Slučaj dr Majkla Volzera na BU

Doktorat bez (po)časti

Ako naša vlast mora da uvažava stav Vašingtona, ko kaže da Beogradski univerzitet mora da dodeli počasni doktorat filozofu koji brani NATO bombardovanje Srbije

Tihi i (ne)pravedni rat u Kapetan-Mišinom zdanju se vodi iako je zavesa pala još 16. juna 2010. godine. Naime, rektor Branko Kovačević nije imao kud nego da prof. dr Majklu Volzeru uruči počasni doktorat Univerziteta u Beogradu. To mu nije bila najradosnija dužnost, jer je veče uoči ceremonije saznao da dr Volzer nije samo ono što su predlagači sa Fakulteta političkih nauka naveli u obrazloženju - „jedan od najuticajnijih živih političkih filozofa i angažovanih kritičkih intelektualaca“ koji se „nalazi na listi sto najuticajnijih svetskih intelektualaca o kojoj su glasali čitaoci časopisa Foreign Affairs i britanskog Prospect magazine“. Profesor Volzer je, avaj, i zagovornik NATO bombardovanja na Kosovu i humanitarnih intervencija uopšte.

„Zaista nisam znao. Mislim da ni neki članovi komisije nisu bili upoznati sa svim činjenicama, a za predlagače ne znam, možda ni oni nisu znali“, kaže rektor Kovačević koji je na dan dodele razmišljao o tome šta da radi sa počasnom titulom koju bi najradije progutao kao neku od onih Đinđićevih žaba. Rektor, za NIN kaže: „Simpozijum je već bio zakazan a na Senatu smo se dogovorili da minimiziramo štetu“. O tome da li lično žali i da li bi, da je znao, postupio drugačije, Kovačević kaže: „Da smo znali verovatno bi se mnogo diskutovalo i bilo bi odlaganja, a možda bi na kraju prošao samo predlog za počasni doktorat Franku Fratiniju, ministru inostranih poslova Italije.“

Gost, dr Volzer, ostao je u Beogradu još dva dana kako bi predstavio četvrto izdanje knjige „Pravedni i nepravedni ratovi – moralni argument sa istorijskim primerima“, kapitalnog dela iz daleke 1977. godine (Službeni glasnik, urednik: Ilija Vujačić, dekan Fakulteta političkih nauka). Promovisana je i njegova zbirka eseja „Moral i prljave ruke: filozofija, politika i rat“ (Albatros plus). Pre nego što je seo u avion i otputovao u Jerusalim, na neku drugu konferenciju, dr Volzer je održao i dva predavanja na konferenciji „Asimetrični rat, međunarodni odnosi i teorija pravednog rata“ (ILECS). Na Volzerovom predavanju „Pet režima koegzistencije (čemu država služi)“ bili su sve sami profesori od ugleda, od Zagorke Golubović, preko Milana Podunavca, Jelene Đorđević, Jovana Teokarevića, Dragana Simeunovića, pa do Predraga Simića, bivšeg ambasadora u Parizu. Drugo predavanje „Posledice rata: Refleksije na Jus Post Bellum“ imalo je šarolikiji ali malobrojniji auditorijum.

I sve bi sa dr Volzerom prošlo tiho i tužno, kao „porodična svađa“, da dvojica univerzitetskih profesora, dr Milan Brdar (naučni savetnik Instituta za društvene studije i bivši predsednik Srpskog filozofskog društva) i dr Aleksandar Jokić (profesor na Portland univerzitetu i suosnivač konferencije ILECS) - nisu javno protestovali.

Ne samo da su nagrdili kolege, Univerzitet i stanje u društvu, nego su 18. juna 2010. godine rektoru Kovačeviću poslali i otvoreno pismo. Predložili su mu da kao najodgovornija ličnost Univerziteta podnese neopozivu ostavku jer - „niste obustavili ovu akademsku bruku“.

Dok je Srbija igrala protiv Nemačke na Mundijalu 2010, dr Milan Brdar je u kafani „Šumatovac“ objašnjavao za NIN zašto dr Volzer nije zaslužio počasni doktorat Beogradskog univerziteta.

„On nije sporan po svom filozofskom naučnom delu, ali to nije dovoljno za dobijanje počasnog doktorata nigde u svetu, pa ni kod nas“, kaže Brdar i dodaje da postoji ono „nešto“ što dr Volzeru nedostaje za najveće akademske počasti. A to su, kako Brdar kaže, „zasluge za promociju naše kulture, naše nauke u njegovoj zemlji i doprinos uspostavljanju veza Beogradskog univerziteta i njegovog Prinston univerziteta i to interdisciplinarno. Zato se dobija počasni doktorat! Uostalom, dr Volzer se zahvalio našem univerzitetu tako što je u svojoj iskrenosti pokazao da je nedostojan tog priznanja“. Kako? „On kaže Kosovo je otišlo i nema više razloga da se vraća. Usput komunistička uteha, u stilu, ’Srbima na Kosovu je danas teško, treba im pomoći’. Šta imaju Srbi od te priče!?

To samo znači da je Volzer najdirektniji zastupnik politike svoje države“, objašnjava Brdar i dodaje: „Ako naša vlast mora da uvažava stav Vašingtona, ko kaže da je i Beogradski univerzitet obavezan da dodeljuje počasne doktorate onima koji „filozofski“ brane NATO bombardovanje Srbije!? Zatim, Volzer je pokazao da je politički filozof ali da je za politiku amater. Ne kontroliše posledice svojih reči. On kaže: ’Da je NATO-a bilo na terenu, ne bi bilo bombardovanja!’ Pa to je trivijalnost!“

A sada, zašto bi zalaganje samo za kopnenu intervenciju bila trivijalnost, ako bi tako bilo manje žrtava? Brdar smatra da to nije tačno jer bi NATO ovde naišao na otpor, a za deset poginulih američkih vojnika digli bi Šestu flotu, odnosno, opet bi nas bombardovali. I to žešće. Jer bi to bombardovanje, zbog smrti američkih vojnika, bilo neselektivnije, iz osvete bi se više lupalo po civilnim ciljevima. Ono što je NATO učinio tokom 79 dana bombardovanja ne može da se opravda nikako, a pogotovo ne filozofski i etički.

„Volzer ne podržava samo politiku svoje vlade, on napada i kritičare američke zvanične politike, a to je, otvoreno rečeno, zloupotreba filozofije u političke svrhe. To je zasenjivanje prostote! Izađi i pošteno reci: `Ja sam demokrata i Amerikanac. Odobravam bombardovanje Srbije!` Ali nemoj da to filuješ filozofijom!“, kaže Brdar.

Jedan gol razlike bio je dovoljan za nacionalnu fubalsku euforiju, a Brdaru i Jokiću će biti potrebno mnogo više da bi se javno čuo njihov protest protiv dr Majkla Volzera koji se, između ostalog, zalaže za palestinsku državu u Izraelu i za albansku državu u Srbiji. Može se reći da je dr Volzer tu dosledan. Ali to ne isključuje Brdarevo pravo i dužnost koja proističe iz, kako sam kaže, njegovog nacionalnog osećanja samopoštovanja. „Niko ne sme da vas ugrožava kako na individualnom nivou tako i na nivou države. Zato svaka uvreda od ozbiljne vlade dobija reakciju. Znate li da je Čomskom zabranjen ulazak u Izrael, valjda zato što je hteo da razgovara sa Palestincima. A Čomski je izraelska dika, trebalo bi da se ponose njime!“, zaključuje Brdar.

Sve rečeno, napisano i razaslato na pedesetak adresa akademskih profesora širom sveta, izgleda neće biti dovoljno da se razbije ćutanje glavnih aktera koji se vladaju kao da javnog protesta i poziva na ostavku nikada nije ni bilo. „Fakultet političkih nauka je ipak institucija koja ne mora da odgovara na protest dva čoveka“, kaže prof. dr Ilija Vujačić, dekan FPN sa koga je potekla inicijativa da se dr Volzeru dodeli počasni doktorat.

Zanimljivo je da se Filozofski fakultet ne pojavljuje kao supredlagač za dodelu počasnog doktorata dr Volzeru koji je po vokaciji i naučnom opusu pre svega politički filozof a zatim i politikolog.

„Pa, Volzer, ipak, nije neprikosnoven filozofski autoritet. On i nije običan filozof, on je telal američke politike, koji ima platu 200.000 dolara godišnje na Prinstonu. I simptomatično je da on ni ne pokušava da uspostavi distancu prema zvaničnom diskursu američke politike. Kada čitate te njegove tekstove, zapanjeni ste koliko su prazni“, kaže Brdar koji ne spori Volzeru pravo da u Srbiji iznese svoje mišljenje o bombardovanju, ali: „Imam pravo i ja, kao čovek ove zemlje, kao Srbin, koji je kao i svi mi ovde čekao bombe, da kažem šta mislim o Volzeru kao američkom građaninu koji priča o bombardovanju letujući u Vrnjačkoj Banji. Ali, ako se političkom filozofu Volzeru dozvoli da u Beogradu na naučnom skupu opravdava NATO bombardovanje moje zemlje, u tom slučaju imam građansku, nacionalnu i intelektualnu obavezu da ga javno raskrinkam i mediji mi to moraju omogućiti.“

A što se medija tiče, čudi što o pozivu rektoru da podnese ostavku ćute čak i tabloidi.

Sam rektor Kovačević za NIN kaže da zna za otvoreno pismo, ali ostavku neće podneti, jer: “Rektora smenjuje onaj ko ga postavi, a ostavku mogu da traže samo Savet i Senat Univerziteta. Onog trenutka kada oni koji su glasali za mene budu tražili moju ostavku, ja ću se povući. Ovako, ne vidim razlog zašto bih to učinio. Nisam na svoju ruku doneo tu odluku, sve je urađeno po predviđenoj proceduri.“ To što su on i neki članovi Komisije bili beznadežno neinformisani o kandidatu kome je dodeljen počasni doktorat kao da nema veze, kao da je neznanje odjednom postalo „olakšavajuća okolnost“ na Beogradskom univerzitetu.

Ali, iznebuha, oglasio se - Noam Čomski!? Njegove reči odzvanjaće ne samo u Beogradu, već u tzv. međunarodnoj naučnoj zajednici.

