VOJNO ŠKOLSTVO I PROFESIONALIZACIJA

Od Stepe i Putnika do profesionalca

General Jovan Mišković, načelnik Vojne akademije i predsednik Srpske kraljevske akademije, rekao je: „Oficir koji iz škole izađe, a vojnu nauku savremeno ne prati i konstantno se ne usavršava, postaje šarlatan ili zavezana vreća“

Vojna akademija je proslavila 160 godina postojanja podsećajući na trenutke herojske prošlosti. Međutim, od stare slave se ne živi, na ovoj prestižnoj visokoškolskoj ustanovi poslednjih nekoliko godina uveliko se radi na prilagođavanju studijskih programa novom vremenu, konceptu kolektivne bezbednosti i profesionalizaciji Vojske Srbije. Zadatak je jasan i složen – školovati novi soj oficira. Ako plan bude sproveden u delo posebna akademija (viša škola) postojaće za podoficire, dok će se vojnici slati u centre za obuku.

Vojna akademija je jedan od strateški ključnih činilaca u profesionalizaciji Vojske Srbije jer treba da iznedri oficire koji su u stanju da pravo iz školskih klupa stanu pred jedinicu gde vojnik ima više borbenog iskustva nego oni – komandanti. Težište školovanja oficira pomera se od obuke regruta, ka ovladavanju znanjima i veštinama za izvođenje operacija, komandovanje i upotrebu jedinica.

„Profesionalizacija će ključno uticati na rukovođenje i komandovanje koje imamo na svim nivoima studija. Najosetljivije su osnovne studije jer su kadeti i kadetkinje mladi, bez iskustva“, kaže brigadni general Mladen Vuruna, načelnik Vojne akademije i dodaje: „ Naš je posao da obučimo oficire koji će sutra stati ispred profesionalaca, koji će znati da su to ljudi s više iskustva nego on(ona) i da ne sme da ih se plaši, već mora da zna kako da njima upravlja i komanduje“.

Osim što će morati da promene logiku i da nauče ne samo da naređuju već i da slušaju ljude koji su pod njihovom komandom, oficiri budućnosti veštije će se sporazumevati i sa medijima i sa civilnim ogranizacijama i strukturama. Kako iskustvo međunarodnih trupa u Avganistanu, Iraku i drugim misijama pokazuje, snalažljivost će takođe biti na ceni. Na Zapadu oficire uglavnom uče procedurama, a na terenu se pokazalo da vojnici upadnu u galimatijas nepoznatih kultura, jezika i organizacija i nemaju adekvatno rešenje. Potrebna je veština kontrolisane improvizacije.

Deficitarni kadrovi su tehnolozi u oblasti baruta i eksplozivnih materija, a veliko interesovanje postoji za telekomunikacije, logistiku i menadžment odbrane.

„Namenskoj industriji nedostaje kadar, jer je poslednja generacija 1993/94. godine sa Vojnotehničkog fakulteta u Zagrebu prešla u Beograd da završi školovanje“, kaže Vuruna. Na Akademiji je nekoliko kabineta opremljeno novom telekomunikacionom opremom tako da sada čak i komandir voda ili čete (što je do juče bilo nezamislivo) komuniciraju aparatom u koji je upakovano sve – telefon, internet i intranet. Oficiri za komunikaciju koriste i male laptope, mobilne telefone sa velikim ekranima a celokupna komunikacija je, naravno, kodirana.

Takođe, profesionalizacija će uticati i na logistiku. Do sada je vojska imala svoje kapacitete za održavanje, snabdevanje itd. U budućnosti logističar će više ličiti na menadžera ili dobrog organizatora, a outsorsing dobija na značaju. Vojna akademija, gde oko 60 ljudi priprema hranu, više će ličiti na engleske vojne koledže gde niko ne kuva, već snabdevanje preuzimaju firme specijalizovane za ketering.

