Pazi booomba!
Ako međunarodne donacije iznenada ne presuše, Srbija može da se proglasi zemljom bez mina – do kraja 2008. godine. A onda predstoji još samo da se uklone zaostale bombe iz NATO agresije, sopstveni kasetni arsenal u skladištima, zatrpani vojni avioni i poneki suvenir iz Drugog i Prvog svetskog rata
GPS (Global Positioning System) koordinata za avionsku bombu u Prijedorskoj 1 na Zvezdari jednostavno nema u podacima koje je NATO konačno, posle osam godina, prosledio Srbiji. Alijansi je bilo bitnije da izostavi podatke o velikim projektilima, nego to što ova bomba, teška možda i 930 kg, od 31. maja 1999. leži neeksplodirana pod ruševinama na samo četrdesetak metara od stambenih zgrada i obližnje Osnovne škole “Marija Bursać”.Uprkos velikom riziku, pre svega po decu, niko od državnih organa, privrednika i međunarodnih donatora nije smogao dovoljno humanosti da plati uklanjanje ove bombe. To bi moglo da košta i do 250.000 evra, pošto prilikom izviđanja demineri nisu detektovali metal na dubini od 6 metara.
Postoje indicije da bi, eventualno, na ovakav korak mogla da se odvaži Direkcija za građevinsko zemljište Beograda koja je izdvojila oko 150.000 evra da se ukloni bomba iz dvorišta bivše kineske ambasade. Ova lokacija sanirana je u leto 2006. jer je, pored velikog rizika, pritisak građana bio neizdržljiv – naročito tokom izgradnje ENjUB centra kada su ljudi bili izbezumljeni strahom da pobijanja šipova vibracijama može aktivirati bombu. Uz to, pojavio se i ništa manje značajan komercijalan interes da se lokacija koju su Kinezi napustili ponudi najzainteresovanijem (za)kupcu.
Međutim, za Prijedorsku 1, gde takav interes izgleda ne postoji a gde će možda biti potrebno evakuisati građane, nikakvi datumi nisu određeni. Tenderi za izvođača radova još nisu raspisani i za sada se zaista ne zna kada bi tačno Zvezdarci mogli, konačno, da odahnu. Jedino što im je za utehu jeste da je u komšiluk pala obična a ne jedna od oko 1.660 kasetnih bombi (sa približno 347.000 “bombica”).
“NATO nije dostavio sve podatke koje je Srbija tražila preko Ministarstva spoljnih poslova. Recimo, kada ove podatke uporedimo sa onima koji su 1999. dati za Kosovo, vidimo da nedostaju pre svega informacije koje se odnose na vrstu kasetne municije koja je korišćena, i azimuti”, kaže Emil Jeremić, predstavnik Norveške narodne pomoći za jugoistočnu Evropu. On još naglašava: "kada je poznat tip kasetne bombe demineri znaju da li traže 145 ili čak 247 “bombica” po kasetnoj bombi. Bez azimuta teško im je da utvrde u kom pravcu se prostire 'otisak' to jest elipsa kontaminirane površine koja može biti veličine i tri fudbalska terena. Odnosno gde tačno treba postaviti poligon za čišćenje i koliki on zapravo treba da bude".
To znači da će se zbog nepotpunih NATO informacija i ubuduće nepotrebno traćiti i vreme i pare.
“Mi sumnjamo da se avionske bombe nalaze na ukupno 43 lokacije. Na nekim lokacijama se nalazi dve i više bombi. Međutim, nisu sve avionske bombe sa kasetnom municijom”, objašnjava Petar Mihajlović, direktor Centra za razminiranje Republike Srbije, dodajući da kasetna municija kao metak ne postoji. Kasetne bombe sastoje se od kontejnera i „bombica” na kojima se otvore padobrani kako bi se razvejale na što većoj površini kada se kontejner otvori. Zavisno od veličine, kontejner se kači na avion ili se ispaljuje sa artiljerijskog oruđa kao što je, recimo, „orkan” (višeraketni bacač nalik na „kaćušu”) kakav su imale SFRJ, SRJ i sada Republika Srbija. Odsek za uništavanje neeksplodiranih ubojnih sredstva pri Upravi za odbranu Republike Srbije u Ministarstvu odbrane samo je 2007. uništio 9 običnih i 49 kasetnih avio-bombi.
“Ovo oružje je izuzetno neprecizno, nanosi više štete civilima nego vojsci i otud tolika povika da se ono zabrani u svetu”, dodaje Mihajlović navodeći da nema potpune evidencije ni o količini ni o svim lokacijama.
Prema studiji “Žute ubice – posledice upotrebe kasetne municije u Srbiji i Crnoj Gori”, koju je 2007. objavila Norveška narodna pomoć od kasetnih bombi, u toku NATO bombardovanja poginulo je 28, a ranjeno je 67 civila. Posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma, u Srbiji je poginulo petoro, od kojih je troje dece. Takođe, poginuo je jedan deminer, a trojica su teško ranjena.