A, evo šta je Čomski za NIN izjavio: „Savremena teorija pravednog rata je, najvećim delom, intelektualna i moralna sramota, a Volzer je jedan od onih koji su najviše doprineli njenom srozavanju na nivo jeftinog instrumenta apologetika koje favorizuje država. U njegovom slučaju, to su dve države - SAD i Izrael.“

Photography: Lidija Kujundžić (all rights reserved)
Objavljeno 24. juna 2010. godine u nedeljniku NIN broj 3104

Majkl Volzer, profesor sa Prinston univerziteta

Nisam mesija rata!

U kafani „Manjež“, negde oko dezerta dr Majkl Volzer, profesor emeritus na Institutu za napredne studije Prinston univerziteta, 16. juna 2010. godine govorio je za NIN. I kako novopečeni počasni profesor Univerziteta u Beogradu sam priznaje: „Bilo bi mi lakše da sam hodao po minskom polju nego što sam NIN-u odgovarao na pitanja“.

Šta vam znači doktorat u zemlji gde deo javnosti smatra da ste poslednja osoba koja je trebalo da primi ovu počast?
- Neslaganja nisu jedinstvena samo za Srbiju. Slične argumente sam čuo i u Sjedinjenim Američkim Državama, jer sam se suprotstavio jednom ratu, ovom u Iraku, a drugi u Avganistanu sam podržao. Za jedne nisam dovoljno „jak“, za druge sam previše „militantan“.

Srbija nije jedina studija slučaja u vašem opusu. Da li vam je u Ruandi ili Vijetnamu dodeljen počasni doktorat?
- Nemam mnogo počasnih doktorata izvan SAD. Jedan je iz Italije, a drugi iz Izraela.

Kad kažete mi, mislite na?
- Nas Amerikance i uopšte na ljude sa Zapada.

Podržali ste intervenciju NATO-a na Kosovu?
- Ako postoji veoma jaka podrška stanovništva za nezavisnost Kosova, ako se centralna vlast u Beogradu opire nezavisnosti i ako se najavljuje da će rat biti veoma krvav, onda je intervencija bila opravdana.

Da li to znači i neophodna?
- Priznajem da je na Kosovu bilo neopravdanog nasilja i terorizma na obe strane. I to mora uticati na način intervencije, jer morate pokušati da intervencijom ne dovedete na vlast teroriste na Kosovu.

Ovde postoji stav da je bombardovanje zapravo išlo naruku Miloševiću, a vi ste ipak bili za vojnu akciju?
- Mi smo svi bili pod uticajem masakra u Srebrenici. To što se dogodilo u Srebrenici je bilo mnogo bitnije nego ono što se zaista događalo na Kosovu.

Iz straha od Srebrenice bombardovali ste SRJ?
- Veliki je bio strah da će se situacija ponoviti.

Da li je bombardovanje SRJ zbog Kosova i eventualnih masakra za vas bio rat ili humanitarna intervencija?
- Kada humanitarna intervencija ima i vojnu komponentu to je rat.

Hoćete li podržati Hispanoamerikance u Teksasu ako zatraže svoju državu?
- To je vrlo zanimljiva analogija. Ali, oni nijednom nisu dobili podršku većine stanovništva. U Kanadi imate takozvani asimetrični federalizam, gde Kvebek ima prava koja ostali nemaju.

Hoće li se to u SAD dogoditi?
- Pretpostavljam da neće, zato što imamo disperzija hispanoameričkih emigranata po celoj teritoriji SAD. A i ako se to dogodi u većem delu stanovništva recimo Arizone, Novog Meksika ili Kalifornije, onda su asimetričan federalizam i politički aranžmani koji uključuju i secesiju nešto o čemu bismo morali otvoreno da razgovaramo.

Ako bi secesionisti u SAD toliko ojačali, može se pretpostaviti da bi bilo nasilja. Ko bi onda pokrenuo humanitarnu intervenciju?
- Nije lako intervenisati protiv Kine ili Rusije. A zdrav razum je nalagao da ako bismo poduzeli intervenciju zbog Tibetanaca to bi bila katastrofa i za Tibetance i za sve ostale. I zato je najbolje da ništa ne učinite.

Da li ste se upoznali sa profesorima koji vas smatraju mesijom rata?
- Niko nije došao da mi to kaže, otvoreno, oči u oči. I da ne bude nesporazuma, nisam mesija rata iako sam bio za NATO intervenciju na Kosovu. I ne samo na Kosovu.

Objavljeno 24. juna 2010. godine u nedeljniku NIN broj 3104

Svetski slobodni zidari u Beogradu

Srbin u „masonskom raju“

Prošle subote u Beogradu Mišel Bazio (80) „treći mason sveta“ je, ekskluzivno za NIN, najavio da će visok položaj u svetskoj masoneriji ustupiti Draganu Đuriću (49), najmlađem grandkomanderu u Ujedinjenim vrhovnim savetima sveta

U prošlu subotu, u privremenom masonskom hramu, to jest, u poslovnoj zgradi „Posejdon“ na beogradskom Starom sajmištu, održana je 18. godišnja skupština Velike nacionalne lože Srbije (VNLS). Radu skupštine, pored delegata svih srpskih loža VNLS, prisustvovale su i delegacije velikih loža Francuske, Belgije, Španije, Rusije, Rumunije i Bugarske. Na ovom skupu je bio i Mišel Bazio, veliki sekretar Ujedinjenih vrhovnih saveta sveta, čovek koji je, po hijerarhiji, „treći mason sveta“. Još značajnije, od samog prisustva ovog moćnog osamdesetogodišnjaka, jeste to da je g. Mišel Bazio najavio, ekskluzivno za NIN, da se uskoro povlači sa funkcije Velikog sekretara i da će, po svojevrsnom diskrecionom pravu, predložiti za svog naslednika našeg čoveka Dragana Đurića, grandkomandera Vrhovnog saveta Srbije koji je, svojevremeno, na tom mestu zamenio Dragana Maleševića Tapija koji je, u vreme operacije „Sablja“ priveden u beogradski SUP gde je umro pod nerazjašnjenim okolnostima. Inače, i Dragan Đurić, grandkomander Vrhovnog saveta, po zanimanju građevinski preduzimač iz Pariza, privođen je prilikom svakog dolaska u Beograd i u vreme Slobodana Miloševića, valjda i zato što je bio jedan od najagilnijih operativaca SPO u inostranstvu. Dragan Đurić je, zahvaljujući jakim vezama sa francuskim masonima, doznao za spisak opozicionih političara koje je trebalo likvidirati još uoči 9. marta 1991. godine.

E, taj Dragan Đurić (49) treba uskoro da postane veliki sekretar Ujedinjenih vrhovnih saveta sveta. Čime je ovaj Srbin iz Pariza zaslužio da se vine u sam vrh svetske masonerije?

Mišel Bazio za NIN kaže: “Lično sam prisustvovao i učestvovao u stvaranju Vrhovnog saveta Srbije. Koliko sam mogao uveo sam Srbiju u međunarodne vode, jer sam kao veliki sekretar bio zadužen za bolju koordinaciju nacionalnih vrhovnih saveta širom sveta“.

Da li je pametno davati tako velike komplimente svom duhovnom učeniku? Pogotovo ako je još Srbin, ne boji li se Mišel Bazio da bi mladi komander mogao da se uobrazi, iskvari? Ovde se gospodin Bazio slatko nasmejao: “Nije on, baš, toliko mlad da bi se, kako kažete, pokvario. Da biste potpuno razumeli masoneriju reći ću vam nešto što kažem svakom profanom ko dođe i zatraži da bude primljen u bratstvo. Dakle, svakome kažem: “Kod nas nećeš naći ništa osim rada na samom sebi. I Dragan je to odlično razumeo.“ Onda se Mišel Bazio seća i svojih prvih masonskih dana: “Kada sam pre pedeset godina ulazio u masoneriju, duhovni otac bio mi je čovek koji je imao tri razreda osnovne škole i radio je kao tehnički pomoćnik u pozorištu u Lilu. On me je naučio da mi, masoni, moramo slušati srce, a ne mozak.“

Dakle, Srbija će, uskoro, imati svog čoveka u samom vrhu svetske masonerije. Jedan Srbin sedeće „u samom masonskom raju“. Tu počast srpski masoni nisu dobili tek tako. Jer, uloga Srbije bila je ključna u stvaranju Ujedinjenih loža sveta. Od Srbije je sve krenulo, a potom su se, prvo, pridružile Italija i Maroko, a gospodin Bazio ponovo ističe ulogu Dragana Đurića koji je stvorio objedinjene obidijencije sveta, a sve se završilo potpisivanjem masonskih dokumenata u Napulju. “Sada imamo 45 ujedinjenih loža širom sveta. Od četrdeset komandera koji su, uglavnom, mojih godina, Đurić je najmlađi i može da mi bude sin.“

Grandkomander Đurić nerado priča o svom masonskom radu i svojim moćnim francuskim vezama. Pa ipak, kaže: “Zbog mog masonskog angažovanja trpi i moj građevinski posao, a privatno i moja porodica. Ali, zato je meni lako da danas otvorim vrata i predsednika Francuske i bilo kog njegovog ministra...“

Znači li to da je i Sarkozi vaš masonski brat? „Nipošto!“ kategoričan je Đurić.

Šta? Nema visinu? „Tačno, nema visinu duha. Ali je probao da uđe u ložu i druži se mnogo sa masonima.“

A da li je neko od naših srpskih političara u vašim ložama?

Dragan Đurić odgovara kontrapitanjem: “A mislite li da je neko od njih dostojan da bude naš masonski brat?“ Ipak Đurić priznaje da u masonskim redovima ima „ljudi iz Ozne, Udbe, DB ili kako se to, već, zove“. Ali, postoji rigorozna kontrola ko od njih može u masonsku ložu, jer tamo ne mogu da „uđu loši ljudi, a to gde im je radno mesto i nije tako bitno, svejedno da li si policajac ili ratar“. Tako ispada da i srpski tajkuni teško da mogu da opašu masonsku kecelju. Jer, teško da bilo ko od njih može da dokaže kako je na pošten način stigao do onog spornog „prvog miliona“. Mada u masoneriji ne gledaju „u buđelar, već kakav si čovek“.

