Neću da budem talac

Premijer Republike Srpske, kako sam kaže, podneo je ostavku jer nije hteo, nije mogao da bude talac pretnji i ultimatuma lorda Ešdauna

Lek za nedovoljnu saradnju Republike Srpske sa Haškim tribunalom toliko je gorak da je Dragan Mikerević, premijer RS, podneo ostavku nepunih 24 sata pošto je lord Pedi Ešdaun, visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu, objavio nove kaznene mere koje je propisao RS. O razlozima ostavke, prirodi i posledicama kaznenih mera, ukidanju Ministarstva unutrašnjih poslova RS i hvatanju haških optuženika Mikerević govori za NIN.

Verujete li da će građani razumeti razloge zbog kojih ste, u ovom možda kritičnom trenutku za RS, podneli ostavku?

- Građani Republike Srpske razumiju i podržavaju, bez obzira na političke opcije, one nosioce najviših funkcija koji se bore za vladavinu prava, za poštovanje Ustava i u tom okviru zaštitu interesa RS. Na taj način se brane interesi i Bosne i Hercegovine.

Žrtvovali ste se za narod?

- Ne, samo sam učinio ono što mi je osjećaj odgovornosti nalagao. Nisam spreman da prihvatim a još manje da sprovodim prijetnje i ultimatume visokog predstavnika. Uvjeren sam da ove odluke visokog predstavnika nikom u BiH neće donijeti ništa dobro jer se njima grubo krše najviši pravni akti i omogućava se vladavina sile.

Još pre nego što je počelo da se šuška kakva bi kazna ovaj put mogla da zadesi RS, zabrinuli ste se da institucije RS mogu biti dovedene u pitanje. Na osnovu čega ste to zaključili?

- Nažalost, Bih prate razni neuspjesi na mnogim poljima ali gotovo se naviklo da je dežurni krivac RS i njene institucije. Navikli smo i da svakog dana neko od međunarodnih zvaničnika kaže kako mnogo pričamo a malo radimo kada je rijč o hapšenju haških optuženika, te da zato treba vrednovati samo rezultate. Niko ne može osporiti velike napore ove vlade u protekle dvije godine, ali ni čvrsto opredjeljenje institucija RS da izvršavaju sve, pa i ovu međunarodnu obavezu. Napori i odlučnost nisu uvijek garant da će se ostvariti ono što želimo. Shvatio sam da ukoliko ne budemo imali konkretnih rezultata, biće opet kriva RS i njene institucije. Pored institucija RS postoje i druge institucije koje građani plaćaju porezima, kao što su OBS, DGS, SIPA, a i snage međunarodne zajednice, koje su mnogo puta do sada javno objavile rok do kada će pohapsiti optužene za ratne zločine, ali to nisu uradili. Time naravno ne želim da izbjegnem dio odgovornosti ljudi iz RS, ali želim da istaknem da će se, bez obzira ko vršio funkcije, uložiti maksimalni napori na izvršavanju međunarodnih obaveza.

Sada kada se zna šta kaznene mere lorda Ešdauna predviđaju, da li se plašite nestanka RS?

- Svaki pokušaj nasrtanja na Republiku Srpsku uveo bi BiH u neizvjesnu budućnost. Ja se nadam da to, osim političkih avanturista, niko ne želi, a posebno visoki predstavnik.

Kako komentarišete očigledno neograničenu moć visokog predstavnika?

- Visoki predstavnik donosi odluke na koje se jedino možete ljutiti, ali to ne pomaže, jer nemate kome da se žalite, a kamoli da mijenjate njegove odluke. To je, po mom mišljenju, apsolutizam a ne demokratija.

Uostalom, demokratska javnost Evrope, pa i neki zvanični organi, recimo ministarstva inostranih poslova Rusije i Francuske, sve ozbiljnije ukazuju na nedemokratsko, pa i pristrasno ponašanje visokog predstavnika. To što ima podršku nekih političkih partija bošnjačkog i hrvatskog naroda ne znači da ima podršku građana BiH. Podršku srpskog naroda sigurno nema.

Visoki predstavnik bi mogao biti i faktor nestanka a ne reforme MUP RS?

- Reforme policijskih snaga u Bih su nezaustavljiv proces. Građanima BiH potrebne su organizovanije, racionalnije i profesionalnije policijske strukture. Oni koji nisu spremni na saradnju i međusobno uvažavanje zahtijevaju unitarna rješenja, koja najčešće izgledaju kao pokušaj hegemonije jednih nad drugim. Simptomatično je da u ovom trenutku najjača politička partija bošnjačkog naroda reaktivira ideju o stvaranju bosanske nacije.

Ono što neko zaista želi učiniti, zapravo je ukidanje MUP RS. Vlada RS ne može biti za takvo rješenje, nemamo pravo da se lišimo institucija na koje i po Dejtonskom sporazumu i po Ustavu BiH imamo pravo.

I zašto onda Karadžić i Mladić nisu uhapšeni?

- Ja sam predsjednik Vlade Republike Srpske nepune dvije godine, i odgovorno izjavljujem - da nam se ukazala bilo kakva mogućnost, oni bi bili uhapšeni. Kao predsjedniku Vlade, nikada mi nije bio predočen nijedan dokaz o njihovom prisustvu na prostoru RS. Uostalom, ništa mi i nismo mogli uraditi na svoju ruku. U BiH je boravilo 30 000 vojnika SFOR-a, sada 7 000 vojnika EUFOR-a, a imali smo IPTF, a sada imamo EUPM. Mirovne snage su opremljene najsavremenijom tehnikom, dobro obučene i organizovane. A nije tajna ni to da na ovom prostoru djeluju brojne obavještajne službe. Svaki naš policajac, i MUP u cjelini, prošao je provjeru i posjeduje sertifikat IPTF-a. Na kraju ispada da je slabo opremljena i još slabije nagrađena policija RS jedini krivac.

Objavljeno 23. decembra 2004. godine u nedeljniku NIN broj 2817.

Ešdaun nema nadležnosti da ukine RS

“Najpovoljnije za sve nas a i za njih je da se predaju, ako neće, oni moraju biti uhapšeni. I tačka. Nema puno pametovanja”

Kada je pre šest meseci Pedi Ešdaun, visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu, smenio 59 funkcionera Srpske demokratske stranke, rečeno je da je to zato što su pomagali nekadašnjeg predsednika partije Radovana Karadžića, a sada haškog optuženika, “glavu duboko korumpirane i široko razgranate kriminalne mreže koja pljačka vlastiti narod kako bi ostao izvan domašaja pravde”. Uprkos ekskomuniciranju ovih ljudi i akcijama SFOR-a, Radovan Karadžić i Ratko Mladić nisu privedeni. Nezadovoljan, pre svega radom policije RS, Ešdaun je odlučio da 16. decembra ponovo kazni Republiku Srpsku. Za razliku od ministara NATO zemalja i glavnog tužioca Haškog tribunala Karle del Ponte, većina Srba veruje da je motiv međunarodne zajednice zapravo postepeno ukidanje RS. U iščekivanju novih kazni za RS, Dragan Čavić, predsednik RS, odgovorio je najpre na pitanje kakav je tretman 59 smenjenih funkcionera SDS-a koji su sudu u Strazburu podneli tužbu protiv Pedija Ešdauna.

- Njihov tretman je gori nego onih u Hagu. Optuženi u Hagu imaju pravo žalbe apelacionom odeljenju suda, imaju pravo na advokata, imaju pravo da se suoče s činjenicama, da se brane. Ovi drugi nemaju ta prava jer im je izrečena presuda na koju nema prava žalbe. Odluka visokog predstavnika zabranjuje da rade u političkoj stranci, da budu birani i imenovani na bilo koju javnu funkciju. Tim ljudima ukinuto je pravo da raspolažu računima i što je najgore, ti ljudi su izopšteni iz društva. Drugi ljudi se boje da kontaktiraju sa njima. To je kršenje temeljnih prava konvencija Savjeta Evrope.

Može li se reći da je bar jednog od 59 smenjenih političara nepravedano sustigla Ešdaunova kazna?

- Da je pravedno, onda bi oni koji su donijeli odluke dali dokaze za svoje tvrdnje Tužilaštvu koje bi pokrenulo krivične postupke protiv tih osoba pred sudom. Ovako su ovi ljudi izopšteni samo na osnovu kvalifikacija.

Zato i kažem da je u suštini ovo politička odmazda - pedeset za jednog.

Ipak, znajući Ešdauna, RS će biti kažnjena 16. decembra i to verovatno vrlo oštrim sankcijama, zar ne?

- Jeste to značajan datum za nas, ali to nije dan D. Nije smak svijeta.

Šta očekujete?

- Dogodiće se nešto što se dešava i u razredu - neko će da bude kažnjen. Smatram da je to apsolutno nepotrebna manifestacija brutalnosti, intervencionizma, imperijalizma, supremacije. Ne vidim kako bi to bila manifestacija te neke demokratije u koju treba da ide ova zemlja.

Zapravo, kako je moguće ukinuti RS - izmenom Ustava BiH, odlukom visokog predstavnika, aneksom Dejtonskog sporazuma, rezolucijom Saveta bezbednosti UN?

- Ešdaun je svjestan da nema nadležnosti da ukine RS. To može da učini samo srpski narod, odnosno njegovi politički predstavnici, ukoliko prihvate da se izmeni Ustav. Aneks četiri Dejtonskog sporazuma dopušta mogućnost rekonstrukcije unutrašnjeg uređenja BiH u kome RS ne bi postojala. S obzirom na to da to srpski narod neće, a to je svima jasno, RS će opstati.

Sigurni ste?

- Ipak, jedna vrlo opasna teza danas se razvija u nekim bošnjačkim političkim krugovima ovdje. A to je da BiH trebaju međunarodne trupe i međunarodna zajednica i njen intervencionizam da bi od jedne nedemokratske i regionalno vrlo problematične i ambiciozne Srbije zaštitila demokratske procese. Ako treba i promenom Ustava, ukidanjem RS.

U svom izveštaju Karla del Ponte nije rekla da “nema saradnje” sa Haškim tribunalom, nego da je nije bilo dovoljno. Da li je to značajna izmena u njenoj retorici?

- Ministar policije Matijašević i ja bili smo na sjednici za implementaciju mira sa njom. Ja znam da oni znaju da su naše namjere potpuno jasne, da ne postoji opstrukcija, da radimo. Na kraju krajeva, i ona u svom izvještaju kaže da se vrlo mali broj osoba sa optužnice nalaze na prostoru BiH, odnosno RS.

Već gde?

- U Hrvatskoj, Srbiji, Crnoj Gori i tako dalje.

Koliko su političari u RS svesni da je u RS, ako hoćete i Srbiji, izručenje Karadžića i Mladića nešto što se mora učiniti što pre?

- Mi u RS i Srbiji možemo da se mijenjamo beskonačno kao na traci, ali pitanja saradnje sa Hagom su jednakom težinom na svakom. Bez nekog posebnog moralisanja i pametovanja, taj teret nam je o vratu i proizlazi iz one stare narodne “sila boga ne moli”. Zavisno od praktičnog odnosa i mudrosti o ovom pitanju, od skidanja ovog tereta sa vrata, zavisiće pozicija RS u međunarodnim odnosima, u okviru Bosne i Hercegovine, i isto tako i državne zajednice Srbija i Crna Gora.

Ima li tu mesta dilemi?

