dr Miroslava Mirković

Kraljevi bez oca

Društvo za antičke studije Srbije svake godine dodeljuje nagradu „Milan Budimir“ za najbolje naučno delo u oblasti klasičnih nauka. Laureat za 2009. godinu je dr Miroslava Mirković, profesorka Rimske istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, za knjigu „Rea Silvija i sedam rimskih kraljeva – srodstvo i vlast u ranom Rimu“. O okosnici ovog dela, dr Mirković kaže: „Uvek me je čudilo zašto Romul nema oca. Rea Silvija, nećaka kralja na vlasti, koga je potisnuo brat, iako vestalka, rađa blizance, od kojih jedan Romul postaje kralj, osnivač grada – iako on nema oca. Za sve rimske kraljeve karakteristično je da nemaju oca.“

Šta je onda uloga muškarca, a šta žene?
- Obezbeđivanje grupe je važno – lov, rat. Biološki mužjak postaje dominantan muškarac u društvu. Aristotel je, mnogo kasnije, rekao da on ima trostruku vlast: u odnosu na ženu, decu i robove. Žena nikada nije imala dominantnu ulogu u društvu, ali je najvažniji činilac u nasleđivanju. Jedini pouzdani srodnik. Ona je majka.

Dakle, Rea Silvija nikada ne bi bila i nosilac vlasti?
- Takvih primera u Rimu nema pre perioda carstva. Ritam nasleđivanja je sa oca na sina, a brat predstavlja poseban problem i zato jedno poglavlje u mojoj knjizi nosi naziv „Ubiti brata blizanca“. Romul i Rem nisu jedini primeri.

Objavljeno 27. januara 2010. godine u nedeljniku NIN, broj 3083.

Dodeljena NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman 2009. godine

Najbolja preporuka čitaocu i izdavaču

NIN-ova nagrada može da izaziva sporenja i osporavanja, da potvrđuje ili dovodi u sumnju etablirane odnose u književnosti, da provocira ali i da daje odgovore. Najznačajnije je to da – uprkos svemu, opstaje - istakao je Srđan Radulović, glavni i odgovorni urednik NIN-a

U Narodnom pozorištu u Beogradu priređena je 22. januara 2010. godine svečanost u čast spisateljice Grozdane Olujić. Povoda za slavlje je bilo jer su joj „Glasovi u vetru“ doneli NIN-ovu nagradu kritike za najbolji roman u 2009. godini. Nagrada je dodeljena demokratski, odlukom većine članova žirija u sastavu: Milan Vlajčić (predsednik), Aleksandar Ilić, Aleksandar Jovanović, Milo Lompar i Mladen Šukalo, koji su u najuži izbor uvrstili još sedam romana: „Ljetopis vječnosti“ Žarka Komanina, zatim „Prsti ludih očiju“ Rajka Vasića, „Tri slike pobede“ Zvonka Karanovića, „Taoci“ Sandre Petrušić, „A ako umre pre nego što se probudi“ Đorđa Pisareva, „Konstantinovo raskršće“ Dejana Stojiljkovića i „Park Karmen Mačado“ Mirjane Urošević.

Pozdravljajući mnogobrojne goste iz sveta kulture, politike, ekonomije i diplomatije, Srđan Radulović, glavni i odgovorni urednik NIN-a, rekao je: „Rečeno savremenim jezikom, NIN-ova nagrada za roman godine odavno je postala brend. Ona može da izaziva sporenja i osporavanja, da potvrđuje ili dovodi u sumnju etablirane odnose u književnosti, da provocira ali i da daje odgovore. Međutim, ono što je najznačajnije jeste da, uprkos svemu, opstaje.“ Potom je Grozdani Olujić uručio priznanje koje se kod publike, a verovatno i kod izdavača, smatra najozbiljnijom preporukom prilikom odabira štiva za čitanje. Ček na 10.000 evra književnica je primila od Branislava Grujića iz Srpskog poslovnog kluba „Privrednik“, pokrovitelja nagrade koju su, pored Grozdane Olujić, primile još samo dve žene: Dubravka Ugrešić za „Forsiranje romana rijeke“ (1988. godine) i Svetlana Velmar Janković za „Bezdno“ (1995. godine).

Reč Grozdane Olujić, dobitnice NIN-ove nagrade

Dame i gospodo, dragi prijatelji,

Hvala vam što ste se u ovom času skupili da proslavimo 55. NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine, ostvarenu pod pokroviteljstvom Srpskog poslovnog kluba „Privrednik“, koji je prepoznao značaj pisane reči za očuvanje identiteta i pojedinca i čitavog naroda, kao što su to nekada činili potomci Nemanjića, ali i polupismeni knez Miloš zahvaljujući čijoj podršci je Vuku Karadžiću uspelo da ostvari najveću jezičku reformu u XIX veku u Evropi i zablesne sjajem naše narodne književnosti najznačajnije umove Evrope, od Braće Grim do Getea, ukazujući na značaj jezika i poezije.

Jer, jezik je taj koji pamti, beleži granice prostora koji su pripadali davno nestalim plemenima i narodima, od Hazara do severnoameričkih Indijanaca čije plemenske oznake još uvek postoje u nazivima velikog broja američkih reka, od Misisipija do Sijuks Sitija, čuvajući integritet i običaje ugašenih plemena, živih još jedino preko priča i legendi u kojima „iznutra šapuću preci...“ Ipak, sigurnih da sve što je jednom postojalo ne može nestati, bilo da je reč o cvetu, zvezdi ili čoveku.

