Karl Bilt, bivši međunarodni posrednik

Balkanski
paket-aranžman

Srbija je opterećena političkim i ekonomskim troškovima beskonačnih konfrontacija na Kosovu. Srbija vezana za Kosovo bila bi Srbija koja se vezala za prošlost i koja rizikuje da propusti evropsku budućnost

Neposredno pošto je Kontakt grupa u Vašingtonu postavila osnovne principe za predstojeće pregovore o rešavanju budućeg statusa Kosova i Metohije, nekadašnji specijalni izaslanik generalnog sekretara UN Karl Bilt odgovorio je na neka pitanja koja mu je NIN postavio. Bilt nije želeo da komentariše da li će ovi pregovori biti teži od dejtonskih, tokom kojih je on bio kopredsedavajući, i šta je minimum odnosno maksimum koji su SAD ovaj put spremne da ponude Srbima odnosno Albancima.

Verujete li da Srbi i Albanci kao strane u pregovorima o budućem statusu Kosova imaju dovoljno političke hrabrosti i mudrosti neophodne da nađu najbolje rešenje za sve?

- Trenutno, ne vidim dovoljno neophodnog realizma ni u Beogradu ni u Prištini. Donekle je prirodno da se zauzimaju maksimalističke pozicije pre nego što pregovori zapravo počnu, ali mislim da je neophodno imati svest kuda vas to zaista vodi i koji su ustupci, odnosno kompromisi neophodni da dugoročnu stabilnost.

Uprkos snažnim pozicijama čini se da je malo verovatno da će Albanci dobiti potpunu nezavisnost odnosno da će Srbija zadržati Kosovo kao pokrajinu sa širokom autonomijom kakva je postojala pre nego što ju je Miloševićev režim ukinuo 90-ih. Šta vi vidite kao kompromisno rešenje?

- To će se tek pokazati. Sa sigurnošću mogu reći da će Kosovo dobiti neku vrstu nezavisnosti ali će mnogo vremena trebati da se dostigne potpuna nezavisnost, jer će biti postavljeno mnogo ograničenja. Možda će puna, formalna nezavisnost Kosova, koja uključuje članstvo u UN, biti povezana sa datumom kada će Kosovo imati mogućnost da postane član EU. Ako se stvari budu razvijale onako kako ja očekujem, Srbija će postati član EU mnogo ranije.

Čemu se Srbi mogu nadati od EU za kooperativnost tokom pregovora?

- Naravno, za Srbiju su to izgledi da postane član EU i da se oslobodi tereta koje joj Kosovo predstavlja.

U kom smislu je Kosovo teret za Srbiju?

- Srbija je opterećena političkim i ekonomskim troškovima beskonačnih konfrontacija na Kosovu. Srbija vezana za Kosovo bila bi Srbija koja se vezala za prošlost i koja rizikuje da propusti evropsku budućnost. Ovo govorim uz puno razumevanje i poštovanje značaja koje Kosovo ima za istorijsku evoluciju Srbije.

Kakav bi stav, po vama, bilo najkorisnije graditi u našoj javnosti?

- Pregovore bi trebalo posmatrati kao otvaranje puta ka boljoj budućnosti. Ključno je povezati ih sa otvaranjem ka Evropi. Ako se reforma nastavi u Srbiji verujem da takva mogućnost zaista postoji. Jako je značajno ovu perspektivu “bolje budućnosti” što više približiti Srbima koji su napustili Kosovo, kao i onima koji su još tamo. Bilo bi potpuno opravdano ukoliko bi Beograd zauzeo čvrst stav u ovim zahtevima.

Šta EU nudi Albancima u pregovorima o budućem statusu Kosova?

- Da se o njihovoj sudbini ne odlučuje u Beogradu već u okviru njihovog demokratskog sistema. Međutim, Albanci moraju da shvate da je obezbeđivanje multietničkog Kosova ključno i da međunarodna zajednica smatra da su do sada u tome bili neuspešni, što će naravno jako uticati na same pregovore.

Sami pregovori, a naročito njihova propast, potencijalno nose mogućnost da Kosovo, možda i region, zahvati novi talas nasilja. Vidite li takvu opasnost?

- Takvi rizici uvek postoje. Ukoliko bi došlo do iznenadnog talasa izbeglica koje u strahu za svoju budućnost napuštaju Kosovo, to bi bilo ne samo tragedija, već i opasnost za stabilnost u širem regionu. Zato je jako bitno da do toga ne dođe. Takođe, što se Kosovo više bude primicalo nezavisnosti postoji rizik da bi se probudile različite separatističke snage u postotomanskim oblastima, nezavisno od onih na Balkanu.

Poput onih na Bliskom istoku?

- U severnom Iraku i većem delu crnomorskog i kaspijskog regiona za koje verujem da će sa velikom pažnjom, zbog svojih interesa, pratiti šta se događa sa Kosovom.

Ko će biti ključni igrači u pregovorima o budućem statusu Kosova i da li će se neko od onih koji su imali značajnu ulogu u Rambujeu, poput Holbruka ili Medlin Olbrajt, i sada pitati za mišljenje?

- Ovo je nova igra. Predsednik Ahtisari će svakako biti ključni igrač, ali će to biti politički direktori koji predstavljaju ministre inostranih poslova u Kontakt grupi. Takođe, biće neophodno mišljenje i podrška sa granice evropskog pristupa. Tu će jako značajan biti komesar Oli Ren. Takođe tu su i oni koji su u Briselu uključeni u tekući dijalog o daljem proširenju (EU) i raznim balkanskim pitanjima.

Međunarodna zajednica očigledno ima mehanizme da pritiska obe strane u pregovorima, ali kakva je svrha prisiljavati Albance ili Srbe da potpišu sporazum koji neće primenjivati. Iskustvo Bosne puno nam govori o tome kakve posledice to može imati na samu primenu, zar ne?

- Izvesna doza pritiska u ovakvim situacijama uvek postoji, ako ni zbog čega drugog onda zato da bi se sprečila propast pregovora – što bi bilo jako štetno za sve. Zaista verujem da je jako bitno da se na kraju postigne nekakav dogovor. Ima mnogo onih koji bi se rado poigravali sa idejom neke vrste “međunarodnog diktata”, ali to bi moglo da bude jako opasno s obzirom na to da bi otvorilo mnogobrojne male i velike konflikte tokom primene sporazuma. Zato mislim da treba dati izvesno vreme za pregovore o budućem statusu Kosova.

Ako bi se, na primer, Srbija povukla usred pregovora da li bi međunarodna zajednica posegla za političkim i ekonomskim sankcijama?

- Siguran sam da će biti trenutaka kada će i Srbija i Kosovo zapretiti da će napustiti pregovore. Ali to nije opcija. Biće veoma teško da Srbija prekine pregovore o Kosovu dok traju pregovori sa EU i Međunarodnim monetarnim fondom koji su od životne važnosti za njenu budućnost i blagostanje. Biti deo Evrope i međunarodne zajednice je paket-aranžman.

Objavljeno 17.11 2005. godine u NIN-u broj 2864

Jozef Griboski, direktor Insituta za religiju i javnu politiku iz Vašingtona

Kosovski kavez

Od 1999. godine privremena administracija na Kosovu delovala je suprotno važećim diplomatskim obavezama i normama i zato joj se ne može verovati kao jedinom garantu ljudskih prava i slobode za sve ljude Kosova.

Kao što smo već videli u skorašnjoj balkanskoj istoriji, svaka promena demografske ravnoteže koju je nametala jedna etička grupa kako bi ugrozila egzistenciju drugih grupa imala je kritične posledice po regionalnu stabilnost. Nažalost, ovi problemi do sada nisu na adekvatan način rešeni ni od strane UNMIK-a, ni od privremenih kosovskih vlasti.

Metodi mirovnih snaga UN obezbedili su izolaciju etničkih grupa, razdvajanje jednih od drugih, stvorili su kavez, tj. veštačku sredinu u kojoj se etničke tenzije mogu nekako zauzdati. Ali, mir ograničen kavezom nije pravi mir, niti predstavlja demokratsku praksu koja dopušta pojedincima i zajednicama da na najbolji način razviju svoje kapacitete (sposobnosti). Istinska transformacija Kosova koja podrazumeva uvažavanje prava manjina i poštovanje različitosti etničkih grupa svakako je neophodna – ali ih kosovske privremene vlasti nisu još obezbedile.