Međunarodnu saradnju Vojna akademija razvija pre svega sa Belgijom, Mađarskom i Italijom. Strani studenti mahom se školuju za komandante brigada. Dobijaju sva neophodna vojna znanja za obavljanje svih dužnosti u vojsci - zaključno sa načelnikom generalštaba. Studije za strance koštaju od 35.000 do 40.000 evra, dok je komandno-štabno i za general-štabno školovanje isto za sve – od 11.000 do 12.000 evra. Najviše „gostiju“ je iz Bosne i Hercegovine (oba entiteta) Crne Gore, Makedonije, nađe se neko iz Rusije, Turske, ali bilo ih je i iz Kine i SAD. Velika grupa, dvadesetak oficira, iz Alžira je na masteru iz tehničke oblasti, što možda i nije iznenađujuće jer je ova zemlja i jedan od najvećih kupaca domaće namenske industrije.

„Nesvrstane zemlje, kao Alžir, Libija, Irak i Sirija nisu htele da obučavaju svoje oficire kod bivših kolonizatora i zato su dolazili kod nas na školovanje. Sada su `naši đaci` na važnim pozicijama i polovina njih još dobro govore srpski jezik“, objašnjava Vuruna.

Planovi, želje i oprema pre svega će zavisiti od raspoloživih materijalnih sredstava. Za 2010. godinu Vojna akademija je tražila 1.271.392.800 dinara iz budžeta Republike Srbije i računala na oko 18.796.100 dinara sopstvenih prihoda. Dobijeno je oko 36 odsto manje od očekivanog, svega 805.375.000 dinara. Akreditovana je kao visoka škola akademskih studija sa pet osnovnih studijskih programa i četiri diplomska, master programa. Takođe, radi se na osnivanju univerziteta odbrane koji bi činili Vojna akademija i Visoka škola integrisanih akademskih studija medicine koja je osnovana pri VMA: „Doktorske studije su nam važne zbog nastavnog kadra, konkurisanja za projekte koje raspisuje Ministarstvo nauke i tehnološki razvoj. Dobili smo potvrdu da su prihvaćena tri programa doktorskih studija: vojnomašinsko inžinjerstvo, menadžment u odbrani i vojna medicina, a otvoreno je još jedno poglavlje zajedničkih studijskih programa sa univerzitetima u Srbiji“, kaže Vuruna i dodaje da akademija ima visok rejting: „U žiži smo interesovanja, ne samo u regionu, nego i šire zbog političke situacije i ratnih iskustava iz 1999. godine. Za vojnike je to interesantno jer su uprkos premoći Alijanse naši vojnici i jedinice relativno malo stradali.“

Prvi januar 2011. godine je dan D, rok kada će, valjda, Vojska Srbija postati profesionalna armija. Time se napušta sistem popunjavanja vojske na temelju opšte vojne obaveze, koji je uveo još kralj Milan Obrenović. Kako bi sve izgledalo lepše nego što jeste, uvek se pomene kako modernizacija nije preduslov za profesionalizaciju, što je tačno, ali jedno bez drugog nema gotovo nikakvog smisla. Uostalom, šta će nam profesionalna ili bilo kakva armija ako poseduje kamione i avione starije od prosečnog građanina ove zemlje? Sve se banalizuje poistovećivanjem profesionalizacije sa ukidanjem vojnog roka i(li) smanjivanjem ljudstva. Protivnici naglašavaju kako je profesionalni, dobro opremljen vojnik prevelik luksuz za ovu siromašnu državu.

Iz vojnog vrha poručuju da to nije baš tako jer jedan „profi“ vredi koliko dva vojnika na odsluženju vojnog roka. Trenutno oko 5.000 vojnika služi vojni rok, a 6.000 su profesionalci. Sa oficirima i podoficirima u Ministarstvu odbrane i VS, to je oko 28.000 pripadnika.