Menjaju se samo imena, pa Beograd desetinama puta rušen i građen, čas na Istoku, čas na Zapadu, svugde i nigde, prvo postaje keltski Singidunum, pa Alba Greka i, konačno, Beograd izložen svim vetrovima istorije.

Junak romana, dr Danilo Aracki, tragajući za nestalim bratom, na drugom kraju sveta to shvata, kao što shvata i da jezik ne čuva samo identitet naroda i pojedinaca, već i leči, prestrašen brzinom kojom u ratovima Balkana nestaju oni koje volimo, željan da obnovi svoju nekada moćnu porodicu, pitajući se, kao Česlav Miloš, „gde su nestale sve te godine, svi ti ljudi. Ko će ih se setiti kad nas ne bude bilo?“ „Knjige, pesme, umetnost“, zaključuje, jer svaka knjiga deo je poslednjeg šanca odbrane od zaborava, od mraka, od smrti od koje je samo zaborav strašniji. Jer, gubeći sećanje u kome je stvaralaštvo „priča koju čovečanstvo vekovima priča samom sebi“, opirući se mraku i nestajanju, „čovek gubi sebe“.

Nedeljnik NIN već više od pedeset godina pomaže mu da opstane. Pisana u samoći i tišini, više od trideset godina knjiga „Glasovi u vetru“ taložila se u meni. Zatim je, odjednom, kao da je samu sebe pisala, izašla u svet. Zahvaljujući na nagradi, nadam se da će je zavoleti oni za koje je napisana.

Reč Milana Vlajčića, predsednika NIN-ovog žirija

Pre nekoliko godina, prilikom obeležavanja okrugle godišnjice NIN-ove nagrade za najbolji roman godine, ondašnja redakcija je došla na srećnu zamisao da nakon opsežnog glasanja preživelih članova svih dotadašnjih žirija, sastavi listu deset najboljih romana iz reda onih dela koja nisu počašćena visokim priznanjem. Kad su te godine poređana dva niza romana, najbolji među nagrađenim i najbolji među nenagrađenim, teško je bilo proceniti koja celina je bolja. Ali budimo oprezni, to je tek dvadeset knjiga u polustoletnoj tradiciji naše kulture i jedne nagrade. Ponovo su zaobiđene neke značajne romaneskne celine, jer je ponuda, na svu sreću, bila izdašnija od nametnute mere: deset plus deset.

Ma koliko jedna nagrada bila cenjena i uticajna, njena svrha nije u davanju propusnice za književnu večnost (to nema ni u zemlji dembeliji) već u podsticanju brige za književnost ovog trenutka i ohrabrivanje čitalačkih navika. Pošto mi živimo u društvu koje je u priličnom zaostatku za civilizovanijim delom sveta, ma šta govorile patriote po zanimanju i zadacima ove ili one vrste, sa poljuljanim sistemom vrednosti i olako prezrenim građanskim vrlinama, književne nagrade se u nas dodeljuju u neurotičnoj atmosferi i sa unapred izrečenim ideološkim diskvalifikacijama, što se, koliko ja pamtim, odavno u ovoj kulturi nije dogodilo.

To je cena našeg propadanja i čuvenog, pobedonosnog montipajtonovskog koraka unazad koji se u nekim delovima javnog života slavi kao korak ka Evropi ili ka ruskom Baćuški, svejedno. Ali, nije svejedno. Tiraži naših knjiga su manji od broja nagrada, mnogo više ima komentatora nagrada nego predanih čitača, barem među javnim delatnicima. Ali književnu publiku ni u ovako haotičnom redosledu nije lako obmanuti. Ovih dana su objavljene liste najčitanijih knjiga, a među njima su u vrhu i Haled Hoseini (čiji fantastični roman „Lovac na zmajeve“ je već nekoliko godina domaći bestseler), sjajni Haruki Murakami, Kormak Mekarti (pisac romana „Put“ koji je proglašen romanom decenije u glasanju kritičara londonskog „Tajmsa“), Viktor Peljevin, Vladimir Pištalo... Čitaoce ovih knjiga valja pridobiti, nema tu velike tajne.

Ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade, Grozdana Olujić, već na prvom susretu sa novinarima u redakciji NIN-a, počašćena je i olakim priznanjem da je već treći ženski pisac među nagrađenima. Ovaj pomalo uvredljiv kompliment gospođa Olujić je elegantno odbila, rekavši da joj je dovoljno što je pisac. Njen roman „Glasovi u vetru“ neće oduševiti militantne pobornike tzv. ženskog pisma. To je ozbiljna i pomalo starinska porodična hronika koja povezuje strašne decenije prošlog veka u uslovima stranstvovanja, nametnutog rasejanja i intimne muke da se očuva svoj jezik u pamćenju, slika izgubljenog doma i zavičaja. Roman Grozdane Olujić je u glasanju NIN-ovog žirija za dlaku umakao izvanrednom romanu Žarka Komanina „Ljetopis vječnosti“. Bilo je tako i u prethodnim trima godinama, što će reći da, kao u olimpijskoj trci, neko isprednjači, ali za razliku od atletskih disciplina, ovde nema poraženih. Konačni sud će doneti svaki čitalac u tišini svoje sobe i to je prava mera svake književne nagrade.