U sklopu priprema za razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije apsolutno je neophodno da međunarodna zajednica ostane na Kosovu i obezbedi prava manjinama kao i da se funkcionisanje civilnog društva obezbedi na Kosovu. Povlačenje mirovnih snaga iz ove jako polarizovane sredine podeljene etničkim i religijskim granicama bio bi poziv koji bi doveo do eksplozije nasilja kakvu smo videli marta 2004. godine.

Davanje nezavisnosti Kosovu uništilo bi primenu međunarodnog prava i normi kojih se međunarodna zajednica do sada držala. Osim toga, to bi bio signal svakom budućem teroristi ili ubici, koji se ne ustručava da koristi smrt kao manifestaciju moći, da će nasilje biti politički nagrađeno.

Imajući ovo na umu, evo preporuka koje bi trebalo uvažiti u vezi sa kritičnom situacijom na Kosovu:
- Soren Jesen-Petersen, specijalni predstavnik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija na Kosovu, mora zahtevati od privremenih kosovskih vlasti da usmere socioekonomsku politiku ka manjinama na Kosovu;

- UNMIK mora osnovati međunarodnu komisiju koja će naći i pravno goniti zločince nasilja od 17. marta;
- NATO mora dopustiti KFOR-u da proširi svoj mandat kako bi u potpunosti zaštitio sve ljude, kulturno-istorijske i religijske vrednosti na Kosovu i značajno unapredio komunikaciju i lanac komandovanja, kao i kooperaciju unutar KFOR-a;

- Mandat ombudsmana na Kosovu mora biti institucionalizovan na adekvatan način kako bi garantovao stanovnicima Kosova pravo žalbe institucijama Evropske unije i međunarodnim sudovima;

- Srpskoj pravoslavnoj crkvi mora se obezbediti da sve crkve, manastiri, zgrade, teritorija, groblja i vlasništvo budu pravno zaštićeni i fizički obezbeđeni od strane međunarodnih snaga;

- Međunarodna zajednica preko UNMIK-a i EU mora usmeriti pomoć na obnovu uništenih i oštećenih crkava kako bi mogle da nastave istorijsku ulogu i religijsku funkciju;

- Tešnja saradnja sa OEBS-om i strukturama EU sa kosovskim vlastima kako bi se nastavila ekonomska obnova i nadzor nad legislativnom, izvršnom i pravosudnom vlašću i procesima na Kosovu.

Objavljeno 11.11.2005. godine u NIN-u br. 2863

Holbruk ne isključuje novi rat
Albanci moraju da zarade nezavisnost, a najbolje će zaštititi svoje interese ako ohrabre Srbe s Kosova da počnu da se integrišu sa albanskim susedima na Kosovu, rekao je Berns

Već uvodna izjava demokratskog senatora Džozefa Bajdena nagovestila je da će “saslušanje” pred Komitetom za spoljne poslove američkog Senata o Kosovu, održano u utorak, biti zanimljivo. Amerikancima je jako značajno da pregovori o budućem statusu Kosova uspeju ne samo zbog sopstvenog imiya, samih Srba, Albanaca ili stabilnosti na Balkanu, već i zato što bi to, po mišljenju senatora Bajdena, bio vrlo zgodan primer da se i sa svim ostalim muslimanima poprave odnosi.

“Priština je jedan od svega nekoliko muslimanskih gradova na svetu gde se SAD ne samo poštuju, već i cene. Ako Kosovo završimo kako treba, podsetićemo muslimane širom sveta kako su SAD pritekle u pomoć kosovskom muslimanskom stanovništvu i pomogle mu da izgradi snažno, nezavisno, multietničko društvo”, rekao je senator Bajden.

Američki državni podsekretar Nikolas Berns vratio je fokus na samo Kosovo i 2006. godinu označio kao ključnu za rešavanje njegove budućnosti. Ta nova budućnost, bar po Bernsu, eksplicitno isključuje promenu granica i podelu Kosova. Da bi bilo jasnije kako će SAD, kao jedan od ključnih igrača, uspeti da nametnu svoju volju i interese, Berns je najpre definisao “zajedničko tle” kao želju svih etničkih grupa.

“Svi na Kosovu žele budućnost u kojoj će živeti bezbedno, učestvovati u demokratskoj vladi i uživati u ekonomskim mogućnostima”, rekao je Berns obraćajući se i svima koji još eventualno razmišljaju o upotrebi nasilja kao “dobrodošloj tehnici” tokom pregovora o budućem statusu Kosova. Wima je Berns ponovio da su se sve zemlje u Kontakt grupi složile da takve igrače eliminišu, kao i da se jednom započet proces promene statusa neće prekidati.

“Albanci moraju da zarade nezavisnost. Prvo, Kosovo mora da nastavi da razvija funkcionalnu i demokratsku vladu koja može obezbediti vladavinu prava. Drugo, mora biti širokih garancija za bezbednost manjina i decentralizacije vlasti. I, konačno, Kosovo mora da uveri susede da neće širiti nestabilnost”, rekao je Berns, koji je Beogradu istom prilikom poručio da će najbolje zaštititi svoje interese ako ohrabri Srbe s Kosova da počnu da se integrišu sa albanskim susedima na Kosovu.

Drugi panelista pred senatskom komisijom Ričard Holbruk istakao je da Bernsa čeka đavolski težak posao. Gori nego onaj koji je on imao u Bosni, a potom i na Kosovu.

“Rat u Bosni je gotov i neće se nastaviti, ali to ne važi za Kosovo. Tamo rat može da izbije svakog trenutka. Tenzije između glavnih etničkih grupa su jake kao i nekada, a izgubljene su četiri ključne godine u propaloj SAD-EU-UN teoriji zvanoj ‘standardi pre statusa’ – koji su zapravo bili način da se izbegne akcija…”, rekao je Holbruk pred Komisijom, dodavši da on ne vidi drugi status Kosova osim nezavisnosti.

Objavljeno 11.11.2005. godine u NIN-u br. 2863

Anketa NIN-a: Šta mogu doneti pregovori o statusu Kosova?

Gordon N. Bardoš, pomoćnik direktora Harimen instituta

Nema kraja sveta

Pomoćnik direktora Harimen instituta Kolumbija univerziteta u Njujorku Gordon N. Bardoš smatra da je u ponedeljak, na sednici Saveta bezbednosti, srpski premijer Koštunica predstavio “verovatno najmoćniji pravni slučaj koji je Srbija mogla da izgradi” kako bi zadržala suverentitet nad Kosovom.

“Zvanično, budućnost Kosova još nije odlučena. Nažalost, teško je naći nekog u Vašingtonu, Njujorku ili Briselu ko bi mogao da pomisli da se Kosovu može ponuditi manje od uslovne nezavisnosti. Takođe, teško je naći diplomate iz zemalja poput Bugarske, Rumunije ili Grčke koji veruju da bi neko drugo rešenje bilo efikasno. Ovo nije optimistički scenario, ali jeste politička realnost.”

Ako bi Kosovo dobilo uslovnu nezavisnost, dve stvari, po Bardošu, bile bi od ključne važnosti. Prvo, kako na najbolji način zaštititi ljudska prava i građanske slobode Srba i drugih nealbanaca na Kosovu (uključujući tu i zaštitu srpskih svetinja). Drugo, kako sprečiti da ovaj proces zaustavi demokratsku tranziciju u samoj Srbiji.

“Ovo su pitanja koja će narednih meseci zahtevati od srpskih političara državništvo i političku hrabrost. Od intelektualaca, medija i glasačkog tela visok nivo političke zrelosti i odgovornosti. To bi značilo da javna debata o Kosovu ne sme da poprimi apokaliptički ton da je došao kraj svetaž, jer je to shvatanje koje priliči srednjem, a ne 21. veku”, kaže Bardoš i dodaje: “Preduslov da Srbija spasi što se spasiti može, odnosno da zaštiti Srbe na Kosovu kao i svoj legitiman interes na Kosovu, jeste da Srbija ostane na putu demokratije. Može se očekivati da će političari koji predstavljaju demokratski centar imati volje da stave na stranu razmirice i nastave da zemlju vode napred, a da će građani Srbije prepoznati da demokratske snage, koje su 5. oktobra 2000. godine došle na vlast ne mogu biti odgovorne za problem koji je stvoren pre nekoliko decenija.”