Ali, daleko od toga da u srpskom masonskom ružičnjaku cvetaju samo ruže. Dok srpska braća, sa jedne strane, grabe ka samom vrhu svetske masonerije, u Srbiji, „u lokalu“, svađe i deobe se rasplamsavaju. Srpska braća su, valjda, jedinstvena u masonskom svetu, da ne „priznaju jednog za glavnoga. “ Kao što su velike strane sile pocepale Jugoslaviju, pa i Srbiju, isti posao, podjednako uspešno rade i evropske masonske lože. Naime, trenutno u svetu postoje tri velike, divergentne grane u svetskoj masonskoj organizaciji. Prva je „anglosaksonska grana“ koja ne prima u svoje redove one koji „ ne veruju u postojanje jednog iskazanog i prikazanog Boga i u Bibliju kao Knjigu otkrovenja“. Druga grana je, isključivo, „preokupirana socijalnim i vojnim humanizmom“. I, treća, ova kojoj pripada i Velika nacionalna loža Srbije, „prihvata sve veroispovesti, filozofije života i koje praktikuju duhovnost bez religioznih predznaka.“

Tu pitamo: ako praktikujete duhovnost „bez religioznih predznaka“ kako komentarišete Njutnov masonski stav da je „Isus samo matematička tačka“?

„To je samo alegorija“, kaže Bazio. „U našim masonskim debatama pričamo o Isusu. Ali, o njemu nikada ne govorimo kao o Božjem sinu nego kao arhetipu iniciranog. Ovde ne bih želeo da iznosim lični stav o Isusu. Jer u Beogradu predstavljam instituciju i to bi moglo pogrešno da se protumači. Ali, mogu da kažem da sam napisao knjigu u kojoj sam izneo svoja razmišljanja o tome. Naslov knjige je, inače, `Da li je Bog ateista`“.

Ali, Isus nije jedina tema oko koje se svetske masonske grane spore. A istorija srpske masonerije prati tragičnu sudbinu srpske države od 1912. godine do danas.

O tom neveselom istorijatu Dragan Đurić za NIN priča: “Đorđe Vajfert je postao grandkomander Vrhovnog saveta Srbije u Beogradu, 1912. godine, kada su iz Grčke došli grandkomander i dva predstavnika Vrhovnog saveta Grčke. Nama su Grci i oformili Vrhovni savet Srbije...“

Tako je počelo, a ovako se srpska masonska sloga završila. Prvo je 23. juna 1990. godine, kada je Ujedinjena velika loža Nemačke u Beogradu „unela svelost“ u Veliku ložu „Jugoslavije“. Masonski rad iz predratnih dana nastavili su, sada već pokojni dr Andrija Gams, dr Vojin Matić, književnik Borislav Pekić...

Ubrzo počinje i prvi raskol moderne srpske masonerije. U Riminiju, u Italiji, sedam srpskih masona, izopšteni su iz loža kojima su pripadali, 14. marta 1993. godine, proglašavaju Skupštinu Velike lože „Jugoslavije“, uprkos tome što se osnivanje lože nikad ne odvija u inostranstvu. Posle ove Lože, osniva se juna 1997. godine i Nacionalna loža od delova Velike lože „Jugoslavije“. I tu počinje najteži period moderne srpske masonerije. Kriza masonskog pokreta vezuje se, nekako, za smrt dr Gamsa, velikog majstora koji je svojim autoritetom, ipak, držao masone na okupu. Srpski masoni ponavljaju boljke koje prati i obnavljanje višepartizma u Srbiji. I kao što političke stranke počinju jedna drugu da optužuju za vezu sa policijom i mafijom, to počinje pravi, tihi rat i među masonskom braćom.

Petooktobarskom revolucijom 2000. godine tenzije u društvu, pa i među masonima, ne jenjavaju. Štaviše, zaoštravaju se. I tako, novembra 2002 godine Dragan Malešević Tapi, u tom trenutku jedan od najuticajnijih srpskih masona, priveden je u policiju pod sumnjom da je bio organizator višečlane grupe profesionalnih ubica. Vojislav Šešelj će tada, čak, tvrditi da je „Tapi u svoju ložu primio Željka Maksimovića Maku za koga je policija tvrdila da je glavni organizator ubistava poznatih političkih ličnosti“. Šešelj je Tapija optuživao i za spregu sa „arkanovcima“ te da je „kriminalizovao masone“. Tada je Dragutin Zagorac, jedan od vodećih srpskih masona, za NIN rekao: “Šešelj je ličnost koja je provela dobar deo svojih političkih nastojanja baš uz Tapija. Mnogo toga je naučio od Tapija. Jedino se nije naučio lepom ponašanju. I nama, koji smo u masonskoj organizaciji, Šešelj deluje veoma smešno, jer nije svestan koliko naše braće masona sedi u njegovom najbližem okruženju i smeju mu se u lice.“

U subotu, 17. juna 2006. godine, u jednoj od sala hotela „Metropol“, počela je završna svečanost ujedinjenja svih srpskih masonskih loža u Veliku ujedinjenu ložu Srbije. Glavni posao obavljen je 8. juna u jednom od beogradskih masonskih hramova kada su se Velika loža „Jugoslavija“, Regularna velika loža „Jugoslavija“ i Velika nacionalna loža SCG dogovorile o ujedinjenju u Veliku ujedinjenu ložu Srbije. Ali, ni ta sloga nije bila dugog veka...

U prošlu subotu, 12. juna, u privremenom masonskom hramu Velike nacionalne lože Srbije počela je nova stranica srpske masonerije.

Najmlađi grandkomander

Otkako postoji Vrhovni savet Srbije, vaš Dragan Đurić je bio na sastancima sedam međunarodnih saveta gde sam bio moderator. Među 40 grandkomandera koje poznajem Đurić je najaktivniji i najpravoverniji. To nije laskanje. Ono kod nas masona ne postoji. Velika je stvar da neko u njegovim godinama dostigne 33. nivo.

Objavljeno 17. juna 2010. godine u nedeljniku NIN broj 3103

Photography: Lidija Kujundžić (all rights reserved)

Dragoslav Pavlović, veliki majstor Velike nacionalne lože Srbije

I Nemanja je bio templar

Ono što će ostati upamćeno je svakako to što je prvi put, za sto godina masonske aktivnosti u Srbiji, jedna konferencija za štampu održana u masonskom hramu!? Novinarima je bilo, čak, dozvoljeno da slikaju u hramu sve što ih interesuje. Ali, novinara gotovo da nije bilo!? Tako se NIN našao u prilici da i konferenciju za štampu pretvori, maltene, u ekskluzivni razgovor sa Dragoslavom Pavlovićem, velikim majstorom Nacionalne lože Srbije.

Za početak, zašto se masoni tako, naprasno, otkrivaju izlazeći iz senke? Zašto susret sa novinarima u, do juče nedostupnom za javnost, masonskom hramu?

- Hteli smo da pokažemo da masoni nisu tajna organizacija, da smo registrovani kao svako drugo udruženje, samo što imamo svoje tajne koje su dostupne samo masonskoj braći. Posle poluvekovnog odsustva na masonskoj sceni Srbije, srpski masoni danas počinju, praktično ispočetka, da grade svoj razrušeni hram, oslanjajući se na pomoć braće, pre svega, iz Velike lože Francuske i na nasleđe Velike lože Kraljevine Jugoslavije, čija arhiva još uvek nije u celosti proučena, jer ju je Drugi svetski rat nepovratno uništio ili ju je okupator odneo sa sobom. I ovog časa, na naša vrata kuca sve veći broj dobrih ljudi, na dobrom glasu.

U protekloj godini osvećene su dve nove lože. Imena loža ne daju se tek tako. Zašto se ove nove lože zovu po Konstantinu Velikom i Stefanu Nemanji?

- Loža „Konstantin Veliki“ dobila je to ime, naprosto, zato što je čine naša masonska braća iz Niša gde je ovaj veliki rimski car rođen. Mada, poznato je, ne samo nama masonima, već i onom obrazovanijem svetu, da je car Konstantin ozvaničio hrišćanstvo kao državnu religiju Rimskog carstva, ali je, pri tom, na samrtničkoj postelji umro sa imenom nepobedivog Sunca na ustima.

A niška loža „Nemanja“ nosi to ime zato što je, i po našim saznanjima, ovaj veliki srpski vladar bio templar. A mi masoni, templare smatramo svojom starijom braćom. Kao što, pretpostavljam, znate Nemanja je iznad Niša, u mestu Ravno, to jest, kod današnjeg Aleksinca dočekao srdačno Fridriha Barbarosu koji je, takođe, kao templar krenuo u Jerusalim u oslobađanje Isusovog groba od muslimana. Taj susret Fridriha Barbarose i Nemanje smatramo veoma važnim istorijskim, pa i templarskim događajem tako da smo na tom mestu podigli i spomenik koji sam ja lično i otkrio.

A kako onda tumačite da je Hitler planirajući prodor kroz Srbiju za Grčku taj plan nazvao „Fridrih Barbarosa“?

- Nudeći srpskim masonima taj plan, pod imenom „Fridrih Barbarosa“, Hitler je samo hteo da zloupotrebi srednjovekovno, templarsko srpskonemačko prijateljstvo I savezništvo. Znate I sami da je Hitler kasnije svuda, pa I u Srbiji, bio zakleti neprijatelj masona. Čak je masonske hramove u Beogradu I ostalim srpskim gradovima skrnavio I pretvarao u kancelarije komandi nemačke okupacione vojske. Najzad, poznato je: svuda gde nema demokratije, to jest, tamo gde su vladale diktature, tamo nije bilo masonske lože, gasile su se.

Kako je onda jedan mason visokog ranga, sa imenom Josip Broz Tito, bio na čelu jugoslovenske komunističke diktature bezmalo pola veka?

- Mi, srpski masoni nemamo čvrstih dokaza da je Tito bio mason.

A da li imate dokaza da su grčki masoni pomagali Karađorđu, takođe masonu, u dizanju Prvog srpskog ustanka koji je, kao što znate, skupo košatao Srbiju?

- Da, grčki masoni su pomagali srpsku masonsku ložu u kojoj su pored Karađorđa bili još i zemunski trgovac Ičko, ali i beogradski paša Mustafa u dizanju Prvog srpskog ustanka.