- Suština je da se odnos prema Hagu ne može staviti u politički tretman, nego se on može staviti samo u tretman ispunjavanja zakonskih obaveza. Šta ja imam da politiziram kada je u pitanju saradnja sa Hagom? Parlament Republike Srpske usvojio je Zakon o saradnji sa Hagom. Krivično djelo ratnih zločina ne zastarjeva. Ovo je mačiji kašalj prema onome šta će da se dogodi u ovoj zemlji kada predmeti počnu da se rješavaju ovdje i kada to postane masovna pojava pred kantonalnim sudovima, sudom Bosne i Hercegovine.

Koliko ste vi lično zadovoljni nivoom saradnje RS sa Haškim tribunalom?

- Dugo vremena je ovo pitanje ignorisano i minimizirano. Danas to nije tako, jer nije više političko pitanje.

Šta bi konkretno moglo da se navede kako bi se opovrgle tvrdnje Ešdauna da policija RS ne radi svoj posao?

- Da ne govorim o detaljima, ali znam da je ove godine bio veliki broj operativnih akcija. Naravno, kad operativne akcije Ministarstva unutrašnjih poslova ne uspiju, onda se kaže - to je falš. Kad se desi greška, odnosno kad se desi kobna greška, kao što se desila u Višegradu kad je izgubio život jedan haški optuženik, opet smo mi krivi.

Želite reći da ne valja kad radite, a ne valja ni kad ne radite?

- Republika Srpska je uvek kriva. Radiš, kažnjen si, ne radiš, kažnjen si. Oni moraju da znaju, ako kazna slijedi svakako, onda nećemo raditi. Oni ne žele da priznaju da je SFOR imao sramotne operativne akcije. Pokupili su čovjeka u istočnom dijelu RS, isporučili ga Hagu i tek tamo se konstatovalo da je to brat optuženog, a ne optuženi. U Banjaluci su pokupili čovjeka koji nema veze sa optuženim, trideset godina je mlađi od onoga koga traže. Nigdje nije bilo njihovih akcija koje nisu bile potpuna brljotina. Ne daj bože da se nešto tako desilo nama.

Ešdaun tvrdi da je lokalna policija dojavom pomogla Gojku Jankoviću da u Foči izbegne hapšenje.

- Ali činjenica je da je MUP RS izveo akciju i u jednom danu uhvatio osam osoba na području istočnog dijela RS i isporučio Kantonalnom sudu u Sarajevu. Niko to nije naglasio. Ne treba da nas hvale, to je pravna obaveza, ali se pitam zašto realno ne vrednuju takve stvari.

Ipak, isporučivanje Karadžića, Mladića i drugih haških optuženika nije isto što i isporučivanje osoba Kantonalnom sudu u Sarajevu?

- Tačno. Daleko teže doživljavam isporučivanje ljudi na Kantonalni sud u Sarajevo. Mislim da bi svakome, emotivno, bilo lakše svarljivo da je u jednom danu, ako je moguće, svih 14 ljudi pohapšeno i isporučeno Hagu, nego sudu u Sarajevu.

Zašto?
- Jer ne vjerujem u objektivnost, apsolutno ne vjerujem u mogućnost da se objektivno sudi. Ljudi u RS ne vjeruju da će im Bošnjaci suditi nepristrasno.

Premijer RS strahuje da bi nehapšenje optuženih za ratne zločine moglo ozbiljno dovesti sve u pitanje. Da li smatrate da bi se na udaru Ešdaunovih mera mogli naći ne samo pojedinci, već i institucije, kao recimo MUP RS?

- Ne bih se začudio, s obzirom koliko govore da je neefikasno, da ne ispunjava obaveze. To smo svi slušali kada je bila u pitanju obavještajna bezbjednosna agencija. Proveli smo čitavu reformu, agencija je pod direktnom nadležnošću Savjeta ministara BiH i opet ništa. Niko je ne spominje, niko se ne pita šta agencija sada radi. Agencija se uopšte ne bavi pitanjima optuženih za ratne zločine.

Šta vi mislite da agencija radi?

- Ko to zna? Možda špijuniraju nas političare.

Strahujete li da ukoliko potraje restriktivan odnos Ešdauna prema političarima i institucijama, u RS može doći do pogoršanja situacije koje bi Bosnu udaljilo od napora da se integriše u EU, Partnerstvo za mir?

- Ulazimo u vrlo kritičnu fazu, jer je preostalo malo razumnih ljudi koji imaju strpljenja. Voda nam je svima došla preko glave. Dolazi trenutak u kome se sve može preobratiti u jednu potpuno radikalizovanu političku situaciju. Čak sa mogućnošću da se ignoriše državnost BiH. Ne bih se iznenadio da građani pokažu neposlušnost prema sistemu.

Bojite se da može doći i do nasilja?

- Ne mislim da može doći do obnove nasilja, ali sigurno može doći do jedne paralize integracionih procesa. Nemoguće je više trpiti i nositi teret krivice kada znaš da si u pravu. Tužno mi je kad pomislim da je jedini period u kome je ovaj narod ovdje živio u slobodi - vrijeme komunizma, represivnog jednoumlja, etatizma i idolopoklonstva.

Nedavno se u medijima pominjalo da ste navodno od Milorada Dodika dobili adrese lokacija na kojima bi optuženi za ratne zločine mogli biti i da ste te adrese dostavili Vojislavu Koštunici?

- To su gluposti. Ni Koštunica, i isto tako ni ja, a ni Tadić, nismo govorili, a kamoli razmjenjivali bilo kakva imena ni adrese. Koliko znam, MUP RS je MUP-u Srbije i BIA, dostavio podatke i saznanja na temelju istraga koje su sprovodili o mogućim lokacijama, adresama i imenima osoba sa haških optužnica. Tražena je potpuno operativna saradnja, jer je to interes obe zemlje.

Na ovakve dezinformacije gledate kao na vrstu pritiska ili prosto kao na glupavost?

- Mislim da to nije glupavost, već da je to jedna smišljena tendencioznost.

Ko bi imao interesa da vas, Koštunicu i Dodika diskredituje na takav način?

- Oni kojima odgovara da smo političke mete.

Isti oni koji vam prebacuju što niste uhapsili Karadžića i Mladića?

- Vidite, varijacije na tu temu su bezbrojne. Ja znam da bi bilo najpovoljnije za sve nas i za njih da se predaju; ako neće, oni moraju biti uhapšeni. I tačka. Nema puno pametovanja. Treće solucije nema.

Može li se dogoditi da početak pregovora o statusu Kosova, koji najverovatnije sledi sredinom 2005. godine, utiče nepovoljno na situaciju u RS?

- Moglo bi, jer mnogi ne žele da Srbija bude ono što joj ne pripada - regionalni lider i svi sa strane čine sve da Srbe predstave na najgori način. Nema to veze toliko sa činjenicama, realnošću već ima sa neprincipijelnošću.

U kom smislu?

- Taj vještački stvoreni strah oko neke ideje velike Srbije, koja može da u Srbiji stvori politiku koja bi išla ka tome da se napravi zamjena Kosova za RS. To podgrijavaju, u stvari, oni koji žele da unište status Srba gdje god se nalaze, da dezintegrišu Srbiju i umanje suverenost Republike Srpske. Jednostavno, kada se jedno takvo krupno političko pitanje bude rješavalo u regionu, nervoza će se povećati. Mi to znamo iz ličnog iskustva.

Šta ste konkretno učinili do NATO samita, kako bi Ešdaunove sankcije bile što blaže?

- Sve što sam mogao. Pokušao samo da ubijedim ljude iz međunarodne zajednice da te sankcije ne vode ničemu, da se sankcijama u ovoj zemlji samo podstiče strah, a ne hrabrost.

Kada Ešdaun iznosi kritike na račun RS, da li imate prilike da iznesete neke podatke koje će ga razuveriti?

- Razgovori sa Pedijem Ešdaunom su krajnje otvoreni i korektni. Ni ja, ni on ne doživljavamo naš odnos kao lični, nego institucionalni. On ima svoj mandat, ja imam svoj mandat. Često su oni neprijatni po sadržaju i suprotstavljeni po stavovima. Dakle, odluke koje on donosi su vjerovatno potkovane nečim što mu je neko servirao. Postoji i drugi problem. Kod dijela međunarodne zajednice prema Srbima generalno, bilo ko da ih predstavlja, postoji jedno duboko nepovjerenje. Mi smo sve vrijeme objekti, a ne subjekti. Tragično je što je u našem životu mnogo folklora. Previše je epike u našoj politici.

Smatrate li da je SDS platio cenu epskih zanosa s kraja prošlog veka?
- SDS je platio veliku cijenu i još je plaća. SDS je ideološki, ustavni tvorac RS. Međutim, članovi SDS-a ponijeli su strahovitu ličnu odgovornost za sve ono što je to pratilo, uključujući i ono što nije prihvatljivo sa stanovišta opštih normi ratovanja i konvencija. Oni koji su činili zločine treba da plate cenu, ali ne možemo da plaćamo svi. Ne može narod plaćati cijenu naših promašaja, neodlučnosti i nesposobnosti da se upravlja sistemom.

Objavljeno 16.decembra 2004. godine u nedeljniku NIN 2816

Duvanje u pištaljku

Posle dve godine izrade Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja konačno je usvojen, ali, nažalost, u formi koja više odgovara najvišim državnim organima negoli samom građaninu

Niko, čak ni radikali, ne spore da je Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja nešto što nam treba zato što “ova zemlja svoje ponašanje treba da uredi zakonom”, odnosno zato što ne bi bilo zgoreg da se počne sa stvaranjem zdravije atmosfere u kojoj se javnost ne bi sve vreme osećala kao guska u magli jer vlast više voli da tajno radi.

“Informacije se smatraju kiseonikom neophodnim za život demokratije. Smisao donošenja ovakvog zakona u zemljama koje nam služe kao uzor jeste da pomogne da postulat o vlasti koja radi javno, koja je vidljiva, postane praksa a ne deklaracija. Jer, samo ona vlast o čijem se funkcionisanju dovoljno zna, može da bude odgovorna i lako smenjiva”, kaže dr Miroljub Radojković, profesor komunikologije na Fakultetu političkih nauka.

“Ovaj zakon je prilagođen našoj stvarnosti, uz poštovanje međunarodnih standarda. Zakonom se ustanovljava pravo za građane da dođu do informacija od javnog značaja, kojima raspolažu državni i drugi organi i javne vlasti, kao i obaveza države i drugih organa vlasti da informacije o svom radu učine dostupnim”, rekao je Dragan Kojadinović, republički ministar kulture koji nije iskoristio pravo da na kraju pretresa o nacrtu i amandmanima da završnu reč iako je predlog zakona potekao baš iz njegovog ministarstva.

Pre svega zahvaljujući nevladinim organizacijama poput Centra za unapređivanje pravnih studija, Komiteta pravnika za ljudska prava, Centra za proučavanje alternativa, Foruma za etničke odnose, Evropskog pokreta u Srbiji, Transparentnost Srbija... tekst zakona je najvećim delom u skladu sa preporukama i praksom Evropske unije.

“Ovaj zakon građaninu omogućava pristup svim informacijama koje su u posedu organa javnih vlasti, a koje ne potpadaju pod izuzetke. To znači da ukoliko hoće da uskrate informaciju, organi javnih vlasti moraju da dokazuju da se zaista radi o, recimo, vojnoj, službenoj ili nekoj drugoj tajni”, kaže Nemanja Nenadić, izvršni direktor nevladine organizacije Transparentnost Srbija koja je učestvovala u izradi nacrta ovog zakona, naglašavajući pre svega da je to antikorupcijski zakon koji državne funkcionere i javne službe “odvraća od korupcije” jer povećava mogućnosti da se korupcija otkrije.

