Liberalni komunikolozi „njuzovanje“ vide kao nov pravac novinarstva koji se kao mutant-virus iz Srbije širi zemljama gde se govore haški jezici
Svetski mediji prenose „vest“ o pijanom Srbinu koji je u egipatskom letovalištu Šarm el-Šejk ubio ajkulu ljudoždera, a NIN dolazi do novog „otkrića“. Naime, Slobodan Milosavljević, srpski ministar trgovine i Zahir Garana, ministar turizma Egipta, potpisali su bilateralni sporazum. Novi oblik saradnje dve zemlje omogućiće sezonskim radnicima iz Srbije da rade kao čuvari egipatskih plaža štiteći turiste od napada ajkula. S obzirom na visok stepen rizika profesije, vlada Egipta obavezala se da će Srbima obezbediti povratnu avionsku kartu, ol inkluziv tretman u hotelima sa pet zvezdica i mesečnu nadoknadu od 2.500 američkih dolara.
„Prilika da se učvrste prijateljski odnosi naših dveju zemalja, došla je pomalo iznenada“, kaže za NIN ministar Milosavljević dodajući da je već predložio Narodnoj banci Srbije da se nagrada „Tanja Stanković-Boškov“ dodeli Nenadu Milosavljeviću, novinaru „Njuza“ specijalizovanog za objavljivanje vesti iz ogledala. Da podsetimo, Nenad je praktično omogućio poslovnu saradnju kada je 10. decembra na www.njuz.net objavio tekst o Draganu Steviću ubici ajkule. Ovu vest preneli su ne samo domaći mediji, makedonski „Večer“ (www.vecer.com.mk), hrvatski, već i američki mediji: „Njuzer – manje čitaj, više znaj“ (www.newser.com), zatim „Njuzmajld“ (www.newsmild.com), „Turističke vesti“ http://erital.net.
„Naslovnice i 45.897 lajkova `Njuzovih` prijatelja na Fejsbuku inspirisali su me da dalje istražujem mogućnosti komercijalizacije slučaja Srbina ubice ajkula“, kaže skromno Milosavljević koji je 20. decembra 2010. godine morao da objavi još jedno senzacionalno otkriće! Naime, oskarovci, reditelj Stiven Spilberg i Tom Henks, inspirisani Nenadovim tekstom ubaciće u seriju poluigranog, poludokumentarnog karaktera epizodu o srpskom ajkuloubici. Kakav će odjek ova vest imati u Jutarnjem programu RTS, B92, u zemljama EU i preko Atlantika još je rano da se kaže.
Obrni, okreni vic je dobar. Kažu samo prvi put, a ko ne veruje neka proba koliko je zabavno slušati, recimo, uglednog književnika sa kapicom Šerlok Holmsa kada između glavnog jela i deserta treći put priča užegao vic. Možda se jedna od legendi „Ošišanog ježa“ vremenom „uozbiljila“ te joj je sada ispod pripovedačke časti da repertoar, zarad svežine misli, s vremena na vreme uporedi sa internet-zbirkama: www.vicko.net, www.smeh-do-suza.com, http://hahabre.com/ ili www.znaciplakanje.com. A na netu ima smešnih sličica, video-klipova i nije potrebno biti Šerlok da bi se snašao na www.srbovanje.rs i svima poznat kraj vica izvrnuti u potpuno neočekivanom pravcu.
Dobar vic pravi se izvrtanjem „pravih” vesti ili montažom atrakcije već postojećih štosova (kao što NIN upravo sada to radi sa jednom od najpopularnijih „njuzova“). U novinarstvu, kao i u pokeru, najbitnije je kada ustati od stola. Iako njuzovci ništa nisu krivi što im kolege-novinari mažnjavaju „vesti“ i mrtvi ’ladni puštaju kao svoje, moguće je da će širom zemlje izbiti nemiri, kao kad je EU uputila zahtev da Srbija zabrani čučavce.
Po mišljenju liberalnijih komunikologa „njuzovanje“ preti da se pretvori u potpuno nov pravac novinarstva koji se kao mutant-virus iz Srbije širi zemljama gde se govore haški jezici. Za ovu tvrdnju eksperti imaju više od jednog dokaza. Hrvatski (24 sata, Nacional), bosanski (Dnevni avaz) i crnogorski (Pobjeda) mediji najozbiljnije su i bez navođenja izvora objavili „vest“ kako je u Novom Sadu otvorena klinika gde fejsbukovci mogu da se odviknu od „lajkovanja“. Estradna zvezda Jelena Karleuša morala je da si da truda kako bi objasnila da nije ušla u izbor za NIN-ov roman godine, ali je ova „novost“ poslužila autorima emisije Red Carpet (TV Nova) da skrenu pozornost pučanstvu na zezatore iz Srbije.
Potpuna ujdurma nastala je kada je na „Njuzu“ osvanuo naslov „Penzionerima besplatna sahrana“ (da naglasimo da je izvor B 92 uredno potpisan). „Naši tekstovi su definitivno postali neka vrsta lakmus testa, kao kad se u bazenima pojavi ona plava tečnost oko plivača koji u njemu urinira. Mi sebe ne shvatamo preozbiljno (iako dnevno imaju oko 7.000-8.000 poseta, prim. aut) ali je činjenica da smo javnosti izložili ono što su svi znali ali malo ko je o tome pisao ili pričao“, kaže Dejan Nikolić, vlasnik „Njuza“ čija banda broji oko tridesetak novinara, stručnjaka za internet-marketing.
Vođeni profesionalnim načelom „E, sad ste ga stvarno pre..ali!“ novinari koji na keca nepogrešivo utvrđuju šta je činjenica a šta hoaks (prevara) podneli su sudovima časti UNS-a i NUNS-a zahtev, ultimativnog karaktera. S obzirom na to da je ugrožena nacionalna bezbednost građana Srbije, traži se potpuna zabrana novih medija koji namerno šire (za)dah satire, smeha i dobrog raspoloženja. Ukoliko ovaj opravdani zahtev ne prođe sledeću sednicu Vlade Srbije, ideja je da se postupi kao i u slučaju Džulijana Asanža i „Vikiliksa“. A to podrazumeva dobar plan. Prvo, raspaliti argumentima po toaletu, zatim sve potkrepiti fotografijama sa www.karike.com, te iscediti sve što se nudi na rečniku slenga www.vukajlija.com, mlađeg brata Vujaklije koji nije išao na fakultet. Zatim, naručiti istraživanje javnog mnjenja koje će pokazati da bi se 87,6 odsto ispitanika radije odreklo Kosova nego dosade.
Sledeća faza „namestim ti silovanje“ zahteva javnu ličnost, sa visokim osećajem odgovornosti. Idealno bi bilo da Srbe spasi presjajna estradna umetnica nad čijim suzama bi cela zemlja ridala. Dakle nipošto ona Viki Miljković što je zbog onog jade Asanža promenila ime u Wiki, a kad joj ni to nije bilo dovoljno zapevala mu je:
Džulijane sad si na slobodi, Nek te srce ka meni vodi Ti držiš Vikiliks Dođi do mene na ljubavni miks!
Wiki Liki sam ja, Vikiliks si ti Uživajmo zajedno u ljubavi.
Paralelno morali bi se hakovati serveri svih provajdera u Srbiji, a ako bi vlasnicima humorističko-satiričnih medija NATO priskočio u pomoć – moralo bi se posegnuti za ultimativnim oružjem – Čakom Norisom. On, (ne)dokazani prijatelj Srbije nije se dao upokojiti ni pošto ga je, pre 38 godina, Brus Li „Na zmajevom putu“ pregazio kao mače muškatlu. Na internetu ga ima više nego viceva o glupim plavušama na www.blonderica.com i pandurima na www.sto-posto-zabava.com. Samo na www.ludomanija.net nalazi se 300 narodnih mudrosti o Čaku Norisu, koji je pravi strah i trepet. Ako se popularnost već mora meriti, Čaka Norisa Srbi najviše vole, jer: „Svi mogu da pišaju po podu, ali samo Čak Noris može da sere po plafonu!“ Osim toga, on zna šta znači BRE!
Čak Noris ne bi bio to što jeste da ne čuje i najtiši šapat glasa naroda. Zato je pristao da za www.osisanijez.uns.rs da ekskluzivan intervju „Ja sam do jaja, a možda i malo više (do pupka)“. Da li je tada Filip Srećković, u stvarnom životu izvršni direktor „Informatike“ za razvoj tržišta, poslužio slavnom glumcu kao strunjača ne zna se, ali posao se ne bi oporavio bez Vlade Putina, Čakovog dugogodišnjeg dubl-partnera u olimpijskom sportu ekstremna prijateljstva.
U razgovoru Čak priznade da mu je sinulo. U đakuziju, uz pomoć šest aligatora dok je Brus Vilis tako blagoglagoljivo govorio o automobilu „jugo“ da ga je ubedio da postane direktor „Zastave” i izvuče fabriku iz dugova. Međutim, stvar umalo da propadne jer je Noris nedavno spazio plakat za filmski hit „Arte baba i 40 raskolnika“. Ljutnulo ga što Srbi krenuše na crkvu i samim tim Boga (srećom samo pravoslavnog) a dobro su znali da samo Čak Noris sme u obračun sa onozemaljskim autoritetom.
Uz to Srbe od heroja Norisa pokušavaju da odrode i mangupi Asanža koji je propao na „Tajmovom“ takmičenju za ličnost 2010. godine. Oni sada navaljuju da ugledne srpske medije, recimo www.trojka.rs, povežu sa „Vikiliksovom“ igricom na www.jeuxjeuxjeux.fr. Šatro, zadatak je da se Obami i iz laptopa mazne 30.000 fajlova, dok ga lak sanak u Ovalnoj sobi hvata. Međutim i to je podvig dostojan Čaka Norisa, jer kako god se igrač mrdne, završi na naslovnoj stranici „Dejli njuza“ uhapšen zbog seksualne uvrede Bele kuće.
Propasti Srbije priključili su se i nasilno duhoviti ekstremisti sa http://forum.burek.com/. Njihov plan je da izmišljotinama iniciraju sukob Čaka Norisa i Bate Živojinovića koji bi verovatno imao apokaliptičke posledice. Na internetu sistematski se plasiraju „vicevi“ da Čak Noris nije smeo da prizna nezavisnost Kosova jer zna da u Srbiji živi Bata, a kada im ni to nije bilo dovoljno, pokušali su da izazovu novi pogrom. Za sada, uništenje srpske nacije je izbegnuto uglavnom zahvaljujući činjenici da Čak Noris još nije stigao da vidi kako su se za www.kobajagrande.com „uslikali“ njegovi poslovni partneri: Boris Tadić, Ivica Dačić, Mlađan Dinkić, Toma Nikolić i sada već politički rahmetli Vojislav Koštunica.
Objavljeno 23. decembra 2010. godine u nedeljniku NIN br 3131
Budućnost novinarstva je počela. Svet drhti od jeze i zadovoljstva jer su novi i tradicionalni mediji prvi put sklopili savez u kome su dobitnici svi koji drže do svog prava da nešto znaju. Trogodišnji Vikiliks krenuo je da objavljuje 250.000 poverljivih dokumenata na internetu i to je jedan par rukava.