Solunski masoni su bili umešani u rad „Mlade Bosne“ i imali presudan uticaj na sarajevski atentat sa kobnim posledicama?

- U pravu ste. Grčki masoni su bili u tesnoj vezi sa revolucionarnom organizacijom „Mlada Bosna“, pa i sa sarajevskim atentatom. Ali, to su uradili pojedini masoni koji su za to lično odgovorni i zbog toga se ne može optuživati cela svetska masonerija.

Da li je atentat na kralja Aleksandra nastavak obračuna evropskih masonskih loža?

- Za nas srpske masone atentat na kralja Aleksandra izvršili su ustaški i bugarski teroristi obučavani u Mađarskoj.

Autori: Lidija Kujunžić i Dragan Jovanović

Photography: Lidija Kujundžić (all rights reserved)

Objavljeno 17. juna 2010. godine u nedeljniku NIN broj 3103

DOSIJE EROS A I EROS B (4. DEO)

Ima li predsednika u satelitu?

Predsednik Boris Tadić kao da sugeriše kako „satelitski skandal“ može da se završi samo utvrđivanjem nečije „političke odgovornosti“ te da se tako satelit „lansira“ iz sudnice na političku arenu i kroz medije, postepeno, „reciklira“ u medijsku prašinu

Kao po komandi, gotovo svi mediji su prestali da izveštavaju o slučaju satelit. To se dogodilo, koje li slučajnosti, u sumrak 4. juna 2010. godine, tačno pet godina pošto je u Parizu Prvoslav Davinić, bivši ministar odbrane Srbije i Crne Gore, u prisustvu Svetozara Marovića, tadašnjeg šefa države, stavio potpis na papire o zakupu satelita EROS A i EROS B od izraelske kompanije ImageSat International N.V. Presudom Međunarodnog arbitražnog suda, koja je i dalje nedostupna medijima iako je Vlada Srbije skinula oznaku tajnosti sa dokumenata u satelitskom slučaju, Srbija je izgubila spor i duguje Izraelcima oko 36 miliona evra.

Opštoj medijskoj tišini prethodili su saopštenje kabineta Borisa Tadića, predsednika Srbije i njegova izjava. U saopštenju se, između ostalog, tvrdi da Tadić nije nikada video odluku Vrhovnog saveta odbrane od 2. juna 2005. godine kojom se usvaja Nacrt ugovora o zakupu satelita. Izričito se kaže i ovo: “Ni na jednoj sednici VSO kojoj je prisustvovao predsednik, takva odluka nije doneta“. U taj petak, sam predsednik Tadić bio je bezmalo dvoznačan na onom, već zaboravljenom skupu u Centru „Sava“. Tamo je on tvrdio da nije imao nikakav uvid u pregovore o zakupu satelita, ali i da je bio na nekim sednicama VSO kada se razgovaralo o satelitu. Uz to, Tadić je našao za potrebno da kaže kako je u interesu utvrđivanja činjenica i eventualne odgovornosti spreman da svedoči u sudskom procesu. „Bitno je da se ne pravi hajka, da se niko ne optužuje pre vremena...“ rekao je Tadić.

Šta sve ovo zapravo znači? Je li to Tadić sugeriše javnosti da u „satelitskom skandalu“ može da se desi samo utvrđivanje nečije političke odgovornosti te da se tako satelit „lansira“ iz sudnice na političku arenu i kroz medije, postepeno, „reciklira“ u medijsku prašinu?

NIN je od predsednika Tadića tražio intervju, ali i satelitska dokumenta koja je on nasledio od predsednika državne zajednice SCG (član 5 Uredbe o položaju pojedinih institucija Srbije i Crne Gore).

„Predsednik Tadić nikome ne daje intervjue i tako će biti do daljnjeg“, kaže Jasmina Stojanov, šefica pres službe predsednika. A traženi papiri? Ona je, 8. juna 2010, obećala da će se raspitati i „do kraja dana javiti“. Utorak je prošao, ali se iz Tadićevog kabineta niko nije javio.

Prošli petak bio je zlosrećan i za Oliveru Kovačević, autorku emisije „Da, možda ne“. Ona kaže: “Nenad Stefanović, glavni i odgovorni urednik Informativnog programa neposredno pred snimanje obavestio me je da stopiram emisiju zato što mu je pravna služba Javnog servisa skrenula pažnju da RTS može da ima problema ako u programu učestvuje Prvoslav Davinić protiv koga je podignuta optužnica. Gosti u emisiji trebalo je da budu i Zoran Stanković, bivši ministar odbrane i Branislav Anočić, bivši načelnik Vojnoobaveštajne agencije. Sva trojica su obaveštena pola sata pre početka snimanja kultnog tok-šoua koji se, nemontiran, prikazuje u 22 sata.

Međutim, član 3, stav 1 Krivičnog zakonika kaže da se „svako smatra nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom odlukom nadležnog suda“. Shodno tome mogu se pojavljivati i u sredstvima javnog obaveštavanja. Pravno tumačenje Vesne Rakić-Vodinelić, dekanke Pravnog fakulteta univerziteta „Union“ u Beogradu glasi: “Ne vidim razlog zašto bi smetalo RTS-u da ima nekog u gostima protiv koga je podignut nekakav optužni akt. Ništa se, eksplicitno, ne zabranjuje, pod pretpostavkom da se ne vređa nepristrasnost sudije, mada vi novinari, čak i na Javnom servisu, to često radite“.

Dakle, čega ili koga se Javni servis plaši? Onoga što može reći, a još nije rekao, optuženi ministar Davinić? Ili od onoga što može reći, takođe, ministar Stanković? Mada, bilo bi sasvim dovoljno da dvojica bivših ministara odbrane ponove pred dva miliona gledalaca ono što su ekskluzivno rekli za NIN u minulim nedeljama.

Ili nacionalna televizija drhti od nekog trećeg, moćnijeg? Provereni izvori NIN-a tvrde da je Mlađan Dinkić, ministar ekonomije i regionalnog razvoja, lično urgirao kod Aleksandra Tijanića, generalnog direktora RTS-a.

NIN je tražio od pravne službe RTS-a odluku gde Tijanić i uređivački kolegijum RTS-a nalaze pravni osnov za „skidanje“ emisije sa programa. Da li je bilo političkih pritisaka na pravnu službu od strane Republičkog javnog tužilaštva ili aktuelnih ministara? Odgovora nije bilo sve dok NIN nije pozvao Tijanića koji je rekao: „Ne možete da dobijete ništa od RTS-a jer vaše novinarstvo ne ispunjava elementarne kriterijume profesije. PR služba će nešto da pošalje!“ Malo zatim, nacionalna televizija otpisuje i zvanično, ali u prepoznatljivom maniru.

Mlađan Dinkić je upitan zašto je tražio od RTS-a, konkretno Tijanića, da uskrati gostovanje Daviniću u emisiji „Da, možda ne“? Od ministra Dinkića stigao je SMS: „Info vam je pogrešan. Ja takve stvari nikada ne radim. Taj ko vam je to rekao, slagao vas je i očito mi ne misli dobro. Klasičan spin“.

Tog, famoznog, petka doznajemo i to da je optuženog Davinića „jedan veoma važan političar“ ohrabrivao, rekavši mu da na Javnom servisu „slobodno udari po Dinkiću“. Prosto bode oči koliko se Tadićeva izjava, nekako, podudara sa onim što je „veoma važni političar“ rekao Daviniću hrabreći ga. Ako je sve to tako, znači li to da će „satelitski skandal“ od korupcionaškog, polako, početi da klizi ka običnoj političkoj svađi i da se sve može završiti i povlačenjem optužnice protiv Davinića, a, shodno tome, i Davinićeve krivične prijave.

Ovome u prilog, možda, ide i činjenica da Davinić još nije dobio optužnicu koju je Tomo Zorić, portparol Republičkog javnog tužilaštva, ozvaničio još 31. maja!? Poštar je Daviniću, doduše, doneo sudsku pozivnicu. Iz nje se vidi da mu ne sudi Aleksandar Perišić, već Dejan Garić. Ispada da je optužnica preinačena i ublažena (iako ni kao takva nije dostavljena!?) te će se Daviniću suditi po paragrafu 1, člana 359 KZ po kome može da dobije najviše pet godina zatvora, a ne po trećem stavu koji predviđa maksimalnu kaznu i do 12 godina zatvora.

Ali, zašto bi Daviniću, zasada jedinom optuženom u satelitskom skandalu, neko „olakšao“ optužnicu?

„Da bi što pre došli do pravosnažne presude“, kaže Vesna Rakić-Vodinelić. Njeno mišljenje deli i Vuk Tufegdžić, bivši istražni sudija vojnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu koji je vodio istragu protiv Prvoslava Davinića. On kaže: „Uzdržao bih se od komentara samog krivičnog postupka koji je u toku. Mogu da kažem da Okružni sud u Beogradu nije nikada obustavljao istragu protiv Prvoslava Davinića, već je tročlano krivično veće dva puta donosilo odluke da nema mesta sprovođenju istrage jer nije našlo da postoji dovoljan stepen sumnje da bi se istraga sprovela“.

Kao što je poznato, Vrhovni sud je ukinuo rešenje krivičnog vanraspravnog veća Okružnog suda i naložio da se ponovo donese odluka. Veće u sastavu: Nadežda Mijatović (sada sudija Apelacionog suda u Beogradu), Dragan Mirković (trenutno zamenik predsednika Višeg suda u Beogradu) i Zoran Ganić (sada predsednik krivičnog odeljenja Višeg suda u Beogradu) ponovo donose istu odluku da nema elemenata za pokretanje istrage protiv Davinića. Nakon žalbe tužioca Zorana Đošića na tu, drugu, odluku Vrhovni sud je „rešio u meritumu“ i naložio da se sprovede istraga.

„Dobijam predmet i krećem da saslušavam. Istragu sam vodio i skoro do kraja doveo. Ostalo je još samo da saslušam svedoke koje je predložio Prvoslav Davinić. Njegov predlog je bio da se saslušaju svi članovi Vrhovnog saveta odbrane. Dakle, i Svetozar Marović i Filip Vujanović i Boris Tadić morali su da budu saslušani kako bi se do kraja utvrdilo činjenično stanje i proverila odbrana okrivljenog“, kaže Tufegdžić.