Kao osnovu Centar koristi podatke INTERSOS iz 2001. godine, kao i informacije koje su prikupile vojska i policija. Pretpostavka je da kasetne municije ima na šest područja, na ukupno 23 sumnjive lokacije – što čini oko 23 kvadratna kilometra i to na Kopaoniku, u Nišu, Kraljevu, Kuršumliji, Sjenici i u selu Vladimirci gde je policija iz pušaka gađala kasetne bombice na voćkama kako bi ih uništila.
“Po međunarodnim standardima za humanitarno razminiranje, do sada je očišćeno 2,8 kvadratna kilometra. Pronađena je i bez pomeranja uništena 231 kasetna bomba sa četiri lokacije na Kopaoniku, sedam lokacija u Nišu i jedne lokacije u selu Samaila (Kraljevo)”, rezimira Mihajlović i dodaje da je najviše donacija za uklanjanje kasetnih bombi, oko 2,5 miliona, obezbeđeno (preko International Trust Fund) iz Sjedinjenih Američkih Država, pola miliona evra od Vlade Srbije, 130.000 evra iz Fabrike duvana u Nišu i 40.000 evra iz Češke.
Po grubim procenama, ako je cena čišćenja jednog kvadratnog metra 0,7 – 1,2 evra, pretpostavlja se da će biti potrebno još 20 miliona evra kako bi se sve lokacije (uključujući i nove makrolokacije koje se pojavljuju u podacima NATO-a) proverile i očistile.
Razlika između vojnog i humanitarnog razminiranje je pre svega u tome što se više vodi računa o kvalitetu radova i što se garantuje očišćenost od 99,65 odsto. U Ministarstvu odbrane kažu da je svako razminiranje humanitarno i da se mora uzeti u obzir da su pirotehničari vojske i policije radili bukvalno pod bombama i da često nisu čekali da prođe 24 sata kako bi se uverili da li kasetne bombe imaju upaljače sa odloženom detonacijom.
Godine 1999. obične bombe gotovo da niko nije ni brojao na srpskoj strani. Vojska i policija imale su pune ruke posla da uklone, pre svega sa površine, kasetne bombe koje su padale i na naseljena mesta.
“Veliki deo rata sam proveo u Nišu, oko 45 dana. Došao sam kao ispomoć da zamenim kolegu koji je čisteći kasetne bombe nastradao na Kopaoniku i ostao bez obe ruke. Radilo se danonoćno, aerodrom je bio zasut sa toliko kasetnih bombi da su one, neeksplodirane, ležale jedna do druge i na manje od metra udaljenosti”, priseća se Bratislav Kapetanović, pirotehničar Vojske Jugoslavije koji je 2000. godine deminirajući jednu lokaciju kod Sjenice izgubio obe noge, obe ruke i delimično vid.Kapetanović je ponovio i ono što je rekao i na nedavno završenoj Beogradskoj konferenciji zemalja žrtava kasetnih bombi: “Kasetne bombe su jedno od najmonstruoznijih oružja današnjice, koje ne bira žrtve i ometa dalji život i razvoj teritorija gde su bačene. Od kasetnih bombi najviše stradaju civili na lica, čak u više od 90 odsto slučajeva, a najmanje stradaju oni kojima su namenjene”.
Rešenost Srbije kao zemlje koja je ne samo na svojoj koži osetila posledice, već je i upotrebljavala, prodavala i proizvodila kasetnu municiju, demonstrirana je potpisivanjem izjave o kasetnim bombama koju su podržale BiH, Hrvatska, Norveška i još niz zemalja”, naglašava Emil Jeremić iz NNP.
Na Beogradskoj konferenciji kada je Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova Republike Srbije, najavio mogućnost da Srbija uvede potpuni moratorijum na kasetne bombe i usvajanje međunarodnog, pravno obavezujućeg dokumenta. Komercijalni interes koji se suprotstavlja ukidanju kasetnih bombi i zaliha koje Srbija ima skoncentrisan je u vojnom establišmentu koji za NIN nije bio voljan da komentariše hoće li podržati ministra Jeremića u vezi sa moratorijumom, i koji se izgovorio vojnom tajnom da bi javnosti uskratio bilo kakvu informaciju o količini, vrsti i stanju i planovima za kasetnu municiju koju Republika Srbija ima.
Ukoliko bi se Srbija odlučila da nagomilanu kasetnu municiju, recimo iz komercijalnih razloga, preprodaje trećim zemljama, malo je verovatno da bi to, naročito posle Beogradske konferencije, prijalo ušima međunarodne zajednice koja donira gotovo sve programe razminiranja u Srbiji. Bilo bi mnogo bolje da se Srbija pridruži zemljama poput Belgije, Austrije, i bez međunarodnog bodrenja i pritisaka počne sama da uništava kasetnu municiju u skladištima.