Objavljeno 27. januara 2010. godine u nedeljniku NIN broj 3083

NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman godine

Ni ludila nam nisu ista



Reč je ta koja leči. Ali reči koje leče mi smo zaboravili, ili ih nismo ni naučili

Negde između ponoći i tri ujutro Grozdana Olujić, 55. laureat nagrade NIN-a za najbolji roman godine, otvara vrata svoje sobe. U toj maloj, devojačkoj sobi ona i spava i radi. Krevet beo, skoro dečji. Na zidu slike fantastičnih prizora iz (njenih) bajki. Nasuprot njima, radni sto koji krasi robusna „Olimpia“, kutija srcolikih „mocart čokoladica“, nekoliko ne baš zašiljenih grafitnih olovaka i knjige. Uredno složeno more knjiga sa hrbatima ukrašenim svim pismima sveta. Tu među drvenim kutijama sa raj-pticama, carevićima, Vasilisama Prekrasnim, Konjićima Grbonjićima, skulpturama mačaka i statuetama Ganšue načinjenim kao što i priliči indijskom božanstvu od sandalovine i mesinga - na sredokraći između budnosti i snenosti, noći i dana - Grozdana Olujić objašnjava zašto joj je NIN-ova nagrada za roman „Glasovi u vetru“ bitna, iako književnih nagrada ima koliko i jaja od malahita i ostalog poludragog kamenja.

„Zato što sam je dobila za roman izdavača prepoznatljivog po kolu plavih korica, koje su obeležile moje detinjstvo, a i zato što NIN pratim od vremena Zire Adamovića do danas: ozbiljan, dobro opremljen, uvek aktuelan“, kaže Grozdana Olujić, koja na pitanje koliko u nagrađenom romanu ima glasova i kako ih treba slušati, odgovara: „Pažljivo! Sve dok razgorevaju iskrice dobrote i nade. Jer, bez obzira na sve užase oko nas, zrnce svetlosti i zrnce nade moramo sačuvati da se ne bi pogubili u svetu i nestali u rasejanju i zaboravu“.

Po sudu NIN-ovog žirija „Glasovi u vetru“ su roman. Da nije možda reč i o vešto skrivenoj bajci ili pesmi u prozi gde se prepliću zbilja i san?
- Na neki način „Glasovi u vetru“ su sve to skupa, jer život je i san i java, a bajka o traganju za srećom, ljubavlju, identitetom lako može postati roman.

Šta se tu krije? Propast cele jedne epohe? Propast jednog načina života, istančanog osećaja za pravednost i lepotu oličenom u porodici Aracki? Fatalni krugovi sudbine od kojih se ne može pobeći ni na drugi kraj Atlantika?
- Život čovekov nosi u sebi više slojeva no što se u najfantastičnijem snu može zamisliti. Nije slučajno Dostojevski zabeležio da je stvarnost čovekova fantastičnija od najfantastičnije priče. Konačno, priča je ono što ostaje. Kada nestane sećanje, iščezne priča, nestaje i sve ono za šta je vredelo živeti i boriti se, čeznuti i tragati kao što Danilo Aracki traga za nestalim bratom, istinom o sudbini Arackih.

Rekoste da su se „Glasovi u vetru“ taložili godinama...
- Možda i celih tridesetak godina dok se sve to što se slagalo u snu i sećanju nije pretočilo u sagu o Arackima, sagu o lepoti i ukletosti.

U tkanju romana javlja se i pitanje: A šta ako sam ja nečiji san.
- Nimalo slučajno, jer ako mi sanjamo druge, velika je mogućnost da i drugi sanjaju nas. Tom mišlju bavi se čitava savremena ali i drevna literatura od Čuanga Cea do danas. Ne kaže Miguel de Unamuno slučajno: “Pustite me da sanjam. Ako je taj san moj život, ne budite me“. San jeste značajna stavka u čovekovom životu ali i čovekovom bekstvu od smrti. I ništa nije bez razloga. Potrebno je samo strpljenje da se taj razlog nađe. U prepletu sna i jave tka se roman, tka život, u kome je svako pojedinačno postojanje tek jedna nit, jedno slovo Nebeske knjige. Uloga sna i samilosti u romanu „Glasovi u vetru“ u životu Danila Arackog proizilaze delimično i iz njegove profesije. San i samilost legitimna su pitanja za svako ljudsko biće koje oseća i misli, utoliko pre za psihijatra koji oseća, misli i pati.

Kada pomenuste patnju, da li je doktor Aracki dobio ime slučajno ili je to možda i nežno sećanje na Danila Kiša i progon koji su u jednom času zlobni sručili na njega?
- U ranom detinjstvu imala sam rođaka koji se zvao Danilo i imao je punu sobu plavih Zadruginih knjiga. Razgovori sa njim trajali su satima na jednom salašu blizu Srbobrana. Svoje ime on je dobio po dedi. Danila Kiša upoznala sam mnogo kasnije, ali moguće je da mi je i on pri izboru imena junaka bio negde u podsvesti.

Žuta ruža opojnog mirisa od koga se onesvešćuju ptice u letu, nepopijena čaša crnog vina magični su simboli i poput keltskih runa mogu se različito tumačiti...
- I žuta ruža što ne vene i nepopijena čaša vina simboli su za Petranu, koja je i sama simbol za vilinsku lepotu i đavolsku dušu.