Anđela Milivojević iz Centra za istraživačko novinarstvo u Srbiji. Vikiliks smata kao bazu podataka od izuzetnog značaja jer je javna, besplatna i pruža informacije koje novinari ne bi uspeli da dobiju. Ona kaže: „Da je neki novinar iz Srbije poslao zahtev za pristup informacijama od javnog značaja tražeći neku od diplomatskih prepiski srpskih zvaničnika, najverovatnije je ne bi dobio pod obrazloženjem da to nije javna informacija“.
Drugi značajan potez Džulijana Asanža je što na svoju stranu pridobio veliku petorku štampanih medija (Gardijan, Njujork tajms, Špigl, El Pais i Mond) dajući im ekskluzivno pravo da provale u taj novinarski raj. Međutim, mišljenja su podeljena koliko je to bio pametan potez i da li se Vikiliks može uopšte smatrati novim medijem.
„Vikiliks je u stvari obelodanio ogroman broj iskaza, pre bih rekao utisaka diplomatskih službenika a ne naročito značajne podatke. Ne shvatam ga kao novi medij i ako je nekom sličan onda bi to bile novinske agencije. Ipak, ne može se ni tako označiti, jer je svoje postove Vikiliks nudio diskriminatorno, samo određenom broju a ne svim novinama/medijima“, kaže dr Miroljub Radojković, šef Katedre za novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, kome poslednja akcija Vikiliksa više liči na postmodernu rumornu komunikaciju, tj. izbijanje nove vrste „digitalnih“ tračeva ili glasina koje ne moraju da budu netačne i dodaje: „Ne vidim da će njegov rad bitno uticati na promenu profesionalne etike.“
Treća stvar je što novinari pomenutih listova, u duhu tradicije stare 400 godina, posao rade temeljno pa sada Vikiliks ne silazi sa naslovnih strana i udarnih informativnih emisija TV i radio stanica.
„Svetski listovi dali su celoj operaciji značaj, kredibilitet, pokazujući da samo kvalitetna, elitna štampa, odnosno vrhunsko kreativno novinarstvo može da opstane u toj neravnopravnoj konkurentskoj borbi sa internetom“, kaže dr Neda Todorović, profesorka Teorije i tehnike novinarstva na FPN, i dodaje: „Upad ovog Robina Huda sa mreže u svet ogromnih nepravdi, gladi, bede i breskrajnih ratova kao i njegova najava da će uskoro objaviti tajne dokumente najvećih banaka i zdravstvenih organizacija je nova igra bez granica koju nam mediji duguju“.
Priča je neuobičajeno dugo na internetu, jer se novi dokumenti stalno pojavljuju, a političari i ministri nastavljaju da pritiskaju provajdere i sve koji imaju simpatije za Vikiliks.
„Danas smo telefonski razgovarali sa nekadašnjim SIPA studentom koji radi u Stejt departmentu. Zamolio nas je da svima koji planiraju da se prijave za poslove u federalnoj administraciji kažemo da ne stavljaju linkove i ne komentarišu Vikiliksove dokumente na društvenim mrežama Fejsbuk i Tviter“, pisalo je u mejlu koji je Kancelarija za karijere 30. novembra poslala svim studentima Škole međunarodnih i javnih poslova Kolumbija univerziteta (Njujork). U Nemačkoj je Helmut Mecner, službenik savezne vlade, ostao bez posla nakon što je priznao da je američkim diplomatama u Berlinu doturio neke dokumente koja su osvanuli na Vikiliksu.
Asanža su progonili kao zver sve dok se 7. decembra nije predao britanskoj policiji. Sada će sva sila planetarne radoznalosti biti na plećima sudija koji treba da donesu presudu da li je Asanž kriv za seksualni delikt koji nema apsolutno nikakve veze sa njegovim eventualnim zločinom na internetu.
„Vikiliks se može posmatrati kao jedan svetski duvač u pištaljku koji, nažalost, našim pozitivnim propisima nije regulisan, ali u zemljama Evropske unije najčešće jeste i tamo osobe koje poseduju odgovarajuće podatke za koje postoji opravdan interes javnosti da zna, uživaju pravnu zaštitu“, kaže mr Jelena Surčulija, asistent na FPN, dodajući da potencijalna opasnost jeste u tome što internet danas omogućava da pojedinac može da bude van domašaja zakona država. Ipak ne može se reći da Asanž nije uložio napor da u moru dokumenata ne bude koletaralnih žrtava.
“Neki dokumenti objavljeni su u originalnom obliku, neki su skraćeni kako bi se sakrile informacije koje eventualno ugrožavaju živote, a ima i dokumenata koji neće biti objavljeni, što govori da se vodilo računa i o etičkoj opravdanosti - iako je bilo propusta”, kaže Marko Nedeljković, saradnik u nastavi na predmetima Novinarstvo u štampi i Istraživačko novinarstvo, FPN, kome je posebno zanimljivo što su mediji najviše zainteresovani za razna “tračarenja” o visokim državnim funkcionerima (diplomatske depeše). On primećuje: “Tome nisu odoleli ni najugledniji svetski listovi, a upravo o takvim dokumentima se ponajviše raspravlja kada se pominje etička opravdanost. Stav Međunarodne federacije novinara je jasan. Politički napadi na Vikiliks i optužbe SAD su napad na slobodu govora koja je usledila posle pritisaka na servere Vikiliksa. Preterana reakcija političara i njihovih saveznika samo pokazuje da nisu shvatili istorijsku važnost ovih događaja i da se pravo ljudi da znaju ne može namerno ignorisati.
„Oni će morati da se prilagode činjenici da novinari imaju obavezu da izveštavaju, pošteno i primereno, u skladu sa javnim interesom“, kaže Adijan Vajt, generalni sekretar IFJ, i dodaje da su detalji nekih Vikiliksovih otkrića neprijatni, ali da oni raskrinkavaju korupciju, dvoličnost u javnom životu, koja svakako zaslužuje javnu proveru.
„Vikiliks je najbolja stvar koja se mogla desiti novinarstvu. On unosi slobodarski, demokratski duh u zaparložene odnose ozbiljne štampe sa strukturama moći“, kaže Ljiljana Smajlović, predsednica UNS-a, i dodaje: „Novinari su postali lenji i previše su se stopili sa establišmentom, i u svetu i kod nas. Vikiliks ih tera da se vrate čitaocima i da zastupaju javni interes, umesto interesa vladajuće vrhuške sa kojom su se vodeći mediji previše poistovetili“.
Zanimljivo je da se oba novinarska udruženja u Srbiji slažu da novinari tek treba da provere, objasne, uporede i dopune Vikiliksove dokumente. „Iskreno, plašim se da neće sve biti obrađeno i kontekstualizovano kako treba, nego samo najvažnije i da će doći do neke vrste inflacije ekskluzivnih informacija“, kaže Vukašin Obradović, predsednik NUNS-a, naglašavajući da je i ranije bilo sajtova koji su objavljivali samo dokaze, ali da niko nije bio toliko hrabar i subverzivan kao Vikiliks.
I naravno, potrebno je upitati se ko je iz Vikiliks štete izvukao najveću korist? Građani svakako, a mediji i novinari? Jeste da potpuno merljivih rezultata o skoku tiraža papirnih izdanja medija, te gledanosti i profita još nema jer oditing izveštaji nisu gotovi, ali prema podacima www. Alexa.com promet na Vikiliksovom sajtu skočio je 29. novembra 2.342 odsto na Fejsbuku 927.366 ljudi prati dramu Džulijana Asanža i njegovog sajta. „Slučaj Vikiliksa pokazao je da smo u zenitu informacione i medijske revolucije, da su fantastične promene u medijima, ali da nismo sigurni šta se dešava sa novinarstvom“, kaže prof. Snježana Milivojević, profesorka Javnog mnjenja i rukovodilac Centra za medije FPN-a, i dodaje. „Prošle godine ministarska konferencija Saveta Evrope u Rejkjaviku izdala je političku deklaraciju o novom konceptu medija. Znači, ne o novim medijima nego o novom shvatanju medija. Dakle, prvi put se događa da promene u medijima ne znače automatski i dobrobit za novinarsku profesiju koja može biti prva žrtva!“
Naravno, sve zavisi i od toga koliko će novinari, koje više ništa ne sprečava, da rone po moru dokumenata i dokaza za nove, istraživačke, priče.
Objavljeno 9. decembra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3218
Kada su u Medija centru u Beogradu pripremali svetski kongres Međunarodnog instituta za štampu koji je od 14. do 17. juna 2008. okupio više od 300 vrhunskih urednika, medijskih menadžera i novinara iz 60 zemalja, pregovaralo se da Denom Gilmorom. Guru građanskog novinarstva, autor kultne knjige We the Media: Grossroots Journalism by the People, for the People (O’Reilly Media, 2004) i direktor The Knight Center for Digital Media Entrepreneurship, pozvan je da dođe u Beograd i održi predavanje, ali dogovora na kraju nije bilo jer je on tražio mnogo para (više od 12.000 dolara). Međutim, taj isti Den Gilmor pristao je da potpuno besplatno, ekskluzivno za NIN, kaže zašto je Vikiliks značajan za budućnost novinarstva: „Objavljivanje ovih dokumenata je ključno za budućnost novinarstva, jer otvara mnogobrojna etička i pravna pitanja za novinare, od kojih je najvažnije - sloboda govora. Etička pitanja se očigledno tiču pre svega prava objavljivanja poverljivih dokumenata. Medijske organizacije taj su izbor napravile pre Vikiliksa, kada su primale dokumenta na još direktniji način.
Što se tiče pravnih aspekata, to je u SAD relativno jasno. Gilmor sugeriše da je krivac, ako ga uopšte ima, strana koja je pribavila klasifikovane dokumente, a ne organizacija koja je dobijene dokumente objavila.
Kao odgovor američkoj i ostalim, pre svega francuskoj, vladi te svima koji se gade Vikiliksa i smatraju da ga po svaku cenu treba ukloniti sa interneta, Dan Gilmor poručuje: „Možda nam Vikiliks izaziva nelagodu zbog onog što čini, ali generalno verujem da čini mnogo više dobra nego što nekome škodi. Moramo priznati da je Vikiliks sam po sebi proizveo jednu vrstu novinarstva. Sigurno je da je to medij od velikog javnog interesa, pogotovo što vidimo da vlade ne prezaju ni od čiste cenzure kada se na internetu pojavi sadržaj koji im se ne sviđa.“
Takođe, Gilmor primećuje da su štampani i elektronski mediji i ranije objavljivali poverljive informacije, bez ikakve pomoći Vikiliksa i zato se može dogoditi da se i sami nađu na udaru velikog cenzora – što takođe ne bi bilo prvi put.
„Slučaj Vikiliks pokazuje nam da je borba za slobodu govora, slobodu štampe, u jeku i da je veoma bitno ko će na kraju pobediti. Mediji moraju da shvate koliko je ulog veliki, a to je njihova sposobnost da rade svoj posao. Za javnost ulog je još veći: da li će novinarstvo preživeti ovu novu eru!”