Objavljeno 27.10.2005 u NIN-u broj 2861

Januš Bugajski, direktor u Centru za strateške studije:

NATO kišobran kao šargarepa

Direktor istočnoevropskog projekta Centra za strateške i međunarodne studije u Vašingtonu Januš Bugajski svrstava se u političke eksperte koji se godinama zalažu za punu nezavisnost Kosova.

“Premda Beograd upozorava na mogući srpski revanšizam u budućnosti, ako je ozbiljan u vezi s ekonomskim reformama, ne bi trebalo da izaziva NATO ili Evropsku uniju jer bi to Srbiju vodilo u međunarodnu izolaciju. Ideja “pregovora o statusu” je da Beograd izvuče neku korist iz procesa, iako su glavni međunarodni faktori već prihvatili najracionalnije rešenje – odvajanje Srbije i Kosova. U ovakvim uslovima, samo se tri pitanja nameću.

1) Šta se Beogradu može ponuditi kako ne bi destabilizovao proces?
2) Kako privoleti članice Saveta bezbednosti, posebno Rusiju i Kinu?
3) Kako primeniti specifične kriterijume uslovne nezavisnosti?

Beogradu se može ponuditi sveobuhvatna zaštita srpske manjine, NATO kišobran nad državom koja se uzdiže, ulazak Srbije u NATO i što kraći put kroz proces stabilizacije i asocijacije.

Ujedinjene nacije mogle bi da namame Rusiju i Kinu tako što će im ponuditi maksimalnu političku i ekonomsku korist. Rusija i Kina zahtevaće da Kosovo ne postane primer koji bi se kasnije mogao primeniti na Čečeniju i Tibet i tražiće veće bilateralne koncesije od Vašingtona – na primer, članstvo u specifičnim međunarodnim organizacijama, kao i manji fokus na kršenje ljudskih prava i antidemokratske mere u obe zemlje.

Uslovna nezavisnost mora sadržati precizne datume kada će Kosovo dostići suverenu nezavisnost i kada će se međunarodne snage povući.

Objavljeno 27.10.2005 u NIN-u broj 2861

Morton Abramovic:

Bez političara za teške odluke

Morton Abramovic bio je savetnik albanske delegacije u Rambujeu i jedan od osnivača Međunarodne krizne grupe. Danas važi za jednog od najvećih albanskih lobista u SAD. O tome šta je Srbiji činiti i da li je autoritet UN dovoljan da se ovi pregovori uspešno okončaju, Abramovic kaže:

“Zapravo, to nije pitanje konačnog statusa Kosova već kakva će Srbija biti država. Hoće li nastaviti da se davi u nacionalnom sentimentu i da se fokusira na prošlost. Ili će se konačno suočiti sa realnošću odbacujući teret – Kosovo i Metohiju, reformišući politiku i krčeći svoj put u Evropsku uniju, gde i pripada. Naravno, politički i emotivno to je vrlo teško, pogotovo zato što Srbija nema političare spremne da donesu ove politički teške odluke.

Uprkos mom velikom divljenju prema Martiju Ahtisariju, konačan status Kosova neće rešiti Ujedinjene nacije u pregovorima. Biće neophodno veliko angažovanje SAD i Evropske unije. To je bio način na koji su se stvari na Balkanu rešavale poslednjih godina, i neće biti drugačije ni ovaj put.”

Objavljeno 27.10.2005 u NIN-u broj 2861

Tomas P. Milejdi, profesor Instituta za svetsku politiku u Vašingtonu:

Pogrom nad Srbima

Pre nepuna četiri meseca nekadašnji američki ambasador u Vatikanu Tomas P. Milejdi, profesor čuvenog Instituta za svetsku politiku u Vašingtonu, bio je sa suprugom na Kosovu. Tada je došao do zaključka da je osnovna jedinica bitisanja kosovskih Srba – strah.

“Nisam video da se ljudi slobodno kreću, niti da su bezbedni bez međunarodnih vojnih snaga”, kaže Milejdi, ističući da ga posebno revoltira što, kada se govori o budućnosti Kosova i Metohije, svi zaboravljaju na religijske slobode. Na pitanje zašto je baš pitanje religijskih sloboda toliko važno, Milejdi odgovara: “Zbog onih 100 000 Srba pravoslavne veroispovesti koji su ostali na Kosovu. Svi znamo da između albanske većine i srpske manjine postoji duboka otuđenost i da se mržnja u svom užasu manifestovala 17. marta 2004. godine.

Ovakva “manifestacija zla” ne sme se ignorisati, pogotovo zato što je Evropa sve to već videla 9. novembra 1938. godine u Nemačkoj. Tada su ‘bande’ nacističke mladeži spalile i uništile 101 sinagogu. Sada svi znamo da je to bio početak brutalne epohe progona Jevreja”, podseća Milejdi, dodajući: “Crkve i manastiri koji su preostali na Kosovu deo su svetske kulturne baštine. Međunarodna zajednica napraviće veliku grešku ako zaboravi svoje obaveze po tom pitanju. Pogrom nad Srbima bio je jasan signal šta se može dogoditi, nemojmo ga ignorisati!”

Objavljeno 27.10.2005 u NIN-u broj 2861

Dr Ričard Kaplan, profesor na Oksfordu:

Garancije na papiru

“Postoji široka ali ne i jedinstvena podrška međunarodne zajednice da se prihvati nezavisno Kosovo”, smatra dr Ričard Kaplan, profesor na Oksfordu. “Sadašnja situacija je neodrživa i mnoge zemlje smatraju da nije fer tražiti od kosovskih Albanaca da budu podanici pod kontrolom Srbije, koja je bila brutalna prema njima u prošlosti. Kako obezbediti da zaštita Srba i ostalih manjina na Kosovu ne

bude samo garancija na papiru? To će biti izuzetno teško. Zato uslovna ili postepena nezavisnost može biti korisna: kosovsko vođstvo mora da shvati da će nezavisnost i evropske integracije zavisiti od njihove spremnosti da osiguraju bezbednost i sigurnost za sve građane Kosova.”

Objavljeno 27.10.2005 u NIN-u broj 2861

Naći zajednički interes

Venecijanska komisija predlaže da se kolektivno Predsedništvo BiH ukine i zameni “indirektno biranim predsednikom sa vrlo ograničenim ovlašćenjima”

Ovakava kakva jeste, Dejtonskim sporazumom zacrtana Bosna i Hercegovina, sa tri konstitutivna naroda, dva entiteta, jednim distriktom, 12 ministara obrazovanja, tri ustavna suda itd., nesumnjivo je najapsurdnija evropska država.

“Ni deset godina nakon donošenja Ustava, BiH nije funkcionalna država. Zapinje na svakom koraku”, kaže profesor Pravnog fakulteta u Sarajevu Ćazim Sadiković, predstavnik BiH u Venecijanskoj komisiji.

Država BiH je neprekidno na ivici bankrota – birokratija svake godine proguta bar polovinu bruto domaćeg proizvoda. U zemlji u kojoj se gotovo ništa ne proizvodi, sa oko četiri i po miliona ljudi od kojih oko 44 odsto nema posla, kolektivni šef države – tri člana Predsedništva BiH – u prošloj godini, samo na gorivo i račune za mobilne telefone, potrošio je 400 000 konvertibilnih maraka! Zato je međunarodna zajednica kroz usta Venecijanske komisije predložila ukidanje nepotrebnih institucija i mehanizama kroz izmenu Ustava.


“Ustav BiH nije nastao kao rezultat određene političke volje, već kao produkt volje međunarodne zajednice i kompromisa predstavnika tri naroda”, kaže dr Mile Dmičić, profesor Pravnog fakulteta u Banjaluci i sekretar Ustavnog suda Republike Srpske, koji veruje da je Ustav BiH fleksibilan i da njegova primena omogućava razvoj ekonomskih, političkih i međunarodnih odnosa. Protiv je revizije Dejtona. Zalaže se da entiteti ostanu glavni akteri.

U samoj srži problema postojećeg Ustava je što se niko ne oseća odgovornim unutar državnih struktura. Za sve što je loše, naravno, krive međunarodnu zajednicu. A nezadovoljna sporim napretkom ta ista zajednica često donosi odluke koje nisu kompatibilne sa pravnim sistemom BiH.

