DOSIJE: SRBIJA i NATO

Politička upotreba emocija

Spektar srpskih stavova o NATO kreće se od apsolutne negacije do podrške, opterećen je snažnim emocijama i podložan manipulacijama

Nijedna tema u Srbiji nije toliko podložna emocionalizaciji kao sve što se tiče NATO-a. I baš zbog toga što je u vlasti emocija, a ne znanja, ova tema podložna je političkoj instrumentalizaciji. Tako je moguće da bez ikakvog racionalnog razloga plane politička debata o tome da li Srbija treba ili ne da uđe u NATO, hoće li se o tom pitanju raspisivati referendum ili ne. Mora li to sad ili kasnije, odnosno, šta je korisnije: da preventivno demonstrira svoju volju ili da to učini kad dobije poziv da pristupi NATO-u.

Argumentacija svih zainteresovanih opisala je začas pun krug, od apsolutnog protivljenja do bespogovornog podržavanja, i pri tome je zanemarena “sitnica” da Srbija uopšte i nije pozvana da pristupi NATO-u. Ali, kao da to nikome i nije važno, jer ovde se jednostavno ne propušta prilika za ispipavanje političkog pulsa javnosti pa makar teme bile potpuno virtuelne. Štaviše, one su i najdelotvornije u političkoj manipulaciji.

Doduše, kao povod za veliku buku i zbijanje redova antievropskih izolacionista i političkih partija koje u poslednje vreme imaju problem sa rejtingom, poslužili su disonantni tonovi koji su se mogli čuti i unutar Demokratske stranke. Ministar Vuk Jeremić je rekao da Srbija ne razmišlja o ulasku u bilo kakav vojni savez “ni sa NATO-om ni sa Rusijom“ i da je NATO izgubio „naše poverenje zbog uloge koju je odigrao u stvaranju, obučavanju i formiranju takozvanih kosovskih bezbednosnih snaga”. A ministar Dragan Šutanovac reče da Srbija ne može da bude protiv učešća u ovoj organizaciji, a da se kune u prijateljstvo sa Grčkom, Rumunijom ili Španijom, koje su članice NATO jer se u svetu ovakva vrsta licemerja ne trpi.

Podstaknute su tako priče ne samo o dve struje i nesporazumima u vladajućem vrhu, nego i o tajnim namerama da se Srbija uvuče u NATO. Bilo je to, naravno, dovoljno da se tema NATO zgrabi kao političko oružje par exelance i na bubnju nacionalnih emocija okupe patriotske snage kojih je, bar ako se meri po otporu NATO-u, prilično. Jer, nepoverenje u Severnoatlantski savez tradicionalno kod Srba ima ideološki i(li) emotivni patos. I od svih međunarodnih ogranizacija, on ima najgori imidž. U trenucima najveće podrške pre skoro četiri godine, a u vreme učlanjenja Srbije u program „Partnerstvo za mir“, za Alijansu je bilo jedva 35 odsto građana. Najnovije Galupovo istraživanje javnog mnjenja, u kome je učestvovalo 1.200 punoletnih građana, pokazuje da smo se vratili unazad.

„Procenat onih koji su za pristupanje NATO-u značajno se smanjio – ranije, naročito pre proglašenja nezavisnosti Kosova i priznanja koje je došlo od vodećih zemalja Zapada, podrška se kretala između 24 i 28 odsto, a protivljenje između 50 i 55 odsto“, kaže Slađana Brakus, izvršni direktor i direktor istraživanja TNS Medium Gallup, dodajući da je do promene verovatno došlo zbog inicijative 200 intelektualaca, jer je debata koja je usledila ponovo oživela sećanje na 1999. i na angažovanost NATO-a u svetu, pre svega Avganistanu i Iraku.

Ovih dana, emocije su ponovo dostigle mitske razmere. Okidač je bio proglas 200 intelektualaca koji su tražili „blagovremeno raspisivanje referenduma“ kako „nepozvani i neovlašćeni“ ne bi imali prilike da „po svojoj volji i umesto građana“ Srbiju uvedu u NATO.

U raspravi o tome šta bi bilo kad bi bilo Vojislav Koštunica, predsednik opozicione DSS i jedan od 200 potpisnika inicijative o referendumu, smatra da samo građani mogu da donesu odluku o “sudbonosnom pitanju za budućnost zemlje”.
Iako su se prošlog leta Tomislav Nikolić i Vojislav Koštunica dogovorili o borbi za dva zajednička cilja, vanredne parlamentarne izbore i referendum o ulasku Srbije u NATO, naprednjaci sada smatraju da je za Srbiju u ovom trenutku „dovoljna Deklaracija o neutralnosti”.

