.jpg)
Photo by Angela WylieSrbija se naglo goji, naročito deca. Svako peto dete ima višak kilograma zbog kojeg će da pati! Ne samo spolja, jer debeljuce odavno nisu pojam lepote, već i iznutra, od “staračkih” bolesti kao što su stečeni dijabetes, povišen pritisak, arteroskleroza, srčani udar, šlog...
eliki je školski odmor, a devojčica od nepunih jedanaest godina i 105 kilograma polako se vraća iz prodavnice, grickajući drugu “KitKat” čokoladicu. Povučena je i nepoverljiva. Sa decom se skoro ne druži jer stalno izvuče “deblji” kraj. Navikla je da joj “prišivaju” zlobne nadimke, na klupi nacrtane svinje i slonice (hemijskom olovkom jer se teže briše) kaže da ne primećuje. Gađali su je metkićima iz rakljice, čak je na času bila i šestarom ubodena do krvi. Kad je baš dobre volje, nastoji da sve oko sebe ubedi kako je fizičko potpuno bezveze i da nju uopšte nije briga što nosi XXXL dukseve do kolena.
Potajno se nada da će je čudo plastične hirurgije jednog dana pretvoriti u zgodnu ženu. U međuvremenu, osloniće se na neku od prizvoljnih “tri-četiri-sad” dijeta koje gotovo nikad ne daju željene rezultate, naročito ne kod nestrpljivih školaraca i tinejdžera kojima su postepene i trajne promene metabolizma – “smaranje”.
U sudaru sa realnošću naići će i depresija, koja ume da se okonča i kao potpuni slom živaca.
“Gojaznost je kod nas socijalno stigmatizovano stanje. Naučno je potvrđeno da je u tri do pet odsto slučajeva reč samo o fiziološkim poremećajima. Kod dece i kod odraslih u 95 odsto slučajeva imamo psihološku osnovu, tj. neku vrsta emocionalnog nezadovoljstva. Bilo da se radi o emocionalnom deficitu deteta u porodici, odnosno ne uspevaju da kvalitetno uspostave socijalne kontakte, osobe sa viškom telesne težine ne mogu da se osećaju dobro. Emotivno trpe jer su često obeleženi i odbačeni, što za posledicu ima da traže sebi slične, dakle osobe sa istim navikama”, kaže dr Vesna Tomić, psiholog, dodajući da poremećena slika sopstvenog tela kod gojaznih osoba predstavlja jednu od najčešćih smetnji koja zahteva psihološki tretman, a on je u našim savetovalištima i školama – prilično manjkav.
Rezultati istraživanja zdravlja stanovnika Republike Srbije 2006. godine potvrdili su da je reč o epidemiološkim trendovima gojaznosti koji se poklapaju sa onim u Evropi, gde se broj osoba sa viškom kilograma utrostručio u poslednje dve decenije. Mera za procenu u kliničkoj praksi je indeks telesne mase koji predstavlja količnik težine u kilogramima i kvadrata telesne visine izražene u metrima (BMI=kg/m2). Za odrasle oni preko 25 su predgojazni a sa preko 30 su gojazni.
Zbog bolesti vezanih za gojaznost, u Evropi godišnje umire milion ljudi, tj. iz istog razloga 12 miliona godina života nepovratno je izgubljeno zbog gojaznosti. Pretpostavka je da će u Evropi koja ima oko 870 miliona ljudi, do 2010. godine biti gojazno 150 miliona ljudi, a od toga 15 miliona dece ako se ne preduzme “odlučna sinhronizovana društvena akcija”.
Godine 2006. u Srbiji, više od polovine (54,5 odsto) odraslih ima prekobrojne kilograme, a uprkos svoj sili nutricionista i makrobiotičara koji upozoravaju na “tri bele smrti” (beli hleb, šećer i so), 57,2 odsto pretežno jede beli hleb. Nažalost, loše navike, naročito ove za stolom, lako i trajno se prenose na decu.
“Skoro jedna petina dece i mladih (18 odsto) bila je umereno gojazna i gojazna i 2006, što u odnosu na 2000. predstavlja dramatičan porast”, kaže Jasmina Grozdanov, specijalista socijalne medicine i načelnica Odeljenja za istraživanja u oblasti javnog zdravlja u Institutu “Dr Milan Jovanović Batut”, koja povećanje broja dece sa viškom kilograma vidi, pre svega, kao posledicu loših navika u ishrani i nedovoljne fizičke aktivnosti i značajan javno zdravstveni problem.