“Ustav BiH nije rezultat plebiscita ili referenduma. Njega niko nije verifikovao i, što je još paradoksalnije, ni do dana današnjeg nemamo autentičan, zvaničan, prevod sa engleskog jezika, koji nije maternji jezik nijednom narodu u BiH. Osim toga, u nas imate takvo pravno šarenilo da ga nigde u Evropi ne možete naći. Smatram da je u interesu svih nas da ga sami promenimo”, kaže Mato Tadić, predsednik Ustavnog suda BiH, dodajući da bi voleo da vidi BiH kao jasno decentralizovanu državu sa sve tri grane vlasti, regionima i opštinama i institucijama jasnih nadležnosti, ali samo pod uslovom da se s takvom državom slože svi – Bošnjaci, Srbi i Hrvati.

Neophodnost da se novi ustav BiH donese sporazumom svih koji žive u Bosni uviđa i visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu.

“Međunarodna zajednica neće nametnuti novi Ustav BiH jer promene ustava treba da budu dogovorene uz saglasnost sva tri konstitutivna naroda u BiH. Smatram da će vremenom postati neophodno razmotriti koji je način najbolji da se stvori sistem vlade koja će služiti građanima, ali takva debata za sada nije prioritetna”, kaže lord Pedi Ešdaun.

Za razliku od lorda Ešdauna, Venecijanska komisija smatra za prioritet da se promene Ustava dogode što pre. Kako bi se uspostavila neophodna, a nepostojeća, ravnoteža, ova komisija naglašava sukob između principa kolektivne jednakosti etničkih (samo konstitutivnih) naroda i principa pojedinačnih prava i jednakosti građana.

“Potpisali smo Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava, kao i nekoliko protokola koji imaju prioritet nad svim zakonima, uključujući i Ustav BiH”, kaže Sadiković, dodajući da Konvencija svim građanima BiH garantuje ljudska prava, i da je etnička diskriminacija zabranjena članom 14. Međutim, Ustav BiH štiti samo prava tri konstitutivna naroda. “Ukoliko niste Bošnjak, Srbin ili Hrvat, vi nemate prava da budete izabrani za člana Predsedništva, Parlamenta...”

Dodatno, prava Bošnjaka, Srba i Hrvata osiguravaju se pravom veta na osnovu vitalnih interesa konstitutivnih naroda. Problem nije u postojanju pravnog instrumenta poput veta, već u njegovoj primeni koja često blokira donošenje odluka u BiH.

Međutim, niko se do sada ni u Federaciji BiH ni u RS nije bunio što, recimo, Srbin iz Federacije BiH, odnosno Hrvat ili Bošnjak iz RS, nema pravo da bude izabran za člana Predsedništva entiteta u kome živi. Kako bi se izbegla ova teritorijalno-etnička diskriminacija, Venecijanska komisija predlaže “redizajniranje pravila o Predsedništvu BiH kako bi ona bila kompatibilna sa međunarodnim standardima”. Veruje se da multietničnost može da se zadrži, a da ne dođe do političkih potresa, tako što bi se kolektivno Predsedništvo ukinulo i zamenilo “indirektno biranim predsednikom sa vrlo ograničenim ovlašćenjima”.

Sličan lek preporučuje se i za Parlament – Dom naroda (viši dom) ukinuti, a mehanizam veta na osnovu vitalnog interesa koristiti u Predstavničkom (donjem) domu – ali samo onda kada je to zaista neophodno.

Ipak, najradikalnija ideja koju je Venecijanska komisija predložila jeste – reforma Federacije BiH. Umesto da Federacija reformu odlaže u nerealnoj nadi da će RS biti rasformirana ili ukinuta, bilo bi mnogo mudrije da sama ukine kantone. Kratkoročno gledano, ova ideja bila bi Hrvatima verovatno teško prihvatljiva, ali, dugoročno posmatrano, ova opcija dovela bi do stvaranja situacije slične onoj u RS, koja ima daleko manji i jeftiniji administrativni aparat. Ukoliko političari ne pokažu dovoljno mudrosti tu je i opcija B – premeštanje zakonodavnih nadležnosti sa kantona na Federaciju.

Kada će se i da li će se, međutim, sve ovo desiti, zavisi isključivo od toga hoće li Bošnjaci, Srbi i Hrvati konačno prepoznati zajednički vitalni interes – racionalnu, funkcionalnu državu, buduću članicu Evropske unije.

“Od nas zavisi hoćemo li ući u Evropu. Jednostavno, rekli su nam: gospodo, ovo su naši standardi i kriterijumi, izvolite, promenite se. Ako nećete, ostaćete tu gde jeste. Na prvoj stanici, u Bistriku!”, zaključuje Mato Tadić.

Objavljeno 11.08.2005 u NIN-u broj 2850

 

Intervju: lord Pedi Ešdaun, visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu

Nema suđenja srpskom narodu

“Moj cilj nije kažnjavanje Republike Srpske i građana Republike Srpske. Njih štiti Dejton, a moj posao je da podržavam Dejton”

Uoči obeležavanja deset godina od masakra nad Muslimanima u Srebrenici, lord Pedi Ešdaun, visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu, govori za NIN zašto je, ne samo njemu, toliko značajno da Radovan Karadžić i general Ratko Mladić pre 11. jula 2005. godine stignu u zatvorsku jedinicu u Ševeningenu.

“Nema mira niti pomirenja bez pravde. To se može desiti samo kada glavni tvorci zločina počinjenih tokom rata budu izvedeni pred lice pravde. Izručenje Mladića i Karadžića bi značilo da će Bosna i Hercegovina konačno ostaviti prošlost iza sebe. Zato je bitno da punih deset godina nakon tragedije u Srebrenici organi vlasti u Republici Srpskoj, kao i u Beogradu, učine sve što je u njihovoj moći kako bi se ovo zaista i dogodilo”, kaže lord Ešdaun, dodajući: “Niko nije iznad zakona. Ratko Mladić, Radovan Karadžić i ostali koji su optuženi za ratne zločine moraju odgovarati pred sudom, gde će se ispitati optužbe, gde će imati mogućnost da se brane. Zakon je taj koji štiti i podržava principe na kojima je izgrađena demokratija.”

Ipak, mnogi u Republici Srpskoj i Srbiji veruju da se u Haškom tribunalu sudi celom srpskom narodu koji se nastoji prikazati kao genocidan.
- Mladić i Karadžić, kao i druge osobe koje budu izvedene pred sud, snose individualnu odgovornost i sudiće se samo njima, a ne srpskom narodu.

U nastojanju da uhapsite Karadžića i Mladića, koliko su vam od pomoći vlasti u Beogradu, koliko su kooperativni?
- Kooperacija se ne može meriti dobrom voljom. Ona se meri konkretnim rezultatima – isporučivanjem optuženika u Hag. Postojao je značajan napredak početkom ove godine, ali izgleda da se tu i stalo. Međutim, ovaj proces se mora nastaviti sve dok optuženi koji su još na slobodi ne budu uhapšeni. To znači – Karadžić i Mladić.

Ukoliko Mladić i(li) Karadžić ne budu uskoro u Hagu, da li ćete opet primeniti mere koje bi represivno delovale na političare u Republici Srpskoj?
- Ja nikada ne spekulišem. Recite mi šta ima represivno u zamrzavanju bankovnih računa kriminalaca i političara koji su zloupotrebili svoj položaj da bi preusmerili novac iz javnih fondova i novac ulagača kako bi finansirali mreže ratnih zločinaca, kako bi punili svoje džepove – kao što je bio slučaj sa Privrednom bankom Srpsko Sarajevo? Šta ima represivno u smenjivanju pojedinaca koji aktivno pomažu optuženim ratnim zločincima da izbegnu pravdu, a čime blokiraju napredak BiH ka Evropskoj uniji i NATO-u, kao i izglede za prosperitet i mir za svakog građanina?

Možda da kaznite (ukinete) Republiku Srpsku?
- Moj cilj nije kažnjavanje Republike Srpske i građana Republike Srpske. Njih štiti Dejton, a moj posao je da podržavam Dejton. Cilj je da trpe pojedinci koji kradu od građana, pomažu ratnim zločincima i blokiraju budućnost BiH.