Napisali ste da u čoveku čuči đavo a u prelepoj ženi dva, tri.
(Smeh) - Zaista?

Za razliku od mačaka koje tvrdi hrišćanski stereotip drži za đavolje šegrte u „Glasovima u vetru“ one imaju moći i mudrost kakve su im valjda samo stari Egipćani pripisivali.
- Mačke su čudna bića. Istančana čula, istančana lepota. Znala sam jednog starog ruskog lekara koji je verovao u njihove isceliteljske moći. Možda doktor nije bio daleko od istine.

Tu su i prozirne ptice i beli leptiri. Umesto gavrana stoje kao glasnici smrti. Kome oni pripadaju, stvarnoj pogibiji dece ili nestvarnom svetu u kome žrtve zveri neizostavno nastavljaju da postoje kao apsolut lepote i svetlosti?
- U ovom drugom pitanju je i odgovor. To su duše, naročito su dušice nerođene dece svetlost i neuništiva božja lepota.

A žene?
- Sve su arhetipovi: Petrana - zanosna, neobuzdana i izgubljena u glavinjanju koje je „lek“ za beskrajnu usamljenost i strah od mogućeg rađanja nakaza i ludaka tako čestih u njenoj porodici. Natalija – nepomućene staloženosti i jasne misli koja svojom mirnoćom i majčinskom ljubavlju unosi red, bar privremeno, u haos i zlu sudbinu Arackih. Zatim, Veta najbleštavija iskra svetlosti u porodici za koju nije bilo mesta u svetu zla, zbog čega netaknute lepota i nevinost nestaju u ledu progonjene požudom poremećenog vojnika. A onda je tu i Simka Galičanka koja Danilu, u detinjstvu zvanom Mali Riđi, prenosi dar lečenja i, na kraju, Džirdži Vest slobodnog duha, raskošnih kosa koja kao i Danilo veruje u moć reči.

Reč je bitna.
- Reč je ta koja leči. Ali reči koje leče mi smo zaboravili, ili ih nismo ni naučili.

Kao lajtmotiv stradanja Arackih pojavljuje se slika naduvenog belog praseta što pluta u crnoj vodi kratera koji stoji umesto raskošne porodične kuće. Danilo u jednom trenutku ostaje i bez te slike koja ga progoni. Zašto?
- Da bi se otkrila priroda zločina koji uništava sve pred sobom, bezrazložno i surovo.

Verujete li da smrt bližnjih otkida komadiće nas samih i da uprkos proticanju vremena nikada ne naučimo da živimo bez njih?
- Naučimo, možda, ali kao u Hemingvejevom romanu „Za kim zvono zvoni“ postajemo svesni da je nestanak svakog živog bića, istovremeno, nestanak i nas samih. Sudbina Arackih podseća nas koliko je lako iz sveta živih skliznuti u smrt. Ali veza sa bližnjima se ni tu ne prekida. Ta veza ne pristaje ni na vreme ni na prostor. Sve dok onaj koga smo voleli postoji u nečijem sećanju – smrti nema!

Strašan je Danilov načelnik Rašeta, strašna je Marta, orhideja mesožderka ali još strašnije samoubice iz njujorškog hotela gde Danilo, u mraku sobe na 17. spratu, za jednu noć, proživljava 100 godina porodice Aracki.
- Samoubice „Atertona“ živa su Danilova rana. Oni nemajući čime da plate svoje poslednje boravište, klize niz prozore višespratnice i odlaze u smrt. Utoliko je strašnija što zaborava nema kao ni odgovora je li to bekstvo od života ili potreba da se sačuva dostojanstvo.

U „Glasovima u vetru“ ne čuje se smeh iako nas Umberto Eko uči da smo baš tada, kada se smejemo, najbliži Bogu. Da li je to ona velika žrtva kojom su Aracki platili kako bi preživeli sve pošasti i ratove XX veka?
- Možda. A možda ima smeha dece u Jaseniku, pesme, logorskih vatri uprkos obećanju raja koji se ne ostvaruje. Ima možda smeha i u drugarstvu neurohirurga iz Murmanska, koji taksira Njujorkom i Danila, i u plemenu Meskvoki Indijanaca, i u smehu Malog Oblaka.

Potraga za bratom Petrom je i traganje sa sobom. I kao da Danilo biva nagrađen nalaskom Malog Oblaka koji je, reklo bi se, više Danilov nego Petrov?
- Ne bi se moglo reći. Likom, sivim očima i riđom kosom koju pokriva kapom sa rakunovim repom, Mali Oblak je više na Danila nego na Petra. Ali! Ipak, on je Petrov sin i velika radost Danilova da Aracki neće i ne mogu nestati.

Deluje kao da je za njega i vlastiti sin Damjan izgubljen?
- Po romanu, Danilo se vraća u stari kraj, u Karanovo, u Beograd. Da gradi, leči, čuva jezik, porodicu, svoj sopstveni identitet, ne pristaje da bude poražen. U Damjanovim rukama ostaje „Karanovski letopis“ i Danilov „Dnevnik“. Sećanje koje ne dozvoljava da pleme Aracki nestane, da se jezik i rodni dom ugase. Jer, jezik je amajlija protiv zaborava, protiv bolesti, protiv zla, srž duše koja je po istraživanju nekoliko američkih instituta teška samo 21 gram. Ali u tih 21 gram staje sve što postoji, što je postojalo ili će postojati. I Bog, i Đavo i Čovek.