“Neredovno uzimamo obroke u toku dana, nedovoljno voća i povrća, a mnogo hrane velike energetske gustine. U Srbiji 87,3 odsto dece i omladine ne preskače doručak, a 74,4 odsto ima svakodnevno tri obroka.” Pedijatri u Domu zdravlja “Stari grad” upoređivali su podatke sistematskih pregleda 149 dece (starosti 10 i 11 godina) iz dve osnovne škole i pokazalo se da je čak 20,13 odsto njih gojazno.
“Ovaj uzorak nije referentan, ali potvrđuje da je preterana uhranjenost sve veći problem u čijem rešavanju moraju da, pored nas lekara, aktivno učestvuju direktori, školski pedagozi, psiholozi i porodica”, kaže primarijus dr Gordana Tripković-Subotić, pedijatar sa 30-godišnjim iskustvom u školskom dispanzeru, navodeći da ukoliko su oba roditelja gojazna, rizik da će i dete mučiti muku sa kilogramima povećava se 10 puta iako ne mora da postoji genetska predispozicija.
“Oko 60 odsto dece koja su gojazna pre puberteta, biće gojazne i kao mladi odrasli ljudi, a time se pomera starosna granica početka hroničnih nezaraznih bolesti, tj. faze kad one postaju manifestne i dovode do trajnih promena i oštećenja zdravlja”, kaže Melita Vujnović, zamenica šefa Nacionalne kancelarije Svetske zdravstvene organizacije, i dodaje da je u Srbiji najdramatičniji porast uočen kod dece od 7 do 11 godina, gde je procenat gojazne dece 9,8 odsto a umereno gojazne 14,2 odsto. Dakle, više od 24 odsto dece ovog uzrasta već ima poremećaj uhranjenosti u smislu prekomerne težine.
Iako se doktori hvataju za glavu u osnovnim i naročito srednjim školama, šokiranih još nema.
Direktori, uglavnom, ne vide problem u svom školskom dvorištu.
“U odnosu na druge škole, moja deca nisu gojazna”, kaže Dragana Vukosavljević, direktorka OŠ “Dositej Obradović”, koja ima dnevni boravak i školsku kuhinji. Po ceni od 50 dinara za užinu, odnosno 150 dinara za ručak, deca mogu da jedu u školi, umesto da svrate u obližnju pekaru na burek i žu-žu.
Iako domovi zdravlja redovno šalju osnovnim školama izveštaje sa sistematskih pregleda, retko kad se dogodi da ih neko pročita, a kamoli učini nešto.
“Većina naših đaka, oko 68 odsto, normalno je uhranjena. Pothranjenih imamo oko 32 odsto, a gojaznih je oko 18 odsto”, kaže Goran Vilotijević, direktor OŠ “Banović Strahinja”, koji stalno smišlja nove načine kako da animira đake i roditelje da obavezno zajedno doručkuju pre polaska u školu, užinaju voćku, pojedu za ručak bar jedno kuvano jelo i izbegnu kasne večere. “Mi smo super! Za razliku od škola u centru grada gde deca nemaju gde da se okrenu, mi se ovde više bavimo sportom i čini mi se češće odlazimo u Košutnjak i na Adu ciganliju.”
Posebno neugodno iznenađenje su pedagozi i psiholozi osnovnih škola i gimnazija u centru Beograda koji nisu spremni da govore o ovoj temi i akcijama u duhu zaboravljene krilatice “u zdravom telu, zdrav duh”. Utisku da se ništa ne događa doprinosi stav nastavničkog kadra da se na časovima biologije i građanskog vaspitanja dovoljno o tome govori.
Podatak da je u Srbiji svega 13,5 odsto dece i omladine učestvovalo u nekoj akciji unapređenja zdravlja, govori dovoljno onima koji žele da misle. “Nemam ja podatke, već Dom zdravlja. Ne možete očekivati da na svega nekoliko individualnih razgovora iznosim svoje utiske”, kaže Ljilja Živanić, psiholog u Šestoj beogradskoj gimnaziji, koja ne zna tačno ni koliko đaka ima dijabetes: “Kad mi treba takav podatak, pitam razrednog, znam da nekoliko njih ima u odeljenju takvu decu.”