Prošle godine imali ste ključnu ulogu u reformi Vojske, a potom i policije. Kakvi su rezultati tih procesa koji su ukinuli Ministarstvo odbrane i Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srpske?
- Reforma policije i odbrane BiH treba da obezbedi efikasne i ekonomične oružane snage sa civilnom komandom i kontrolom Vojske na državnom nivou, odnosno policijsku službu čije su sve zakonodavne i budžetske nadležnosti na državnom nivou. Cilj reformi je da se ukloni političko uplitanje u rad Vojske i policije. Obe reforme su uslov za integraciju BiH u evroatlantske strukture. Postignut je značajan napredak u reformi odbrane kada je prošlog meseca BiH poslala 36 deminera u Irak.
Reforma policije je, međutim, drugo pitanje. Napredak je trenutno blokiran jer je vladajuća stranka u Republici Srpskoj – SDS – odbila zahtev Evropske unije da policijska područja moraju na nekoliko mesta prelaziti međuentitetsku liniju razgraničenja.

Znači li to da ćete ponovo nametati svoju volju?
- Ja to neću, niti mogu nametati. Oni koji blokiraju restrukturiranje policije, a što je ključni uslov da BiH otpočne proces pridruživanja Evropskoj uniji, treba da znaju da će njihovo uporno odbijanje dovesti do izolacije BiH, naročito do izolacije RS, i to u vreme kada sve druge zemlje u regionu imaju sporazumni aranžman sa Evropskom unijom.

A hoćete li nametati, tj. ubrzavati izmenu Ustava BiH o kojoj se sve češće debatuje?
- Nipošto! Međunarodna zajednica neće nametnuti novi Ustav jer promene ustava treba da budu dogovorene uz saglasnost sva tri konstitutivna naroda u BiH. Smatram da će vremenom postati neophodno razmotriti koji način je najbolji da se stvori sistem vlade koja će služiti građanima, ali takva debata za sada nije prioritetna. Prioritet je da BiH započne pregovore za potpisivanje Sporazuma o pridruživanju i stabilizaciji sa EU, kao i NATO programu Partnerstvo za mir.

Objavljeno 07.07.2005 u NIN-u broj 2845

Pucanj u usta slobodne reči

“Treba se boriti da se ne donose restriktivni zakoni, koji će u ovom opštem beznađu biti pucanj u usta slobodi medija, što jeste namera ljudi iz senke koji upravljaju ovom zemljom”, kaže Đoko Kesić


Šest godina trebalo je princezi Karolini od Monaka da pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu dobije rat protiv paparaca nemačkih i francuskih tabloida koji su objavili fotografije princeze sa decom i njenog prijatelja, takođe sa decom, dok obeduju u restoranu. Odluka suda, doneta krajem juna 2004, bila je kristalno jasna: mediji su povredili princezino pravo na privatnost, zagarantovano Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.

U Srbiji se trenutno vodi više od 300 postupaka u kojima neko traži da mu se na ime duševnih boli, povrede časti i ugleda, klevetanja, uvrede... plati. Oko trećinu tužbi čine one na račun dnevnog lista “Kurir”. Kako Đoko Kesić, glavni i odgovorni urednik ”Kurira” tvrdi, uglavnom nema tužbi koje ovaj list terete za narušavanje nečije privatnosti. Recimo, ni porodica Dušana Spasojevića zvanog Šiptar nije tužila “Kurir” kada je na naslovnoj strani objavio fotografiju beživotnog Spasojevićevog tela iz koga vire metalne žice kojima se određuje ugao pod kojim je balistički projektil prošao kroz telo.

“Sudski procesi protiv 'Kurira' vode se uglavnom zbog neke klevete. Svaka priča je za sebe. Tako imamo privatnu tužbu Glorije Pavković. Mila Štula nas tuži jer ju je jedan od naših kolumnista na šarenim stranama pomenuo u polurečenici sa kvalifikacijom koja je bogzna kako uvredljiva. Jedna pevaljka nas tuži jer tvrdi da nije pevala na nekom koncertu koji je organizovao JUL u Požarevcu. Mi objavimo da je to neki čovek rekao na sudskom procesu a ona tuži nas. U Kragujevcu nas je tužio čovek koji je prozvan na jednoj političkoj pres konferenciji gde je predsednik gradskog ili okružnog odbora Demokratske stranke izašao pred novinare i ispričao nešto za čoveka koji je direktor lokalne radio-televizije. Sve radio i lokalne televizijske stanice prenele su to, ali tužen je samo 'Kurir'. Ako bismo se držali tog principa, onda ne bismo objavili da je Brežnjev umro”, kaže Kesić. Na pitanje da li veruje da će Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja olakšati, odnosno hoće li zakon o zaštiti podataka o ličnosti odmoći 'Kuriru' da dolazi do informacija, kaže:

“Ne verujem. Premijer Koštunica ima jedno dobro razmišljanje kada kaže da zemlju treba urediti tako da ona u svakom segmentu bude pokrivena zakonom. Bolji je bilo kakav zakon nego da zakona nema i ja to poštujem. Verujem da će ovakvi zakoni zaživeti onda kada loši momci koji su se napljačkali para u ovoj zemlji operu te pare i ulože ih, ovde ili u inostranstvu, i počnu da brane to 'svoje’. E onda će se insistirati na poštovanju ovakvih zakona i prava do poslednje kapi krvi. U ovoj zemlji do tada takvi zakoni biće apsolutno minorna stvar u glavama političara koji ne vladaju ovom zemljom.”

Takođe, Đoko Kesić ne veruje da će novi zakon rešiti problem. “Treba se boriti da se ne donose restriktivni zakoni, koji će u ovom opštem beznađu biti pucanj u usta slobodi medija, što jeste namera ljudi iz senke koji upravljaju ovom zemljom.

Ponavlja se priča kako se tata Kenedi obogatio, ili priča o novoj ruskoj finansijskoj eliti. Mi se od te priče nimalo ne razlikujemo. Nema bogatog čoveka koji može da kaže: ja sam bio borac protiv Miloševićevog režima”, objašnjava Kesić.

Objavljeno 19.05.2005 u NIN-u broj 2838

Guverneru, odakle ti pare?

Slučaj Radovana Jelašića, guvernera Narodne banke Srbije, poslednji je primer nevidljivosti granice gde prestaje pravo javnosti da traži i dobije informacije od javnog značaja, odnosno gde počinje pravo jednog političara da joj ne kaže da njegova nova kuća na Dedinju, kako list “Kurir” tvrdi, košta milion i po evra

“To nije informacija od javnog značaja”, kaže bez oklevanja Rodoljub Šabić, poverenik za dostupnost informacija od javnog značaja. “Da bi nešto bilo informacija od javnog značaja mora da “nastane u radu, u vezi sa radom organa javne vlasti ili da je sadržana u određenom dokumentu.” Uz to se zaboravlja da poverenik Šabić može da poduzme mere tek kada neko podnese žalbu jer je nadležna institucija uskratila informacije.
Građanin ili tabloid mogao bi da računa da će takvu informaciju čekati i 40 dana ako se obrati opštini Savski venac i(li) Odboru za rešavanje sukoba interesa.

Naime, Jelašić je, kao i svaki drugi funkcioner, po Zakonu o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija morao da napiše izveštaj o svojoj imovini, kao i imovini, prihodima i dugovima supruge i krvnih srodnika u prvoj liniji. Ako je kuću kupio posle 31. marta, kad je podneo imovinsku kartu, pre 4. maja tu promenu morao je da prijavi Odboru za rešavanje sukoba interesa. Ako je guverner kuću pazario posle 4. maja, onda mu još nije istekao zakonski rok za prijavu koju ne mora ni da podnosi – ako je na računu prethodno imao (i prijavio) milion i po evra. U tom slučaju zapravo trebalo bi mu se samo diviti: “Zaboga, kako je pametan. Kako je čuvaran. Godine 1995. završavao je magistarske studije u Čikagu a uspeo je da uštedi tolike novce. Zar to nije divno – pravi čuvar narodne banke, zar ne?”

Ukoliko Odbor, posle ko zna koliko duge istrage, utvrdi da je guverner prekršio zakon, može da izrekne samo dve mere – upozorenje i javno objavljivanje preporuke za razrešenje.

Hoće li granica između prava na dostupnost informacija od javnog značaja i prava na zaštitu podataka o ličnosti biti jasnije određena zavisiće na kraju od narodnih poslanika. Ukoliko budu glasali u duhu neprosvećenog apsolutizma, može se desiti da Srbija dobije zakon u kome je privatnost političara jedina svetinja, a jedini ustupak građanima – tzv. poverenik kome se iza leđa podsmevaju jer u kancelariji vlade nema ni stolicu da sedne, a kamoli vladinu podršku i logistiku.