Kakva je to snaga koja Danila goni dalje?
- Ne znam da li je reč o snazi ili upornosti da se očuva porodica, ne zaboravi dom i domovina. I mada mu je u Americi dobro on je napušta, svestan da to nije njegov san. On tamo ne može da leči „jer nam ni ludila nisu ista“. Seobe i rasejanje nisu ono o čemu je Danilo sanjao u Karanovu, zato je povratak neminovan, da bi se izbegao zaborav. Zaborav koji je strašniji od smrti.

Otud je ovo i roman o sećanju i zaboravu. Da li je to zato što se u tuđini prepuštamo zaboravu, da ne bismo pamtili građanske ratove u kojima je nestala Jugoslavija? Ili iz oportunizma, iako postoji svest da ima stvari koje se ne mogu zaboraviti?
- I ne mogu. I ne smeju. Kao što se ni jezik ne sme zaboraviti jer po njemu smo ono što jesmo.

Da li „Glasovi u vetru“ govore jezikom „ženskog pisma“?
- Ne govore oni tim jezikom, a i to što se naziva „ženskim pismom“ ne postoji! Knjiga je dobra ili nije dobra i nije ni ženska ni muška. Ipak, raduje me što je sve više žena i u novinarstvu i u literaturi. Sve je više sjajnih knjiga koje pišu žene.

Ipak, trebalo bi žene još više afirmisati u srpskom društvu?
- Svakako. One su samo delimično afirmisane. Ženama je teže da stvaraju, jer ih osim rada van kuće čeka i rad u kući.Naše je društvo još uvek „mačo“ društvo. Zbog toga napor žena da se profesionalno i ljudski uzdignu treba još više ceniti.

Žena, a vitez
Grozdana Olujić, rođena 30. avgusta 1934. godine u Erdeviku, spisateljica je, pisac bajki, antologičar. Romanima „Izlet u nebo“, „Glasam za ljubav“, „Ne budi zaspale pse“ i „Divlje seme“ prevedenim na tridesetak jezika sveta i objavljenim u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Mađarskoj, Danskoj, Španiji, Rusiji, Ukrajini, Belorusiji, Rumuniji, Poljskoj, Bugarskoj, Slovačkoj, Češkoj, Litvaniji, Indiji, Norveškoj, SAD, Kini pridodala je i roman „Glasovi u vetru“ postavši laureat 55. NIN-ove nagrade. Nagrađeni roman objavljen je u stotom jubilarnom kolu Srpske književne zadruge. NIN-ovom nagradom, koja se dodeljuje od 1954. godine, ovenčane su samo još Dubravka Ugrešić i Svetlana Velmar Janković.

Grozdana Olujić je jedna od troje nosilaca danskog viteškog ordena „Danebrog“ za zasluge na polju književnosti, koji se posle smrti vraća da bi ga novi vitez književnosti nosio sve do svoje smrti. Ona je počasni član Univerziteta u Ajovi (SAD) i dobitnik najuglednijih naših i svetskih nagrada. Svoj sud o nagrađenom romanu „Glasovi u vetru“ kritičari su već izneli zaključivši da on predstavlja „složenu fresku HH veka, preko sudbine Arackih prikazujući sudbinu čitavog srpskog naroda koji je kroz ratove, logore, seobe i bekstva teško postradao, ali nije izgubio svoju dušu, sačuvavši u njoj zrnce svetlosti, zrnce nade.“

ODLUKA ŽIRIJA ZA DODELU NIN-ove NAGRADE
Žiri u sastavu: Milan Vlajčić (predsednik), Milo Lompar, Aleksandar Jovanović. Aleksandar Ilić i Mladen Šukalo, na svojoj završnoj sednici 15. januara 2010. godine odlučio je da NIN-ovu nagradu kritike za najbolji roman na srpskom jeziku objavljen u 2009. godini dodeli Grozdani Olujić za roman „Glasovi u vetru“ (izdanje Srpske književne zadruge, Beograd). Za roman Grozdane Olujić glasali su: Aleksandar Jovanović, Milo Lompar i Mladen Šukalo, dok su za roman Žarka Komanina „Ljetopis vječnosti“ (izdanje Srpske književne zadruge, Beograd) glasali Milan Vlajčić i Aleksandar Ilić. Prema tome, odluka žirija doneta je većinom glasova 3:2.

U užem izboru bili su još i romani: „Prsti ludih očiju“ Rajka Vasića, „Tri slike pobede“ Zvonka Karanovića, „Taoci“ Sandre Petrušić, „A ako umre pre nego što se probudi“ Đorđa Pisareva, „Konstantinovo raskršće“ Dejana Stojiljkovića i „Park Karmen Mačado“ Mirjane Urošević.

U romanu Grozdane Olujić, kroz priču o jednoj srpskoj građanskoj porodici, umetnički ubedljivo se pojavljuju važne tradicije evropskog romana: porodični roman koji je bitno odredio umetnički lik književnosti u XIX i XX veku i emigrantski roman koji bitno obeležava važnu modernističku tradiciju kako srpske, tako i svetske književnosti. Kroz mnoštvo varijacija, lajtmotiva, lirskih i psiholoških fragmenata, Grozdana Olujić umetnički osvedočeno oblikuje jednu priču koja iskazuje kako psihološku i istorijsku podlogu našeg podneblja, tako i duhovnu situaciju modernog vremena. U pripovednoj ravnoteži između modernističkog eksperimenta i realističke fakture, povremeno ukrštajući realističku i fantastičku motivaciju, sa uverljivo oblikovanim likovima, „Glasovi u vetru“ predstavljaju vredan rezultat savremenog srpskog pripovedanja.