Srpska radikalna stranka uložila je amandman kako bi u ime nacionalnog, ekonomskog i bezbednosnog interesa zemlje, ograničila slobodan pristup informacijama od javnog značaja samo na domaća pravna i fizička lica. Amandman nije usvojen uprkos virtuoznom ali argumentima oskudnom nastupu radikala koji ne greše kada kažu da je tekst zakona trebalo pročistiti od lingvističkih grešaka pre pretresa u Narodnoj skupštini.

Međutim, problemi u primeni mogu nastati i zato što tekst ovog zakona nije baš najbolje usklađen sa našom stvarnošću koja obiluje nedostatkom i zastarelošću pravnih propisa.

Tako, recimo, član 9. ovog zakona u skladu sa međunarodnim standardima taksativno navodi da informacija neće biti dostupna ako bi to ugrožavalo život, zdravlje, privatnost drugog lica ili ako bi se baš tom informacijom oslabila odbrana zemlje, nacionalna ili javna bezbednost, odnosno omelo, otežalo ili sprečilo otkrivanje krivičnog dela. Čak ni peti stav koji se odnosi na državnu, službenu, poslovnu ili drugu tajnu nije sporan sam po sebi, ali: “Problem je u tome što su tajne regulisane raznorodno, u zakonima, uredbama, pravilnicima i jer postoji velika doza diskrecije kada se neki podatak odnosi na tajnu”, objašnjava Nenadić, dodajući da je jedan od najvažnijih doprinosa ovog zakona što će reviziji podleći i sve informacije i dokumenta, opravdano i neopravdano, proglašeni tajnom.

“Sad postoji osnov, zakonski, a valjda će biti i dobre volje da se efikasno deluje i da prinudite nekoga da zaista odvagne, odmeri da li je davanje informacije važnije od štete koja bi eventualno nastala otkrivanjem tajne”, kaže dr Vladimir Vodinelić, profesor Fakulteta za poslovno pravo i direktor nevladine organizacije Centar za unapređenje pravnih studija, dodajući da se provera tajne odvija zapravo na tri nivoa. “Prvo odmerava građanin smatrajući da mu je nešto neopravdano nedostupno. On je možda u pravu, a možda i nije. Važno je zapamtiti da građanin nije dužan da navede razloge zbog kojih određenu informaciju traži. Službenik može da informaciju uskrati, ako spada u jedan od navedenih izuzetaka, ali je dužan da u tom slučaj svoju odluku obrazloži. Ukoliko i posle toga građanin smatra da je ova odluka neopravdana, on može da se obrati povereniku koji vrši procenu i donosi rešenje.”

Organ neće morati da dostavi određenu informaciju i ako je ona već dostupna u zemlji ili na Internetu, ali je u tom slučaju dužan da naznači gde i kada je tražena informacija objavljena. Takođe, ako građanin zloupotrebljava svoje pravo nerazumnim, čestim ili preobimnim traženjem informacija, ona mu može biti uskraćena.

Najviše žuči, mahom radikalske, izliveno je zbog uspostavljanja (izbora, položaja, nadležnosti i uopšte postojanja) nove institucije - nezavisnog poverenika za javno informisanje koga bi birala Narodna skupština, na sedam godina. Ideja SRS-a bila je da se poverenik zameni nadležnim ministarstvom.

“Izostavljanjem poverenika faktički se ‘ubija’ ovaj zakon”, rekla je Snežana Lakićević-Stojačić, ovlašćeni predstavik poslaničke grupe Demokratske stranke - Boris Tadić, pokušavajući da objasni koliko bi za građanina bila paradoksalna situacija da se za zaštitu svojih prava, kao drugostepenom organu (po žalbi), obraća ponovo organu javne vlasti koji mu je uskratio informaciju.

Nastavljajući da instituciju poverenika izbace iz zakona, radikali su pokušali da promene strategiju. Međutim, u tome nisu uspeli jer su na taktičkom nivou počeli da brljaju. Najpre su poverenika proglasili neustavnim, a onda su ministarstvo zamenili formulacijom “neki odbor Skupštine”, Odbor za informisanje kao i Zakonodavni odbor Narodne skupštine. Još zanimljivije bilo je kad je neko od radikala napomenuo da bi možda i pristali na poverenika ako bi u zakonu stajalo da se on bira iz redova opozicije. To i ne bi bilo loše kao ideja, ako bi se u opoziciji našao pravnik sa deset godina iskustva, a da nije stranački funkcioner i jedan od onih koji su svoj ugled prokockali sprovodeći u javnosti poznati Šešeljev Zakon o informisanju koji je kažnjavao medije koje Miloševićev režim nije uspevao potpuno da kontroliše.

“Poverenik nije između zakonodavne, izvršne ili sudske vlasti. On je četvrta vlast i mora imati takvu poziciju da bi valjano mogao da obavi svoj posao, da kaže ministru, predsedniku, premijeru, Skupštini: ‘Dajte čoveku to što traži!’”, kaže prof. Vodinelić, dodajući da je bitno da poverenika bira Skupština a ne vlada.

Međutim, pitanje je da li je državna uprava i uopšte srpsko društvo, s obzirom na nerazvijenost civilnog društva, uopšte spremno da prihvati ovaj novi koncept podele vlasti.
“To je neminovnost”, kaže Vodinelić.

Iako građanima ostaje pravo da pokrenu upravni spor, to ipak nije dovoljno jer Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ne dotiče najviše organe koji zapravo poseduju najznačajnije i najzanimljivije informacije.

“Nema prave javnosti i nema otvorenosti dostupa informacijama ukoliko od najviših organa vlasti ne možete da dobijete informaciju ili ukoliko nemate mogućnosti da tražite pravnu zaštitu ako vas odbiju”, apelovala je uzalud Snežana Lakićević-Stojačić sa skupštinske govornice.

A to znači da Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja zahvata niže državne organe i lokalnu samoupravu, ali najviši organi koji poseduju najznačajnije i najzanimljivije informacije, ostaju izvan domašaja građana.

“Problem je to što nismo započeli reformu uprave, što ne postoji jasna podela na političke i profesionalne strukture. Insajderi ili ‘duvači u pištaljku’ stavljeni su u nepovoljan položaj”, kaže mr Dejan Milenković, iz nevladine organizacije YUCOM, dodajući: “Ukoliko kaznite službenika za davanje informacija jer nije želeo da dostavi informaciju, pošto mu je ministar rekao da će dobiti otkaz ako to učini, onda kaznene odredbe prave još veći problem, zato što treba da nađete čoveka koji će biti čvrst i savestan čak i ako je sva prilika da će da oseti nepovoljne promene u radno-pravnom statusu. Amandman koji smo mi predlagali nije prošao jer za to ne postoji dovoljna politička volja da u organu javne vlasti zaposlite i nekog ko će uslovno raditi protiv vas.”

I kad se sve sabere i oduzme, dobro je što su građani Srbije dobili Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja čak i u ovako nakaradnom obliku, jer ipak postoji nada da će za poverenika (makar greškom) biti izabran zaista neki idealista koji će na sebe svaki dan navlačiti bes vlade, predsednika, premijera čak i Skupštine koja ga svakog trenutka može smeniti i da će onih pet miliona dinara koje još niko nije predvideo u budžetu, zaista potrošiti tako da državni organi sačine bar registre, baze podataka tajnih i svih ostalih dokumenata koje drže.

Objavljeno 11. novembra 2004. godine u NIN-u broj 2811

Premijera prve postmoderne bosanske opere "Srebrenicanke" 

Opera atrakcija

“Srebreničanke” su zanimljiv pokušaj ansambla Narodnog pozorišta u Sarajevu da se stvori prva postmoderna bosanska opera koja bi mogla da zaigra i izvan Federacije BiH.

Prva postmoderna bosanska opera “Srebreničanke” nije neka vagnerijanska spodoba koja s mnogo patetike prepričava masakr nad bosanskim Muslimanima u Srebrenici, već intimno, gotovo kamerno, muzičko-scensko delo koje je uspešno izvedeno 15. oktobra 2004. godine u Narodnom pozorištu u Sarajevu, nakon samo 45 dana priprema i proba. Po svojoj muzici, scenografiji i kostimografiji opera “Srebreničanke” spada u mobilna i ekonomski jeftina a ipak atraktivna umetnička dela koja umeju da bocnu i čak ljutnu gledaoce.

Publika na premijeri vrpoljila se od nelagodnosti na sedištima kada su glumci i pevači raspoređeni duž polukružnih zidova partera najpre tiho a posle sve jače i jače uzvikivali imena i prezimena ljudi koji su nastradali u Srebrenici. Samo strancu koji ne zna gotovo ništa o tome šta se prethodnih godina događalo u Bosni, mogla je da promakne fina ironija u trećem interludiju kada se pojavio “Splav Meduza”, vrlo nalik onom koji je Geriko naslikao u ulju. Dronjavo jedro na splavu s davljenicima, napravljeno od rasparanih UNHCR džakova iz humanitarne pomoći, podsećalo je publiku na neprijatnu istinu da takve iste džakove još uvek imaju negde u kući ili podrumu i da pomoć međunarodne zajednice nikad neće nadomestiti ono što je uništeno tokom rata u Bosni.

“Ja nikad nisam radio ovu predstavu kao konačni čin, već kao istraživanje u formi koja će na najdostojanstveniji način govoriti o genocidu koji je počinjen nad Bošnjacima. Ovo je predstava, tj. opera koju su smislili Bosanci, koju igraju Bosanci i koju će gledati Bosanci a to znači da mi imamo misao, želju, inicijativu i da smo dostojni da se bavimo ovom temom. Moglo bi se reći da smo stvorili postmodernističku predstavu par ekselans. Zato se nadam da će ova predstava, tj. opera biti prepoznata kao politički teatar, a ne politikantski”, kaže Gojko Bjelac, libretista i režiser prve postmoderne bosanske opere.

Rukovodeći se idejom Mauricija Galoa “da može komponovati kako oni hoće, a ne kako pravila diktiraju”, kompozitor Ivan Čavlović i Gojko Bjelac stvorili su operu “Srebreničanke” u kojoj, osim članova orkestra i dirigenta, svi rade sve. Osim svog posla, mladi glumci, studenti akademije i koreograf pevaju u horu, i to dobro, a solo pevači i 11 devojaka iz hora ne samo što pevaju već se scenom kreću uverljivo i sigurno iako to od njih na trenutke zahteva spretnost i kondiciju baletskih igrača.

“Gojko i ja smo se često pitali može li se ta tragedija prevesti u klasičan oblik u ovom našem postmodernom dobu, i kaže živimo sto na sat, ophrvani bezbrojnim informacijama. Shvatili smo da ne može”, kaže Ivan Čavlović, kompozitor opere “Srebreničanke”, dodajući da se on nikad ne bi usudio transponovati srebreničku tragediju samo u muziku ili u samo pozorište, jer je to za njega “jedan zaista tragičan događaj koji je dio svjetskog bola”.