Centar za unapređenje pravnih studija predstavio je novi model Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. U odnosu na važeći Ustav Srbije i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, novi model predstavlja napredak jer građanima garantuje potpuniju zaštitu privatnosti koja u sebi sadrži ukupno 15 različitih prava.

“Još 1998. godine, kada je važeći zakon usvajan, bilo je jasno da je on zastareo jer je s jedne strane jamčio samo zaštitu tajnosti podataka o ličnosti, a sa druge strane članom 13 izuzeo kompletnu evidenciju Službe državne bezbednosti. Ta delimična zaštita privatnosti i to kompletno izuzimanje daleko su od evropskih standarda”, kaže prof. dr Vladimir Vodinelić, direktor CUPS.

Pišući novi model zakona, autori su se trudili da obrada podataka objedini “prikupljanje, beleženje, prepisivanje umnožavanje, kopiranje, prenošenje, pretraživanje, razvrstavanje, pohranjivanje, razdvajanje, ukrštanje, objedinjavanje, objavljivanje, upodobljavanje, menjanje, obezbeđivanje, korišćenje, stavljanje na uvid, otkrivanje, objavljivanje, kopiranje i na drugi način činjenje dostupnim, prikrivanje, izmeštanje i na drugi način činjenje nedostupnim, brisanje, oštećivanje i uništavanje”. Osim toga, tačno se navode slučajevi kada je obrada podataka nedopuštena, kada je potreban pristanak, a kada su oni slobodni.

“Ima posebno osetljivih podataka koji ne mogu večno da se čuvaju. Građanin ima pravo da bude brisan iz raznih evidencija kako ne bi stalno bio žigosan”, rekla je Sara Monteleone, saradnik CIMK, na skupu “Evropski standardi medijskog prava i profesionalne delatnosti u novinarstvu”.

Kako bi se uštedeli troškovi bespotrebnog uvećanja državne administracije, predloženo je da poverenik za zaštitu podataka o ličnosti bude isti onaj koji se brine i o dostupnosti informacija od javnog značaja, s tom razlikom što će mu po ovom slovu zakona mandat trajati pet a ne sedam godina. Prednost ovakvog rešenja počiva na uverenju autora da će izbeći loše iskustvo Slovenije čiji su poverenici u stalnoj zavadi.

“Pretpostavka je da će na ovaj način pravo na privatnost i pravo na slobodu izražavanja, koji su u prirodnom sukobu, biti potpunije zaštićena”, kaže Nemanja Nenadović iz nevladine organizacije Transparentnost Srbija koja je u martu objavila rezultate drugog kruga istraživanja o primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Najdalje od evropskih standarda su uslovi u kojima radi sadašnji poverenik Šabić. Recimo, trenutno najkraći put da se dođe do poverenika jeste preko OEBS-a, pošto u Kancelariji za saradnju sa medijima Vlade Republike Srbije nemaju telefon poverenika jer – on “ne sedi ovde”.

“Zakon je donet u novembru, poverenik je imenovan sredinom decembra i ja zaista ne mogu da shvatim da oni koji su odgovorni do sada de fakto nisu uradili gotovo ništa. Poverenik nije ni buyetska stavka i tek nedavno dodeljene su mu prostorije koje još nisu u funkciji”, kaže Rodoljub Šabić, poverenik za dostupnost informacija od javnog značaja. Osim beskrajnog dopisivanja sa generalnim sekretarom vlade, Šabić je mesecima čekao da Predrag Marković, predsednik Narodne skupštine Republike Srbije, shvati da mora na dnevni red da stavi izglasavanje saglasnosti o službi poverenika koji će brojati oko dvadeset osoba. Iako su Šabićevi akti dobili zeleno svetlo i administrativnog odbora i odbora za informisanje, status kvo potrajaće bar do juna, kada bi ova poslednja 29. tačka dnevnog reda mogla da dođe na red, ako poslanici ne odluče da im je godišnji odmor potrebniji.

Za utehu je da bar građani misle kako im je poverenik potreban. Nekoliko desetina zahteva stiglo je iako su građani zamoljeni da ne pišu žalbe. Pošto je rešio dve žalbe, Šabić je morao građanima da se javno izvini što ne može, kako sam kaže, da izigrava drugostepeni organ u odnosu na ministarstva kad nema ni stolicu na koju treba da sedne, a kamoli pisarnicu i logističku podršku. Ono što je poverenik uspeo da učini, jer mu je u tome pomogao OEBS, jeste objavljivanje vodiča koji na jednostavan način građanima pomaže da bez velikog napora shvate kakve informacije mogu da traže i šta sve mogu da učine ukoliko im se željene informacije uskrate.

“Posebno mi je drago što će ovaj priručnik biti preveden i na nekoliko jezika nacionalnih manjina koji su u službenoj upotrebi na delu naše teritorije. Od dolaska Miloševića na vlast to se nije radilo i nadam se da će u nekoj daljoj fazi ovaj priručnik biti preveden i na ostale jezike nacionalnih manjina”, kaže Šabić.

Ukoliko se građani budu žalili povereniku za zaštitu podataka o ličnosti, prema ovom modelu zakona poverenik će moći da odredi novčane kazne od 5 000 do 50 000 dinara. Na pitanje da li vlasti i dalje ostaje mogućnost da umesto zaštite privatnosti građana zapravo efikasno suzbija slobodu medija, Šabić kaže: “Problem sile i medija postoji. S jedne strane imamo slobodu medija koja je otišla u drugu stranu i imamo uticaj ne vlasti kao mehanizma, već pojedinaca i grupa koji imaju silu da medije usmere u određenom pravcu.”

Objavljeno 19.05.2005 u NIN-u broj 2838

General Dragoljub Draza Mihajlovic, photo: Artur Dzibilijan 

Dug koji se ne može vratiti

Američki veterani Drugog svetskog rata Đorđe Vujnović, Artur Džibilijan i Kler Mus Grov govore čime ih je Dragoljub - Draža Mihailović zadužio

Odlikovanje Legija zaslužnih četničkog generala Dragoljuba Mihailovića skupljalo je prašinu 57 godina – od 29. marta 1948. kada je Hari S. Truman posthumno odlikovao ubijenog generala, pa sve do 9. maja 2005. godine kada je orden iz drhtavih ruku devedesetogodišnjeg Đorđa Vujnovića, nekadašnjeg obaveštajaca Američke strateške službe (preteče današnje CIA), skliznula u ruke dr Gordane Mihailović.

Gotovo krišom, bez političara, pompe, podmetanja novinarskih diktafona i sevanja bliceva, u tišini američke rezidencije na Dedinju kćerki četničkog generala, koja je u istom ratu bila na strani partizana, američki veteran Artur Džibilijan darovao je album pohabanih korica sa fotografijama koje su nastale tokom boravka u štabu Draže Mihailovića.

- Generala pamtim kao velikog i jednostavnog čoveka. Bio je vojnik pre svega. Kad sam ga molio da krene sa nama u Italiju kako bi sa slobode nastavio borbu, odbio me je: “Moje je da ostanem uz svoj narod”, priča za NIN nekadašnji radio-operater Artur Džibilijan, od milja zvani džibi, koji je od početka jula do 26. decembra 1944. godine organizovao evakuaciju više od 500 američkih i nekoliko britanskih, odnosno ruskih vojnika iz Srbije i Bosne i Hercegovine.

“Ako smo izgubili nekog, to je bilo pre nego što su došli u generalove ruke. Srpski četnici su nas štitili, delili su ono malo hrane što su imali, a ranjene lečili najbolje što su umeli. Bilo je da Amerikanac dobije poslednje parče bajatog hleba, a da četnik ostane gladan”, pripoveda džibilijan naglašavajući da su četnici oskudevali ne samo u hrani, lekovima, već i u municiji i naoružanju. Ipak, koliko se seća, “par toplih cipela bilo je nešto najdragocenije što se moglo zamisliti u Preljanima.” Među američkim vojnicima postojao je prećutni dogovor da oni koji odlaze, ostave četnicima cokule kako ovi ne bi nogu umotanih u tanke krpe po snegu morali da marširaju. Otud toliko fotografija američkih vojnika koji se, nogu umotanih u vreće, smeju.

