima za podršku programima istraživanja i razvoja, novim tehnologijama i naši stručnjaci uključili bi se u NATO naučno-istraživačke projekte. Međutim, članstvo u savezu podrazumeva i dodatno opterećenje ekonomije članica zbog velikih izdataka za odbrambeni sistem. Ana Jovancai, objašnjava da su skoro sve zemlje u okruženju, na početku integracije u NATO, imale lošu ekonomsku situaciju i sličnu startnu poziciju kao Srbija.

NATO članarina se određuje prema utvrđenoj formuli o podeli troškova u odnosu na visinu BDP-a i platežne sposobnosti građana svake zemlje. Najčešće izdaci iznose između 0,5 i jedan odsto vojnog budžeta. Po ovom osnovu Hrvatska godišnje plaća oko 5,5 miliona dolara, čime pokriva učešće u NATO zajedničkom budžetu. Tu su i troškovi za civilno i vojno predstavljanje u NATO-u, slanje diplomata u štab Alijanse, kao i troškovi slanja vojnih jedinica u mirovne misije, pri čemu se deo rashoda plaća iz budžeta države, dok deo doniraju SAD.

„Kao najveći potencijalni izdatak pominje se modernizacija oružanih snaga. Hrvatska računa da joj je do 2015. godine za transformaciju oružanih snaga potrebno oko 200 miliona dolara godišnje (25 odsto vojnih izdataka) - ukupno 1,6 milijardi dolara“, objašnjava Ana Jovancai i dodaje: „Ako uzmemo u obzir da je NATO prilikom proširenja na Istok od 1997. godine iz svojih budžetskih sredstava pomagao sve nove članice sa oko 15 milijardi dolara, zaključujemo da su neke zemlje imale veći prihod nego rashod za modernizaciju vojske“.

Za domaću vojnu industriju nepovoljno je to što se jedinice opremaju stranim proizvodima. Da bi ispunila obaveze prema NATO i završila modernizaciju Rumunija se 2009. zadužila kod stranih banaka. Namenska industrija te zemlje je prethodnih godina obezbeđivala 85 odsto potreba oružanih snaga, a sada se veći deo opreme kupuje u inostranstvu. Tako je u prošloj godini stranim kompanijama isplaćeno 292 miliona, bez PDV-a, a domaćim 194 miliona evra.

Članstvom u Alijansi u državne rashode ulaze i troškovi angažovanja u međunarodnim mirovnim misijama. Tako angažovanje misije u Avganistanu Bugarsku godišnje košta 68,7 miliona dolara. Troškovi angažovanja 300 hrvatskih vojnika u Avganistanu procenjuju se na oko 35 miliona evra, a za 100 ljudi koja će raditi u strukturama NATO izdvojiće još 10 miliona evra.

Izgradnja vojnih baza na teritoriji članica NATO najčešća je tema oštrih debata pre svega zbog posledica na evropsku bezbednost, ali i mogućih ekoloških posledica i uticaj na domaću privredu.

Autor: Žana Bulajić

Za avione, tenkove - milijardu, dve, tri evra

Ulazak u NATO je za dr Boška Mijatovića, ekonomistu i izvršnog direktora Centra za liberalno-demokratske studije neminovno skopčan sa višim troškovima obnavljanja vojne opreme i naoružanja. „Srbiju bi ulazak u NATO koštao najmanje milijardu evra. Toliko nam je potrebno samo za osnovne stvari, recimo avione. Evo, nedavno sam čuo podatak da je Poljska kupila 48 aviona F16 (najjeftiniji od savremenih aviona) za 3,6 milijardi dolara što daje oko 80 miliona dolara po komadu. Komandant vazduhoplovstva Srbije general Živak rekao je da nam treba 20 do 24 aviona. I ako budemo skromni i uzmemo 20 letelica to vam je već milijardu evra samo za avione“, kaže Mijatović i dodaje da jedan savremeni tenk poput engleskog „čelendžera“, francuskog „leklerka“ ili američkog „abramsa“ košta oko pet miliona evra. „Kod kupovine 100 tenkova, a mislim da bez toliko kupovina nema smisla, to je još pola milijarde evra.

Na te dve glavne stavke moralo bi se dodati još 500 miliona za komandno-kontrolne (telekomunikacione) sisteme koji moraju biti u skladu sa NATO standardima i dosta su skupi“. Na sve to trebalo bi dodati troškove prilagođavanje artiljerije, pešadijskog oružja i svega arsenala koji je zastareo i koji mora da se baci u nekom roku. Potreba da Srbija kupi novo naoružanje nije sporna ni ako Srbija ostane neutralna ni ako uđe u neki vojni savez. Ali zašto modernizaciju vojnog arsenala vezuje za ulazak u Alijansu, Mijatović objašnjava: „Ako ne ulazimo u NATO možda ne bi bilo tako skupo, možda bismo mogli da zadržimo nekoliko stotina tenkova koje imamo. Možda bismo ono što treba da nabavimo mogli da kupimo od Rusa, po nižoj ceni, povoljnijim uslovima.“

Autor: Lidija Kujundžić

Objavljeno 11. marta 2010. godine u nedeljniku NIN br 3090