Objavljeno 9. decembra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3218
Vikiliks se seli po internetu od trenutka kada je Džulijan Asanž dao zeleno svetlo da se obelodani novi paket vrelih informacija - 250.000 poverljivih depeša Stejt departmenta. Prva faza virtu rata počela je u ponoć 29. i do podneva 30. novembra Vikiliks je dva puta menjao lokaciju kako bi izbegao DoS napade. Hakerski napad nije potrajao više od sat vremena, ali je ubrzo sa Tvitera Vikiliks javio da je meta DDoS napada u kome hakeri koriste mrežu računara zaraženih trojancem, crvom ili virusom kako bi mnogobrojnim zahtevima „zagušili“ provajdera gde je „udomljen“ sajt.
Iako za ove napade niko nije preuzeo odgovornost, nisu hakeri ti zbog kojih je 1. decembra Amazon.com šutnuo Vikiliks sa svojih servera u SAD. Najveća virtuelna prodavnica je vežbajući kvazipatriotizam pokazala koliko se plaši da ne strada od američke administracije i njoj podređenih tajnih i obaveštajnih službi, kao i da samo brine za profit.
Da sve bude još gore po Vikiliks, američkom provajderu EvryDNS.net pošlo je za rukom ono što hakerima nije uspelo – 2. decembra ubio je glavni www.wikileaks.org. Izgovor je bio da su napadi toliko žestoki da je „ugrožena stabilnost kompletne infrastrukture koja opslužuje pola miliona sajtova“. Asanž nije imao kud nego da se opet seli. Ovaj put u Francusku kod jedne švajcarske firme. Ali, već 5. decembra server je prestao sa radom jer je tako zahtevao Erik Beson, francuski ministar za industriju. Sajt www.wikileaks.ch prebačen je na server u Švedsku i napad je u toku.
Haknuto, maknuto ali Vikiliks još nije pao! Žilavi se u inat svima i nekako radi jer se sadržaj sajta prenosi na više od 500 server-ogledala razmeštenih po celom svetu. Dok ovaj broj ide u štampu direktan pristup Vikiliksu moguć je preko http://213.251.145.96/ i domena u Nemačkoj, na Kokosovim ostrvima (?!), Holandiji, Finskoj i povremeno u Švedskoj. Datoteke dokumenata dostupne su i preko torent sajtova kao što je The Pirate Bay. U svakom slučaju ko tvituje naći će informaciju koji Vikiliks radi na @wikileaks, @ wikileaking .
Međutim, virtuelnom ratu još se ne vidi kraj. PayPal je 6. decembra blokirao onlajn transfere novca Vikiliksu jer „usluga plaćanja ne može se koristiti za aktivnosti koje ohrabruju, promovišu, obezbeđuju ili navode druge da se upuštaju u nelegalne aktivnosti“. Iako ovo nije jedini način da se novčani prilozi prebace na račun Vikiliksa, gnev simpatizera Asanžovog lika i dela se razbuktao toliko da su najavili hakovanje PayPal. Ako bi oborili PayPal i uz to još Amazon.com šteta bi se merila milijardama dolara i uticala bi na tokove virtuelnog tržišta novca.
A kako su ljudi nervozni kada gube pare, nastao bi globalni belaj u kome bi i svi koji pomažu Vikiliksu nešto izgubili. Naravno, Asanž je taj koji trenutno može najviše da izgubi. Juri ga Interpol, njegov advokat pregovara sa britanskom policijom o eventualnoj predaji koja bi se u ovom trileru dostojnom Džona le Karea mogla završiti kobno. Zato se vlasnik Vikiliksa obezbedio i u more dokumenata sakrio kriptovan(e) fajlove. Za sada je pronađen jedan insurance.aes256, a šifru imaju Asanžovi poverljivi ljudi. Dakle, ako tvorac Vikiliksa nestane ili nastrada, svet će tek onda imati šta da čita – oko 1.3 GB necenzurisanih dokumenata.
Objavljeno 9. decembra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3218
Do pre šest godina delovalo je nezamislivo da preko kompjutera, na društvenoj mreži, komunicirate sa desetinama prijatelja istovremeno, danas je to realnost. A šta će biti, na primer, za desetak godina?
Tvorac Fejsbuka (Facebook) i najmlađi milijarder na svetu, Mark Cukerberg izazvao je zemljotres na internetu, ovaj put lansirajući novi servis koji već sada svi nazivaju „ubica džimejla“ (Gmail killer). Zamisao je pakleno dobra i ambiciozna što se valjda i očekuje od onog ko mašta o globalnoj, u ovom slučaju cyber dominaciji. Svi korisnici, to je već sada pola milijarde ljudi a biće ih još više, dobiće @facebook.com adresu stanovanja i moćan sistem koji omogućava da na jednom mestu imaju sve - konsolidovane mejlove, kontakte, četove, plus bržu i lakšu razmenu tekstualnih poruka, priloga. Međutim, ono što je revolucionarna novina je da će prijatelji sa Fejsbuka moći da komuniciraju i preko SMS poruka na mobilnim telefonima.
Nema više log out sa Fejsbuka. Osim toga, ako se ispostavi da je Džoel Seligštajn, glavni inženjer odgovoran za razvoj novog messages sistema, dobro odradio svoj deo posla Fejsbuk će nastaviti da raste i dahće moćnom Guglu (Google) za vrat. Sada već veoma nervoznu konkurenciju Fejsbuk „smiruje“ i uverava da će tradicionalna elektronska pošta nastaviti da živi i da nikakve „krađe“ korisnika nema. Jer, Fejsbuk će se kao i do sada koristiti za komunikaciju sa prijateljima, a ostali Hotmail (363 miliona korisnika), Yahoo (303 miliona), Google (171 miliona)... služiće kao „mesto formalnije komunikacije“ gde se primaju recimo izveštaji od banke ili bilteni. Međutim, činjenica je da Fejsbuk novim servisom dodaje delić slagalice koji ga pretvara u superalat poslovne komunikacije i da rat koji se vodi sa Guglom nije samo pitanje prestiža – ko je broj 1 virtu sveta odnosno Tajmova ličnost godine. Naravno, Gugl se neće predati bez borbe. Prvi šamari su pali kada je Fejsbuk odbio Guglu da dopusti izvoz kontakata i podataka o prijateljima sa profila svojih korisnika, pa su oni momci iz Gugla zauzvrat zabranili uvoz kontakata sa svog mejl servisa. Međutim, problem po Gugl je bio u tome što su Cukerberg i kompanija smislili način da fejsbukovci snime svoje gugl-kontakte na kompjuter i onda ih prenesu na svoju omiljenu društvenu mrežu.
Da li Fejsbuk zaista ima toliko bitan uticaj na svakodnevicu i stvarnost ili je sve to samo dobar marketing?
„Svet u kome smo mi odrasli nije isti kao onaj u kome odrasta digitalna generacija koja 2011. godine postaje punoletna. Čak je i shvatanje reči prijatelj drugačiji. Za njih je prijatelj neko koga znaju sa Fejsbuka, osoba sa kojom možete deliti beskrajno mnogo životnih trenutaka, neko u koga se možete pouzdati, ko će vam priteći u pomoć“, kaže Tanja Milovanović, koordinatorka Centra za proučavanje informacionih tehnologija Beogradske otvorene škole, koja je krajem juna 2010. godine objavila rezultate mini istraživanja o tome šta srednjoškolci u Srbiji vole da rade na internetu. Od oko 300 mladih koji su odgovarali na onlajn upitnik (i preko Fejsbuka) 86 odsto je navelo da na internetu provodi više vremena nego učeći, a četiri od pet tinejdžera više od pola vremena provodi na Fejsbuku iako on ne ostavlja mnogo slobode za uređivanje stranice (MySpace tu pruža mnogo više).
Kako Tanja Milovanović objašnjava: „Verovali ili ne, čak troje od četvoro ispitanika na listi svojih prijatelja ima preko 300 osoba i upravo ta socijalna ekspanzivnost je jedna od najprivlačnijih stvari na Fejsbuku“. Danas, među tinejdžerima smatra se neučtivim, skoro uvredljivim, ako najboljoj drugarici ili drugu ne ponudiš Fejsbuk lozinku, zato nije ni čuditi se da im je jedan od najvećih strahova da će im neko upasti na profil i uraditi nešto što oni nikad ne bi – poslali poruku tajnoj simpatiji ili okačili sliku na kojoj izgledaju bezveze.
Zašto ljudi „lajkuju“ Fejsbuk i šta uopšte rade tamo?
„Teško je definisati tako dinamičnu pojavu – primerenije bi bilo opisati je. Moglo bi se reći da je FB globalna zajednica, koja je započela kao generacijska, da bi vrlo brzo prerasla u intergeneracijsku. Ova zajednica je multiinteresno uspostavljena i to privremeno, povremeno ili konstantno“ kaže sociolog mr Dragana Dinić, sa Instituta za političke studije u Beogradu, i dodaje da je mnogo razloga zbog čega ljudi prave profile na najpopularnijoj društvenoj mreži.
Radoznalost, usamljenost, traže se izgubljeni prijatelji – obnavljaju prijateljstva, potraga za novim drugovima i drugaricama... „FB mi služi da pronađem stare drugare, stare simpatije. I nove ljubavi, e to je to. Samo da me ne čuje verenik,“ kaže Ivana Stošić, generalni menadžer Biznis inkubator centra u Vranju, dodajući da je FB zgodan i za pronalaženje novih pinklica u trendu.
Ali, FB je koristan i zbog toga što kada čujemo neko ime i prezime, i ne poznajemo tu osobu, a želimo da saznamo makar nešto, možemo da zavirimo u njegove ili njene osnovne informacije, postavljene u prozorčiću „info“.
Ima i onih koji putem FB žele da pronađu emotivnog, ali i poslovnog partnera. Nije nepoznato da su se sa ove mreže neka prijateljstva pretvarala i u ljubavne veze, brakove. To je lepa strana Fejsbuka koju je nedavno okusila i pevačica Šer (64). Ona je među prijateljima svoje drugarice našla Rona Cimermana (52) koji je počeo da joj šalje zabavne porukice i FB poklončiće.
„Ron je mislio da sam imitator ili kurva. Uopšte mu nije palo na pamet da bih to zaista mogla da budem ja“, rekla je Šer naglašavajući da je „verbalna odbojka“ trajala više od mesec dana pre nego što je Ron skupio dovoljno hrabrosti da nazove prijateljicu i zatraži telefon pevačice kako bi joj zakazao sastanak.
Britanska kraljica Elizabeta II jedan je od velikih obožavalaca Fejsbuka i svakodnevno koristi sve mogućnosti kako bi slavu i moć Vinzdorovih proširila i u virtuelnom svetu. Sasvim je moguće da Njeno veličanstvo razmišlja o tome kako je jako zgodno što će na Fejsbuku biti živa i kad srce prestane da joj kuca u stvarnom svetu. I ne bi bila jedina jer profili mrtvih ljudi na Fejsbuku postoje i ljudi koji žale za preminulom osobom tu mogu da se uteše gledajući slike, čitajući poruke, statuse.