Planirano je da celokupni sistem odbrane čini oko 36.000 ljudi. Ministarstvo odbrane trebalo bi da broj zaposlenih smanji sa 11.500 na 8.500, dok je 2.000 mesta rezervisano za one koji žele dobrovoljno da služe vojni rok.

„S obzirom na to da je jedan vojnik u centru za obuku, a drugi u jedinici, dolazi se do zaključka da je potrebno izdvojiti 40 odsto manje novčanih sredstava za profesionalce nego za vojnike na služenju vojnog roka“, kaže pukovnik Stevica Karapandžin iz Uprave za ljudske resurse (J-1) Generalštaba VS i dodaje: „Jedan profesionalni vojnik bi koštao dnevno 23,03 američkih dolara, od toga 12,23 su personalni, dok operativni troškovi iznose 10,80 dolara“.

Ko zagrebe još, otkrije da je u početku sve to malo skupo. Naročito obuka. A posle će, kao, biti bolje jer se silne pare štede na smeštaju i hrani.

„Troškovi obuke profesionalnog vojnika su na početku veći, ali posle dva-tri meseca se znatno smanjuju. Kod vojnika na služenju vojnog roka troškovi su stalno isti, tokom cele godine, jer se ’generacije vojnika’ smenjuju“, tvrdi Karapandžin.

Profesionalni vojnik je univerzalan vojnik. U glavama građana on je zdrav i stasit, visok bar 180 centimetara, bez mrvice sala (plave oči nisu obavezne), mentalno uravnotežen, emotivno zreo za svojih najviše 30 godina i sa završenom srednjom školom. Takav vojnik zaposlen je na određeno vreme a država mu uplaćuje socijalno, zdravstveno i penziono osiguranje. Zauzvrat on(a) je spreman da ga država pošalje na bilo koji zadatak u zemlji i inostranstvu. Recimo u Čad, Liberiju, Kongo i na Obalu Slonovače gde je do sada 34 pripadnika VS (mahom vojnih lekara, medicinskih tehničara i vojnih posmatrača) dalo svoj doprinos u međunarodnim misijama. Od troškova tu su naravno i plate.

Za očekivati je da ona bude bar onolika koliko je Dragan Šutanovac, ministar odbrane, planirao - „duplo veća od prosečne plate u Srbiji“ (prosečan neto lični dohodak iznosio je 29.929. dinara u januaru).

Ipak, kad se profesionalizacija završi i kad se vojska navikne na novu realnost, ključno pitanje je šta raditi sa obučenim profesionalcima? Kako ih uposliti i kako im obezbediti da se tokom celog života usavršavaju. Jer, kao što je svojevremeno general Jovan Mišković, načelnik Vojne akademije i predsednik Srpske kraljevske akademije, rekao: „Oficir koji iz škole izađe, a vojnu nauku savremeno ne prati i konstantno se ne usavršava postaje šarlatan ili zavezana vreća“.

Naprosto, to je takav posao.

Autor: Lidija Kujundžić

Škola za vojskovođe

Nije bilo lako osnovati vojnu školu u Srbiji u 19. veku. Od sticanja autonomnog statusa u okviru turskog carstva bilo je nekoliko pokušaja.

Prva Vojna akademija kod nas osnovana je u decembru 1837. godine u Požarevcu pod nazivom „Knjaževsko-serbska vojna Akademija“. Posle samo nekoliko meseci, već sredinom 1838. godine je ugašena. Razlog, nezainteresovanost knjaza Miloša za njen rad.

Nekoliko godina kasnije Ilija Garašanin predložio je osnivanje Artiljerijske škole smatrajući da bi tako mogla da se unapredi vojna sprema Kneževine Srbije. Državni savet je usvojio taj predlog, a odobrio ga je knez Aleksandar Karađorđević 18. marta 1850. godine. Bila je to prva vojna visokoškolska ustanova u Srbiji, čije tradiciju danas nastavlja Vojna akademija u Beogradu.