NIN-ova nagrada za roman godine se dodeljuje pod pokroviteljstvom Srpskog poslovnog kluba „Privrednik“.

Beogradu, 15. januar 2010.

Objavljeno 21. januara 2010 godine u nedeljniku NIN broj 3082

Urlih Šult-Stathaus, generalni sekretar AEA

Jat mora da redefiniše poslovnu politiku

Aviokompanije u jugoistočnoj Evropi su u sendviču između alijansi i niskobudžetnih avioprevoznika. Ako namerava da preživi, Jat ervejz će morati da se udružuje i razvija nove proizvode i usluge

Jedva da je prošlo mesec dana otkako su građanima Srbije ukinute vize, a već je izračunato da je prekogranični putnički promet povećan za 20 odsto. Za Urliha Šult-Stathausa, generalnog sekretara Asocijacije evropskih avioprevoznika, koja okuplja 36 kompanija, između ostalog Lufthanza (iz koje je potekao), KLM, Er Frans, Britiš ervejz, ovde postoji interesantan potencijal i prilika koju ne treba propustiti. Krizne 2009. godine, članice AEA prevezle su oko 366 miliona putnika, uposlile oko 4,2 miliona ljudi i stvorile oko 40 odsto vrednosti evropskih uvoznika i izvoznika. U ekskluzivnom razgovoru za NIN Urlih Šult-Stathaus objašnjava šta ga ponovo dovodi u Beograd gde je poslednji put boravio 2003. godine i o čemu je razgovarao sa ministrom Milutinom Mrkonjićem i rukovodiocima Jata.

– Mi u avio-industiriji smatramo da Srbija treba da se okrene otvorenom tržištu i o ovoj široko prihvaćenoj inicijativi razgovarao sam sa ministrom Mrkonjićem. Sa menadžmentom Jata, koji je jedan od osnivača AEA, razgovarao sam o ulozi Asocijacije i o tome šta mi možemo vama da ponudimo. Spremni smo da pružimo informacije o tome šta se tačno događa u Briselu, koje zakonodavne i regulatorne inicijative su u toku. Takođe, AEA koordinira lobističke i komunikacione napore svojih članica kako bi dalje razvijale poziciju avio-industrije. Možda je najznačajnije što obezbeđujemo analize tržišta kako bismo tačno znali šta se događa na tržištu i sa lokalnim prevoznicima.

Ekonomska kriza se nepovoljno odrazila i na avioprevoznike. Kakve su ocene za prošlu, odnosno šta predviđate za 2010. godinu?
- Sve aviokompanije veoma pate zbog krize. Ekonomsko pustošenje je takvo da su u 2009. godini one napravile gubitak od 3,5 milijardi evra. Ovo je najveći pojedinačni pad koji je ikada zabeležen i sigurano će se način na koji putnici vide avio-industriju zauvek promeniti. Nikada više neće biti spremni da plaćaju kao pre i zato će se prihodi značajno umanjiti, po mojoj proceni za 15 odsto. Takođe, u 2009. je prevezeno 30 miliona putnika manje nego prethodne godine, što predstavlja pad od blizu 10 odsto. Čini mi se da ova godina neće biti mnogo bolja. Ako je kriza svim avioprevoznicima nametnula izazove, siguran sam da isti izazovi postoje i u ovom regionu. Ono što mi možemo da ponudimo je da zajedno, sa Jatom, odgovorimo na glavne izazove.

Otvoreno nebo godinama funkcioniše u Evropskoj uniji, ali za Jat predstavlja novinu. Koliko će biti teško prilagoditi se otvorenom tržištu?
- Kada je tržište uređeno nema pritiska na aviokompanije da smanjuju troškove i postoji tendencija da formiraju visoke cene. Često se dešava da na takvom tržištu ne znate ko su ključni igrači, šta putnicima zaista žele i kakve su im veze sa svetom potrebne. Na otvorenom tržištu prinuđeni ste da budete vrlo agilni i osetljivi na zahteve potrošača. Kada dolazite sa tržišta koje ne razume sve pomenuto, iskustvo EU pokazuje da je potrebno ulagati u sve aktivnosti. Drugi fenomen „otvorenog neba“ sa kojim ćete se sresti jeste višak kapaciteta u odnosu na potražnju na pojedinim rutama. A to vas dalje primorava da smanjujete cenu. Rekao bih da, dugoročno, to nije zdravo.

Da li je, po vašem mišljenju, pojava niskobudžetnih kompanija imala pozitivan uticaj na tržište?
- Pojava modela u kome avioprevoznik prodaje samo sedište smesta je rezultiralo liberalizacijom tržišta što je svakako u interesu potrošača. Za aviokompanije to znači kompletno preispitivanja strukture troškova, proizvoda i mreže. „Otvoreno nebo“ u Evropi dovelo je do stvaranja alijansi, svojevrsnih udruženja aviokompanija, jer su shvatile da će povećati privlačnost svojih ponuda ako se međusobno umreže. Na primer, bićete u stanju da recimo pet aviona, preko čvorišta, ponudite putnicima, ne pet kao do sada, već 54 odredišta.