Muzika za operu “Srebreničanke” nastajala je godinama, još 2001. godine, kada je Bjelac započeo sa mladim glumcima i studentima Akademije scenskih umetnosti u Sarajevu “Istraživanja o Srebrenici” koja nikad nisu izvedena kao pozorišna predstava jer nije bilo dovoljno novca da se pokriju troškovi produkcije. Do početka jula 2004. godine na komadićima papira zapisane note i motivi prerasli su u partituru ali se, objašnjava Čavlović, njegov posao završio tek 3. oktobra.

“Zapravo, to je 11 zatvorenih fragmenata, atrakcija, događaja, brojeva, ako hoćete. Tu se provlači jedna zajednička nit, jedan motiv, na šta se nadovezuju različite muzičke priče. Rekli su mi da tu ima puno Bosne, ja nisam težio tome. Ubacivao sam muzičke citate, ne kao etnomotive već kako bih dočarao tu našu osećajnost. Recimo, u Sarajevu imate jednog prosjaka koji očito nema sluha ali svira u frulu. Sve same prekomerne kvarte. Meni je taj konkretan zvuk, taj životni citat sa ulica u Sarajevu, bio muzički vrlo zanimljiv pa sam ga malo razradio. Pri kraju opere ima tu i stilizovane sevdalinke i posmrtna sekvenca Dires Irae koja nema veze s Bosnom, koji je univerzalno hrišćanski, ali koji se čuje u Sarajevu. Nisam siguran da će to publika sve prepoznati jer sam ja to zanatski zakukuljio”, kaže Čavlović, dodajući da je opera “Srebreničanke” zapravo pokušaj da se izmeni, i u muzičkom i u scenskom smislu, stav da samo nešto grandiozno može dostojno izraziti tragično, a da je malo u najboljem slučaju elegično, intimno. “Ne znam, ali se nadam da sam izbjegao zamku banalnosti i da sam stvorio intimnu muziku, za intimni teatarski čin kako bih izrazio taj za Bosnu specifični fenomen intime, bliskosti čovjeka sa čovjekom - merhametluk.”

Prvobitna zamisao bila je da se za prvu postmodernu bosansku operu, tada poznatu pod radnim naslovom “Božanstvena komedija”, napiše muzika koju bi izvodio simfonijski orkestar. Međutim, pokazalo se da bi u tom slučaju trebalo dovoditi muzičare iz Srbije, Bugarske itd. što u ovoj besparici Narodno pozorište u Sarajevu ne bi moglo ni da plati, naročito ako opera “Srebreničanke” bude pozvana na međunarodne festivale.

“Obećali su mi da će ovom predstavom, tj. operom otvoriti ovogodišnji MES festival ali da od tog nema ništa. Ova predstava mora izaći izvan granica ove zemlje. Ovih dana nam dolaze ljudi iz Hirošime i vjerujem da ćemo se nešto dogovoriti sa njima”, kaže Gradimir Gojer, direktor Narodnog pozorišta u Sarajevu, koje je sav novac od premijere prve postmoderne bosanske opere poklonilo školi u Beslanu koja je pre nepuna dva meseca bila pod opsadom terorista.

Objavljeno 21. oktobra 2004. godine u nedeljniku NIN broj 2808.

Prof. dr. Bujar Bukosi ispred sedista Nove partije Kosova

Dr. Bujar Bukoši, presednik Nove partije Kosova

Nije važna samo nezavisnost

Uvek se setim Vuka Draškovića koji je jednom rekao da bi mu bilo mnogo lakše da sakupi 5 000 dobrovoljaca koji bi ginuli na Kosovu nego što može da sakupi 5 000 maraka od srpske dijaspore na Zapadu. Kod nas je uvek bio obrnut slučaj.

Mnogo je malih i na Kosovu ne tako poznatih albanskih partija koje će u oktobru učestvovati na lokalnim izborima ne bi li bar s jednim poslanikom ušle u parlament. Ono što Novu partiju Kosova, koja ne broji više od 5 000 članova, čini nešto drugačijom od ostalih, jeste njen predsednik i osnivač - dr Bujar Bukoši. Nekadašnji premijer vlade republike Kosovo u egzilu govori specijalno za NIN o razočaranosti u Demokratski savez Kosova i razlozima osnivanja Nove partije Kosova, FARK-u i OVK, Dejtonskom sporazumu, srpskom megazločinu i osveti Albanaca, albanskoj političkoj eliti, nezavisnosti Kosova, opstrukciji Beograda i neodrživosti separatnog života Srba na Kosovu.

“Novu partiju Kosova osnovao sam jer sam bio nezadovoljan radom DSK-a, razvojem događaja i celokupnom političkom scenom Kosova nakon intervencije Zapada i instaliranja međunarodne administracije. Cilj mi je da novim načinom mišljenja izmenim nešto na političkoj sceni Kosova. Međutim, to nije lako zbog hipersaturacije političkih partija koje su enormno brojne”, kaže Bukoši.

Šta jedna mala partija poput vaše može konkretno da učini na političkoj sceni gde tri velike partije, odnosno tri političara, Ibrahim Rugova, Hašim Tači i Ramuš Haradinaj, potpuno dominiraju?
- Odnos između NPK-a i ove tri partije je odnos između Davida i Golijata, jer su te partije na vlasti, imaju ogromno medijsko zaleđe i ogromna finansijska sredstva. Mi smo od dana osnivanja nastojali da privučemo pre svega aktivne, urbane, intelektuace i eksperte i verujem da smo se profilirali kao dostojna i ozbiljna partija koja dolazi.

Nemate kancelarije u svim opštinama jer to zahteva mnogo novca ili zato što oskudevate u članstvu i podršci?
- Mi smo vrlo skromni po pitanju finansijskih sredstava. Za izbornu kampanju mi nećemo moći osigurati ni 100 000 evra, a kako mi se čini, neke od velikih partija prijavile su i oko 500 000 evra. Sa zadovoljstvom mogu da kažem da imamo dosta simpatizera, koji doduše ne žele da se eksponiraju ili učlane jer ne žele da menjaju partiju. Albanci tradicionalno glasaju za jednu partiju i kad promene partiju za koju glasaju, obično ispada kao da su nekog izdali.

Verujete da je reč o tradicionalizmu a ne, recimo, o političkoj platformi koju potencijalni glasači ne prepoznaju kao svoju?
- Mi konstatujemo da su glasači, građani na Kosovu, nezadovoljni jer je preko 47 odsto glasača apstiniralo na prošlim izborima što govori da je veliki broj onih koji su nezadovoljni, marginalizovani, nezainteresovani. Alfa i omega našeg delovanja je rekuperacija privrede. Svi problemi, antagonizmi na Kosovu su derivati ovog problema. Sve i da imamo deset Čerčila, pet Ajzenhauera i pet De Gola i ko zna koje druge briljantne političare, ako ekonomija ne funkcioniše onda je sve-piši propalo.

Smatrate li da je za NPK teret to što se za vas vezuje nastajanje i neuspeh Oružanih snaga republike Kosovo (FARK) koje je Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) progutala?
- Ja ne osećam taj teret. To je jedno poglavlje koje je završeno.

Šta je, ustvari, FARK bio?
- Oružane snage republike Kosova.

I bio je prisutan na Kosovu i imao je baze u severnoj Albaniji?
- Nismo mogli da stvorimo oružane snage u Nemačkoj. Na terenu saradnja oficira iz Titove Jugoslavije na Kosovu bila je fantastična sa lokalnim komandantima koji nisu bili baš toliko vični tom poslu.

Vi niste samo kreator Oružanih snaga republike Kosova već ste smislili i način kako da se te snage finansiraju. Koliko je poznato, prikupljano je oko tri odsto od svih Albanaca kako bi se oružana borba nastavila?
- Albanci su tada bili spremni bez pitanja, bez pogovora, da se odazovu jednom Rugovinom i Bukošijevom apelu ne tako što će dati tri ili tri i po već ako treba i 33 odsto.

O kolikim svotama novca govorimo?
- Na početku nam je bilo potrebno oko četvrt milijarde nemačkih maraka. Mi smo za manje od mesec dana sakupili preko 60 miliona jer su svi reagovali na alarm da sve ide za nezavisno Kosovo, za nabavku oružja itd.

Da li je bilo onih koji nisu hteli da daju novac?
- Ne, nikada. Albanci su poznati po osećaju solidarnosti. Uvek se setim Vuka Draškovića koji je jednom rekao da bi mu bilo mnogo lakše da sakupi 5000 dobrovoljaca koji bi ginuli na Kosovu nego što može da sakupi 5000 maraka od srpske dijaspore na Zapadu. Kod nas je uvek bio obrnut slučaj.

Koliko je prljavog novca i novca od droge ušlo u finansiranje FARK-a?
- To su gluposti. To je prljava propaganda koja je imala za cilj da se albanska strana satanizuje. Odgovorno kažem da je sav novac koji smo mi, kao vlada, prikupili, čist. Na Zapadu postoje institucije kontrole preko banaka i zaista ne možete ni sto maraka prljavog novca da ubacite u fondove. To je sve novac naših radnika i ljudi koji su mukotrpno, decenijama radili i štedeli.

Ako je i OVK bila oslobodilačka vojska kako je onda došlo do nastanka FARK-a, a ne do njihovog spajanja?
- Hteo sam da spojimo te dve komponente - lokalne komandante i borce sa oficirima koji nisu uspeli da se ubace na Kosovo. Planirao sam da stvorimo zajedničku komandu i da se sva finansijska sredstva stave toj komandi na raspolaganje. Ali do toga nije došlo.

U ratu su se mnoge ružne stvari događale. Nestajali su Albanci, mnogi od njih su bili za nezavisno Kosovo, bili su spremni da daju novac, ali nisu bili baš voljni da uzmu pušku u ruke i bore se protiv srpske policije i vojske.
- Bilo bi nekompetentno da pričam o tome kad nisam bio na Kosovu i ne mogu da procenim kakvo je bilo raspoloženje ljudi po selima, ali treba imati na umu da svaki narod i revolucija imaju takve slučajeve.

Ali OVK se borila i protiv srpskog, civilnog, stanovništva, zar ne?
- OVK se nije borila protiv srpskog civilnog stanovništva. OVK nije imala mogućnosti da to čini za vreme rata jer je njen odnos prema srpskoj policiji i vojsci bio kao odnos Davida prema Golijatu. Tačno je da je posle rata ubijeno nekoliko srpskih civila, u jednom stanju potpunog bezbednosnog vakuuma. Takođe je tačno da je i jedan deo srpskog civilnog stanovništva saučesnik i pomagač srpskih policijskih i paramilitarnih jedinica. Dakle, prošlost je svima poznata...

Nalazite li da je tužno što su Albanci, koji su nesumnjivo bili žrtve Miloševićevog režima, posegnuli za nasiljem, odnosno koliko je ova činjenica pogubna po razvoj i demokratizaciju kosovskog društva?
- Tužno i jadno. Nema problema da o tome slobodno pričamo. Kad se sve kaže ovako, u jednom dahu, molim da se od drveta ne previdi cela šuma. Čini mi se da je problem što se posle rata po svaku cenu pokušava kriminalizovati to legitimno pravo jednog naroda da pruži otpor i da se lati oružja ako neki režim pokušava da ga uništi. Ta relativizacija, trpanje svega u isti koš, meni liči na brkanje baba i žaba. Srpski megazločin je učinjen nasuprot fenomenima pojedinačnih zločina koji su učinjeni neposredno posle rata u bezbednosnom vakuumu. Ti zločini su učinjeni bez ikakve političke platforme, ideologije ili pripreme. To je osveta puna jarosti i besa i meni je bitno da se između ovih stvari napravi distinkcija.