Deo vladajuće koalicije u nečem se slaže sa naprednjacima: da Srbija ostaje privržena Deklaraciji o vojnoj neutralnosti, kao i da je zahtev o održavanju referenduma preuranjen. Ostatak vladajuće većine G 17 plus, Savez vojvođanskih Mađara i Socijaldemokratska partija Srbije zalažu se za ulazak u NATO. Srpski pokret obnove čak smatra da za članstvo uopšte nije ni neophodan referendum. LDP je jedina opoziciona stranka koja zagovara ulazak u Severnoatlantsku alijansu. Protiv NATO-a, ali i protiv referenduma je stranka haškog zatvorenika Vojislava Šešelja. Radikali navode da bi pristali na referendum samo ako bi ga kontrolisala i opozicija.

Spinovanje priče o neophodnosti referenduma analitičari razumeju kao priliku za opoziciono objedinjavanje.
“Opoziciji očigledno nedostaje zajednički sadržalac, ili se tako čini. Svedoci smo krupnog i ozbiljnog zaokreta u SNS-u koji je od antievropske prerastao u proevropsku stranku i u domaćoj i u stranoj javnosti, pa to više ne može da bude pitanje o kome opozicija može da zauzme zajednički stav – kaže direktor Transparentnosti Srbije Vladimir Goati. Raspisivanje referenduma moglo bi biti “novi cement oko koga bi se okupila opozicija, uprkos razlikama između DSS, NS i SNS”.
U ovom trenutku raspisivanje referenduma nije aktuelno i čista je manipulacija najavljivati ga, kaže i Marko Blagojević, programski direktor CeSID-a koji je oktobra 2009. godine proveravao kako se javnost odnosi prema „Identitetu građana Srbije u kontekstu evroatlantskih integracija“. On se slaže da su bombardovanje i problem Kosova dve prekretnice kada se građani izjašnjavaju o NATO-u i smatra da većina građana Srbije ima distancu i negativno vrednuje ovu organizaciju.

Nalazi CeSID-ovog istraživanja ukazuju, kaže Blagojević, na negativan stav, bilo da je reč o poimanju opšte uloge NATO-a u svetu („NATO služi velikim silama da male zemlje drži u pokornosti“) ili o pojedinačnom odnosu ove organizacije prema našoj zemlji („NATO nas ne bi bombardovao da to nismo i zaslužili našom politikom“).
I srpski analitičari su ovom prilikom izneli različite stavove o NATO-u koji su u saglasju sa stavovima političkih stranaka. Oni koji su protiv bilo kakve saradnje sa NATO-om potkrepljuju to podsećanjem da je NATO bespravno bombardovao Srbiju i naneo joj ogromne ljudske žrtve i materijalnu štetu, da je NATO u stvari „svetski policajac“ i da bi u slučaju ulaska Srbije u NATO srpske trupe učestvovale, a njeni vojnici ginuli, u vojnim misijama širom sveta. Srpsko svrstavanje na stranu zapadne Alijanse razumeju kao svrstavanje protiv Rusije, “našeg tradicionalnog saveznika”. Ocenili su da bi to za srpsku privredu bilo katastrofalno jer bi dovelo do gašenja naše namenske industrije. Tvrdili su kako su sve zemlje koje su ušle u NATO ekonomski nazadovale, pa bi i Srbiju užasno koštalo...

Ovi drugi, pak, koji smatraju da Srbija mora biti racionalnija, kažu da u politici, a pogotovo u odnosima između država, vladaju interesi a ne emocije, i da Srbija konačno mora da se okrene budućnosti. Oni veruju da je bolje biti član moćnog vojnog saveza koji odlučuje o bezbednosnim pitanjima nego država „na meniju“ te iste vojne alijanse, da vojno neutralne države izdvajaju veća sredstva iz budžeta nego države članice NATO-a, i pominju primer Švedske i Mađarske. Smatraju da su osnovni interesi Srbije da uđe u NATO upravo ekonomija i podizanje standarda našeg stanovništva, a ako bismo postali članovi Alijanse opasnost od sukoba sa našim susedima, zbog nerešenih graničnih i pitanja naših manjina u susednim zemljama, prestaje da postoji jer su članice obavezne da to rešavaju mirnim putem u Briselu. (Grčka–Turska, Mađarska–Rumunija, Slovačka–Mađarska). Prihvatajući standarde NATO-a, uvereni su, mogli bismo da uštedimo na vojsci. Pored ove uštede, smatraju da bi nam se otvorili određeni fondovi za nepovratnu pomoć. Kao članica NATO-a omogućilo bi nam se da snabdevamo oružane snage NATO-a, a to znači šansu za razvoj prehrambene, tekstilne, metalne, auto, namenske industrije i približilo tržište koje čini oko 900 miliona stanovnika.