Zanimljivo je da ni Tufegdžić nikada nije video originalni ugovor o zakupu satelita koji tereti Davinića. Dostavljena mu je kopija na engleskom jeziku koja je budila samo sumnje. Pre nego što je prevod stigao, sudija Tufegdžić je sklonjen.

Ugovora o kome svi pričaju a niko da ga pokaže, nema u dokumentaciji koja je odnedavno dostupna u Vladi Srbije. Od tih 26 dokumenata izdvaja se, po zanimljivosti, Informacija o stanju u arbitražnom postupku po tužbi preduzeća „Imidžsat“, Izrael protiv Republike Srbije (11. novembar 2008). Nju je Vladi uputio Milan Marković, republički javni pravobranilac. Između ostalog, tu se navodi da je „Imidžsat“ još 2001. godine pominjala i demonstrirala mogućnosti svoje vojne industrije u pogledu satelitskog nadzora, da Davinić i Marović pregovaraju sa Izraelcima od novembra 2004. godine.

Koliko je bitno da se stvari isteraju do kraja piše u tački 5.7. Informacije: „U arhivi Ministarstva odbrane nije pronađen Ugovor zaključen u Parizu, zvanično zaveden u dokumentaciji, sa propisno stavljenim pečatom (za avansku fakturu nije jasno da li je u Ministarstvu primljena). Ugovor je predočen od izraelske strane predsedniku Borisu Tadiću prilikom njegove zvanične posete Izraelu, novembra meseca 2005. godine“. Dakle, gde su papiri sa Davinićevim potpisom?

Da ih neko nije, namerno, sakrio ili uništio? U jednom od poslednjih medijskih napisa je pismo generala Ljubiše Jokića, bivšeg sekretara VSO (5. juna 2010) u kome piše: “...Sednica VSO na kojoj jedna od tačaka dnevnog reda bila informacija o Nacrtu ugovora za korišćenje satelita...Na samoj sednici, posle diskusije, članovi VSO su zaključili da su usluge satelita potrebne (posebno u Kopnenoj zoni bezbednosti) te da se usvaja ponuđena informacija... i da se čitav projekat tretira kao državna tajna...“ Neće, dakle, biti da su VSO i Savet ministara vaš toliko neobavešteni.

I kako sada, posle Jokićevog pisma, sravniti ono što kaže kabinet predsednika i sam Boris Tadić koji se javno nudi kao svedok u Davinićevom procesu!? Da li to želi samo zato da bi, i pred sudom, dokazao svoju potpunu nevinost?

Naravno, ako do suđenja Daviniću uopšte dođe...

Autori: Lidija Kujunžić i Dragan Jovanović

Objavljeno 10. juna 2010. godine u nedeljniku NIN broj 3102

Vojislav Koštunica, nekadašnji premijer Vlade Srbije

Ne znam ko je „pritiskao“ Dinkića

Savet ministara i Vrhovni savet odbrane nisu obaveštavali Vladu Srbije da razmatraju posao o satelitu. Verovatno i zato što bi Vlada Srbije bila protiv iznajmljivanja satelita. Ovaj intervju sa dr Vojislavom Koštunicom, nekadašnjim premijerom Vlade Srbije, vođen je daljinski. Naravno, ne satelitski, već elektronskom poštom. Pre svega zbog kratkih novinarskih rokova, ali i zbog hladnih odnosa između g. Vojislava Koštunice i „švajcarskog“ NIN-a koji će, valjda, ovim razgovorom ipak, još malo, osvetliti uzbudljivu orbitu satelita EROS A i EROS B.

Od kada i u kojoj meri ste kao premijer Republike Srbije bili upoznati sa aktivnostima u vezi iznajmljivanja satelita EROS A i EROS B?
- Činjenica je da Savet ministara i Vrhovni savet odbrane SCG nisu obaveštavali Vladu Srbije da razmatraju posao o satelitu. Krajem 2005. godine posle promena u Ministarstvu odbrane počele su da pristižu informacije da su organi SCG, Savet ministara i Vrhovni savet odbrane, više puta od početka 2005. godine razmatrali pitanje satelita.

Zašto, po vama, o zakupu satelita nije obaveštavana Vlada Srbije?
- Verovatno i zato što bi Vlada Srbije bila protiv iznajmljivanja satelita.

Da li je po vašem mišljenju Davinić „žrtveni jarac“ ili krivac u satelitskom skandalu? I ko od toga ima koristi?
- U toku je sudski postupak i na sudu je da utvrdi punu istinu.

Da li je 4. juna 2005. godine, g. Davinić u Parizu, na sastanku sa predstavnicima ImageSat International NV i Camira Creek Corporation, potpisao ugovor ili samo nacrtni dokument koji je tek trebalo da se pripremi i po pribavljanju saglasnosti najviših državnih organa (VSO i Savet ministara) potpiše?
- Očigledno da je to stvar o kojoj su morali da se izjašnjavaju međunarodni, a sada i naši sudovi.

Ako je g. Davinić potpisao samo nacrt, a ne ugovor, na osnovu čega je izraelska strana uopšte tražila naplatu prve rate od 4,5 miliona evra, a za satelitske usluge koje Srbija nikada nije ni koristila, jer izgradnja zemaljske satelitske stanice nije ni mogla da počne?
- Vi sa pravom uočavate i ističete važna pitanja koja su složena i zbog kojih su vođene arbitraže i sudski postupak. Ono što je za državu Srbiju loše to su presude međunarodnih sudova koje su na našu štetu.

U ekskluzivnom intervjuu Aleksandar Dimitrijević, nekadašnji pomoćnik ministra odbrane za obaveštajno-bezbednosne poslove, rekao je doslovce da je na njegovu smenu veliki uticaj imao Aleksandar Nikitović, šef vašeg kabineta, kao i da je Zoran Stanković, kao tadašnji ministar odbrane „dobijao zadatke iz Koštuničinog kabineta“. Kako vi komentarišete ove Dimitrijevićeve navode i možete li objasniti u kojoj meri ste sarađivali sa Stankovićem kao ministrom odbrane?
- Rekao bih da je reč o pogrešnom utisku. A sa ministrom Stankovićem imao sam dobru saradnju.

Kako se izraelska strana, pre i posle sastanka u Parizu 4. juna 2005. godine, ponašala, odnosno da li su kompanija ImageSat International NV i Jafa Ben-Ari, izraelska ambasadorka, vršili pritisak i na Vladu Srbije, pre svega na g. Mlađana Dinkića, tadašnjeg ministra finansija?
- Pošto Vlada Srbije nije bila umešana u dogovaranje posla oko satelita, izraelska strana nije se formalno i zvanično obraćala Vladi. O pritiscima, ako ih je bilo, svakako niko nije obaveštavao Vladu Srbije, kada je već zaobiđena prilikom razmatranja posla o satelitu.

U pismu koje smo, delimično, citirali u pretposlednjem broju NIN-a, Naom Zafrir (potpredsednik za marketing i prodaju u ImageSat International NV) traži od ambasadorke Jafe Ben-Ari da: „izvrši pritisak“ na ministra finansija Mlađana Dinkića koji je u oktobru 2005. stupio u vezu i sastao se sa ambasadorkom. Kako vi ocenjujete ulogu Mlađana Dinkića u satelitskom slučaju?
- Za ovo pismo sam prvi put saznao iz vašeg nedeljnika. Ako je pismo koje ste citirali autentično i ako je reč o istinitim informacijama, meni najveću pažnju privlači navođenje da se Srbija obavezala da ovaj sporazum bude držan u tajnosti u odnosu na ostale zvaničnike. Pretpostavljam da se pod ostalim zvaničnicima misli na Vladu Srbiju.

Takođe, Naom Zafrir pred Međunarodnim arbitražnim sudom u Parizu svedoči pod zakletvom: „Ministar za finansije Srbije je ranije inicirao razgovore (preko izraelske ambasade) oktobra 2005. bez ikakvog nagovora naše strane, i mi njemu tom prilikom nismo predočili Sporazum. Isto tako u jesen 2005. g. Benhasel mi je preneo kako je vodio razgovore sa relevantnim ljudima u Vladi SCG, koji su mu rekli kako Ministarstvo finansija zna za Sporazum i kako želi da pronađe način da se prebrode finansijske poteškoće“. Ako je g. Davinić potpisao samo nacrt, o kakvom je to onda sporazumu reč?
- Ne znam o kakvom sporazumu je reč i da li postoji, ali ste u pravu da treba utvrditi da li tako nešto postoji ili ne. Izvesno je da Vlada Srbije nikakav sporazum nikada nije razmatrala niti usvajala.

Nekoliko puta je g. Tadić, službeno, boravio u Izraelu kao ministar telekomunikacija, ministar odbrane i najzad kao šef države. Da li vam je i kada prvi put pomenuo moguću saradnju sa Camira Creek Corporation i ImageSat International NV povodom satelitskog nadzora?
- Nismo razgovarali ni pre ni posle potpisivanja dokumenta o satelitu.

NIN ima fotokopiju pisma (od 4. aprila 2006. godine, 04 br. 06-768/2006) iz kabineta predsednika Republike kojim se Dejan Mihajlov, generalni sekretar vaše vlade, između ostalog, obaveštava: „da može doći do štete isplatom potraživanja po osnovu ovakvog ugovora imajući u vidu da postoji sumnja u njegovu pravnu valjanost“. Koji su sve državni organi SCG i Srbije upozoravali Ministarstvo finansija i g. Dinkića da je pokretanje pregovora sa Izraelcima zapravo verifikacija nepostojećeg satelitskog ugovora?
- Bilo bi neuporedivo bolje da je takav dopis stigao pre nego što je došlo do potpisivanja, dakle kada su VSO i Savet ministara razmatrali pitanje satelita. A posle potpisivanja i prispeća za naplatu prve rate izraelska strana je jasno saopštila da će pokrenuti arbitražni postupak, što je samo po sebi značilo ili da se pregovorima pokuša doći do vansudskog poravnanja ili da izraelska strana odmah ostvari svoju nameru i pokrene arbitražu. Pregovori za vansudsko poravnanje nisu dali rezultat i došlo je do arbitraže.