Predlagali ste nešto konkretno što bi pomoglo da se taj vakuum prevaziđe?
- Nudio sam UNMIK-u bez ikakvih pretenzija još krajem juna i početkom jula 1999. godine kontingent od 800 iskusnih, profesionalnih policajaca koji su služili u Titovoj Jugoslaviji. Mislim da bi policajcu iz, recimo, Bangladeša bilo mnogo lakše da uza sebe ima jednog našeg policajca koji dobro poznaje teren. Međutim, to nije prihvaćeno, zbog nedostatka koncepta.

Od Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja sada dolaze izjave da na Kosovu ne može biti potpune bezbednosti dok UNMIK ne prenese u potpunosti ingerencije na Kosovsku policiju i Kosovski zaštitni korpus. Obojica su svoju reputaciju izgradili u ratu, nikad nisu pokazali mnogo razumevanja za patnje nealbanskog stanovništva posle juna 1999. godine. Pored toga, imaju neverovatno mnogo političkog i ekonomskog uticaja što im obezbeđuje da ostanu dugo na vlasti, zar ne?
- Da. Ne zaboravite da oni tada nisu imali blage veze sa politikom.

Da li su Tači i Haradinaj kočnice demokratizacije?
- Sve tri velike partije koje upravljaju Kosovom su odgovorne. Određene grupacije eksponirale su se po principu “Ja sam oslobodio ovu zemlju, meni pripada da odlučujem o sudbini ove zemlje”. Ja se protivim takvoj logici.

Koja koči i nezavisnost Kosova?
- Nama ne treba sutra pre podne nezavisno Kosovo koje će propasti za godinu ili dve, već odgovorna politička elita koja će pripremiti kolevku za kosovsko društvo.

Za razliku od većine albanskih političara na Kosovu vi verujete da s Beogradom treba razgovarati?
- Apsolutno. Nema sumnje da treba pregovarati, a ne ponovo ulaziti u konflikt. Srbija je reaktivirala svoju opstruktivnu politiku i ne bih se začudio da, u skladu sa svojim mentalitetom, Beograd odlaže taj trenutak u nedogled. Bojim se da time svi gubimo.

Šta biste savetovali Srbima s Kosova?
- Najbolje je da Srbi s Kosova napišu listu svega šta žele od Albanaca, makar to uključivalo i četvrtinu Meseca, povratak vojske i policije itd. I onda da sednemo i pregovaramo: “Onu četvrtinu Meseca zaboravite jer to nije naše i ne možemo ništa oko toga da učinimo, žao nam je ili nam nije žao ali srpska vojska i policija se ne mogu vratiti na Kosovo ...” Mislim da separatni život Srba na Kosovu u enklavama nije život. Njih smatram sastavnim delom budućeg Kosova. Kosovo je njihov zavičaj i to pravo niko im ne može oduzeti, ni Albanci nemaju pravo na to.

Da li treba da izađu na lokalne izbore iako su njihovi uslovi za život i dalje jezivi?
- Da sam ja mladi Srbin sa Kosova, od nekih dvadesetak godina, odmah bih otišao u Kraljevo ili Kanadu. I Albanci napuštaju Kosovo. Međutim, zaista mislim da Srbi treba da participiraju, kao što Albanci treba malo da se zamisle kako da Kosovo učine atraktivnim za Srbe koji su ostali tu da žive.

Skeljzen Maljici telefonira u pristinskom hotelu "Grand"

ITALIAN VERSION ON WEBSITE
http://www.notizie-est.com/article.php?art_id=980
ENGLISH VERSION ON WEBSITE
http://translate.google.com/translate?hl=en&sl=it&u=http://www.notizie-est.com/article.php%3Fart_id%3D980&prev=/search%3Fq%3DLidija%2BKujundzic%2BShkelzen%2BMaliqi%2B%26hl%3Den%26lr%3D

Škeljzen Maljići, direktor Centra za humanističke nauke "Gani Bobi"

Kamen o vratu Srbije

Ogromne probleme ima Srbija. Kosovo je zapravo postalo marginalno samo to niko niće da prizna. Srbija više i ne želi da se bavi Kosovom, ali oseća nešto kao obavezu.

Na prvom spratu Grand hotela u Prištini, u foajeu nekadašnjeg Medija centra Republike Srbije, Škeljzen Maljići, direktor Centra za humanističke studije “Gani Bobi” govori specijalno za NIN o položaju kosovskih Srba na predstojećim izborima, politici Beograda, konačnom statusu, značaju i uticaju tzv. umerenih albanskih partija, martovskom nasilju i KZK, apstinentima i poštenju lidera Alijanse za budućnost Kosova - Ramušu Haradinaju, bivšem komandantu OVK u Metohiji.

Veliki deo političke odgovornosti je na vlastima u Beogradu koje su kosovske Srbe ponovo stavile u nedoumicu da li treba ili ne treba da izađu na lokalne izbore 6. oktobra. Šta je ovog trenutka u najboljem interesu kosovskih Srba?
- Oni nikako da razumeju da su uvek bili zavisni od Slobe, od “Povratka”, od Čovića. Tu i tamo bi se čuo neki glas koji je bio donekle nezavisan od centara moći u Beogradu. Dosad ti glasovi nisu imali uspeha, jer je Beograd, na neki način, uvek uslovljavao svoju podršku. Kosovski Srbi su zavisni od Beograda ne samo sentimentalno i iz nekih razloga nacionalnog interesa, već i ekonomski.

Mislite, pre svega, na srpske političare na Kosovu?
- Da, mnogi imaju neke sitne privilegije, duple plate. Podrška iz Srbije je sve slabija i nije više tako sigurna kao ranije, ali još uvek je na neki način efikasna. To je neka vrsta uzajamno zavisne pozicije iz koje zasad nema izlaza. Dobar deo Srba, naročito ovi koji se računaju kao elita, ima taj dupli status.

Rezervnu varijantu, ako sve na Kosovu krene naopako?
- Oni ne razmišljaju ozbiljno da ostanu ovde ili ako bi trebalo da ostanu, voleli bi da zadrže sve privilegije koje imaju tamo i ovde. Generalno gledajući, kosovski Srbi će u svakom slučaju biti izigrana stranka. To je scenario koji je viđen i ranije sa krajinskim Srbima i sa delom bosanskih Srba.

Šta vas navodi na taj zaključak?
- Pogledajte samo Koordinacioni centar, to je već postalo smešno. Pet, šest meseci Čovića smenjuju. Niko ne bi da ga zameni, a on je već postao teret samom sebi, a nema nikog ko je spreman da kaže da Koordinacioni centar više ne postoji. Situacija se previše zakomplikovala, jer sama Srbija je veoma podeljena i više nema centar moći. Ogromne probleme ima Srbija. Kosovo je zapravo postalo marginalno, samo to niko niće da prizna. Srbija više i ne želi da se bavi Kosovom, ali oseća nešto kao obavezu. Srbiji je Kosovo samo kamen oko vrata.

Verujete li da je albanska politička elita bolje pripremljena za pregovore o budućem statusu Kosova?
- Ne bih rekao. Mislim, ima sličnosti između srpske i kosovske situacije. Isti problemi sa reprezentacijom, sa elitom, sa predstavljanjem. Kosovo je godinama previše razjedinjeno i nema normalne ekonomske, političke elite. Nekompetentnost je prisutna u svim sektorima, a kosovsko društvo ima sličan tip blokade odnosa između političkih partija i elite. Ni mi me nožemo da napravimo normalnu vladu. Mi imamo vladu koja nema pune kompetencije, vladu pod protektoratom, ali ova vlada kakva jeste nije normalna vlada nego je podeljena po sektorima - jedno ministarstvo pripada jednoj partiji, drugo ministarstvo drugoj partiji, a koordinacije nigde. Imamo slabu vladu isto kao i u Srbiji, s tom razlikom što Srbija ima bar neku vrstu fingirane ili simulirane pozicije ili opozicije, a mi nemamo ni to. i još kad tome dodate slabe rezultate i slabe medije, onda je to veoma loše za sve koji žive na Kosovu.

Hoće li učešće Vetona Suroia, Edite Tahiri i pojava novih, umerenih albanskih partija na oktobarskim izborima uneti malo zdraviju atmosferu u politički život Kosova?
- Ne bih rekao da je reč o umerenosti. Politička platforma i pozicija Suroija je nejasna, a on je i ranije bio u politici obično predstavljan kao predstavnik civilnog društva. U međuvremenu je formirao medije pod svojom kontrolom. Iako on nije pravio javno mnjenje, vlasnik je najčitanijih dnevnih novina i upravlja trećom i najsimpatičnijom televizijom na Kosovu. To mu daje izvesnu, možda i značajnu prednost uoči izbora. Znači, Suroi jeste relativno uspešan čovek, ali mi se čini da nije izabrao najbolji trenutak.

Zakasnio je ili je požurio?
- Trebalo je još malo da sačeka. Ili ako je već ušao u celu tu priču trebalo je to da uradi mnogo ranije i da se mnogo bolje pripremi. Ne možete za tri meseca da preokrenete situaciju. U celini, cenim da je ORE vrlo nezrela lista, da su to ljudi koji nemaju velika iskustva. Možda su oni lično pošteni i perspektivni, ali ankete pokazuju da neće sve umerene partije dobiti više od sedam odsto glasova.

Što je, ipak, dovoljno da uđu u parlament?
- Da, zato što nema cenzusa. Oni eventualno mogu u nekim kombinacijama da odigraju neku ulogu u pravljenju koalicije. Ako se napravi velika koalicija, postoji mogućnost da i Rugovina partija formira većinsku vladu.

Koliko je to realno, s obzirom da podrška Tačiju i Haradinaju raste?
- Tači i Haradinaj teže mogu da je naprave zato što zajedno ne mogu da naprave ni četrdeset posto. Ukoliko bi ušli u koaliciju sa Srbima ili svim ostalima, možda bi mogli da formiraju većinsku vladu, ali to je ipak malo verovatno da će se dogoditi.

U Beogradu postoji strah od obnove martovskih događaja. Koliko je taj strah realan?
- Po mom mišljenju, martovski događaji su jedan događaj i ne bih se složio da ih je neko planirao, ali jeste bio iskorišćen. To je bila erupcija od koje su svi pomalo učili, posebno Unmik, koji verujem neće više dozvoliti da se na ovakav način manipuliše nasiljem. Osim toga, javnost zna da su posledice marta veoma negativne.

Nadajmo se da su pouke izvučene, ali postoji li još opasnost od nemira?
- Uvek postoji realna opasnost da ovo postane Palestina, zato što ima ekstremizma na obe strane. Očekujem da će se odnosi zaoštravati 2005. godine kad počne da se rešava status Kosova. Onda ćete imati poziv i sa jedne i sa druge i sa treće strane, terorističke grupe bi mogle ponovo da se aktiviraju. Dovoljno je da petnaestak obučenih ljudi postavi bombe ovde i onde i da jednostavno održavaju napetost, bacajući autobuse u vazduh. To se dešava u Palestini.