Referenduma, međutim, neće biti. Predsednik Srbije Boris Tadić kaže da niko i nigde u svetu ne organizuje referendum o tome šta se neće, već o tome šta se hoće. Do kraja mandata ove Vlade, 2012. godine, neće biti menjana Deklaracija o vojnoj neutralnosti Srbije i neće biti pokretano pitanje učlanjenja Srbije u NATO. Tadić navodi i da postoji mogućnost da Srbija ima napredan status u programu Partnerstvo za mir.

I ministar odbrane Dragan Šutanovac smatra da je irelevantno da se u ovom trenutku priča o referendumu o pristupanju Srbije tom savezu.

„Samo pitanje našeg učlanjenja je na dugačkom štapu i pretpostavljam da o tome u medijima pričaju oni koji nemaju drugu temu. Ne vidim da bilo ko govori da bi Srbija u kratkom roku mogla da pristupi bilo kojoj organizaciji kao što je NATO“, rekao je Šutanovac povodom zahteva za raspisivanje referenduma o pristupanju Srbije NATO-u.
Koliko su, međutim, istinska znanja o NATO u Srbiji slaba i haotična govori paradoks da su građani većinski opredeljeni protiv NATO-a, a istovremeno većinski opredeljeni i za ulazak u Evropsku uniju, koja je u strateškom partnerstvu sa NATO-om i čija većina zemalja i pripada tom savezu. Osim toga, svet je danas drugačiji. Začeta je nova strategija svetskih odnosa prilično udaljena od starih matrica i hladnoratovske podeljenosti. Pa i NATO koji je izvor najvećih stereotipa i predrasuda nije više isti. I upravo je u toku izrada njegovog novog strateškog koncepta koji treba da uvaži novu realnost sveta.

Nedeljnik NIN objaviće u nekoliko nastavaka dosije o Severnoatlantskom savezu. Namera je da se čitaocima umesto stereotipa, spekulacija, nagađanja, političkih floskula i emotivnih patosa ponude činjenice, precizni podaci, stavovi i mišljenja relevantnih stručnjaka. NIN istražuje šta je NATO danas. Zašto se NATO ponovo transformiše, šta sve novi Strateški koncept Alijanse treba da prepozna kao pretnje i koji su joj prioriteti u XXI veku. U nastavcima NIN se bavi neutralnošću Srbije i drugih evropskih zemalja, vojno bezbednosnom situacijom u svetu i regionu, zatim odnosima NATO-a, Sjedinjenih Američkih Država, Evropske unije i Ruske Federacije kao i implikacijama koje ovi akteri geopolitike imaju na Srbiju. U završnom delu NIN upoređuje iskustva nekoliko evropskih dražava i pokušava da izmeri ekonomske efekte pre i posle njihovog ulaska u NATO kako bi se otvorila pitanja trenutnog stanja u domaćoj namenskoj industriji i novim poslovnim mogućnostima.

Stereotipi o NATO

• Nećemo u NATO da se strane zemlje ne bi mešale u unutrašnje stvari Srbije
• Geopolitički interesi NATO-a su u potpunoj suprotnosti sa vitalnim interesima srpskog naroda
• Ako uđemo u NATO, izgubili smo Kosovo
• NATO će ukinuti Republiku Srpsku
• Rusi će zavrnuti gas ako Srbija uđe u NATO
• Zašto da naša deca ginu u Avganistanu, Iraku, za račun NATO?
• Nema koristi od ulaska u NATO, samo troškova
• NATO je mašinerija za ubijanje i uništavanje svih koji ne prihvataju diktat SAD

Autori: Žana Bulajić i Lidija Kujundžić

Objavljeno 25. februara 2010. godine u nedeljniku NIN br 3087