Posle srpsko-turskih ratova i priznanja Srbije kao nezavisne države na Berlinskom kongresu 1878. godine Artiljerijska škola je reorganizovana. Najviša vojna škola u Srbiji postala je „naučni i vaspitni zavod za spremu mladića za oficirska mesta i spremu mlađih oficira u obrazovanju za specijalne rodove vojske i struke“.

Akademija je rad prekidala nakratko, tokom ratova.

Krajem Drugog svetskog rata, u novembru 1944. godine osnovana je Vojna akademija Demokratske Federativne Jugoslavije, a školovanje na njoj počelo je u februaru 1945.

Završetkom Drugog svetskog rata odlučeno je da akademija ne bude više opštevojna, već da pitomci nastave školovanje u posebnim vojnim učilištima po rodovima. U 15 vojnih učilišta, školovanje je trajalo od 14 meseci do dve godine. Konačno, 1952. godine škola je dobila naziv Vojna akademija JNA i bila je zadužena za školovanje svih rodova kopnene vojske, a školovanje je ubrzo produženo na četiri godine.

Od 1991. godine oficiri rodova školuju se u Vojnoj akademiji, a oficiri službi u Vojnotehničkoj akademiji. Jedinstvena Vojna akademija je poslednje četiri godine na jednoj lokaciji u Beogradu, na Banjici.

Među hiljadama onih koji su u prethodnih vek i po školovani na Vojnoj akademiji neki su ostavili neizbrisivi trag.

General Jovan Mišković bio je najobrazovaniji oficir svog vremena. Kao komandant učestvovao je u srpsko-turskom ratu, bio načelnik Glavnog generalštaba. U dva navrata bio je ministar i postavio je temelje moderne srpske vojske.

Najznačajnije srpske vojskovođe školovale su se na Vojnoj akademiji, vojvode Radomir Putnik, Živojin Mišić, Petar Bojović i Stepa Stepanović. Putnikove zasluge za razvoj srpske vojske, Mišićevo vođenje Kolubarske bitke, pobede u Kumanovskoj i Bitoljskoj bici pod komadom Petra Bojovića ili podvig Stepe Stepanovića na Ceru zlatnim slovima upisani su u anale srpske vojske, ali i u udžbenike istorije.

Kada je u pitanju novija istorija Vojne akademije sa ponosom se ističe ime Milana Tepića. Poginuo je u septembru 1991. godine ne dozvolivši da skladište municije u okolini Bjelovara padne u ruke protivnika. Načelnik štaba 63. padobranske brigade, potpukovnik Goran Ostojić, nastradao je kod Junika 1998. godine u zasedi albanskih terorista. Heroji poslednjih srpskih ratova su i general-pukovnik Ljubiša Veličković i major Zoran Radosavljević, stradali tokom NATO bombardovanja. Radosavljević, jedan od najboljih učenika Vazduhoplovne vojne akademije, kao pilot MIG-a 29 nastradao je 26. marta 1999. godine u borbi sa NATO avionima.

Pukovnik Zoltan Dani, danas penzioner, komandovao je obaranjem nevidljivog bombardera F 117.

Ima, međutim, i onih oficira koji su ponikli na Vojnoj akademiji koji se ipak nerado pominju u vojnim krugovima. Jedan od njih je Dragutin Dimitrijević Apis, koji je komandovao majskim prevratom 1903. i ubistvom kraljevskog para Obrenović.

Pitomac Vojne akademije bio je i Agim Čeku koji je tokom građanskog rata u Hrvatskoj pristupio hrvatskoj vojsci, a krajem devedesetih učestvovao u stvaranju Oslobodilačke vojske Kosova. Najvišu vojnu školu kod nas završili su i generali Ratko Mladić i Nebojša Pavković. Haški tribunal tereti ih za najteže zločine počinjene tokom ratova u Bosni i Hercegovini, odnosno na Kosovu i Metohiji.

Autor: Žana Bulajić

Objavljeno 25. marta 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3091