Koliko je za sigurnost na Kosovu bitna činjenica da su izvesni albanski političari povezani sa organizovanim kriminalom i kriminalcima koji su našli svoje mesto i u redovima OVK?
- To nije uzrok. Može biti posledica. Ne znam šta se podrazumeva ovde pod organizovanim kriminalom, ali oružje, droga i ovaj da tako kažem ozbiljni kriminal nije toliko prisutan i on nema toliko direktne veze sa albanskim političarima. Eventualno samo određeni krakovi međunarodnih organizacija, u koje su uključeni i naši ljudi - Albanci i Srbi i drugi. U poslednjih deset godina su se obogatili oni koji su od države u raspadu preuzeli monopole kao što je duvan, nafta, itd. Rekao bih da je opasnost ovde, pošto je Kosovo malo područje, da neki od tih ljudi počnu da kontrolišu sve. Nekoliko pojedinaca i familija i nekoliko grupacija su se veoma obogatile.

Ko, na primer?
- Kao u Srbiji Karići, ali i ovde ima nekoliko takvih. Neću da govorim imena, jer ne znam sve, a ako ne bih pomenuo nekog, bilo bi da imam nešto s njima. Otprilike se zna koji su ti najmoćniji.

Da li je u interesu tih najmoćnijih familija i da se recimo Kosovski zaštitni korpus i kosovska policija pretvore u oružane snage?
- Čak i za ovo naše stanje, koje se zove supstancionalna autonomija, a što je neka vrsta republike, normalno je da se formira i strukturiše vlast koja ne može biti završena ukoliko Kosovo nema i svoje policijske, odbrambene formacije. To ne znači da nam treba neka velika vojska. Bio bi nam dovoljan i ovaj KZK koji jeste neka vrsta potencijalne vojske jer ima vojne treninge iako nema oružje. Uostalom, kad već pominjemo martovske događaje, treba imati na umu da ni Amerikanci ni Nemci nisu imali predrasuda i da su angažovali KZK ne kako bi intervenisali već kako bi razdvajali, nagovarali ljude da se smire. KZK ima autoritet.

S druge strane, Srbi baš s KZK imaju problema, jer su u njegovoj komandnoj strukturi mnogi kriminalci i potencijalni haški optuženici našli utočište.
- Ne, to je posleratna situacija. UČK nije bila baš profesionalna vojska, ima tu raznih elemenata i ima tu elemenata ranijih ilegalnih ekstremnih organizacija koje su ostale unutra, koje su bile protiv toga da se UČK transformira. Jedan od problema za generala Čekua i KZK je to igranje sa statusom. Oni se osećaju kao vojska, a kao neke su snage za prirodne katastrofe. To stvara određenu unutrašnju frustraciju.

Da li primećujete nekakvu dozu zabrinutosti među Albancima što bi neko od heroja OVK, poput Ramuša Haradinaja i Hašima Tačija, danas-sutra mogao da se nađe pred Haškim tribunalom optužen za ratne zločine, kao što se to desilo nekim generalima u Srbiji?
- Priče postoje o tome da bi Tači mogao da ima neki stepen komandne odgovornosti, ali teško je dokazati da je on bio direktno odgovoran, jer veći deo vremena nije ni bio na terenu. Tači voli da kaže za UČK i za sebe da su bili vojska, ali to nije bilo baš tako. Ako bi došlo do toga da ga pozovu u Hag, verujem da bi veterani rata i neke organizacije oštro reagovali. Ipak, ne verujem da bi mediji ili javnost doveli u pitanje kompetencije Haga iako postoji percepcija, kao i u Hrvatskoj, da se neki ljudi dovode u Hag kako bi se privoleli Srbi, kako bi se stvorila, veštački, neka ravnoteža.

Mislite li da su Tači i Haradinaj indirektno učestvovali u planiranju i koordiniranju martovskog nasilja?
- Nema nekih dokaza da je to rađeno baš planski. Postojale su tajne organizacije koje su možda tu nešto radile, ali mislim da je veći deo toga došao spontano.

Od juna 1999. imamo preko stotinu primera rušenja crkvi na Kosovu, a nijedan ozbiljan apel Tačija i Haradinaja da se s tim vandalizmom prestane.
- Da, ali to su zapuštene seoske crkve. Jednu od njih sam video na putu za Peć. A video sam i neke druge takve crkve, koje nemaju ni istorijsku važnost niti su bile pod zaštitom. Tu svako ima pristup, a mnogi su bili naoružani.

U martu 2004. u Prizrenu je spaljena Bogorodica Ljeviška, Saborna crkva manastir Sv. Arhangeli, zar ne?
- Dobro, ovo je bilo i spontano i pod instrukcijama. Uglavnom su to radili neki klinci. Sami su priznali da su ih neke od ovih ekstremnih organizacija iskoristile.

A koje su to organizacije koje se prepoznaju kao počinioci?
- Bio je Dafuri i neki drugi, ne mogu tačno da kažem, ne znam kojoj partiji pripada, da li je ovaj LPK ili je UČK. To su narodni frontovi i tako to, oni koji su nezadovoljni Unmikom i neki od njih su priznali u intervjuima da su oni rekli da treba spaliti, da su iskoristili situaciju i da su ih usmeravali.

Objavljeno 2. septembra 2004. godine u nedeljniku NIN, broj 2801

Prof. dr. Dušan Janjić, direktor Foruma za etničke odnose

Strah od novog pogroma

Vrlo je realna opasnost da ekstremisti neće biti zaustavljeni i da će se martovsko nasilje nad Srbima ponoviti posle parlamentarnih izbora na Kosovu i Metohiji.

Dilemu da li treba ili ne treba izaći na oktobarske izbore na Kosovu i Metohiji Srbi su zamenili strahom da bi albanski ekstremisti već u septembru mogli da dovrše započeto etničko čišćenje od marta 2004. godine. Izveštaji Bezbednosno-informativne službe, Obaveštajne službe Vojske Srbije i Crne Gore, kao i diskretno poslati signali iz diplomatskih krugova, pokazuju da je strah kosovskih Srba stvaran. Određene, paramilitarne, strukture kao i delovi Kosovskog zaštitnog korpusa popunjeni su novim zalihama oružja, municije, eksploziva a borbena obuka u mobilnim kampovima u Drenici, Ćićevici, Ajdobri i na obali Gračaničkog jezera skoro je privedena kraju. Koliko je stvarna opasnost od eskalacije nasilja na Kosovu, dr Dušan Janjić, direktor Foruma za etničke odnose, kaže specijalno za NIN:

- Vrlo je realna opasnost da ekstremisti neće biti zaustavljeni i da će se ponoviti martovsko nasilje nad Srbima. BIA i svi ostali govore istu stvar naglašavajući različite aspekte problema. Ipak, mislim da do nasilja nad Srbima neće doći pre parlamentarnih izbora na Kosovu i Metohiji.

Interesi ekstremista i vodećih političkih partija, uključujući i Rugovinu partiju, poklapaju se. Od aprila do sada svi akteri na Kosovu ponašali su se nekorektno. Sedamnaesti mart pokazao je da KZK i Kosovska policija nisu disfunkcionalni već su direktno učestvovali u nasilju. Razne obaveštajne službe na Kosovu i dalje prave albanskim vođama profit, dok KFOR pravi zidove oko srpskih enklava. Međunarodna zajednica je nagradila nasilje, nikakav program za stabilizaciju bezbednosne situacije nije ponuđen, nema nikakvog napretka u reorganizaciji trupa na Kosovu, niti je smanjen broj vojnika kako bi se broj pripadnika žandarmerijskih snaga povećao. Čak ni umereni albanski političari nemaju interes da ekstremisti budu zaustavljeni. Niko osim Bujara Bukošija ne postavlja pitanje povezanosti albanskih političkih partija i organizovanog kriminala.

Deo odgovornosti za težak položaj Srba posle martovskog nasilja leži i na Beogradu. Recimo, Koordinacioni centar je toliko dezorganizovan da uoči izbora na Kosovu niko ne prati šta se događa unutar albanskih političkih partija. Premijer dr Vojislav Koštunica savetuje da se na izbore ne izađe, Vuk Drašković, ministar inostranih poslova, tvrdi da na izbore treba izaći i tako dalje.

Zaista, Srbi s Kosova su ti koji su martovske događaje izneli na svojim plećima. Krajnje je vreme da vlada, Savet ministara sedne za sto i hitno napravi okvir saradnje s NATO-om (i KFOR-om). Treba napraviti plan zajedničke odgovornosti i saradnje, treba utvrditi pojedinačne akcije u slučaju eskalacije nasilja kakvo smo videli u martu. Ovaj plan bi morao da ima ne samo bezbednosno-vojnu već i političku i javnu diplomatsku dimenziju. Morali bismo da imamo zaista jaku i vrlo konkretnu saradnju sa američkom vojskom. Recimo, bilo bi dobro kada bismo mi, a ne Rumunija i Bugarska, dobili američku bazu. Na primer, mogli bismo da im ponudimo da je naprave u Nišu.

Zašto bi bilo dobro da Amerikanci imaju svoju bazu u Nišu?
- Takav oblik saradnje sa američkom vojskom doneo bi nam mnoge ekonomske, vojnotehničke, političke i bezbednosne koristi. Saradnju sa američkom vojskom podigli bismo na viši nivo i ako bismo stvorili Savet za nacionalnu bezbednost.

Najviše mandata i uticaja na prošlim izborima stekli su Ibrahim Rugova, predsednik Demokratskog saveza Kosova; Hašim Tači, lider Demokratske partije Kosova, i Ramuš Haradinaj, prvi čovek Alijanse za budućnost Kosova. Čini li vam se da bi na ovim izborima lideri nekih manjih albanskih partija i(li) udruženja građana, poput Bujara Bukošija, Edite Tahiri i Vetona Suroija mogli da uđu u parlament?
- Čini mi se da pored Vetona Suroija nekakvu šansu da uđe u parlament ima Edita Tahiri; ona je bila potpredsednik u Rugovinoj partiji i savetnik za spoljnu politiku. Mislim da će se sa više od jednim poslanikom u parlamentu naći Narodna partija Kosova. Ono što je evidentno, jeste da su politički profit od 17. marta izvukli Tači i naročito Haradinaj i to na račun Rugovinih pristalica čak i u oblastima gde je Rugova tradicionalno dobijao - Đakovica i dobrim delom Drenica.

Šta bi bili uzroci slabljenja Rugovine i pozicije Demoratskog saveza Kosova?
- Unutarpartijske podele i činjenica da Rugova i dalje vodi politiku koja je prevaziđena. Tokom poslednjih godina jedino se Nedћad Daci uspeo u Demokratskom savezu Kosova, zato što je bio predsednik parlamenta, ali on još nije sposoban da organizuje celu partiju. Tradicionalni Rugovini glasači umorili su se od te politike koja se vodi na isti način poslednjih petnaest godina. Mnogi poput Bukošija, Tahirijeve čak i Suroi računaju upravo na te glasove. Međutim, mislim da će na kraju ubedljiviju podršku imati ta tzv. koalicija Tači-Haradinaj, jer se politička scena na Kosovu dramatizovala, da ne kažem radikalizovala.

Da li neizlazak Srba na izbore može, kao što to neki političari u Beogradu očekuju, potresti međunarodnu zajednicu i albanske lidere?
- Ne vidim neku nervozu oko neučestvovanja Srba. Ovi izbori jako su trebali Albancima da bi rešili međusobne odnose. Očekujem da će ovaj put biti manje natezanja oko vlade jer će Tači i Haradinaj dobiti ubedljiviju većinu. Međutim, ono što mene zaista brine, jeste šta će biti pred kraj godine kada nastanu realni problemi i što je još značajnije, tada počinje i to “merenje” implementacije standarda.