Šta nam je padalo s neba
NATO je u bombardovanju SR Jugoslavije koristio konvencionalne bombe i projektile, kasetnu municiju, kao i bombe sa osiromašenim uranijumom. Iz avionskih topova NATO je ispaljivao i municiju sa osiromašenim uranijumom U 238, uglavnom kalibra 30 mm.
“Pri udaru deset odsto penetratora prolazi u uranijumski oksid, oslobađa se ogromna toplotna energija koja omogućava zrnu sa aluminijumskom košuljicom da prodre i kroz oklop tenka. Oko 70 odsto jezgra koje je sačinjeno od radioaktivnog otpada pretvara se u aerosole. Kao izuzetno toksičan i pri tome radioaktivan i vrlo reaktivan element koji lako oksidiše i podleže dejstvu kiselina, uranijum ima štetno dejstvo na organizam koje se ostvaruje alfa-gama emisijom”, kaže Slobodan Milenković, načelnik Referata pri službi za osmatranje i obaveštavanje pri Ministarstvu odbrane i tvrdi da je ova municija sa svih lokacija – Reljan, Borovac, Bratoselce – uklonjena, a da proverom i lokacije Pljačkovica (takođe na jugu Srbije), ona nije nađena.
Prema podacima Ministarstva odbrane, na površini od 2,42 kilometra kvadratna ispaljeno je 3.000-5.000 projektila, što predstavlja oko jedne do jedne i po tone osiromašenog uranijuma. Sve što je pronađeno sakupljeno je i deponovano u Institutu za nuklearne nauke “Vinča”.
Srbija bez mina
Još jedno minsko polje – Blata 4, površine od oko 32.000 kvadratnih metara, očišćeno je u selu Morović (opština Šid) od mina i improvizovanih eksplozivnih naprava koje su ostale iz 90-ih kada su se duž granice Hrvatske, Bosne i Srbije sukobljavale vojske ali i paravojne jedinice. Čišćenje minskih polja u Srbiji predstavlja na svoj način izazov za stručne timove jer pored standardnih nagaznih, poteznih (tzv. kukuruzara), rasprskavajućih mina, nalazi se i dosta odskočnih rasprskavajućih i improvizovanih mina.
“Pravili su ih tako što nekoliko tenkovskih mina sa antenama obmotavali oko bojlera punih metalnih opiljaka. Potom se lepljivom trakom fiksirao stiropor kako bi ta smrtonosna skalamerija plutala do prve prepreke”, kaže Mihajlović dodajući da je Centar i Ministarstvo za infrastrukturu u okviru projekta uspostavljanja neometane plovidbe već izradio tehničku dokumentaciju i da do kraja meseca Evropska agencija za rekonstrukciju planira raspisivanje međunarodnog javnog konkursa za izvođača radova koji će najpre pretražiti a potom i razminirati 12 lokacija za uklanjanje velikih projektila na Dunavu i Savi.
To znači da će se izviđati i uklanjati eksplozivna sredstva na lokacijama: Bogojevo – Erdut, Bačka Palanka – Ilok, u blizini rafinerije Novi Sad, dalekovod Ritopek – Ivanovo, Smederevo – Kovin i luka Prahovo, Obrenovac – Barič i vojna kasarna kod Šapca. Na Savi će biti završene lokacije na tromeđi Srbija, Hrvatska, Bosna, u okolini sela Jamena.
“Ukupna investicija je oko šest miliona evra, a površina koju treba pregledati i očistiti je oko dva kilometra kvadratnih vodene površine i obala. Verujem da ćemo, ako sve bude išlo po planu, do kraja 2009. godine moći reći kako su Dunav i Sava bezbedni od bojnih sredstava iz NATO bombardovanja”, kaže Mihajlović.
Ako međunarodne donacije iznenada ne presuše, Srbija može da se proglasi zemljom bez mina – do kraja 2008. godine. A onda predstoji još samo da se uklone zaostale bombe iz NATO agresije, sopstveni kasetni arsenal u skladištima, zatrpani vojni avioni i poneki suvenir iz Drugog i Prvog svetskog rata.
Kako je “Užička nedelja” objavila, na aerodromu „Ponikve” kod Užica trule dva lovca MIG-21 i šest lovaca-bombardera “orao”. Navodno, ovi avioni su naoružani klasičnim vojnim sredstvima a ne kasetnim bombama i, što je još zanimljivije, u tekstu se tvrdi da “podzemna eskadrila” možda postoji i na Sjeničkom aerodromu. Razminiranje ove lokacije biće izuzetno teško, naročito ako je tačno da su delovi prednje noge koja drži nos “orla” i prsten motora napravljeni od legure koja sadrži i osiromašeni uranijum.
Tekst je objavljen 18. oktobra u NIN-u br. 2964