Na Fejsbuku mladi iz Srbije rade isto što i svi drugi. Traže nove prijatelje, ćaskaju, igraju igrice od kojih je trenutno najpopularnija Farma (FarmTown), rešavaju popularne kvizove, ali i postavljaju sadržaje koje su sami napravili – kače fotografije, tekstove koji su sami napisali, poruke i dodaju muziku raspoloženja sa Jutjuba. Naravno Fejsbuk se koristi i za učenje, više za prepisivanje i pripremu za kontrolni ili pismeni zadatak ali ima i nastavnika koje ne mrzi da održe koji čas dopunske nastave – onlajn. Zanimljivo je da 68 odsto ispitanika iz CePIT-ovog istraživanja u prijatelje svrstava i nastavnike, a samo 18 odsto je tu privilegiju dalo roditeljima.
„Keva mi je upala na Fejs! Opet!“, žali se osnovac drugu dok se autobus 26 tesnom ulicom vuče prema Dušanovcu. Ovaj, šta će, popravlja stvar najbolje što ume. Teši druga, spuštajući nadole šaku sa ispruženim palcem što je i na Fejsbuku i u stvarnom svetu znak da ti se nešto stvarno ne sviđa. Saosećajno pita: „A šta ti kaže ćale?“ Odgovor je: „Ništa. Ćale ne zna za profil“, iako mu sin pred monitorom visi po četiri-pet sati svakog dana. Svoje vreme i džeparac ostavlja u onlajn igricama poput „Umeće ratovanja“ (War Craft), usput razgleda razne, pa i porno snimke na Jutjubu (YouTube) skine ponešto od muzike i filmova i naravno jednim okom je sve vreme na Fejsbuku.
Otkud ova deca na Fejsbuku kada je zvanična politika najveće društvene mreže na internetu takva da ova dva klinca, koja ni hemiju nisu počela da uče, ne bi trebalo da imaju svoj profil dok ne napune 13 godina? E pa u četvrtoj dimenziji naše stvarnosti ne vladaju poznata pravila. U virtuelnom svetu mnogo toga nije kao što izgleda i nije uvek lako odgonetnuti ko je ko. I naravno to ne treba da bude razlog za paniku, već samo za oprez.
Docent prof. Nebojša Mrđa sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu kaže za NIN da se ljudi u virtuelnim zajednicama redovno okupljaju, i pristupaju joj kao stanovnici virtuelnog prostora na principu dobrovoljnosti, nezavisno od geografske, klasne, nacionalne ili neke druge pripadnosti: „Potrebno je naglasiti da virtuelni prostor nije izmišljen, on je stvaran, i realno postoji. Jer da ne postoji, ne bismo ni znali da se komunikacija u njemu odvija” – kaže profesor Mrđa.
Komunikacija u “virtu” prostoru razlikuje se od one u fizičkom prostoru. Na Fejsu smo slobodni da kažemo šta mislimo, možda manje razmišljajući da poruke koje šaljemo mogu da nas koštaju sankcija, u slučaju da su uvredljive ili da su proizvod govora mržnje. Dragana Dinić kaže da su razgovori na društvenim mrežama sveobuhvatni, brzi i efikasni: “Komunikacija u velikoj meri ruši prostorne ograničenosti, niveliše ekonomske razlike među ljudima i obezbeđuje pristup najrazličitijim informacijama. Ukoliko se koristi na adekvatan način, zahteva neprekidnu doedukaciju korisnika, unapređuje saznanje. Ali, uprkos izuzetnim prednostima ova komunikacija je često anonimna, zavodljiva, lažna, štetna, tendenciozna, manipulatorska, nemoralna, diskriminatorna, uvredljiva, rizična. Ukoliko se razvije odnos zavisnosti od interneta ili FB dolazi do zdravstvenih poremećaja, posebno psihičkih, do svojevrsnog bekstva od realnosti, do otuđivanja i samoizolacije“ - kaže Dinićeva.
Pre nego što pristupimo Fejsu, iz bilo kog razloga, moramo biti spremni da odemo na društvenu mrežu, kao i kada krenemo na posao, u školu ili u grad. Profesor Mrđa kaže kako je veoma važno da se pročitaju upozorenja, koja su uglavnom pisana malim slovima, da bi korisnik znao šta treba da uradi u cilju smanjenja rizika da njegovi podaci budu zloupotrebljeni: „Takve stvari se mogu desiti i u fizičkom prostoru, navešću lični primer. Naime, jedan moj prijatelj imao je običaj da ono što mu se kaže u poverenju prenese nekom drugom. Zato sam odlučio da mu govorim samo ono što sam spreman sutra da čujem na televiziji ili pročitam u novinama. To može da bude i jedan od načina kako da se postupa i na FB-u. Ono što može biti zloupotrebljeno protiv vas i ono čega biste se mogli stideti nemojte stavljati na Fejsbuk“ - objašnjava Mrđa.
Još jedno od velikih pitanja kojim se bave teoretičari društvenih mreža jeste - da li vreme koje provedemo na FB, može da se svrsta u kategoriju „slobodnog vremena“? Naša sagovornica, Dragana Dinić, kaže da vreme provedeno na FB, ukoliko je svedeno na razumno trajanje, u najvećoj meri jeste slobodno vreme, ali može biti i radno vreme: „Tada se može koristiti za unapređivanje znanja: usavršavate strani jezik dok komunicirate sa prijateljima, proširujete znanje o radu na računaru, primate informacije o mnogim pitanjima; Ako uzmemo marketing za primer: možete se reklamirati ili prikupljati podatke preko foruma, sprovoditi istraživanja, praviti analize; možete reklamirati svoje ili tuđe proizvode i usluge, možete pokretati kampanje i slično...“ - kaže Dinićeva. Ona smatra da simbolika poruka koje šaljemo jedni drugima na Fejsu zavise od pošiljaoca i od primaoca, ali i od same poruke: „Poruka najvećeg broja korisnika FB, koji se predugo zadržavaju na internetu, svakako simbolizuje: nemamo poželjnu i prihvatljivu realnu alternativu da se ostvarimo, pa to činimo na imaginaran način.”
Kada pošaljemo poruku, afirmativnu ili uvredljivu, na Fejsu imamo opciju i da je kada to poželimo obrišemo. Ali, da li smo je zapravo stvarno obrisali? Profesor Mrđa kaže da je komunikacija na internetu odnosno društvenim mrežama javna, jer internet je javni prostor: „Sve što se dešava u javnom prostoru država može da vidi i, eventualno, sankcioniše. Sva komunikacija u virtuelnom prostoru se registruje i pamti zbog načina na koji informacije putuju kroz mrežu. Ako želimo da neku informaciju obrišemo sa svog računara ili FB profila, malo je verovatno da nam to može poći za rukom. Internet je regulisana sredina, zna se kako se pristupa, ne zna se uvek tačno ko, ali se može utvrditi istragom. Svi koji na internetu krše pravila, propise, zakone imaju veliku šansu da budu otkriveni“.
Šta god radili na Fejsu, privatnosti nema! A šta nas čeka u budućnosti? Da bismo dobili odgovor na to pitanje, vratimo se u prošlost... Do pre šest godina delovalo je nezamislivo da istovremeno preko kompjutera, na društvenoj mreži, komunicirate sa desetinama prijatelja istovremeno, da svi oni, ali i vi, razmenjujete slike, filmove, i da se pronalazite na veoma jednostavan način – u prozorčetu search ukucate ime i prezime, i ukoliko osoba koju tražite ima svoj profil na Fejsu, možete je pozvati za prijatelja... šta se sve iz toga može izroditi zavisi samo od vas. Razmišljajte o tome.
Pet grupa profila Kategorizacija profila dece i tinejdžera na Fejsbuku podeljena je u pet „tipičnih“ grupa, kaže dr Milica Pejović–Milovančević, specijalista dečije psihijatrije na Institutu za mentalno zdravlje:
Osvetoljubivi anđeo: sebe doživljava kao zaštitnika drugih i ubeđen je da čini ispravnu stvar. Veruje da ima neku misiju, a zapravo čini ozbiljno nasilje tako što druge brani od „štetnih uticaja“. Trudi se da ostane anoniman. Meta njegovog napada su pripadnici neke od društvenih manjina koje se ne uklapaju u njegovu „sliku sveta“, na primer: gej populacija, Romi, pripadnici drugih verskih zajednica.
Gladan moći: Ima poriv da na svaki mogući način dominira i ispoljava svoju moć. Po tome je vrlo sličan klasičnom nasilniku. Publika mu je potrebna a ako proceni da nije izazvao dovoljno divljenja ili zgražavanja sam će sebe hvaliti. Lako se prepoznaju po porukama: „Ja sam frajer!“, „Faca sam!“, „Najjači sam!“...
Štreber osvetnik: Obično je i sam bio žrtva nasilja izvan Fejsbuka jer je fizički slabiji od vršnjaka koji mu obično dušu vade jer nosi naočare, voli da čita i ima korektan odnos sa nastavnicima. Fejsbuk mu je idealno okruženje jer niko ne može da ga vidi, a kako je vešt sa kompjuterom društvena mreža mu je savršeno oružje za osvetu i neretko ima dva ili više profila.
Pakosna devojčica: Uvek napada u čoporu i druge maltretira što iz zabave, što iz dosade. Njena poruka glasi „Mi mrzimo...“ a što je više publike to je bolje volje. Često je trenseterka i sve druge koji ne slede njenu grupu smatraće prirodnim neprijateljem. Pakosti čini pre svega da bi obezbedila što viši status u društvu sebi sličnih devojčica.
Brbljivac: Vođen je porivom da igra uloge. Omiljena zabava mu je da pravi „šale“ na račun drugih, ali nikad na svoj. Nepažljiv je su u davanju odgovora pa ga je zato relativno lako prozreti.
Inspiracija za medijsku industriju
Najpopularnija društvena mreža inspiracija je i za medijsku industriju. Prošlo je samo šest godina od pojave Fejsbuka, a priča o njegovom tvorcu Marku Cukerbergu već je stigla na veliko platno, iako je osnivač Fejsa rekao „da bi voleo da film o njemu bude snimljen kada ode sa ovog sveta“. Želja mu se nije ispunila. Ove jeseni film „Društvena mreža“ obara rekorde gledanosti u bioskopima širom sveta, ali i kod nas. Dejvid Finčer, reditelj, prikazao je Cukerberga kao veoma neobuzdanu i sebičnu osobu opsednutu seksom, i to baš u trenutku kada se najmlađi milijarder nadao da će mu film popraviti imidž u svetu, nakon optužbi da je ideju za Fejsbuk ukrao...