Kako će se ulazak niskobudžetnih kompanija na srpsko tržište odraziti na Jat?
- Otvaranje tržišta je dodatan pritisak na Jat, ali i ostale prevoznike u regionu. Aviokompanije u jugoistočnoj Evropi se nalaze u u sendviču između međunarodnih alijansi i niskobudžetnih avioprevoznika. Ako namerava da preživi, Jat će morati da se udružuje i razvija nove proizvode i usluge.

Zašto su neke nacionalne aviokompanije, poput Svisera, bankrotirale, a neke poput Lufthanze i Er Fransa preživele na „otvorenom nebu“?
- U Sviseru su mislili da mogu operisati na svim destinacijama gde Švajcarci žele da lete. Liberalizacija tržišta, između ostalog, donela je i to da su i drugi aerodromi postali čvorišta za međunarodni aviosaobraćaj. Tako je aerodrom u Minhenu, sa koga možete da odete na 180 destinacija u svetu, postao interesantniji od, recimo, aerodroma u Cirihu. Ispostavilo se da Sviser nema dovoljno putnika kako bi opravdao toliki broj međunarodnih operacija i bio je prinuđen da smanji svoju mrežu. Troškovi su mu bili preveliki i ubrzo je bankrotirao. Velika potražnja i danas postoji u Švajcarskoj i, koliko mi je poznato, obezbeđen je značajan kapital, tako da je sasvim moguće da će novi, manji Sviserlajn ispuniti očekivanja švajcarskih putnika. Liberalizacija tržišta je dovela do nestanka tradicionalnih nacionalnih avioprevoznika i dovela je do stvaranje tržišno orijentisanih. Aviokompanije srednjeg obima, kao na primer Brisel erlajn, takođe su uspele da prežive povezujući se sa Afrikom, Australijom i istočnom Evropom. Veliki avioprevoznici, poput Lufthanze, uspeli su da u većem stepenu iskoriste prednosti velikih mreža, razvijenog domaćeg tržišta i odlične kooperacije sa ostalim kompanijama koje su preko Frankfurta uključivale putnike u međunarodnu mrežu.

Spajanje Er Fransa i KLM je, takođe, uspešan primer, jer su stvorili strategiju nastupa na tržištu u novim okolnostima.

Zanimljiv je i primer saradnje skandinavske aviokompanije SAS i Lufthanze, zar ne?
- Skandinavci su u početku imali problem, jer su verovali da mogu biti četvrti najveći avioprevoznik u Evropi. Pokušali su da potisnu Špance iz južne Evrope, delimično i Britiš ervejz iz zapadne Evrope, a planirali su da se prošire i na istočnu Evropu. Međutim, nisu imali dovoljan broj putnika i shvatili su da ne mogu sami. Zajedno sa Lufthanzom, SAS se priključio stvaranju European Star Aliance. Danas je ovo aviokompanija koja povezuje Lufthanzu i ostale Star Aliance članice sa severnoevropskim zemljama i čini mi se da ćemo zajedno preživeti.

Šta biste savetovali Jatu, kako da se transformiše i redefiniše poslovnu politiku?
-Očigledno je da ovaj region ima interesantan potencijal naročito otkako je Srbija na beloj šengen listi. Promet putnika je povećan i postoje ljudi koji žele da profitiraju od tog saobraćaja. Jasno je da Jat u tom smislu može izgraditi svoju poziciju na tržištu, pitanje je samo postoje li mogućnosti da se priključi alijansi avioprevoznika u regionu. Tržište bivše Jugoslavije je i geografski potencijal i možda bi bilo zanimljivo da neko stvori, recimo, federaciju južnoevropskih aviokompanija, koja bi bila kadra da region bolje strukturiše u oblasti avioprevoza. Tako bi mnoštvo manjih, diversifikovanih tržišta moglo, zajednički, da se uključe u alijansu kompanija koje nude usluge međunarodnog avio-transporta.

Mislite li tu samo na zemlje bivše Jugoslavije ili i na Bugarsku, Rumuniju?
- Uključujući i njih. Bugarska i Rumunija su same po sebi takođe interesantna tržišta. Za sada nemam model u glavi kako bi sve to trebalo da izgleda, uostalom to je na ekspertima da učine, ali drago mi je što sam katalizator ovakve ideje. Lično mislim da će Jat, kao i Adrija i Kroacija, morati potpuno da redefinišu svoju ulogu u budućnosti. Naročito zbog sve većeg broja malih i srednjih avioprevoznika koji se sa međunarodnih sele na unutar evropske rute. Evo primera, samo Rajan er prevozi 65 miliona putnika i pri tome ima ljudstvo od oko 6.700 zaposlenih. Izuzetno su produktivni i vrlo efikasni i tradicionalne aviokompanije u ovom regionu to neće moći da ignorišu.

Susedi
Kako se Adrija ervejz i Kroacija erlajnz nose sa izazovima i odnosima unutar Star aliance?
- Za obe kompanije pristupanje alijansi je bio pravi potez. One su na taj način smanjile deo troškova i profitirale koristeći mrežu, naročito za promociju na globalnom tržištu. Iako su stvorili neku vrstu sigurnosne mreže, to znači da će ih mimoići izazovi rukovođenja i organizacije na međunarodnom nivou. Ključno pitanje za njih je kako će se, kada jednom prebrode ovu fazu, strateški preorijentisati u smislu održivog razvoja.