Koliko Džibilijan pamti, Amerikanci nisu izgubili nijedanog vojnika, odnosno avion. Njegove reči potvrđuje i sećanje Vujnovića koji je krajem novembra 1943. iz Vašingtona, preko Kazablanke i Kaira, nekako stigao u italijansku luku Bari odakle je do decembra 1944. koordinirao operaciju “Heljard” (Predvorje pakla).

“Moj posao je bio da stvorim i nesmetano održavam vazdušni most između nas i generala Draže Mihailovića koji nam je najpre poslužio da ubacimo nekoliko naših ljudi, a potom da evakuišemo one koji su oboreni pri povratku sa misija u Bugarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj, duboko iza neprijateljskih linija”, objašnjava Vujnović dodajući da je operacija počela tek u julu 1944.
Vujnoviću je nejednom zaprećeno disciplinskim merama jer je pretpostavljenima umeo u lice da kaže kako svesno lažu kada sve ratne zasluge pripisuju samo Titu i partizanima.

“Da su Britanci saznali da je Džordž (Vujnović) uspeo da izmajmuniše pošiljku od 600 pari cipela kao i nešto hrane i lekova za Dražu i njegove ljude – izveli bi ga pred vojni sud”, ubacuje se Džibilijan.

Jedan od 500 spasenih je i Kler Mus Grov, nišandžija koga su 13 jula 1944. godine Nemci oborili kada se vraćao iz akcije u Hrvatskoj. Sutradan je Grov peške napustio kuću. Srećom, brzo je naišao na četnike, ali marš u Dražin štab u Preljanima je potrajao tri nedelje.

“U Dražinom štabu u Prenjanima sam upoznao Džibija i generala. Dva dana pre evakuacije general Mihailović je izvršio smotru svojih ljudi. Potom je prišao svakom od nas i rukovao se. Sećam se da je imao snažan i prijatan stisak i da je imao pogled vrlo tužnog, da ne kažem razočaranog čoveka. Kao da je već tada znao da su ga saveznici izdali, ali ipak nikad niko to nije osetio u njegovom ophođenju”, objašnjava Grov koji je 13. avgusta 1944. godine kročio u slobodu.

Na pitanje, kako je moguće da sa sedam različitih lokacija “dakote 3” , koje nose svega 20 ljudi, mesecima uzleću i sleću na okupiranoj teritoriji a da ih Nemci ne otkriju, Vujnović objašnjava da su Nemci znali ali nisu mogli ništa. Saveznici su imali apsolutnu dominaciju u vazduhu, a Nemcima nije bilo lako da otkriju koja se od improvizovanih pista-livada koristi.

“Osim toga, imali smo potpunu zaštitu generala Mihailovića. Najjača koncentracija Nemaca bila je tada u Čačku i da bismo mi i avioni bili potpuno obezbeđeni, general Mihailović postavio je svoje ljude između”, objašnjava Vujnović pretpostavljajući da je u tom trenutku Draža Mihailović pod direktnom komandom imao svega dvanaest hiljada loše naoružanih ali srčanih četnika.

Na vest da je Draža Mihailović uhapšen i da se protiv njega vodi sudski proces u kome se između ostalog tereti za veleizdaju, Vujnović, džibilijan i Grov pridružili su se grupi američkih vazduhoplovaca koji su pred sebe stavili dva cilja. “Prvi je bio da preko naše vlade primoramo Tita da suđenje organizuje na nekoj neutralnoj teritoriji, jer smo znali da u Jugoslaviji general Mihailović neće imati fer suđenje i mogućnost da se istinski brani i odbrani. Drugo, želeli smo da svedočimo u njegovu korist. Hteli smo da istina bude izgovorena”, kaže Vujnović, dodajući. “Tito je, jednostavno, odbio sve rekavši kako SAD nema prava, ne sme, da se meša u unutrašnju politiku Jugoslavije.”

Vojnovića, Džibilijana i Grova donekle teši to što je na šezdesetogodišnjicu Pobede nad fašizmom potomcima generala Mihailovića njihova zahvalnost bar simbolično izražena uručivanjem Legije zaslužnih.

“Prema generalu Mihailoviću imamo dug koji ne možemo vratiti. Mi generalu Mihailoviću dugujemo svoje živote”, kaže Vujnović koji je od Draže Mihailovića dobio jedno pismo, jedan telegram i kamu koju su četnici napravili za svog generala.

Objavljeno 12.05.2005 u NIN-u broj 2837

www2.24h.com.vn/ news.php/116/28603
 

Nećeš me upecati

Najveći nedostatak onlajn trgovine je što korisnike na Internetu vrebaju zli hakeri koji će učiniti sve da ćape pare sa bankovnog računa žrtve, a da apsurd bude veći – sama žrtva pomoći će im u tome

U nas se još sve plaća novcem tako da su trenutne šanse da postanete phising žrtva relativno male. Čak i ako ste ponosni vlasnik kartice neke od banaka, teško da ćete preko, recimo, aukcijske kuće http://www.ebay.com ili http://www.amazon.com okušati radost i užas globalizacije znanu kao onlajn trgovina. Većina banaka kod nas “štiti” svoje klijente tako što im kaže da to čine na sopstvenu odgovornost i da se ne odobrava trošenje para preko Interneta.

Međutim, ko ima pravu pravcatu kreditnu karticu, a ne želi da odoli iskušenju da na već nekom sajtu pazari nešto, automatski je kandidat za potencijalnu phising žrtvu i zato je dobro znati bar nekoliko osnovnih sitnica o ovom bauku informativnog društva.

Stručnjaci se još ćeraju oko toga da li sama reč phising potiče zapravo iz fišinga (fishing) pecanje, tj. maskirano hvatanje soma na bućkalo, ili je u samoj srži ove reči upozorenje da tu nešto smrdi (fishy). Kako god bilo, slovo f dobilo je latinski oblik iz čisto praktičnih razloga – na monitoru f može se pobrkati sa slovom l i i, dok ph liči samo na sebe. A čitava stvar funkcioniše tako što prevaranti šalju lažne imejl (e-mail) formulare kako bi potencijalne žrtve uverili da im poruku šalje poznata banka ili firma koja se bavi onlajn trgovinom. Ko odgovori na ovakav imejl šaljući podatke od adrese do broja kreditne kartice (i socijalnog osiguranja) – upecao se.

Sudeći po izveštaju Anti-Phising Work Group http://www.antiphising.org čiji je osnivač Tumbleweed Communications – http://www.tumbleweed.com (okuplja firme za onlajn trgovinu, banke, Ministarstvo odbrane SAD itd.), takvih je mnogo. U odnosu na decembar 2003. godine broj registrovanih napada skočio je za 163 odsto, a od januara do aprila ove godine broj žrtava porastao je za 60 odsto.

Najviše njih prevarilo se tako što je trgujući na eBay sajtu (koristeći PayPal) primilo imejl u kome treba kliknuti link kako bi se potvrdila registracija ili kupovina. Druga, nešto ređa varijanta je da se praktično ponovo prolazi kroz proces registracije koji uključuje ponovno davanje broja kreditne kartice i poslednje četiri cifre sa poleđine kartice. Od trenutka kada kliknete link ili imejl “vratite” eBay, zli haker je preusmerio žrtvu na željeni sajt i sada samo treba čekati. Prvom prilikom kad žrtva upotrebi korisničko ime, lozinku i kreditnu karticu, prevarant dobija informacije koje potom koristi preuzimajući identitet svoje žrtve kojoj će svakog meseca skidati, recimo, sedam dolara i proći će nekoliko meseci pre nego što u izveštajima iz banke identifikujete da tu nešto nije u redu.

I kao što srpski ministar finansija preporučuje u nekim drugim slučajevima, najbolje je celu stvar odmah prijaviti, jer će banka pokrenuti istragu. Sporna kartica biće zamenjena novom i ako je reč o ozbiljnoj banci, nadoknadiće žrtvi otet (retroaktivno tri meseca unazad) 21 dolar, što će biti slaba uteha žrtvi i ovako poljuljanog samopoštovanja, koja tek treba u banci da otrpi “peglanje”, tj. poduku kako da ne ponovi istu glupost. Nevolja je što lažni imejlovi jesu dosta verna kopija onog što inače dobijete od onlajn kompanija, banki... Primeri PayPal lažnjaka mogu se naći na http://home.pcisys.net/tbc/misc/phish001.htm .