Da li se Cukerberg ogrešio o braću blizance Kamerona i Tajlera Uinklervosa, koji su mu predložili da poveže ljude putem interneta, prosudite sami, film se još uvek prikazuje u našim bioskopima. Od glumaca u ovom ostvarenju, zapaženu ulogu ostvario je pop-pevač Džastin Timberlejk, dok se i glumac Džesi Ajsenberg dobro snašao u glavnoj ulozi. Osim filma, i popularna kontroverzna serija Sout park, takođe je jednu epizodu posvetila Fejsbuku. Mlađani sautparkovci suočavaju se sa problemima šta uraditi kada vas roditelji pozovu za prijatelje, šta se dešava kada nemate nijednog prijatelja, i šta bi se desilo kada vas Fejs „proguta“... http://www.southparkstudios.com/full-episodes/s14e04-you-have-0-friends
Da ne kasnimo za svetskim trendovima, i kod nas se Fejsbuk sve više uvlači u kulturu, medije. Naime, ove godine u martu mesecu u okviru 16. međunarodnog Salona knjiga u Novom Sadu, u organizaciji Banatskog kulturnog centra i Novosadskog sajma, održan je Evropski fejsbuk pesnički festival. Prijavljeni pesnici, koji nisu mogli lično da dođu, učestvovali su preko Fejsbuka postavljanjem svojih pesama na profilu Efpf Bkc. Ovaj profil je tokom trajanja Festivala projektovan putem videobima na štandu BKC-a na Sajmu, i na njemu su postavljane fotografije učesnika Festivala. A ono što sledi je jubilarni peti Beogradski festival novih komunikacija, poznatiji kao B-link, posvećen je društvenoj mreži Fejsbuk. Od 16. do 19. decembra stručnjaci i zanesenjaci slušaće prepodne predavanja o životu na Fejsbuku (Alter ego), društevnim aspektima (UPOMOĆ!), odnosima sa javnošću (Istine i laži), makretingu (O pecanju i mamcima), polularnosti (Fan pejdž) i virtuelnim emocijama (Lajk-don’t lajk). Oni koji ne budu mogli da svrate moći će da prate sve događaje na internetu (http://www.facebook.com/pages/Blink-Beogradski-festival-novih-komunikacija).
NIN utvrđuje profil
Na osnovu profila na FB-u veoma lako se mogu doneti ispravni, ali i netačni zaključci o vašim navikama, pogledu na svet, o ljudima koji vas okružuju...
Devojka koja je pristala da NIN-u da svoj profil na uvid, trebalo bi da se našim malim eksperimentom, čeprkanjem po njenom nalogu na FB i Tviteru, iznenadi (ili možda ne) zaključcima koje smo doneli o njoj.
Rođena je u znaku Device, iako nije postavila godinu rođenja, pretpostavljamo da je to bilo 1982. godine. Živi u užem centru Beograda, i zaposlena je kao pi-ar menadžer u jednoj agenciji. Nije udata, ima rođenu sestru sa kojom stalno komunicira...Vežba, održava kondiciju i kuburi sa kilogramima. Nismo mogli da saznamo kolika su joj primanja, ali znamo da za ceger može da potroši preko 200 evra. Svoja religijska ubeđenja i poglede komentariše kao „svesno odbacivanje“... najverovatnije je ateista.
Ima 303 prijatelja i redovno obnavlja svoje postove na wall-u odnosno „zidu“. Sudeći prema tim porukama, komentariše svakodnevne pojave, na primer prošlonedeljnu pojavu duge na nebu iznad Beograda, ali i poznate ličnosti, reklo bi se da voli glumicu Gvinet Paltrou. Jedan od njenih prijatelja nalazi se u jednoj južnoameričkoj državi, i nosi njeno prezime, nije joj suprug...
Voli da čita englesku, američku, špansku i francusku literaturu. Umetnost joj je veoma važna, osim što posećuje galerije, gleda dobre filmove, i sama se izražava umetnički – to smo zaključili na osnovu njenih fotografija. Svaka njena fotografija je priča za sebe. Transformiše se, menja stajling. Na osnovu slika saznajemo da je letovala u Grčkoj, posetila je Akropolj, ali je ovog leta i splavarila Dunavom i Savom...
Avanturista je. Ima kućnog ljubimca, psa, sa kojim deli krevet, barem na slikama. Voli životinje, i voli likove iz „Čarobnjaka iz Oza“. Sluša isključivo stranu muziku, govori engleski jezik. Ne pije, ali se pita na Twitteru šta bi se desilo ako se napije i ode u teretanu? Često je na ovoj društvenoj mreži i tokom radnog vremena. Ali je i vredna, jer ostaje i prekovremeno na poslu...Ambiciozna je, i voli da bude u centru pažnje. Često noću ne spava, i zbog nesanice. Probudio je zemljotres u Kraljevu, ali te noći bila je tužna. Od početka ovog meseca, novembra, tužnija je nego obično. Možda i zbog činjenice da ju je neko voljeni, momak ili prijatelj, napustio?
Ovo su zaključci i slika koju je NIN napravio na osnovu stranice jedne od vlasnica profila.
Provera
„U horoskopu sam Lav, na samoj granici sa Devicom, ali ipak Lav. Što je u skladu sa onim da želim da budem u centru pažnje. Da, vodim jako računa o svom izgledu, malo sam opsesivna što se izgleda tiče. A ovo da kuburim sa kilogramima: „Udaviću vas!“ Tako da napisano ima smisla.
Da, ateista sam, ja sam skroz new age osoba mislim da religije zarobe duh. Obožavam skupe stvari, da li baš mogu da ih priuštim, ne - koliko bih volela.
Imam mlađu sestru koju obožavam, gomilu prijatelja i psa sa kojim ponekad spavam u krevetu. Umetnost je moja strast, literatura - da, baš ona koju ste naveli, kao i film i fotografija. Volim Čarobnjaka iz Oza, ja sam tu plašljivi Lav koji ima hrabro srce na kraju, a volim i Limenka (personifikacija) - srpski dečaci heartless. Bila sam ovog leta u Grčkoj, a bila sam i na splavu na Savi. Istina je, slušam samo stranu muziku i govorim odlično engleski. Da sam u centru pažnje, pa to je moje omiljeno i prirodno mesto. Vrlo sam ambiciozna, ali ja bih rekla umiljato ambiciozna.
Patim od insomnije, i da, imam probleme u ljubavi.“ kaže za NIN vlasnica profila.
Mamac za kompanije
Niko, čak ni tvorac Mark Cukerberg, nije siguran koliko Fejsbuk zaista vredi. Međutim, svi primećuju da vrednost najpopularnije mreže na internetu neprestano raste. I to brzo, skoro kao broj članova. Krajem 2009. godine, kada je ekonomska kriza mnoge IT džinove uključujući i moćni Gugl (Google) naterala da stegnu kaiš, Forbs magazin je javio da Fejsbuk vredi otprilike 11 milijardi dolara po mišljenju stručnjaka iz Feliks investmenta iz Njujorka. Krajem avgusta „Fajnanšl tajms“ procenio je da Cukerbergov izum vredi 33,7 milijardi, a sada se priča da je Fejsbuk skočio na 41 milijardu dolara, što je skoro tri javna duga Srbije (10,8 milijardi evra).
Iako je jasno da je počistio konkurente, pre svega društvenu mrežu Majspejs (My Space) i Tviter (Twitter) mrežu za mikroblogovanje, Fejsbuk se neće pojaviti na berzi sve do 2012. godine. Konsultantski tim savetovao je dvadesetšestogodišnjeg Cukerberga da bude strpljiv. Rekoše mu, neka vrednost kompanije još malo poraste, a broj korisnika premaši 500 miliona članova, koliko ih trenutno ima. Uostalom, ko kaže da je Gugl sa 800 miliona ljudi koji ga koriste nenadmašan? Međutim, Gugl je još u oktobru vredeo preko 153 milijarde dolara i Fejsbuku će sigurno trebati još dosta vremena da preskoči tu letvicu.
U obećanoj zemlji Fejsbuk-ljudi se smeju, plaču od radosti što su u zgodnom trenutku utekli sa svog venčanja samo da bi na profilu status „u vezi“ promenili u „udata“. Tu se sreću nove face i nude se poslovne mogućnosti koje se ne propuštaju čak i ako je kompanija velika kao recimo Koka-Kola, Majkrosoft ili proizvođač gumenih bombona Haribo. Što je još bolje, na virtuelnom tržištu od 500 miliona korisnika Fejsbuka ima mesta i za entuzijaste, mala i srednja preduzeća – ali samo ako umeju da rukuju ponuđenim Fejsbuk-alatima.
Prvu poziciju među novim i starim medijima drži Jutjub (YouTube) sa nešto manje od 21 miliona članova. Šta će „uvezivanje“ Jutjuba i Fejsbuka doneti u budućnosti tek ima da se pokaže. Čini se da je to trend koji vrlo lako može da se pretvori u revoluciju, ako recimo Gugl i Fejsbuk prestanu da se „kolju“ i „blokiraju“.
Jeste da je u Srbiji digitalni jaz jezivo dubok ali teško da postoji čovek koji može otići na spavanje da se nije našao licem u lice sa znakom Fejsbuka. Pri tome, uopšte nije potrebno uključiti kompjuter, tu je sva sila pametnih elektronskih uređaja kao što su mobilni telefoni, PDA uređaji...
„Sada već svi znaju da Fejsbuk koristi oko 30 odsto od 7,5 miliona Srba, što je u startu mamac za raznorodne kompanije da, po mogućnosti, besplatno ućare neku korist od Fejsa“, kaže Dragan Varagić, savetnik za poslovnu primenu interneta i koordinator strukovnih studija o E-poslovanju na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu. On tvrdi: „Najveći problem je što, za početak, treba znati osnovna pravila kvalitetne poslovne komunikacije, a da vas administratori Fejsbuka ne stave na hide to jest ukloni režim“.
Interesantno je, što različita istraživanja pokazuju, da preko polovine korisnika Fejsbuka nema pojma kako da iskoristi ovu društvenu mrežu u poslovne svrhe, iako su privatno na njoj veoma aktivni.
To je upravo jedan od razloga zašto samo mali broj kompanija uspešno koristi Fejsbuk i ostale društvene medije. Jednostavno ovde se malo teže shvata da kvalitetna fejsbuk-komunikacija podrazumeva dijalog a ne monolog.
„Bitno je da čujete šta vam sagovornik, klijent, konzument govori i da nešto uradite u odnosu na to što vam je rečeno“, objašnjava Varagić naglašavajući da je to mnogo jednostavnije činiti u lične svrhe nego u ime kompanije.
Druga stvar o kojoj kompanija treba da vodi računa je da ne otvori profil kao da je osoba. Jednostavno, ljude prilično frustrira kada otkriju da im fejsbuk prijatelj nije ljudsko biće. Pre izvesnog vremena na ovdašnjem servisu Social Media Magazine (www.shaputalica.com linkovan i sa Fejsbukom), pojavio se zanimljiv post „Moje nove cipele i ja smo prijatelji na Fejsu“. Poznatog blogera, urednika i vlasnika lokalnog štampanog medija Dragana Radovića nije mrzelo da objasni ponešto o masovnom neznanju kompanija kako da pravilno komuniciraju putem novih medija kao što je popularni Fejsbuk.
Za poslovne svrhe postoje Fejsbuk grupe odnosno fan/biznis stranice. Grupe su veoma dobre za priču sa svim prijavljenim članovima, ali imaju limit do 5.000 korisnika, dok stranice za obožavanje ne ograničavaju broj korisnika, imaju mogućnost dodavanja raznorodnih inventivnih aplikacija i ostalih dodatnih sadržaja. Nedostatak je u tome što je mnogo teže „naterati“ ljude da se zadrže odnosno da ponovo svrate na ovakve stranice.