Po rečima Svetozara Marovića, nekadašnjeg predsednika SCG, ispostavlja se da su Izraelci dvostruko profitirali u ovom, za nas štetnom poslu. S jedne strane, moramo da plaćamo dug od 36 miliona evra Izraelcima, a sa druge strane nismo ni jednog jedinog dana koristili usluge zakupa satelita? Ko je, po vama, iz Vlade SCG ili Vlade Srbije pomogao Izraelcima da nas ovako reketiraju i „opelješe“?
- Jedino sud je vlastan da odgovori na ovakva i slična pitanja.

Ko je sve bio u prilici da uzme ili je uzeo proviziju od najmanje deset odsto (što će reći oko 4,5 miliona evra) koju su Izraelci nudili onome ko obezbedi realizaciju nepostojećeg „Sporazuma“?
I na ovo odgovor mora da se traži u sudskom postupku.

Znate li ko je i zašto uopšte prihvatio arbitražu? Molimo vas da kažete one najbitnije stvari koje znate o arbitražnom postupku?
- Pitanje međunarodne arbitraže nije stvar nečije slobodne volje da učestvuje ili ne učestvuje. Kada neko tuži državu Srbiju onda je nadležnost javnog pravobranioca da preduzme sve potrebne radnje kako bi se zaštitili interesi naše države.

Na osnovu koje odluke je advokatska firma Clyde&Co. izabrana da zastupa interese Srbije u arbitraži i žalbenom postupku?
- Arbitraža je, kao što sam rekao, u nadležnosti javnog pravobranioca i na njegove predloge državni organi obezbeđuju potrebna sredstva da se brane državni interesi pred međunarodnim sudovima.

Da li znate da je Borisu Tadiću, predsedniku Srbije, poslat zahtev da svedoči pred Međunarodnim arbitražnim sudom? Da li je i vama upućen takav zahtev?
- Nisam upoznat sa zahtevima za svedočenje, a sam nisam dobio takav zahtev.

S obzirom na to da je Srbija, nakon međunarodne arbitraže i postupka pred redovnim sudom u Londonu, ipak, dužna 36 miliona evra, zašto Vlada Srbije opet započinje pregovore sa Izraelcima?
- Vlada Srbije mora da pokuša da pregovorima umanji štetu jer u protivnom sledi izvršenje arbitražne odluke. To je jedino što posle te odluke može da se preduzme.

Autori: Lidija Kujunžić i Dragan Jovanović
Objavljeno 10. juna 2010. godine u nedeljniku NIN broj 3102

DOSIJE: EROS A i EROS B (3. DEO)

Tragovi vidljivi iz satelita

Zbog EROS-a A i EROS-a B država je krenula u ofanzivu. Satelitski skandal je toliko važan da je Boris Tadić, predsednik Republike Srbije, iz rudarskog okna u Boru, sa plastičnim šlemom na glavi, 28. maja 2010. godine rekao građanima da su državi potrebni satelitski snimci. Iz bezbednosnih razloga.

„Mi u kopnenoj zoni bezbednosti moramo da se štitimo od potencijalnih terorističkih udara i da zaštitimo tamošnje stanovništvo, iz toga nema ničeg neprirodnog u angažovanju satelitskih snimaka“, rekao je Tadić dodajući: „Očekujem, međutim, da će Vlada Srbije skinuti oznaku tajnosti sa svih informacija koje se tiču ’slučaja satelit’, kako bi se razjasnilo kakvi su to ugovori bili, pod kojim uslovima su sklopljeni i o kojim sredstvima se radi“.

Samo nekoliko sati kasnije Vlada Srbije je ispunila predsednikova očekivanja. Mirko Cvetković, premijer Srbije, rekao je da je državna tajna skinuta sa svih dokumenata vezanih za spor oko zakupa satelita od izraelske firme ImageSat International N.V. Uz to Vlada Srbije je, kao što je najavljivala, oformila i radnu grupu za pregovore sa Izraelcima koji su presudom Majkla Prilesa, sudije Međunarodnog arbitražnog suda, dobili spor. Zadatak radne grupe je da se „minimizira šteta od oko 36 miliona evra“. Za šefa tima izabrana je Tamara Stojčević, generalni sekretar Vlade Srbije, a ne kao što se najavljivalo i po novinama, Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde.

I tu se nije stalo. Jer je 31. maja 2010. godine Tomo Zorić, portparol Republičkog javnog tužilaštva, javio medijima (ali ne i optuženom) da je protiv Prvoslava Davinića, bivšeg ministra odbrane državne zajednice Srbija i Crna Gora, podignuta optužnica. Daviniću, za sada jedinom optuženom u satelitskom skandalu, stavlja se na teret da je „iskorišćavanjem svog službenog ovlašćenja, na taj način što je zaključio ugovor o pravu korišćenja satelita ukupne vrednosti od oko 45 miliona evra, naneo štetu Republici Srbiji u tom iznosu“. Kako se dalje navodi, Davinić je protivno nekoj uredbi Ministarstva odbrane, bez saglasnosti Uprave za budžet i finansije, Pravne uprave Ministarstva odbrane i Direkcije za imovinsko-pravne poslove, 2005. godine u Parizu zaključio ugovor sa „Imidžsatom“.

Nastavljajući satelitsku istragu NIN je otkrio da je Vlada Srbija samo delimično otvorila „satelitske“ arhive. Prema tabeli iz Generalnog sekretarijata Vlade Srbije oznaka državne tajne skinuta je sa 26 dokumenata iz Ministarstva odbrane, Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom, Ministarstva pravde i Republičkog javnog pravobranilaštva. Prvi dokument nosi datum 14. juna 2006. godine, a poslednji 5. april 2010. godine. Međutim, na spisku nema ni jednog jedinog dokumenta iz 2005. godine?! Nema zapisnika, stenograma, odluke, zaključaka Vrhovnog saveta, odnosno Saveta ministara! Nema pomena o spornom nacrtu ugovora koji je Davinić u prisustvu Svetozara Marovića, tadašnjeg predsednika SCG, potpisao 4. juna 2005. u Parizu. Niti ima recimo (str. pov. Br. 23-1, od 6. juna 2005) odluke VSO o priključenju na satelitski nazor i kontrolu prostora gde se u drugom stavu kaže: „Savet ministara državne zajednice Srbija i Crna Gora kao kupca, i ugovornu stranu, zastupaće kompanija YUGOIMPORT SDPR, Beograd“.

Na uvid u satelitska dokumenta Ministarstva odbrane NIN će morati da čeka još 40 dana.

„Imajući u vidu da se radi o većem broju informacija, Ministarstvo odbrane iz opravdanih razloga shodno odredbama člana 16. stav 3. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja („Službeni glasnik RS“, br, 120/04, 54/07 i 104/09), odlaže postupanje po Vašem zahtevu“, stoji u dopisu koji je potpisala Dragana Gaković.

Još je gore što trenutno u Generalnom sekretarijatu Vlade Srbije ne znaju gde su i kod kog organa arhive Saveta ministara SCG. Matične knjige su u Generalnom sekretarijatu, a nešto bi moglo biti u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Sudbina ostalih dokumenata se ne zna.

Naravno, nikakve mistifikacije oko toga gde su arhive VSO i Saveta ministara ne bi smelo da bude. Čak i na internet-prezentaciji Vlade Srbije postoji Uredba o položaju pojedinih institucija Srbije i Crne Gore i službi Saveta ministara koja u članu 5 kaže: „...predmete predsednika Srbije i Crne Gore preuzima predsednik Republike; predmete Saveta ministara preuzima Vlada; predmete Vrhovnog saveta odbrane preuzima Ministarstvo odbrane...“

„Očigledno da nekome u Vladi Srbije ne odgovara da javnost bude upoznata sa svim dokumentima, jer bi to nekoga kompromitovalo u političkom i medijskom smislu i eventualno izložilo krivičnom progonu“, kaže za NIN Dragan Pašić, advokat, koji je u ime Prvoslava Davinića 1. juna 2010. godine Republičkom javnom tužilaštvu podneo krivičnu prijavu protiv: Mlađana Dinkića, ministra ekonomije i regionalnog razvoja i predsednika G17 plus; Stevana Lilića, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu koji je u arbitraži bio svedok izraelske firme „Imidžsat“ i protiv Verice Kalanović, potpredsednice G17 plus i ministarke za Nacionalni investicioni plan. Sve troje su, po Daviniću, izvršili „krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz čl 359. stav 3. Krivičnog zakonika (glava krivičnih dela protiv službene dužnosti)“.

Ministar Dinkić je 1. juna 2010. godine saznao za krivičnu prijavu u Kraljevu. I to od novinara NIN-a. Prema navodima prijave Dinkić je: “... u stanju uračunljivosti i sa direktnim umišljajem, inicirao razgovore sa izraelskom stranom u cilju dogovora o modalitetima plaćanja finansijskih obaveza predviđenih u Nacrtu ugovora o zakupu satelita, koje kasnije nije ispunio, čime je pružio pravni osnov suprotnoj strani da pokrene postupak arbitraže, tvrdeći da je on takvim svojim postupanjem, de facto (faktički, suštinski) prihvatio postojanje obavezujućeg ugovora, nakon čega je ova okolnost u arbitražnom postupku imala odlučujući značaj u oceni arbitra da postojanje ugovora nije osporavano, pa samim tim ni obaveza plaćanja srpske strane, a gde je tome u prilog navedeno da je u razgovorima sa izraelskom ambasadom u Beogradu oktobra 2005. godine, koji su preneti predstavnicima “Imidžsata”, rečeno da je Ministarstvo odbrane i dalje zainteresovano za projekat i da je Ministarstvo finansija ukazalo da će biti neophodno da se sredstva obezbede u okviru procesa donošenja budžeta, što bi moglo značiti odlaganje plaćanja avansa.

Iz kabineta ministra Dinkića dugo nije bilo komentara jer su prvo hteli da provere tačnost onoga što NIN tvrdi. A onda je posle nešto manje od pet sati, stigao SMS odgovor iz Dinkićevog kabineta: „Davinić tom neosnovanom tužbom baca prašinu u oči javnosti i pokušava da se brani napadajući druge. Pri tom čini krivično delo lažnog optuživanja. Nadamo se da će tužilaštvo što pre razmatrati tužbu, a sigurni smo da će je odbaciti jer se zasniva na lažima i zlonamernim tezama. Mlađan Dinkić stoji na raspolaganju svim nadležnim organima“.