U banci će reći da je svaki imejl koji traži hitne finansijske informacije krajnje sumnjiv, naročito ako nema elektronski potpis, ako nije personalizovan i ako nagovara da se hitno treba javiti. Ukoliko je radoznalost klijenta tolika da će crći ako ne klikne na link u imejlu, bolje je otvoriti sa brauzera (Internet Explorer, Mozilla, Opera, šta ko već ima) iskopiran link. Još mudrije je telefonom zvati kompaniju, banku... Za svaki slučaj, nije loše “skinuti” sa Interneta program koji će blokirati ovakve napade. Mnogi preporučuju http://www.earthling.net/earthlinktoolbar koji ne mora nužno biti i najefikasniji jer se situacija na Mreži menja u treptaju oka.

A da to i nije tako lako, čak ni onima u banci, pokazalo se na nedavno završenom Globalnom simpozijumu za upravljanje rizikom, održanom u San Dijegu (Kalifornija, SAD). Kako bi se obračunao sa ovim đavolom, MasterCard napravio je pakt sa NameProtect http://www.nameprotect.org , firmom specijalizovanom za otkrivanje digitalnih prevara. Ideja je da se prevaranti, koji su sve veštiji i oprezniji, hvataju pre nego što stave mamac na udicu. Ovi iz NameProtect muvaće se po diskusijama, forumima i drugim mestima gde se nevaljalci okupljaju, ćaskaju o tome koga su poslednjeg zeznuli i, što je najvažnije, gde razmenjuju ukradene brojeve kreditnih kartica. Kad naiđu na neki vruć trag, odmah će to dojaviti momcima iz MasterCard-a koji će alarmirati policiju i korisnike koji, između ostalog, od sada pa nadalje ne bi smeli devojačko ime svoje majke da koriste kao deo lozinke ili odgovor na pitanje kada zaborave svoje korisničko ime ili lozinku.

Jug Srbije

Čekajući proleće

Istina o pogibiji albanskog dečaka na granici SCG i Makedonije mora se što pre reći, pre nego što političke manipulacije i Srba i Albanaca uvedu Preševsku dolinu u novi rat

U Oraovici, selu gde su maja 2001. godine združene snage bezbednosti uz pomoć 63. padobranske brigade i tenkova slomile otpor OVPMB, na kapiji ispred zidom ograđene, nemalterisane porodične kuće, stajali su promrzli i premoreni muškarci. Trudeći se da prikriju boli isprate sve one koji su došli da im izjave saučešće zbog pogibije njihovog sestrića Dašnima Hajrulahua pokazivali su na dva bela, plastična stola na kojima su pored Dašnimove fotografije i poslužavnika prepunog cigareta stajale dve velike školske sveske za sve one koji su želeli da upišu reči utehe, a takvih je u svakoj svesci bilo više od tri stotine.

Petnaestogodišnji Dašnim Hajrulahu, učenik prvog razreda Srednjetehničke škole u Preševu stradao je vraćajući se iz Makedonije kod sela Miratovac. Tragičnu vest porodica Hajrulahu nije dobila od vojske ili policije već od poznanika.

“Kasno po podne počeli su da zvone telefoni i javili su nam. Zvao me je i jedan novinar i molio sam ga da malo sačeka da pusti ime, jer još ni ocu nisam rekao”, kaže Ajet Hajrulahu, stric nastradalog dečaka, koji je bio kod ujaka sa makedonske strane granice.

“Njegovi su razvedeni i sa majkom se čuo samo telefonom. Ona sada živi u Belgiji, ali je brinula o njemu i slala je poklone i pare jer zna da je moj brat bolestan i nema mnogo para a ima još troje dece”, priča Ajet.

Ono što, između ostalog, pominje većina Albanaca u Preševskoj dolini, jeste to što su izraze saučešća izostali od Srba.
“Nismo izrazili saučešće. Radi se o Preševu i pitanje je kako bi nas primili”, kaže Svetislav Veličković, predsednik nevladine organizacije Odbor za ljudska prava - Bujanovac, dodajući da zaista žali zbog pogibije dečaka, ali da treba sačekati zvanične rezultate istrage, kao i da oni, Albanci, “moraju da se nauče da ovo nije bašibozuk već država Srbija”.

Po mišljenju Šaipa Kamberija, predsednika Odbora za ljudska prava u Bujanovcu.
“U ovako napetoj političkoj situaciji jedna takva reakcija bi imala i pozitivne efekte”. Kao i drugi
Albanci on “sumnja” da će se voditi temeljna istraga.
“Ovo nije prvi put da ljudi ginu kod Miratovca. Agim Aguši koji se sa Bajramom Sulejmanijem traktorom vraćao iz njive, ubijen je 2001. Tada su nam obećali temeljnu istragu, a na kraju su nam u Koordinacionom centru samo rekli da je vojnik koji je pucao, bio mentalno poremećen. Sada Davinić i Čović i drugi srpski političari prejudiciraju rezultate istrage i tvrde kako je po sredi rikošet. Zaista mislim da nije na njima, već na balističarima da to kažu”, priča Kamberi.

Osman Sulejmani iz sela Miratovac kaže da je 7. januara orao na svojoj njivi na čijem se kraju nalazi mala vojna osmatračnica.
“Uzorao sam pola njive kad je došao vojnik koji mi je pretio i pazio na mene sve dok nisam završio. Tri brazde pred kraj čuo sam neku buku. Učinilo mi se da je nešto u menjaču puklo i da je ispao iz brzine. Nisam zaustavio traktor. Kad sam završio krenuo sam prema Malim livadicama i okrenuo kući, a vojnik je otišao na suprotnu stranu niz njivu.Kad sam se popeo na brdo, video sam grupu vojnika, njih oko petnaest, kako trče gore-dole. Pošto su me tri puta do sada tukli kad sam bio u njivu, ja sam gledao da što pre izađem na glavni put. Na ulasku u selo dočekala su me deca i pitali su me: Čika Osmane, šta se desilo? Ja sam otišao kući da ostavim traktor i onda sam sa ostalima krenuo ali nismo prilazili vojnicima”, priseća se Sulejmani.

Za razliku od Sulejmanija, Orhan Redžepi, lider Pokreta za demokratski progres i bivši pripadnik OVPMB, kaže, bez mrvice sumnje, “taj dečak je namerno ubijen. Ubijen je, iz snajpera tačno u grlo!”

Cilj ubistva Dašnima Redžepi vidi u sklopu najavljivanja “vrućeg proleća”, odnosno pokušaja da se nekoliko albanskih funkcionera koji su kao i on bivši pripadnici OVPMB izazovu - da naprave nešto nepromišljeno. Međutim, to se neće desiti jer “imamo konsenzusno političko veće koje se jasno opredelilo za nenasilne, političke opcije”.

Redžepi navodi da bi zbog inertnosti Beograda “moglo da dođe do porasta uticaja ekstremnih snaga” i da čak i njegov ugled može postati bezvredan i da je zato “neophodna hitna politička i bezbednosna intervencija.”

Način da se izbegne eventualna eskalacija političke situacije i nasilja na jugu Srbije Redžepi vidi kroz uključenje albanskih zahteva u novi ustav Srbije. “Najbolje bi bilo kad bi se konačni status Preševske doline rešavao zajedno sa konačnim statusom Kosova.” Redžepi podseća da je na referendumu 1992. 97,5 odsto Albanaca bilo za priključenje Kosovu.

Ljutnju među srpskim političarima izazvala je vest da odbornici u Preševu nisu hteli da razgovaraju sa Nebojšom Čovićem. Albanci su obrazložili da se Čović pojavio samo pola sata pre protesta 10. januara.

Politička manipulacija i proizvodnja netačnih, nepotpunih informacija o pogibiji albanskog dečaka na granici SCG i Makedonije ponovo je otvorila sve nezalečene rane između Srba i Albanaca u Preševskoj dolini. I sve su izvesniji novi protesti kada nikog neće zanimati rezultati istrage o smrti Dašnima Hajrulahua i jer se upravo sprema, ono što je Boris Tadić, predsednik Srbije rekao da ne sme da se dogodi - rat na jugu Srbije.

Objavljeno 13. januara 2005. godine u nedeljniku NIN broj 2820.