Pet najposećenijih fejsbuk-stranica a dolaze iz Srbije su: Haribo (41.755), HP Srbija (31.294). Mrzim kad mi tata uzme ferarija i ode, a ostavi mi poršea (koji je bio „živ“ samo tokom avgusta ali ga je posetilo 26.095 fejsbukovaca) Soni Erikson (26.095), Nokija (7.598).
Za razliku od klasičnog oglašavanja, Fejsbuk donosi promo efekte kroz aktivnost (angažman) i kroz dijalog. Većina kompanija angažuje sa strane osobe koje vode naloge kompanija na Fejsbuku i ostalim društvenim medijima.
„Pre nešto više od godinu dana pojavila su se nova zanimanja menadžer onlajn zajednica (Community Manager) koje čak i u Srbiji postaje sve popularnije“, kaže Varagić i dodaje kako kompanije počinju sa internom edukacijom budućih menadžera onlajn zajednica iz redova zaposlenih u kompaniji. Poslednjih meseci, kompanije počinju da angažuju i ljude koje na strateškom nivou postavljaju sistem onlajn komunikacije kroz različite sektore u kompaniji, pa se tako rodilo još jedno novo zanimanje – korporativni stratezi društvenih medija (Corporate Social Strategist - CSS) ili menadžeri društvenih medija (Social Media Officers - SMO).
„Posao community managera je da kreira i održava zajednice u vezi sa potrebama organizacije koju predstavlja, aktivno učestvujući u direktnoj komunikaciji sa korisnicima, pri čemu se jasno stavlja do znanja da izrečeno mišljenje korisnika direktno utiče na poboljšanje kvaliteta i sveukupno prilagođavanje proizvoda i usluga kompanije individualnom korisniku”, kaže Davor Vlajković iz www.biznisforum.com zajednice pokrenute kao odgovor na potrebe preduzetnika-početnika u poslovanju. Kao platforma za diskusiju i razmenu informacija i iskustava i mesto susreta sa potencijalnim investitorima služi kao strateški resurs kompaniji koja posreduje u zapošljavanju i edukaciji top menadžmenta, omogućavajući joj da ciljano dođe do ljudi koji su zainteresovani upravo za takve usluge, prilagođene njihovim individualnim potrebama.
Iako je teško proceniti ko se stvarno razume u poslovnu primenu Fejsbuka i drugih društvenih medija, praksa pokazuje da mali procenat velikih kompanija uspešno koristi društvene mreže i ima dovoljno znanja da prati realne efekte svog angažmana.
Pre izvesnog vremena modna agencija Model Tattoo iz Beograda je napravila tzv. casting isključivo preko Fejsbuka. Efekat je bio 600 aplikacija potencijalnih modela. Informatička kompanija Positive iz Novog Sada poslala je upit za nova radna mesta preko Fejsbuka i servisa Twitter i dobila je mogućnost da odabere nove zaposlene iz grupe od preko 30 veoma kvalitetnih kandidata već prvog dana od postavljanja informacije na Fejsbuku.
Srpski Cukenbergeri
Najozbiljnijom dot kom prodajom u Srbiji smatra se ulazak engleskog Dejli mejla, koji je pre nešto više od dve godine kupio 25 odsto vlasništva u Infostudu, jednom od najuspešnijih internet-firmi u Srbiji sa godišnjim prihodom od oko milion evra. Tu je naravno i ulaganje oko milion evra jednog privatnog investitora u aukcijski sajt limundo.com.
Pomenuti Dejli majl vlasnik je i društvene zajednice poznanici.com, dok je Infostud za prethodnu deceniju kupio čak nekoliko manjih sajtova, poput trust-hr.com, putovanja.info ili polovniautomobili.com, ali je vrednost ovih transakcija tajna. Tajna je i koliko je vlasnik foruma burek.com zaradio prodajom svog sajta jednoj mađarskoj internet-firmi, ali spekulisalo se da se radi o stotinak hiljada evra.
Upućeni tvrde da će tek nakon krize doći do masovnije preprodaje sajtova, jer u Bugarskoj, na primer, tri vodeće firme su vlasnici čak sto najposećenijih sajtova. „Najboljom udavačom“ među domaćim internet-sajtovima smatra se krstarica.com, čiji vlasnik bi mogao dobiti i 10 miliona evra.
Najveći brendovi Pošto korelacija između para i broja članova na Fejsbuku postoji i meri se milionima dolara, dobro je znati ko su najveći igrači. Prema podacima Facebeakers prve četiri pozicije drži industrija bezalkoholnih pića i konditora. Prošlog meseca Coca-Cola je uknjižila 22,99% novih fanova i sa 19,53 miliona obožavalaca pretekla Starbucks ljubitelje kafe (18,32 miliona) koji se drže na drugoj poziciji. Oreo keksić je treći, Skittles bombone (slične M&M) ih slede a na dostojanstvenoj petoj poziciji nalazi se industrija crtanih filmova Disney koji u odnosu na oktobar beleži rast od 38,89 odsto Energetski napitak Red Bull je na šestom, a Converse All Stars je zahvaljujući 34,76 odsto više korisnika sa 9. skočio na 7. mesto. Takođe, sledećeg meseca očekuje se da će se Victoria Secret’s mrdnuti sa 8. mesta jer tek treba da požnje uspehe modne revije u Njujorku kada je Andriana Lima (udata za našeg košarkaša Marka Jarića) blistala poput dijamanta. Jedini tehnološki brend koji je uspeo da se ugura u deset veličanstvenih brendova na Fejsbuku je iTunes sa 8,78 miliona ljudi koji koriste ovaj softver za slušanje muzike i gledanje video-zapisa.
Prsa u prsa sa hakerima
Mrzitelji virtuelnih zajednica i interneta uopšte, Fejsbuk (www.facebook.com) doživljavaju kao Kazablanku iz vremena Drugog svetskog rata. Za njih je najpopularnija društvena mreža stecište baraba, probisveta, špijuna i ostalih zloća željnih samo da naprave štetu koja će u realnosti žrtvu baš da zaboli - po novčaniku ili obrazu. Naravno, priznaće protivnici Fejsa da među 500 miliona članova koji bar jednom mesečno tu nešto razgledaju, menjaju, dodaju... ima i poneko normalan, ali to nije njihova priča u kojoj je jedini srećan završetak onaj kada svom tinejdžeru iščupaju modem i uskrate mu ovu četvrtu, virtuelnu, dimenziju stvarnosti.
Iako im je strategija potpuno naopaka, jer represija ne donosi željeni rezultat u svetu gde je internet (čitaj i Fejsbuk) sveprisutan, nije baš slučaj da je sve što antifejsovci kažu - potpuna budalaština.
Rizici na Fejsbuku postoje i nisu mali. „Internet kriminal je najopasnija pretnja sa kojom se suočavamo“, rekao je Roland K. Nobl, šef Interpola, krajem septembra priznajući da su mu hakeri ukrali identitet na Fejsbuku a zatim napravili čak dva lažna profila. Ideja kriminalnog uma bila je da sabotira operaciju „Ultracrveno“ kada je združenim naporom policijskih inspektora iz 29 zemalja uhapšeno oko 130 ubica, pedofila, dilera droge i perača prljavog novca.
U Srbiji zli hakeri ni po čemu ne zaostaju za kriminalcima iz najrazvijenijih zemalja. Pa tako ne čudi, iako javnost nije mnogo čula o pokušajima hakovanja i krađe identiteta Ivice Dačića, što je ministar policije „iz bezbednosnih razloga“ uklonio samog sebe sa Fejsbuka. Time je Ivica postao bezbedniji, ali ne i ostali korisnici pomenute društvene mreže koji prate njegov lik, javni i privatni život. Jednostavno, na Fejsbuku je ostalo još osam „njegovih“ profila i jedna strana za obožavaoce (fan page) iza kojih se krije neko drugi. Možda saradnik, možda običan zafrkant, a možda i neko sa gadnim namerama.
Kad se već spominje ministar policije, zašto se ne zapitati da li država Srbija uopšte radi na suzbijanju kriminala u virtuelnom svetu? Prema podacima Posebnog odeljenja za borbu protiv visokotehnološkog kriminala pri Višem javnom tužilaštvu u Beogradu koji su specijalno izrađeni za ovu priliku, od 2006. godine do 10. novembra 2010. godine stiglo je 964 krivičnih prijava, izveštaja državnih organa te krivičnih prijava građana i obaveštenja. Rešeno je 565 slučajeva, a 154 osobe proglašene su krivim.
„Od toga 93 predmeta odnosi se na Fejsbuk i druge društvene mreže u smislu krivičnih dela ugrožavanja sigurnosti (čl. 138 KZ) i neovlašćenog pristupa zaštićenom računaru, računarskoj mreži i elektronskoj obradi podataka (čl. 302 KZ)“, kaže Branko Stamenković, zamenik javnog tužioca i rukovodilac odeljenja za borbu protiv VTK. Najčešće se otimaju i zloupotrebljavaju profili na Fejsbuku ali, kako Stamenković kaže, ima i „drugih krivičnih dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina, polne slobode, javnog reda i mira kroz formiranje raznih grupa i foruma“.
Većina Fejsbuk-slučajeva dospela je ove godine u tužilaštvo.
Krađe identiteta, „nigerijske“ i sve ostale prevare u kojima stradaju računi u banci, emocije, psiha a ponekad i telo stavljaju u stanje pripravnosti i malobrojnu ali veoma specijalizovanu policijsku jedinicu za borbu protiv VTK pri SBPOK-u.
„Izvršioce krivičnih dela mnogo je teže otkriti na internetu nego u realnom svetu jer krađa može da se izvrši u mnogo većem obimu, za mnogo kraće vreme nego kod klasičnih slučajeva“, kaže dr Vladimir Urošević iz SBPOK-a i dodaje da je na internetu mnogo lakše sakriti dokaze, tragove zločina i identitet.
Čuvene nigerijske prevare postoje više od deset godina, ali su Srbi tek nedavno počeli da se „pecaju“ na molbe afričkih prinčeva koji traže diskretnu pomoć da bi milione dolara prebacili na sigurno mesto. Prema saopštenju SBPOK-a u aprilu 2010. godine naneta šteta merila se stotinama hiljada evra.
Kada su društvene mreže kao Fejsbuk u pitanju policija je u nekoliko navrata nailazila na ozbiljan socijalni inženjering. Ova vrsta napada preko interneta ima za cilj čoveka iza računara, a kriminalac pokušava da uđe u glavu žrtve. Ovde je više na delu dar za psihologiju nego tehnička spretnost hakera ili sofisticiran analitički softver poput i2 koji je već godinama u komercijalnoj upotrebi, košta đavo i po, jer je američka vojska smislila još nešto bolje i efikasnije. Ovaj softver imaju u MUP-u, ali se koristi u neke sasvim druge svrhe. Možda za razotkrivanje finansijske i logističke mreže koja pomaže Ratku Mladiću i Goranu Hadžiću da se i dalje skrivaju?