Svetska zdravstvena organizacija i domaći lekari slažu se da je gojaznost odgovorna za 80 odsto slučajeva dijabetesa tipa 2 (tzv. stečeni, “starački” dijabetes) koji se sve češće otkriva kod mladih, ali i kod dece. Dece sa dijabetesom bilo je i ranije, ali u mnogo manjem broju.
“Nekada sam ja bila jedina u čitavoj školi sa dijabetesom, a sada, ponekad, imate i troje dece u odeljenju sa ovim oboljenjem”, kaže Stela Prgomelja, predsednica Udruženja za borbu protiv šećerne bolesti Beograd, sa dijabetičkim “stažom” od preko 30 godina koji zahteva uzimanje insulina od prvog dana, uverena da se danas dijabetes krije!
“Danas dete ni najboljem drugu neće da kaže. Zamislite koliko je ono nespokojno znajući da možda nema nikog ko će mu pomoći ako mu pozli, ko će mu dati da popije sokić ili pojede parče čokolade”, kaže Prgomelja koja je, po sopstvenim rečima, bila neka vrsta atrakcije kad se u Jelsu (na Hvaru) išlo na rekreativnu nastavu: “Svi se sjate da vide kako primam injekciju.”
“Zakon ćutnje” je nešto što i 17-godišnja Isidora B. iz okoline Valjeva smatra normalnim.
“Kako sutra da se udam? Nije ovo Beograd. Ne bi to išlo u mom selu, ni sa dobrim mirazom.”
Jedna od veoma čestih komplikacija dijabetesa jesu i kardiovaskularna oboljenja.
“Gojaznost je odgovorna i za oko 35 odsto slučajeva (ishemijskih) bolesti srca i krvnih sudova. Kada deluje više faktora rizika zajedno, npr. gojaznost naročito abdominalnog tipa (salo oko stomaka), pušenje i nedostatak kretanja, situacija je još dramatičnija”, kaže Melita Vujnović iz SZO kancelarije u Beogradu i dodaje: “Gojaznost je izuzetno kompleksna i rezultat je ukupne socijalno-ekonomske transformacije i promena u društvu. Epidemiji gojaznosti direktno doprinose mehanizacija rada, kako na poslu, tako i u kući.”
Dakle, drugi presudan faktor koji pogoduje epidemiji gojaznosti je to što se u Srbiji sve više sedi – na poslu, u kući ispred TV-a – i premalo mrda. Jednostavno, nedovoljno pešačimo, nema dovoljno staza gde bi se bezbedno vozili bicikli, roleri, skejtovi. Osim toga, neprestano smo bombardovani ponudama industrijske i, naravno, brze hrane koja sadrži enormne količine masti i ugljenih hidrata, kao i gaziranih sokova.
Veliki globalni brendovi u prehrambenoj industriji nude se tako da ni odrasli, a kamoli deca koja su posebno osetljiva na marketinški pritisak u TV programima, u prodavnicama, na bilbordima, u dečjim časopisima, ne razumeju da im se nešto štetno predstavlja kao izvor zdravlja ili zadovoljstva.
Medijska pismenost u Srbiji, generalno, nije toliko razvijena da se smesta prepozna uticaj dugotrajne politike mnogih zemalja koje su subvencionisale i stimulisale proizvodnju ulja i masti, šećera, mesnih prerađevina, kako bi ove vrste hrane bile globalno dostupne u neograničenim količinama.
Često deklaracije o sadržaju prehrambenih artikala zbunjuju ili navode na pogrešan zaključak. Tako na suncokretovom ulju može da se pročita da je “bez holesterola”, što je usput i apsolutno tačno, ali problem je u tome što na etiketi ne stoji koliko je to triglicerida koji su i te kako značajan faktor rizika u ishrani, naročito ako se s njima preteruje kada u njih “natopimo” krompire, meso, prženice.
“Ali ovo ni izdaleka nisu svi faktori koji dovode do epidemije gojaznosti i zaista je potrebna sveukupna saradnja i sinhronizovana akcija društva da se ova situacija izmeni”, kaže Melita Vujnović koja dodaje da “svi dokazi intervencija koje su parcijalne, ograničene, pa čak i kada uključuju i druge sektore van zdravstvenog, imaju relativno mali uticaj na suzbijanje gojaznosti kod dece. Zato je jako važno da se opasnost prepozna na vreme i da se deluje na uzroke umesto na posledice.”
Objavljeno 12. februar 2009. u nedeljniku NIN, br. 3033
