STIVEN HELER, GRAFIČKI DIZAJNER

Provincijalac iz Njujorka

photo by: Đorđe Kojadinović

Nisam talentovan kao Milton Glejzer, niti kao Mirko Ilić. Nemam previše talenta ali sam uporan, kaže Stiven Heler, jedan od vodećih grafičkih dizajnera u Americi

U mraku, među pregradnim zidovima nekadašnje cipelarnice unutar davno ispražnjene robne kuće u Knez Mihailovoj ulici, bleštali su samo platno za projekciju i sveže izbrijana glava Stivena Helera. Na platnu su se smenjivali najuspešniji projekti Helerovih studenata sa Škole vizuelnih umetnosti u Njujorku (SVA), a njemu, jednom od najcenjenijih grafičkih dizajnera u Americi, kao da nije smetalo što nema grejanja ni što se iz publike oglašava nečiji mobilni telefon. Jednostavno, došao je da kaže šta ima na ciklusu predavanja i diskusija „Dizajner: autor ili univerzalni vojnik“ (11-12. mart 2010. godine). Činio je to sa majstorstvom i rutinom čoveka koji je navikao da ga slušaju i urednici Njujork tajmsa.

Reći da je Heler 33 godine proveo u Njujork tajmsu i Njujork buk rivju, gde je od dečaka-urednika postao umetnički direktor – naprosto nije dovoljno. Zato što on nije samo grafički dizajner, profesor i koosnivač studija dizajna na SVA, savetnik i urednik, već i pisac oko 100 stručnih knjiga, kolumnista Njujork tajmsa i autor mnogobrojnih članaka u AIGA časopisu i magazinima Print i Eye. I to nije sve. Kako njegova koleginica Lita Taraliko kaže, dan mu izgleda otprilike ovako: „Stiv ustaje rano – mislim stvarno rano – i piše svakog dana za blog. Oko pola sedam ujutro je u teretani.“ Do deset ujutro on je već doručkovao, odgovorio na elektronsku poštu i održao sastanak sa urednicima. „Odstupio sam od uobičajenog ritma jer sam u Beogradu prvi put i svašta sam planirao“, kaže Heler dodajući: „Ja sam provincijalac! Rođen sam u Njujorku, ceo život proveo sam na Menhetnu i baš zato uživam da putujem na mesta koja sam do sada poznavao samo preko interneta.“

Prvi utisci o srpskoj dizajn sceni?

- Ne znam da li je zbog školovanja ili što ste preživeli toliko ratova, ali ljudi ovde imaju sofisticiranost misli o dizajnu. Mnogi moji studenti gledaju na dizajn previše teoretski i pomalo naivno, rade potpuno instinktivno i zato što to vole. Za razliku od SAD, ovde i u Evropi, manje je mogućnosti da radite samostalno i za alternativne medije a da budete plaćeni. Ako želite da živite od grafičkog dizajna u Beogradu, kao i u Francuskoj, morate da se zaposlite u agenciji ili u velikoj kompaniji.

Više od 30 godina sarađujete sa Njujork tajmsom, najznačajnija lekcija je...

- Kako da cenim inteligenciju a još više humor kojim ta inteligencija ponekad ume da komunicira. Naravno, tu je mnogo malih stvari koje su zapravo velike: ništa se ne podrazumeva, proveri svoje izvore, uvek traži ljudsku komponentu u priči. Osim toga, naučio sam kako da se nosim sa ljudima, što mi kao prilično zatvorenoj, povučenoj osobi nije uvek lako. Pogotovo što ste, kao umetnički direktor, uvek okruženi s mnogo ljudi i od vas se očekuje da znate kako da upravljate dobrim, lošim i glupim ljudima.

Zar to nije mesto gde sjajni dizajneri, crtači kucaju na vrata svakog dana?
- Njujork tajms je sjajno mesto za eksperimente ali unutar datih granica. Često imate sreću da vam na vrata pokuca neko kao Mirko Ilić ili sada vrlo cenjen dečji ilustrator Piter Sis. Ipak, angažovao sam i ljude koji nisu bili tako dobri ili poznati kako bih video šta ljudi mogu da urade ako im date šansu.

Šta studenti nauče kod vas?

- Kako da svoje ideje plasiraju na tržište. Ideja sama po sebi može biti dobra ali nikad neće postati velika ako ne znate kako to da uradite. Morate je proizvesti.

Nije svaka ideja poslovna ideja?

- I najneprofitnija ideja mora da ima biznis elemente. Ne možete samo reći: „Ja sam protiv biznisa! Ja sam hipik!“ Da biste uspeli vi, vaše ideje moraju da budu realne iako želite da postignete potpuno avangardni rezultat.

Napisali ste mnogo knjiga o legendama grafičkog dizajna. Kako vas je inspirisao recimo Milton Glejzer, tvorac J i I♥NY?

- Zaista je nezgodno odgovoriti na ovo pitanje a ne ispasti hvalisavac. Niko kao Milton nije mi tako jasno poručio: „Ako to voliš i ako možeš – uradi!“ Njemu je preko 80 godina, i on ne odustaje. Nastavlja da radi!

Kada se šale na vaš račun kažu da vam dan traje 28 časova? Samo trenutno puno radite ili je to vaš modus vivendi?

- (Smeh) Znam da me tako zafrkavaju i volim da im odgovorim kako imam poremećaj pažnje izazvan hiperaktivnošću. Nisam baš klinički slučaj, ali stalno moram da radim!

Objavljeno 25. marta 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3091