Cilj hakera koji se bavi socijalnim inženjeringom je da se napravi profil žrtve i zato ga interesuje sve: ime, prezime, imejl adresa, navike, greške u percepciji i naročito slabosti.
„Kriminalac od pomenutih elemenata pravi profil kako bi stvorio situaciju u kojoj će se žrtva sama upecati ali tako da ne bude svesna svoje greške. Socijalni inženjering je često uvertira u fišing“, kaže Urošević.
Zvanično, policija i drugi organi gonjenja u Srbiji hakere ne unajmljuju ako su počinili neko krivično delo. Ali paradoks je u tome što, iako se kriminal na internetu širi kao kuga i naravno ne zaobilazi ni Srbiju, mi skoro nikad ne koristimo ni to što su naši fakulteti stvorili izvrsne stručnjake.
„Imamo takozvane bele hakere koji žele da rade za državu, ali je procedura za njihovo zapošljavanje veoma komplikovana i zahteva višegodišnji rad u policiji“, primetio je Gojko Grubor, profesor Osnova zaštite informacija i digitalne forenzike na Univerzitetu Singidunum, pre izvesnog vremena u razgovoru za NIN. Slične muke žuljaju i nezavisne eksperte za veštačenje informaciono-komunikacionih tehnologija. Oni se žale da uprkos dnevnim potrebama za njihovom ekspertizom evo već pet godina Skupština ne usvaja izmene Zakona o veštačenju u ovoj oblasti.
Fejsbuk je idealno okruženje i za sve one kriminalce koji se bave profajlingom kako bi iskoristili maloletne u pornografske ili seksualne svrhe. S jedne strane na najpopularnijoj društvenoj mreži ima sasvim dovoljno blesavih roditelja koji ne samo da kače slike svoje golišave dece, već zaborave da podignu nivo privatnosti pa njihove fotografije može da vidi i preuzme apsolutno svako ko ih klikne na Fejsbuku. S druge strane na Fejsbuku ima dece od 8 do 12 godina koji se prave da su starija nego što jesu.
Učestvujući u mnogim istraživanjima, Milica Pejović Milovančević, specijalista dečije psihijatrije na Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu, otkrila je da su deca uzrasta 12-14 godina u 18 odsto slučajeva bile žrtve nekog oblika internet nasilja, a 11 odsto se izjasnilo kao „internet nasilnici“. Devojčice su češće bile žrtve, a dečaci su češće bili nasilnici. Decu je preko interneta u 62 odsto slučajeva uznemiravala neka njima poznata osoba. Porukama sa eksplicitnim seksualnim sadržajem susrelo se 27 odsto dece, a svako treće nije se nikom poverilo u vezi dobijanja uznemirujućih poruka. Oni koji su to ipak učinili u 52 odsto podelili su svoje iskustvo sa prijateljima, 17 odsto sa roditeljima, a 4 odsto sa nastavnikom.
„Pre godinu i po dana imali smo nekoliko teških slučajeva zloupotrebe dece na internetu, ali roditelji i deca su sve bolje informisani tako da nema velikog porasta dramatičnih slučajeva. Nove tehnologije donose sa sobom i opasnosti ali ih se ne treba plašiti. Potrebno je razumeti ih i sprovesti mere zaštite“, kaže Jasna Matić, ministarka za telekomunikacije i informaciono društvo.
Naravno, ako je roditelj u blizini deteta Fejsbuk (ne)prijatelj neće uspeti u svojoj nameri. Od Fejsbuka ne treba praviti bauk. Stav: „Ma šta taj Fejsbuk? Ne može i ne zanima me!“ ne pomaže detetu koje će svakako naći načina da uđe u koju god hoće virtuelnu zajednicu. Nije neophodno da „matorci“ razumeju tehnički koncept interneta i Fejsbuka (mada je poželjno).
Jedno od mesta gde školarci zajedno sa drugarima ali i roditeljima mogu štošta da nauče o opasnostima koje ih vrebaju u virtuelnom svetu je Klikni bezbedno. Tu, na www.kliknibezbedno.rs , igrajući se i rešavajući kvizove lako će otkriti kako da izbegnu internet-zamke, šikaniranje, prevare i sve ono što jeste i što nije prihvatljivo po bontonu društvenih mreža.
„Bez panike - još uvek nema te tehnologije koja će nekom dlakavom rukom monstruma uvući vaše dete u računar –deca sama pristaju da nešto urade pa je dovoljno da ih naučite šta je to što ne treba da rade. Kao što ste ih davno naučili da od nepoznatih ljudi na ulici ne uzimaju ništa“, tvrdi Milena Petrović, autorka knjižice Bezbedno na internetu (CEPIT Beogradska otvorena škola, 2010).
Dakle, potrebno je da budu uz svoje čedo, da shvate šta im je interesantno i uzbudljivo u svetu virtuelnih prijatelja. Iako u istraživanjima 62 odsto roditelja tvrdi da proverava šta im dete radi na internetu, samo 3 odsto tinejdžera potvrdilo je da ih roditelji proveravaju prilikom upotrebe interneta.
Zbog crtaća ukinut profil
Student Ivan Matejić (22) iz Niša predložio je korisnicima Fejsbuka da svoje fotografije na profilu zamene slikama popularnih crtanih junaka. Ovom pozivu odazvalo se preko 125.000 ljudi iz celog sveta, a administratori popularne društvene mreže ukinuli su profil mladom Nišliji! Obrazložili su da je Matejić na ovaj način hteo da promoviše nasilje, upotrebu droga, pornografiju, rasnu, versku i nacionalnu mržnju... “Ideja je bila krajnje dobronamerna želeo sam da se na ovaj način, zamenom fotografija, na trenutak vratimo u detinjstvo, kada smo bili lišenih svih briga“ – kaže Matejić i dodaje da će od uprave Fejsbuka tražiti objašnjennje povodom njihove reakcije.
Nakon ukidanja Ivanovog profila, na Fejsu je formirana grupa „Pravda za Ivana Matejića“. Komentari podrške stižu, a šta će Cukerberg reći Matejiću, videćemo. Možda osnivač mreže ne voli crtane filmove, te je ovako reagovao ili kao mališan nije gledao crtaće?
Autori:Lidija Kujundžić, Miljan Paunović, Petrica Đaković Objavljeno 3. decembra 2010. godine u nedeljniku NIN br 3127
Posebno se zahvaljujem Zvonimiru Ivanoviću sa Kriminalističko-policijske akademije u Beogradu :-) i svima ostalima koji su nam pomogli.
NATO je usvojio novu strategiju, ali je pored Avganistana glavna tema samita bio odnos sa Rusijom koja je pristala da razgovara o stvaranju zajedničkog raketnog štita za milijardu ljudi
Na kraju crvene linije lisabonskog metroa, na stanici Istok, prestaje normalan svet. Tu, preko puta ulaza u tržni centar „Vasko de Gama“, počinje superbezbedni svet u kome je 19. i 20. novembra 2010. godine održan NATO samit. Sve to staklo, rosfraj, apotekarsko belilo elitnog naselja izgrađenog onomad, 1998, za Svetsku izložbu budi samo orvelovsku otuđenost. Taj bezvezni osećaj utoliko je jači što na ulici nema ničega i nikoga. Automobili sa parkinga su uklonjeni, nema ljudi, ni kučeta da zalaje. „Ako hoćeš ovde da uđeš moraš da imaš propusnicu. Da li si iz Lisabona ili pak stranac, nema veze. Vlasti su tražile i od onih koji tu žive da izlaze samo ako baš moraju“, kaže Karmen Kadena, egiptolog, dodajući da svoju prijateljicu Žilijet nije videla već deset dana, jer je ovoj dozlogrdilo što je policajci trkeljišu svaki put kada izađe iz zgrade. Strah od terorističkog napada i mere bezbednosti u Lisabonu su takvi da su zaposleni u javnim službama dobili „opciono“ slobodan petak.
„Ne moraš da ideš na posao. Ako baš hoćeš može i to, ali ćeš autobus čekati mnogo duže, kao da je praznik“, objašnjava Čiko Peskadores, jedan od eksperata za statistiku finansijskog tržišta, i dodaje: “Biće zanimljivo izračunati koliko smo tu izgubili novca i da li nas samit košta 10 ili kao što neki nagađaju čak 12 miliona evra!“
Ova NATO zona gde vladaju pravila ponašanja kao u strogo vojnoj bazi dugačka je kilometar i na svakih sto metara stoje po dva, tri policajca u fluoroscentno žutim prslucima. Snajperisti su skriveniji, ali pošto s vremena na vreme protegnu noge do ivice zgrade očigledno je da ih ima na svakom krovu. Dve trećine su Portugalci koji slab engleski nadoknađuju ljubaznošću, a ostali su uglavnom pripadnici specijalnih jedinica i obaveštajnih službi, i barataju oregonskim, veronskim, moskovskim ili nekim drugim akcentom. Zvanično oko 10.000 policajaca angažovano je da štiti šefove 28 NATO država i njihove goste iz oko 50 zemalja.
Kako iskusni izveštač iz Jordana tvrdi, u Lisabonu nije bilo tako strogo kao na nekim prethodnim samitima, iako su ga na trećem ček-pointu terali da otpije gutljaj iz svoje flašice kako bi demonstrirao da je u njoj čaj, a ne neka opasna kiselina. Naravno, medijima je bio ograničen pristup. Sa radnih sastanaka, samo su neke televizije mogle da snimaju uvodna izlaganja, nešto je moglo da se prati uživo preko NATO kanala, a Anders Fog Rasmunsen, generalni sekretar NATO-a, održao je nekoliko konferencija za štampu gde su svi mogli da uđu. Iznenađenje je bilo to što je brifing Baraka Obame otvoren za sve medije. Međutim, kako to obično biva, ceo događaj je brižljivo režiran i samo su unapred odabrani novinari američkih, britanskih, ruskih i turskih medija mogli da postave pitanja, na koja je predsednik SAD imao spremne odgovore. Lisabonski samit ostaće zapamćen pre svega jer je jednoglasno usvojen „Novi angažman, moderna odbrana - strateški koncept odbrane i bezbednosti za članice Severnoatlantske alijanse“.
Dokument na 11 strana napisao je Rasmunsen sa četvoročlanim, slobodno se može reći, anglosaksonskim timom. „Ovo je istorijski trenutak. Usvojili smo Strateški koncept koji će nas sledećih deset godina voditi kroz narednu fazu evolucije NATO-a“, rekao je Rasmunsen ono što zapravo piše u preambuli Strateškog koncepta, naglašavajući da NATO članice ostaju efikasne u svetu koji se neprestano menja, borbi protiv novih pretnji koje sada uključuju veštačke energetske nestašice, hakerske napade, klimatske promene i piratske napade na brodove.
Na osnovu iskustava iz vojnih operacija na zapadnom Balkanu i u Avganistanu, Alijansa se opredelila da nastavi sa tzv. Comprehensice Counterinsurgency (COIN) strategijom koja osim prevencije, upravljanja krizom, uključuje i stabilizaciju kada se okončaju vojne operacije. U tom poslednjem delu, koji u Avganistanu podrazumeva bukvalno „izgradnju nacije pod paljbom“ NATO očekuje pomoć UN i EU.Lisabonski samit je neka vrsta prekretnice i zato što je Obama obznanio da je tranzicija u Avganistanu počela. Ako sve bude išlo po planu, Avganistanska nacionalna armija i snage bezbednosti krajem 2014. godine mogle bi da preuzmu posao u svoje ruke. Tada bi strani vojnici mogli da se vrate kući, ali to nikako ne znači da će isto učiniti i predstavnici vladinih i nevladinih organizacija.