Sukobi između albanskih političara jesu duboki, ali ne toliko duboki da bi se ugrozila težnja za nezavisnošću Kosova, zar ne?
- Beograd je sklon, i to kosovski Srbi znaju, da preuveličava albansko jedinstvo. Uvek je bio neki problem među njima, setimo se Bečkog pregovora: ako dođu Tačijevi, neće doći Rugovini. Oni zaista ne mogu da postignu dogovor oko nekih pragmatičnijih stvari i to će biti dodatni faktor krize i napetosti.

Objavljeno 26. avgusta 2004. godine u nedeljniku NIN, broj 2800.

Prof. dr. Dusan Janjic u beogradskom kaficu "Simbol"

Uoči parlamentarnih izbora na Kosovu u Metohiji

U kandžama beogradske strategije

Vojislav Koštunica i Vuk Drašković upućuju sasvim različita uputstva Srbima na Kosovu o tome da li treba da izađu na izbore.

Novi lokalni izbori na Kosovu postavili su pred Srbe staru, mučnu nedoumicu - da li da učestvuju i time potvrde legitimitet privremenim institucijama koje su u protekle tri godine radile samo u korist njihove nesreće ili da se iz očaja već sada isključe iz političkog procesa kako bi međunarodnu zajednicu naterali da prizna nepodnošljivost njihovog položaja. Dilema je utoliko teža što ni vlasti u Beogradu ne mogu da odluče šta je pametnije i što se koalicija Povratak raspala usled partijskih i ličnih sukoba.

“Očekujemo puno od Beograda, a to je ponekad nerealno. Pozicija Beograda nije tako dobra da može međunarodnoj zajednici da nameće rešenja”, kaže Oliver Ivanović, član Predsedništva Skupštine Kosova dodajući: “Situacija ne valja zato što nam vlada i Koštunica ne nude alternativu. Za izbore nam kažu ne, a ne znaju šta da radimo posle, kad ne budemo imali nijednog predstavnika u kosovskim institucijama.”

Ukoliko bi ponovo poslušali Vojislava Koštunicu, srpskog premijera, koji sada savetuje bojkotovanje lokalnih izbora, Srbi bi kratkoročno skrenuli na sebe pažnju međunarodne zajednice, kojoj bi najlakše bilo da se što pre donese konačno, i po Srbe naopako, rešenje za Kosovo. Međutim, time predizborna agonija ne bi postala jednostavnija, jer nije sigurno da se Koštunica ne bi kao i prošli put, samo sedam dana pre glasanja, založio za potpuno suprotnu političku opciju.

“Problem je što politika koju sada vodi Beograd ide naruku Albancima. To me mnogo podseća na Miloševićevu politiku dvostrukih standarda, iza koje niko značajan u Savetu bezbednosti neće stati. Pre tri godine upozoravao sam da ako izađemo na izbore dajemo legitimitet privremenim albanskim institucijama. Tada smo se uselili u kuću koja nam je nametnuta, još tada smo prihvatili njihova pravila igre i sada nam nema druge nego da igramo”, kaže Momčilo Trajković, predsednik Srpskog pokreta otpora koji je sa koalicionim partnerima “Politički pokret Snaga Srbije” i “Nova Srbija” poslao pismo Savetu bezbednosti tražeći dvonedeljno produženje roka za prijavljivanje na izborima kako bi se za vlasti u Beogradu ipak obezbedio neophodan manevarski politički prostor.

Ukoliko bi poslušali Vuka Draškovića, ministra inostranih poslova, koji savetuje da se glasa, Srbi bi potvrdili legitimitet kosovskim institucijama koje preziru, ali bi i kupili malo vremena. Za to malo ponosa kojeg bi morali da se liše, Srbi bi uskratili Albancima i međunarodnoj zajednici još jedan dokaz o svojoj nekooperativnosti koji uvek može zgodno da se iskoristi kada zatreba. Zato što se sada utvrđuju i okviri za prdstojeće pregovore o konačnoj budućnosti Kosova i vlasti u Beogradu se cenkaju koliko će procenata vladinog plana biti uključeno u izveštaj Kontrolne grupe, na osnovu koje će Savet bezbednosti odlučivati.

Međutim, pitanje je čemu svo to poniženje kad petogodišnje iskustvo i trogodišnja participacija u privremenim institucijama Kosova govori da međunarodna zajednica retko kad ispuni što obeća Srbima koje nije u stanju da zaštiti od etničkog čišćenja i sistematskog uništavanja imovine, kulturne baštine i srpskih svetinja.

“Pravo pitanje je kako bi bilo da kosovski Srbi nisu učestvovali? Da li smo sigurni da mart 2004. ne bi bio još strašniji. Znamo da Albanci neće prihvatiti ništa što dolazi iz Beograda, a ni UN ne može da donese bilo koju značajnu odluku bez Albanaca. Koštunica je delovao hrabro 2001. godine i čini mi se da i sada pokušava da izvuče najviše što može, a to je da razbije zid ćutanja na koji je plan vlade naišao i da što više naših vitalnih zahteva iz plana uđe u izveštaj Kontrolne grupe i plan UNMIK-a”, kaže dr Predrag Simić, profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, dodajući kako se nada da kontradiktornosti između stava ministra inostranih poslova i srpskog premijera “nisu razlike u pogledu cilja već metoda”.

Ipak, uznemiravajuće je da se lako može desiti da običnim srpskim glasačima na Kosovu promakne da su vlasti iz Beograda svojim međusobnim partijskim i ličnim sukobima razorili koaliciju Povratak koja je osvojila 78 000 glasova odnosno 85 odsto mandata koji su pripali Srbima oktobra 2001. godine.

“Nažalost, Koštunica je dezavuisao koaliciju Povratak jer tu nije imao kontrolu. Koaliciju bi trebalo što pre prestrukturirati ali tako da se prethodno postigne dogovor između Tadića, Koštunice, Čovića, Draškovića, Labusa, Ilića i naravno Svetozara Marovića koji je kao predsednik Srbije i Crne Gore verovatno u najdelikatnijoj poziciji, jer bi svaki njegov napor da pomogne mogao da bude protumačen kao mešanje u unutrašnje političko pitanje koje Srbija smatra samo svojim”, kaže Ivanović dodajući da bi ipak za Srbe na Kosovu najgore bilo da se na izborima pojave samo neke, manje bitne, marginalne stranke ili pokreti zato što bi: “ti marginalci koji realno nemaju ni ugled ni moć u narodu ušli u konačnu priču o Kosovu kao izabrani predstavnici, a ne bi bili u stanju ništa pametno da urade”. Ili niko ne bi glasao za njih pa bi se ispostavilo da Srbi ne samo da potvrđuju legitimitet kosovskim institucijama već i da nisu u stanju da osvoje jedno poslaničko mesto.

Objavljeno 5. avgusta 2004. godine u nedeljniku NIN, broj 2797 pod naslovam "Pamet dvoglavog orla".

Esdaun sa soljom caja

ENGLISH VERSION IS AVAILABLE ON WEBSITE
http://www.ohr.int/ohr-dept/presso/pressi/default.asp?content_id=32998

Pedi Ešdaun, visoki predstavnik EU za Bosnu i Hercegovinu

Neću da ukinem Republiku Srpsku

Čak i kada bih hteo da se rešim RS, ja to ne bih mogao da učinim jer je moj posao da primenjujem međunarodno pravo i Dejtonski sporazum koji štite postojanje RS, ali ukoliko RS ne poštuje međunarodno pravo, ta zaštita je potkopana.

Odluka lorda Pedija Ešdauna, visokog predstavnika za Bosnu, da prvih dana jula smeni deset ključnih funkcionera Srpske demokratske stranke, odnosno da uslovno isključi iz političkog života još 50 članova iste partije, shvaćena je u Republici Srpskoj ne samo kao pokušaj da se uništi nekadašnja Karadžićeva partija već i da se dalje postojanje RS učini bespredmetnim. Upitan da li ova odluka vodi ka ukidanju RS, lord Ešdaun odgovara za NIN:
- Ne. Nije mi namera da ukinem Republiku Srpsku. Čak i kada bih hteo da se rešim RS, ja to ne bih mogao da učinim jer je moj posao da primenjujem međunarodno pravo i Dejtonski sporazum koji štite postojanje RS, ali ukoliko RS ne poštuje međunarodno pravo, ta zaštita je potkopana. Nije moj posao da napadam Srbe ili bilo koju političku partiju.

Ukidanje RS ne postoji kao opcija?
- Osim ako to ljudi u RS sami ne žele.

Recimo, spontano zatraže referendum o ukidanju RS?
- Možda to bude referendum, a možda će i bez referenduma ova zemlja za deset, dvadeset ili pedeset godina biti jedinstvena, bez entiteta. Važno je da to bude voljom naroda RS. Verujem da što više ova zemlja bude napredovala, to je verovatnije da će biti bliža Evropi i da će i u Bosni podele nestati kao što su nestale u Evropi. Ipak, to je budućnost, a ne sadašnjost.

Ali mnogi ljudi su uplašeni i zbunjeni vašom odlukom koja ima i ozbiljne posledice po razvoj i smisao demokratskog procesa i stabilnost u Bosni?
- Jeste li se zapitali zašto su penzije u Federaciji dvostruko veće nego u RS, zašto većina investicija ide u Federaciju a ne u RS? Zašto je istočni deo RS najzaostaliji? Sve je to zato što podržavate i pomažete Karadžića i dok je tako, nećete dobiti ništa ni ubuduće. Ključno je da razumete da ova zemlja ima samo jednu budućnost a to je Evropa i NATO. Ja ne mogu dozvoliti da tu budućnost uništi nekoliko ljudi koji veruju da korupcijom mogu da pune svoje džepove zlatom i da mogu da štite i pomažu ratne zločince.

Na koga tačno mislite?
- Na ljude koji su pogođeni mojom odlukom i koji se sada pretvaraju da su iznenađeni.

Zašto mislite da nema mesta iznenađenju kada i međunarodna, i federalna i lokalna vlast i dalje tolerišu toliko štetnih pojava u Bosni?
- Mogu da razumem da su ljudi ljuti, da misle da je sve ovo nedemokratski, možda bih se i ja osećao na isti način da sam u njihovoj poziciji, ali ne mogu da prihvatim da su iznenađeni. Ja sam početkom januara za ovaj sto ovde pozvao Dragana Čavića, Dragana Kalinića, Dragana Mikerevića, jer su uradili zaista izvanredne stvari prošle godine. Rekao sam im tada: “Vi, više od svih ostalih, baš vi, ljudi iz RS, bili ste dovoljno dalekovidi da pokrenete zemlju izmenivši poreski sistem, reformišući oružane snage itd. Uspeli ste da otvorite kapije Evrope i NATO-a, sada na vašem putu stoji samo jedan kamen - saradnja sa Međunarodnim trubunalom u Hagu. Molim vas, nemojte stavljati sebe u poziciju kamena koji će onemogućiti celu zemlju da ostvari budućnost.”