Ispostavilo se pak da je profesor Lilić bio bolje obavešten od ministra Dinkića. Za NIN je samo ovo rekao:„Da, javljeno mi je. Ali, ne želim da komentarišem!“

Trećeoptužena Verica Kalanović je takođe iz Kraljeva gde je bila zajedno sa ministrom Dinkićem reagovala - munjevito: „Šokirana sam ovim što ste mi rekli! U to vreme nisam bila u izvršnoj vlasti i kao ministarka za Nacionalni investicioni plan nemam nikakve veze sa satelitom!“

I dok se satelitska afera uskovitlava, NIN mora da postavi neka pitanja. Prvo, ko je i zbog čega napravio selekciju dokumenata? Zatim, kome je u interesu da sva dokumenta u slučaju „Satelit“ do sredine juna 2006. godine ostanu tajna? I hoće li nadležni organi gonjenja i pravosuđe tražiti i kazniti sve one koji su odgovorni ne samo za satelitsku štetu od 36 miliona evra? Ili će se selektivno poigravati samo sa nekim optuženim i sa javnošću?

Ipak, koliko god se državni vrh upinjao da na građane ostavi utisak odlučnosti, situacija je prilično nevesela jer su svi tragovi vidljivi - iz satelita.

Autori: Lidija Kujunžić i Dragan Jovanović
Objavljeno 3. juna 2010. godine u nedeljniku NIN broj 3101

General Zoran Stanković, bivši ministar odbrane SCG

Nema neobaveštenih!

photo by: Goran Sivački

U prvoj nedelji mog mandata pozabavio sam se satelitskom aferom i o tome su, odmah, još u novembru 2005. godine, obavešteni i Marović i Tadić i Koštunica i Labus i Dinkić

Bićemo prokleto precizni kao naš sagovornik general Zoran Stanković, inače, vrsni patolog. Dakle, intervju je počeo u 18.05 30. maja 2010. godine u kafiću „Lorenco“ ul. Kosmajska, Cerak vinogradi. Razgovor je završen u 21.11. Sagovornik nas prati do taksija koji nas čeka na uglu Kosmajske i Jablaničke. Maše nam, onako, sportski obučen sa „japankama“ na nogama, dok hitamo ka srcu grada, ka redakciji...

Kada ste preuzeli dužnost ministra odbrane?
- Bilo je to 24. oktobra 2005. godine između deset i jedanaest sati u kabinetu ministra gde su još bili Prvoslav Davinić i kapetan bojnog broda Mile Đorić, koji je bio šef kabineta. Daviniću sam rekao da ima pravo da zatraži obezbeđenje prevoza, da će imati vozilo i vozača na raspolaganju kada to zatraži. Ponudio sam mu da mi se obrati za bilo koju vrstu pomoći, bez obzira što sam zahvaljujući njemu smenjen sa dužnosti načelnika Vojnomedicinske akademije.

Kad saznajete za satelitsku aferu?
- Još u prvoj nedelji mog ministarskog mandata. Detaljno sam se upoznao kada sam primio admirala Jovana Grbavca, načelnika glavne inspekcije Vojske državne zajednice Srbija i Crna Gora. To se desilo 1. novembra 2005. godine u deset sati. On je doneo svoje zapisnike sa obavljanja tih inspekcija u Vojsci i odmah na sto su mi stavljene najveće afere koje je trebalo rešavati. Prva je bila o satelitu. Ona je bila urgentna za rešavanje jer je već stizalo u to vreme da se plati prva tranša ugovora u iznosu od nekih 4,5 miliona evra i admiral Grbavac me je odmah na to upozorio.

Da li vam je admiral Grbavac i u pisanoj formi izložio informacije...
- Da, on je to učinio i u pisanoj formi i sve to zajedno sa nekim podacima koje je dobijao od Vojnobezbednosne agencije,sve je to stavio na sto.

Možete li da se prisetite koliko je, vezano za satelit, dugo istragu vodio?
- On je prezentovao nalaze do kojih su došli tokom vršenja inspekcijskog nadzora.

Šta je vaš sledeći potez?
- Istog tog dana u 13 sati imao sam sastanak sa predsednikom Svetozarem Marovićem. U tih sat vremena saopštio sam mu sve što je meni admiral Grbavac rekao o aferi satelit i da je ta afera nešto što moramo brzo da radimo s obzirom na činjenicu da već tog meseca, novembra, treba da platimo prvu ratu. Istog dana sam generalu Aleksandru Dimitrijeviću, šefu obaveštajnih službi, rekao da postoji nalaz materijalno-finansijske inspekcije i da on i njegovi ljudi počnu da čačkaju i vide sve što je vezano sa satelitskom aferom. Zatim sam, istog dana, u 16 časova i 15 minuta, obavestio predsednika Tadića o svemu tome šta sam dobio od Grbavca.

Kako je tekao razgovor sa predsednikom Tadićem?
- Ja sad ne bih mogao da vam o tome govorim s obzirom na to da uskoro može početi sudski proces protiv Davinića a i drugih. Zato, u ovom trenutku, nemam pravo da govorim o tome.

Dakle, upozorili ste g. Tadića o satelitskom skandalu?
- Upoznao sam ga i rekao sam da se to mora rešavati pod hitno. Rekao sam da ću sa nadležnim organima vojnih bezbednosnih službi, znači vojna bezbednost, vojna policija i tako dalje, dati nalog da se, pod hitno, predsednik Tadić i svi ostali obaveste u pismenoj formi o rezultatima te istrage. Ali, pazite, to nije bilo samo o satelitu već i o drugim aferama...

Je li Tadić komentarisao nešto?
- Nije, to je samo primio k znanju.

Jeste li imali utisak da je Tadić već upoznat sa slučajem satelit?
- Ne mogu sada da pričam o utiscima. Znate, sve te ljude sam znao jer su me oni, šest meseci pre toga, smenili sa pozicije načelnika VMA. Znao sam da treba da budem veoma oprezan kada razgovaram s njima, znao sam s kim imam posla.

To se sve događa 1. novembra 2005. godine. Da li ste se susreli sa Vojislavom Koštunicom?
- Do Koštunice sam stigao 4. novembra i sa njim sam razgovarao od 18 do 19 časova. Ponovio sam mu isto što sam rekao Maroviću i Tadiću. Znači, svi su o svemu bili obavešteni.

Igrali ste otvorenih karata?
- Da, nisam imao drugu šansu. Jer, već sam video da počinju na mom kolegijumu da me bojkotuju, pošto sam se dogovorio sa državnim vrhom Srbije o smeni svih mojih pomoćnika koje je Srbija delegirala u Ministarstvu odbrane i da se postave nove ličnosti.

Kad kažete državni vrh Srbije, mislite na...
- Na Tadića i na Koštunicu!

Šta se dalje dešava?
- Onda počinje sve da se komplikuje, počinje nesaradnja, ne dobijam informacije onakve kakve jesu, i, svi počinju krivicu da prebacuju na Davinića. Svi Davinića imenuju kao glavnog krivca.

Već tada?
- Da, još tada. Zato sam zvao Davinića u ponedeljak, 7. novembra, i rekao mu: „Ministre, imamo problema sa ovim satelitom, s obzirom na to da treba platiti prvu ratu. Šta da radimo, nema ugovora, ne znamo gde je ugovor... A on kaže: „Vidite sa Milanom Rakić!“ Ona je, inače, bila sekretar Ministarstva. Zovem Milanu, a ona mi kaže da to nije tačno, da ugovora u Ministarstvu nema. Pozovem Davinića odmah nakon toga, on dođe u moj kabinet u utorak 8. novembra i govori mi isto što danas priča vama u novinama, samo je to bilo u nekoj zavijenijoj formi. Tu se stalno pominjao taj neki komandant NATO-a...

General Džons koji je prijatelj Marovića?
- Da, on je, navodno lobirao da se unajmi satelit. Zato sam rekao Maroviću da mi je jako čudno da Amerikanci koji svojim satelitima pokrivaju celu Zemlju nude nama satelit preko Izraelaca. Sutradan, 9. novembra, otišao sam u Crnu Goru na sastanak sa Milom Đukanovićem i Filipom Vujanovićem i rekao sam im sve o satelitu. A pošto sam imao zahtev Srbije da se smeni Aca Dimitrijević, pitao sam ih da li su sa tim saglasni? Milo i Filip su mi rekli: „On nije naš kadar, slažemo se!“ Vratim se u Beograd i neko mi dojavljuje da je postojao tajni sastanak maja/juna u Ministarstvu odbrane kome je pored ostalih prisustvovao i Stevo Nikčević, direktor „Jugoimporta-SDPR“. Nikčevića primam 11. novembra 2005. godine, i on mi kaže da su ovi moji prethodnici iz Ministarstva odbrane njega terali da sklopi ugovor koji on nije hteo i da su predviđena sredstva od prodaje naoružanja, viškova, za isplatu zakupa satelita...

Pošto je ministar Mlađan Dinkić stopirao prodaju vojne imovine?
- Da. Dinkić je tada, praktično, kao republički ministar vodio finansije, a obaveštavan je i o isplatama u Vojsci SGC i pošto je dospevala prva rata za zakup satelita, upoznao sam ga sa tim detaljima.

Šta vam je Dinkić tada rekao?
- Dinkić je bio veoma ogorčen na Crnogorce. Prema Maroviću je posebno bio oštar. Tražio je da se sve oko satelita obelodani. Ja sam mu tada rekao: „Ministre, vi niste sudija, tužilac, i nemojte da predlažete i hapšenja. To je veoma ružno za jednog ministra finansija. Ali Dinkić mi kaže: „Ja ne mogu da izdržim takvo ponašanje“.

U međuvremenu, šta se dešava?
- Posle ovog razgovora koji sam imao 8. novembra sa Davinićem, dobijam jedan dopis od Davinića, preko imejla, upućenog meni. Šalje ga 10. novembra u 11, časova, dva minuta i 13 sekundi. Davinić to šalje sa privatnog mejla i obaveštava me o zakupu satelita. U tom imejlu je dokument od šest strana, i vidi se da je upućen 10. novembra, ne samo meni već i Maroviću, Tadiću, Koštunici, Labusu i Dinkiću. To je to. Odmah sam tražio da mi daju mišljenje da li je ugovor o zakupu satelita pravno valjan ili nije. Da li proizvodi pravno dejstvo ili ne.