Za sada Amerikanci samo dovlače naoružanje i trupe. Novost je da su pored 30.000 vojnika Amerikanci u Avganistan dovukli i tenkove „M-1 abrams“. Kako se u Lisabonu šuškalo ovo čudo tehnike neće služiti samo za zaštitu talibana kada putuju na pregovore u Kabul, već će topovske cevi od 120 milimetara biti uperene i na njihove položaje koji se neretko nalaze u planinskim selima. I s obzirom na celokupnu situaciju nije čudno što je Hamid Karzai, avganistanski predsednik koji je posle deset godina konstantnih frustracija, pomalo nervozno izgovorio u Lisabonu da „NATO operacije nisu bile od pomoći“.
Pomenuo je i civilne žrtve, što je dodatno zaparalo uši predstavnicima NATO-a koji su se previše trudili da stvore gotovo razdraganu atmosferu na samitu u Lisabonu. Uz to, Evropljani su „u rukavicama“ ponavljali da ISAF misija (gde je od ukupno 135.000 angažovano nešto više od 120.000 vojnika) predugo traje, da su rezultati mršavi i da cela ta operacija mnogo košta.S obzirom na to da oni ne pokazuju previše entuzijazma kako bi izdvajali najmanje dva odsto bruto nacionalnog proizvoda za troškove odbrane – o dugovima, budžetskom deficitu i budućim izdvajanjima za raketni štit (navodno evropske članice trebalo bi da prilože 200 miliona evra) stidljivo se razgovaralo. Ipak činjenica je da su najavljene značaje promene u troškovima odbrane. Velika Britanija planira da do 2015. godine smanji troškove za osam odsto, Nemačka će do 2014. godine smanjiti budžet za 8,3 milijarde, Španija će to da učini već dogodine (7 odsto), a Italija se pokazala kao najaktivnija jer je 2009. godine srezala vojne troškove za 6,9 a ove godine još dodatnih 0,9 odsto.U Lisabonu ispada da su najveći dobitnici Rusi. Oni su od početka javne rasprave o Novom nacrtu strateškog koncepta 2009. godine pažljivo pratili rad nezavisne ekspertske grupe koju je predvodila Madlen Olbrajt. U pravom trenutku prihvatili su da ožive diplomatske odnose sa SAD i NATO koje su pre dve godine poslali pod led.
Malo zbog intervencije u Gruziji, a malo više zbog namere SAD da na istočnoj granici Rusije gradi instalacije. Raketni štit bio je jedna od najvažnijih tema Lisabonskog samita ne samo za velike igrače već i za sve zemlje koje se veoma živo sećaju kako im je bilo u Varšavskom paktu sa Rusima. NATO je još prvog dana, na sva zvona najavio kako će ponuditi Dmitriju Medvedevu da potpiše dokument kojim Rusija pristaje da učestvuje u kreiranju ratnog štita koji bi oko milijardu ljudi branio od raketnih napada drugih zemalja.
Ti drugi nisu imenovani, ali se mislilo, pre svega, na Iran koji ima Shehab 3 („meteor 3“) rakete koje mogu da nose nuklearnu glavu i dobace do Evrope, konkretno Turske, Grčke, Bugarske... Medvedev je pokazao diplomatsko majstorstvo. Potpisom se obavezao da razgovara o ponudi i razmotri načine saradnje sa SAD i NATO, ali će mu za to u startu trebati najmanje šest meseci razmišljanja. Pokazao je da Rusi nisu gluvi za sistem evroatlantske bezbednosti i na kraju je poentirao podsetivši Obamu na to da bi pre nego se zajedno upuste u stvaranje raketnog štita bilo neophodno da otkloni prepreke zbog kojih u Kongresu nije prošao novi START sporazum o smanjenju nuklearnog naoružanja. Kako Rusi ne bi pomislili da se njihova reč olako shvata Obama je i na brifingu naglasio da mu je ratifikacija novog START sporazuma „najvažniji prioritet“. Da Rusija ima momentum na NATO samitu u Lisabonu složio se i visoki NATO zvaničnik koji je svoj stav potkrepio rečima:
„Rusi su dostavili beskonačnu listu pitanja o konkretnom načinu saradnje, što nas ipak ohrabruje, ali su predložili da dobiju neku vrstu veta kojom bi ako zatreba blokirali Alijansu da obori dolazeći projektil“, precizira izvor NIN-a i dodaje da Srbija nije iskoristila Lisabonski samit koliko je mogla.„Naravno, svi koji su se ikada bavili Balkanom primetili su da zvaničnih predstavnika Srbije nema na samitu koji je Rasmunsen nazvao kolevkom nove Alijanse. Što je još gore, čini mi se da vas niko nije ni pozvao“, kaže i predstavnik Stejt departmenta zahtevajući da ostane anoniman. On nije pokazivao želju da objasni zašto Srbija, koja je članica NATO programa „Partnerstvo za mir“ od 2006. godine, izostavljena sa liste gostiju. Naravno, moglo je biti i mnogo gore. Ohrabrenje treba tražiti u činjenici da je Srbija pomenuta u Lisabonu u pozitivnom kontekstu. U zajedničkoj deklaraciji lidera NATO članica koja se između ostalog, dotakla i zapadnog Balkana niko nije Srbiji zamerao snažno antinatovsko raspoloženje čak ni u podtekstu.
Vlada Srbije pozdravljena je i podržana zbog „izražene opredeljenosti za evroatlantske integracije“ i saradnje sa Alijansom „Ponavljamo našu otvorenost za buduće težnje Srbije, uključujući korišćenje prilika koje pruža NATO partnerstvo za politički dogovor i praktičnu saradnju“, piše u Deklaraciji koja nas poziva da nastavimo napore ka „ostvarivanju pune saradnje sa Haškim tribunalom u cilju hapšenja i izručenja preostalih optuženih za ratne zločine na teritoriji bivše Jugoslavije“. Predsednik Hrvatske Ivo Josipović rekao je ono što bi se očekivalo da kaže neko od srpskih ministara ili diplomata, a to je da samo od Srbije zavisi hoće li zatražiti (jednog dana) članstvo u NATO-u. „Što se nas tiče Srbija je dobrodošla, ona mora naći svoj put, ali njeno članstvo bi doprinelo jačanju mira i stabilnosti u regionu“, izjavio je Josipović koji je u Lisabonu predvodio delegaciju Hrvatske. I sve ostale zemlje nekadašnje SFRJ bile su u Lisabonu. Crna Gora je navedena kao država koja bi prva mogla da se nađe u NATO-u, čak je pretekla i Makedoniju kojoj je opet zapelo sa Grčkom, tako da je solomonski odlučeno da NATO pričeka dok se u UN ne reši spor oko imena države.
Raspustite NATO!
Dok se američki predsednik Barak Obama, obraćao svetskoj javnosti sa NATO samita, samo nekoliko kilometara od Međunarodnog sajma u Lisabonu, oko 100.000 ljudi punim plućima je uzvikivalo: „Raspustite NATO!“ Bile su to demonstracije po skoro svemu drugačije od protesta u Srbiji. Nije bilo krvavih otisaka kamenica na glavama, podliva od pendreka, zapaljenih kontejnera, iščupanih žardinjera. Nijednoj protuvi nije uspelo da zdipi šta joj se htelo, jer se vodilo računa da svi izlozi luksuznih radnja ostanu čitavi. Iako deluje pomalo neverovatno, na stazi mira koja je počinjala na Trgu markiza od Pombala a završavala se kod restaurirane železničke stanice, nije stradao ni okoliš – nije bilo brda odbačenih flaša, zgaženih konzervi ili rastrgane hartije. Čime su se onda pacifisti, sindikalci i predstavnici levičarskih partija u Lisabonu borili protiv najmoćnijeg vojnog saveza?
Uverenjem i – bojom koja se pokazala kao idealno oružje. Dakle, NATO samit je prošao, ali tragovi antiratnih demonstracija ostali su na ulicama portugalske prestonice. Kiši nije uspelo da učini svoje, tako da je još nemoguće zakoračiti u neku od metro stanica a ne ugaziti u parolu: Paz Sim! NATO Não! („Mir da! NATO ne!“). Radnike gradske čistoće tek čeka struganje plakata „NATO je rat, ukinite NATO!“ sa fasada, jer se siroti ljudi muče i povremeno psuju pacifiste što nisu štedeli kanap kada su vezivali transparente na drveće Avenije slobode. U virtuelnom svetu tragovi će ostati još duže, naročito na „Fejsbuku“ i „Flikru“ koji su preplavljeni fotografijama protestnog marša.
Dramatično, ali ne i odvratno, izgleda crvena lokva u kojoj mladići u odelima leže „mrtvi“ ispod parole: „NATO igra je gotova!“ (NATO GAME OVER!). Tu je i devojka-klovn kojoj beži crveni nos ali ne i dostojanstvo iako je, s rukama vezanim na leđima, policajci uteruju u „maricu“.„Vojne intervencije nisu rešenje već problem za svetsku bezbednost u XXI veku i toga su svesni svi, čak i u NATO savezu. Zato je NATO kriminalna organizacija koju smesta treba ukinuti“, kaže Rakel Varela, potpredsednica Rubra (Crveno) jednog od tridesetak udruženja, koja je bila i deo tima za organizaciju antiratnih demonstracija. Kako ona tvrdi, protesti, nešto manji, održani su i u još nekim portugalskim gradovima, recimo Farou, ali i u drugim zemljama Evropske unije. Najmasovniji je bio onaj u Londonu. Najveći deo kampanje, koja je počela u maju, išao je preko interneta i to iz dva razloga. „Naši budžeti su mali, uglavnom članarine i prilozi, tako da smo za razliku od NATO vodili računa o svakom evru.
Osim što je internet jeftin, on je brz i dopušta vam da svoju poruku istovremeno pošaljete velikom broju ljudi bez obzira na kom kontinentu žive“, tvrdi Horhe Paulo Antunes iz portugalske grupe CAGA naglašavajući da jedino čin građanske neposlušnosti može da naglasi besmisao nasilja koje je NATO, navodno u ime mira i bezbednosti međunarodne zajednice, sprovodi već devet godina u Avganistanu. On dodaje: „Dok se ovde u rukavicama vode razgovori, u Avganistanu umiru civili!“Nezvanično iza antiratnih protesta stoji Komunistička partija Portugala, što objašnjava i crveno more barjaka sa srpom i čekićem, i uhapšeno je više od 50 osoba iako policija tvrdi da je priveden samo 21 demonstrant jer su se katancima vezivali za bandere i metalne barikade i svojom „upucanom“ pojavom remetili spokoj mnogobrojnih diplomata, predstavnika NATO-a i sedme sile. Objavljeno 25. novembra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3216