A oni nisu ni pokušali da poslušaju vaš savet?
- Prošlo je šest meseci a oni ništa nisu uradili. Ni sam ne znam koliko puta sam ih opomenuo, javno i privatno, da ako stave sebe u tu poziciju, moraću da preduzmem odlučne akcije. To sam na kraju i učinio ovom odlukom. Šta su oni uopšte mislili? Da nisam čovek od reči? Da ne uradim ono što kažem da ću učiniti? I zaista nema veze da li Pedi Ešdaun ispunjava ili ne ispunjava svoja obećanja. Važno je da shvatite da ako ova zemlja nema budućnost u Evropi, onda nema nikakvu budućnost. Neće biti investicija, poslova, neće biti ničega ni za Srbe, ni za Bošnjake ni za Hrvate. Svi ćete živeti na dnu crne rupe, kao zatvorenici sopstvene gluposti i u stalnom strahu da se rat može ponoviti. Treba li ja da dozvolim to zbog nekolicine? Naravno da neću.

U interesu svih u Bosni je da proces političke demokratizacije što brže jača. Čini se da je vaša poslednja odluka ugrozila značajno taj proces, jer je neko ipak glasao za sve te ljude koje ste posmenjivali, zar ne?
- Oprostite, da li očekujete da kažem da zbog teških političkih efekata moje odluke, ja treba da dozvolim tim korumpiranim ljudima da se ponašaju kako oni hoće?

Ipak niste smenili jednog, dva čoveka već predsednika Skupštine RS i još 59 ljudi.
- Morao sam da se rešim svih koji smetaju. Nije me briga ko su oni, koliko ih ima. Jeste, ti ljudi su izabrani, ali ih to ne ovlašćuje da pljačkaju svoje sunarodnike, da odbijaju da ispunjavaju međunarodne obaveze i pomažu ratnim zločincima da ostanu na slobodi.

Hoće li vaša odluka destabilizovati Bosnu?
- Verovatno da, ali dugoročno moram da se zapitam: “Ako RS posle ovoliko vremena nije spremna da se suoči s činjenicom da mora sarađivati, da mora ispuniti svoje međunarodne obaveze, da li ja treba da nateram RS na to?” Naravno moj odgovor je da to moram učiniti.

Verujete li da mnogi u Bosni dele vaš stav o ispravnosti odluke koju ste doneli?
- Radili smo analize, istraživanja, telefonske ankete, pratili smo šta se događa na veb sajtovima i forumima, i mnogi naši službenici na terenu razgovarali su s običnim ljudima i svi su došli do zaključka - to se mora uraditi.

Šta su vam rekli obični ljudi?
- Ljudi su odgovorili da ti korumpirani ljudi, lopovi, moraju da odu. Pitali su zašto to nije učinjeno ranije i odgovorili su da im je drago što je to konačno učinjeno. Uostalom, da li ste videli javne demonstracije zbog smene Dragana Kalinića ili Dragana Čavića?

Zaista nisam.
- Ni ja ih nisam video, jer ih nema, što znači da ljudi ne misle da sam učinio nešto nepravedno.

Da li ste čuli suprotan stav, recimo među ljudima u RS?
- Verujete da u SDS-u i izvan njega postoje umereni glasovi koji shvataju šta RS mora da učini u budućnosti.

Šta je bila svrha uslovnog smenjivanja 50 zvaničnika iz RS, odnosno zbog čega ste pribegli ovoj polovičnoj meri? Nada da će oni od sada kada su izloženi pritisku, bolje sarađivati s vama jer se nadaju da će eventualno ostati u institucijama?
- Hoće li ti ljudi ostati u institucijama ili neće, zavisi samo od njih. Ja ne verujem da je to polovična mera. Želeo sam da kombinujući kaznu i ohrabrenje kažem tim ljudima: “Trebalo je da uradite sve što se tražilo od vas, trebalo je da ispunite svoje međunarodne obaveze.”

Oprostite, a šta je bio ohrabrujući element?
- Da još uvek imaju načina da sarađuju sa mnom.

Da li ste odluku doneli potpuno samostalno ili nakon konsultacija s, recimo, javnim tužiocem, diplomatama i koliko je za vas bilo značajno Karadžićevo pismo Draganu Kaliniću koje direktno optužuje SDS za finansijsku podršku Karadžiću?
- Javnog tužioca stalno informišem i o ovoj odluci razgovarali smo pre nego što sam bilo šta poduzeo. Naravno, razgovarao sam i sa ljudima iz međunarodne zajednice. Ipak, odluku sam doneo potpuno samostalno. Što se tiče SDS-a, upozorio sam ih pre šest meseci da verujem da imam dokaze, Karadžićevo pismo nije jedini dokaz i oprostite mi što ne mogu sadržinu tog pisma da raspravljam, i da ću poduzeti odlučne mere ako je SDS upotrebljen za finansijsku podršku ratnim zločincima.

Verujete li da je g. Kalinić bio svestan apsolutno svega što se događa?
- Ne tvrdim da je Kalinić znao šta se sve događa u njegovoj partiji ali znam da je predsednik SDS-a odgovoran. Možda je SDS tako haotična partija pa se ne zna ko šta radi. Ono što ne mogu da prihvatim, jeste da SDS i vlasti u RS nisu ništa učinile u proteklih devet godina kako bi se makar jedan ratni zločinac priveo pravdi. Ovde nije reč samo o hvatanju Karadžića i Mladića već o ukupnoj saradnji sa Haškim tribunalom. U ovom konkretnom slučaju imam razloge da verujem da je SDS aktivno upotrebljen kao deo mreže ratnih zločinaca, kao i da su neki ljudi, poput ministra Tasića, bili izvori finansiranja. SDS možda nije mogao da kontroliše svoje finansijske tokove, a možda je i namerno vodio takvu politiku. Šta god da je u pitanju, ja nisam mogao to da tolerišem.

A šta je od tog dvoje na kraju sahranilo SDS?
- Na osnovu snimljenih materijala nisam mogao da zaključim da oni imaju bilo kakvu kontrolu, ali su otkrivene zloupotrebe u zakonu, koji kaže da političke partije ne mogu i ne smeju da imaju veze s privatnim i javnim firmama.

Da li ste jednako posvećeni istrazi korupcije i zloupotreba i u drugim partijama u Bosni, naročito onim za koje postoji sumnja da su sarađivale s Bin Ladenom?
- Naravno. Stalno pažljivo pratimo rad organizacija koje imaju veze sa bezbednošću.

I to je sve što činite?
- Uskoro će dospeti pred sud nekoliko ključnih slučajeva koji imaju veze s korupcijom i ovim drugim stvarima koje ste pomenuli. Da ne krijem, možemo otići u javnost s obimnom građom zloupotreba partijskih fondova SDS-a. Ipak, treba imati na umu da na NATO samitu u Istanbulu Bosna nije odbijena zbog manipulacije partijskim fondovima, već zbog onemogućavanja normalnog rada i života u RS. Neću se pretvarati da nema korupcije u fondovima drugih partija, ali razlika je u tome da samo opstrukcije u SDS-u i lokalnoj vlasti RS imaju za svrhu podršku ratnim zločincima.

Ipak, malo bi bilo preterano očekivati da SDS ili RS deo oružanih snaga uhapsi Karadžića i Mladića, zar ne? Pretpostavka je da imate mnogo pouzdanije obaveštajne podatke koji mogu dovesti do hapšenja Karadžića i Mladića?
- Vidite, ja ih nemam. To nije moja stvar. Moj posao je implementacija mira, a ne bezbednost.

Čini li vam se da je za hapšenje Karadžića i Mladića potrebno više političke volje da se to učini...
- To jeste ključna stvar - potrebna je politička volja u RS i SDS-u.

Ali i političke volje međunarodne zajednice. Postoji određena zabrinutost naročito u SFOR-u da hapšenje Karadžića i Mladića ne bi prošlo bez žrtava koje treba objasniti javnom mnjenju u SAD, Velikoj Britaniji itd.
- Doći ćemo do toga, dajte da se prvo pozabavimo RS da bih bio apsolutno jasan. Kalinić je jednom prilikom rekao da ga teram da uhapsi Karadžića. To je potpuno pogrešno. Ja ne smatram da su vlasti RS odgovorne za hapšenje Karadžića i prihvatam da samo NATO ima dovoljno vojne sile da to učini. Ali RS je apsolutno odgovorna za odbijanje saradnje. Od 29 ratnih zločinaca koje su uhapsile međunarodne snage, vlasti RS nisu pomogle u hapšenju jednog jedinog čoveka. Ja nisam video nijedan znak političke neodlučnosti međunarodnih snaga, samo neodlučnost RS. Mislim da kada bih bio apsolutno fer, rekao bih: “Nema nedostatka političke volje, već izvesne političke koordinacije u sprovođenju strategije otrovnog voća.”

Kakva je to strategija?
- Sednete ispod drveta koje ste opkolili snagama, čekate da vam otrovan plod padne u krilo. Ja mislim da to nije dovoljno, nije dovoljno samo protresti drvo da bi se to dogodilo, već morate napasti grane, sam koren.

Ali takva strategija podrazumeva i žrtve, zar ne?
- Ne baš, sve što smo učinili do sada, učinjeno je da bismo smanjili moguće gubitke. Morate napasti mrežu koja korumpira sistem. Zato smo, recimo, zaledili sredstva Mandiću i firmi “Srpskih šuma”. Kombinujemo političke akcije s vojnim kako bismo izvršili pritisak na mrežu koja podržava Karadžića. On nije hajduk koji se sam krije u brdima. Karadžić je glava duboko korumpirane i široko razgranate kriminalne mreže koja pljačka vlastiti narod kako bi ostao izvan domašaja pravde.

Zar vam se ne čini da je mnogo bolje napasti glavu zmaja umesto njegov rep?
- Mislim da to nije istina. Mi sečemo vitalne organe zmaja, vadimo mu mozak, sečemo mu ruke i noge kako ne bi mogao više da se kreće. Za Karadžića nije prepad, njega nije lako uhvatiti jer nije usamljen i jer se krije u oblasti gde je Tito tri godine krio 16 000 partizana protiv šest nemačkih divizija. Biće nam mnogo lakše uhvatiti Karadžića kad mu presečemo sve kanale snabdevanja. Hapšenje Karadžića je mukotrpna kampanja koja zahteva koordinaciju političkih i vojnih snaga. Možete mi verovati da znam šta pričam jer sam u ovom poslu dugo. Svog prvog ratnog zločinca, tada smo ih zvali teroristi, jurio sam kroz Mangro močvare u Borneu kada mi je bilo 23 godine. Verujte mi da znam šta govorim kada kažem da sam ovom odlukom Karadžićev život učinio mnogo komplikovanijim.

Čini li vam se da je odluka o smeni funkcionera SDS-a na izvestan, indirektan, način napravila više mesta za lovce na glave koji bi dodatno mogli da iskomplikuju bezbednosnu situaciju u Bosni?
- Zaista nisam razmišljao o tome. Možda je sada više ljudi na Balkanu koji ne bi voleli da vide Karadžića živog pred Haškim tribunalom, ali to je samo moja spekulacija zasnovana na posmatranju različitih interesa.

Znate li zbog čega su propali tajni pregovori između Karadžića i pripadnika Britanske obaveštajne službe?
- Zaista ne znam ništa. Rekao bih da je to samo jedna od teorija zavere kao, recimo, ona da je Karadžić već u Hagu.

Može li novi predsednik Srbije Boris Tadić biti od značajne pomoći u hvatanju Karadžića?
- Mislim da je to pitanje za Tadića. Izbor gospodina Tadića je od ogromnog značaja za sve nas jer je on izvorni demokrata i čini mi se da bi mogao igrati aktivniju ulogu u obezbeđivanju konstruktivne saradnje sa Haškim tribunalom.

Objavljeno 17. jula 2004. godine u nedeljniku NIN, broj 2794.