Od koga ste tražili pravno mišljenje?
- Od Radmila Gordića, načelnika pravne uprave Ministarstva odbrane. On je, doslovce, napisao: “Dokument koji ste nam dostavili uz navedeni akt, a koji nosi naziv `Ugovor o pravu korišćenja satelita`, prema mišljenju Pravne uprave MO i svih konsultovanih stručnjaka, predstavljao bi ugovor međunarodnog trgovinskog prava koji bi, prema trenutno utvrđenom stanju stvari, bio pravno valjan sa aspekta tog prava. Imajući to u vidu, predmetni ugovor od dana potpisivanja (4. 6. 2005. godine) stvara obaveze za državnu zajednicu Srbija i Crna Gora predviđene tim ugovorom“. Znači, to je tada već jasno. Ugovor o zakupu satelita je potpisan, pravno je validan i stvara finansijske obaveze za SCG.

Znači, svi sve znaju i nema neobaveštenih?
- Da, nema neobaveštenih! Obavešteni su i Marović i Tadić i Koštunica i Labus i Dinkić. I šta se sada dešava? S obzirom na to da je nadležnost tog ugovora u okviru Saveta ministara, sve ovo se upućuje na taj savet kao državna tajna i tamo nekom Lavu Lajoviću...

Ko je taj čovek?
- On je bio direktor Službe za zakonodavstvo Saveta ministara SCG. Lav Lajović je crnogorski kadar koji je meni nuđen da bude sekretar Ministarstva odbrane kao jedan od vrhunskih pravnika. Rekao sam da ne dolazi u obzir da on bude naš sekretar.

Zašto?
- Ja njega ne poznajem, a što se tiče samog posla, imam osobu koja je vrstan pravnik i u koju imam poverenje. A to je Milica Vlašić-Koturović. Inače, taj Lajović će za Savet ministara dati pravno tumačenje da Davinićev ugovor nema pravno dejstvo, i da, kao država, nemamo nikakve obaveze.

Kako komentarišete skidanje oznake državne tajne sa dokumenata vezanih za „satelitsku aferu“?
- Dok se ne podigne optužnica, ako se podigne, protiv Davinića, to može samo da doprinese daljoj komplikaciji, zamagljivanju slučaja i njegovom uvođenju u neke druge vode.

Da li se tako štiti Prvoslav Davinić?
- Ne samo Davinić već svi oni koji su učestvovali u tome a za koje, takođe, ima elemenata za podizanje optužnice.

Da li će se selektivno skinuti oznaka državne tajne i da li će neki dokumenti ostati van domašaja javnosti? Recimo, deo koji se odnosi na arbitražni postupak.
- Onaj ko skida oznake državne tajne sa nekog dokumenta treba da proceni da li će otkrivanje nekih državnih tajni imati posledice po državu ili neće. Lično smatram, da, posle svega što je već izneto u medijima, ne postoji potreba da državna tajna bila ostavljena na bila kom dokumentu.

Zašto tako mislite?
- Jer bi na taj način došli do daljeg usložnjavanja ovog problema koji pod hitno treba rešiti i koji je, po meni, lako rešiv u jednom propisanom postupku pred pravosudnim organima naše zemlje.

Dakle, što bi rekao Dinkić, „svi smo u kandžama satelitskog skandala“...
- Eee, baš tako!

Šta je bilo dalje?
- Pao je dogovor da Ministarstvo finansija preuzme brigu i obavezu da se formira neka grupa. U ime našeg Ministarstva, član te grupe je Milica Vlašić-Koturović. Zadatak te grupe bio je da se pokuša i izvrši neka kompenzacija, to jest, da se nabavi neka oprema za potrebe vojske, države. Bilo je dogovoreno da delegacija ide u Izrael, ali nije otišla. Ne znam razloge zašto je otkazana poseta. Tako je prolazilo vreme. ... Svi su se ponašali kao da će tom arbitražom uspeti da se proces okrenu u našu korist.

Ko je, sa naše strane, doneo odluku da se krene u arbitražu?
- Ne mogu to da vam kažem iz više razloga, ali osnovni razlog je što to ne znam ....

Da nije radno telo u kome su bili javni pravobranilac Milan Marković i predstavnici iz Ministarstva finansija i drugih ministarstava?
- Možda. Oni su bili ti koji su predlagali šta treba odraditi i kako treba odraditi.

A ko je trebalo da donese konačnu odluku o tome da li Srbija treba da ide na arbitražu ili ne? Da li je to Vlada Srbije?
- Posle raspada državne zajednice, ingerencije Saveta ministara, a samim tim i aferu satelit preuzela je Vlada Srbije.

Dakle, vi niste uključeni u dalji tok događaja?
- Nikada nisam bio u Vladi Srbije, jer iako sam bio ministar odbrane, nisam imao pravo glasa, da predlažem zakone, nisam imao praktično nikakva prava...

Kako je to moguće?
- Posle raspada državne zajednice Srbija i Crna Gora, setite se, ministarstva odbrane i spoljnih poslova nisu kooptirana u Vladu Srbije, s obzirom na to da nije promenjen Zakon o Vladi Srbije. Tako u Vladi Srbije nismo imali pravo glasa Vuk Drašković, tada ministar spoljnih poslova, niti ja, kao ministar odbrane. Imali smo prava da predlažemo i učestvujemo u diskusiji, ali samo toliko.

Zašto se, po vama, sada pokreće sudski postupak protiv Davinića?
- Zato što treba da se plati šteta nastala ugovorom o zakupu satelita. To je velika para, možete, recimo, da izgradite trećinu mosta između Borče i Novog Beograda.

Davinić se i u NIN-u branio da je bio mnogo naivan kada je potpisivao to što je potpisivao...
- Da, ali to ga ne oslobađa odgovornosti. Mada mi je čudno da čovek koji je pravnik i koji je 25 godina radio van zemlje, ne poznaje anglosaksonsko pravo!?

Da li imate ikakve informacije ko bi sve mogao da dobije proviziju od Izraelaca?
- Moram da kažem, veoma otvoreno, kada je recimo reč o Dinkiću, da nikada nisam stekao utisak, za sve vreme dok smo ovo radili, da je on korumpiran i da je on hteo da se na bilo koji način ugradi u sve ovo. To isto mogu da kažem i za Koštunicu. Ispostavilo se da smo sve vreme razmišljali kako da rešimo ovaj problem tako da kako god bio rešen posle raspada SCG Srbija koja je naslednica, nema problema.

Da li su vama Izraelci nudili deset odsto, to jest, neku proviziju za realizaciju satelitskog ugovora?
- Ne, kako kada se nikada sa njima nisam sreo?

To je jasno, ali da li su Izraelci bez obzira na to pokušali da vas korumpiraju?
- Nikada! Izraelci su znali s kim imaju posla. Nikada nisam imao dodira sa tom firmom! Nikada! Mada su oni pokušavali, u prvom naletu, da stupe u kontakt sa mnom, tražili sastanak u novembru 2005. godine. Pokušavali su da dođu do mene. Rekao sam im da s njima nisam pregovarao i da neću da imam ništa sa njima i da se obrate onima sa kojima su pregovarali!

Kad kažete da su pokušali da vas kontaktiraju?
- Kada je stigao rok za isplatu prve tranše ugovora, novembra-decembra 2005.

Da li je Dinkić pokušao da vam nametne Aleksandra Radovića za pomoćnika ministra za finansije i imovinu?
- Ne, nikada nije tražio da Radović to bude. Jedino što je G17 plus tražio je da Snežana Marković-Samardžić bude pomoćnik za politiku odbrane. I da budem potpuno iskren, ona je taj posao dobro radila bez obzira šta drugi misle i pričaju.

Mnogi su samo zapamtili da je kao mala bila balerina.
(Smeh...)Da, išla je,kao dete, u baletsku školu „Lujo Davičo“.

Kako komentarišete Tadićevu prošlonedeljnu „satelitsku“ izjavu iz Bora?Da vas podsetimo, između ostalog je rekao i ovo: “Mi u kopnenoj zoni bezbednosti moramo da se štitimo od potencijalnih terorističkih udara i da zaštitimo tamošnje stanovništvo, iz toga nema ničeg neprirodnog u angažovanju satelitskih snimaka“.
- To je jedna od brojnih neodgovornih izjava predsednika Tadića. Da ne kažem da je neozbiljna.

A zašto?
- U konkretnom slučaju, za bezbednost na Kosovu su odgovorne međunarodne snage, a kako oni to obavljaju svi znamo. A i u kopnenoj zoni bezbednosti je isto. Oni su ovamo prema liniji razgraničenja a na drugim granicama na Kosovu i Metohiji su već predali kosovskoj službi. U toj i takvoj situaciji, Tadić priča da radi nešto, a sve i da nešto radite, ne treba da pričate. A, druga je priča da li to, uopšte, radite. Cela ta Tadićeva priča je, po meni, neozbiljna. Zapanjen sam tom njegovom izjavom. To nam je takav šamar, i to u trenutku kada nemate nikakvu pregovaračku moć sa Albancima.. Dolazite u poziciju da vas, u međunarodnoj zajednici, uopšte ne shvataju ozbiljno.

Možda je ta Tadićeva izjava bila samo za „domaću upotrebu“?
- Ne razumem ni to; Mislim da je to jedna od njegovih izjava gde on daje sve od sebe da se dopadne biračima iako to veoma šteti ovoj zemlji. Od sada će cela Tadićeva ekipa koja se bavi njegovom medijskom promocijom morati mnogo da se potrudi da ublaži negativne efekte te izjave.

Na kraju, da li su nama, uopšte, potrebne satelitske usluge?
- Mislim da nam satelit ne treba, pre svega zato što do podataka koje bismo dobili sa satelita možemo da dođemo i na drugi način.

Klasičnim obaveštajnim metodama?
Pa,...ajde, tako da kažemo; klasičnim obaveštajnim radom na terenu.

Šta je Srbija, po vašem osećaju, izgubila zbog Davinića?
- Ne znam. Videćemo šta je izgubila. A možda je i dobila.

Autori: Lidija Kujunžić i Dragan Jovanović
Objavljeno 3. juna 2010. godine u nedeljniku NIN broj 3101.