Objavljeno 21. januara 2010. godine u nedeljniku NIN broj 3082

Kraj srpskih liberala

Tri godine posle smrti akademika Nikole Miloševića gasi se i njegov san

U totalnom ratu oko imovine Srpska liberalna stranka 24. januara 2010. godine nestaje sa političke mape Srbije. „Zakon o političkim strankama nas je pretekao. Nismo uspeli da prikupimo 10.000 potpisa kako bismo se preregistrovali. Postojala je opstrukcija članova Glavnog odbora. Oni čak nisu hteli da stave svoj potpis“, kaže prof. Milovan Jeremić, predsednik Srpske liberalne stranke.

On je uveren da te ljude ne zanima opstanak već samo imovina stranke i dodaje: „Oni su još ranije ’tipovali’ te stanove za sebe!“ Tri stana u Beogradu bila su za SLS mesečni izvor prihoda od 750 evra prikupljenih na ime kirije. Tržišna vrednost ovih stanova je između 250.000 i 300.000 evra.

„Stanovi su kupljeni od sredstava koja su dobijena iz budžeta za tri i po godine poslanikovanja akademika Nikole Miloševića u Narodnoj skupštini“, kaže Jeremić. Uprkos svim naporima, a zbog teških finansijskih prilika, jedan stan je prodat za oko 96.000 evra u januaru 2009. godine.

Podele su se dodatno produbile 5. decembra 2009. na vanrednoj skupštini SLS-a gde je trebalo doneti odluke o izmeni Statuta, osnivanju Udruženja liberala Srbije – Nikola Milošević, opozivu predsednika stranke i tri člana Glavnog odbora. Pisanih tragova sa skupštine izgleda ima nekoliko i postavlja se pitanje koji je validan. Originalni, rukom napisan zapisnik nije nikad dostavljen u stranku. Jeremić je posle više od nedelju dana dobio verziju otkucanu na mašini. Ukupno pet strana, ali bez potpisa zapisničara Ljiljane Matić, overača zapisnika Miroslava Bašića i Slavka Marjanova. Treća verzija je list hartije iz kompjutera, doduše sa potpisima, ali ne i istovetnog sadržaja.

„Podnosim krivičnu prijavu protiv Matić Ljiljane iz Beograda zbog osnovane sumnje da je izvršila krivična dela falsifikovanja isprave iz člana 355. stav 1. i zloupotrebe službenog položaja iz člana 359 stav 1 Krivičnog zakonika“, stoji u prijavi koju Milovan Jeremić planira da podnese ovih dana Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu. U spornom zapisniku, recimo, nedostaje kako se iz naziva Udruženja liberala Srbije izgubio Nikola Milošević i pojavio izvesni Vladimir, navodno unuk čuvenog Slobodana Jovanovića. Takođe, ne zna se da li član 28. stav 2. Statuta SLS-a koji kaže da se u slučaju prestanka rada stranke imovina ustupa Crvenom krstu ostaje na snazi ili ne.

Trenutna pravna situacija SLS-a i imovine je nezavidna. Ovakav kakav je Statut nije usaglašen sa Ukazom o proglašenju Zakona o udruženjima koji je 13. jula 2009. potpisao Boris Tadić. Sve i kad bi zaboravili međusobne svađe, članovi SLS-a imaju jako malo vremena da poprave stvari.

Jedno rešenje bi bilo da do 23. januara 2009. godine osnuju i registruju udruženje, pripoje ga SLS-u, prenesu imovinu na isto i sve izmene unesu u Statut, a potom ih prijave kod nadležnih organa.

Druga opcija je na tragu onog što priželjkuje udovica akademika Nikole Miloševića. „Spremam se da razgovaram sa advokatom o osnivanju legata, fonda za studente filozofije i književnosti koja bi nosila ime mog pokojnog supruga“, kaže Senka Milošević.

Moralni apel nije dovoljan

Visoki start pripreman je više od šest meseci da bi novoosnovana institucija za borbu protiv korupcije bila postavljena na noge. I sad čekamo rezultate

Ćilim izbledelih šara i brižljivo okićena novogodišnja jelka kvare sumorni ambijent istočnog krila palate „Srbija“. Tu gde promaja neprestano vitla hodnicima smeštena je, privremeno, Agencija za borbu protiv korupcije koja je sa početkom kalendarske 2010. godine i zvanično startovala. S obzirom na opšte stanje (ne)svesti, nepotizam, ukorenjenost naopakih navika birokrata i političara, najteže će biti da se očekivanja svedu na meru nadležnosti i ovlašćenja Agencije.

„Bitno je da i funkcioneri i javnost shvate da je Agencija korektiv, regulator, a ne organ gonjenja. Mi nismo Eliot Nes i ’Nesalomivi’, a ako oni nedostaju Srbiji adresa je tužilaštvo i(li) policija“, kaže Zorana Marković, direktorka Agencije za borbu protiv korupcije, i dodaje: „Dakle, ako nam neko dođe i kaže: Hoćete li vi sada da razrešite kupoprodaju recimo Luke Beograd, privatizaciju ovoga ili onoga, ja kažem: Ne, mi to nećemo da radimo!“

Visoki start pripreman je više od šest meseci. Urađen je ogroman posao kako bi se novoosnovana institucija postavila na noge, ali mnogo toga još nije spremno i mnogo toga rešavaće se u hodu.
Prvog radnog dana Agencija je podstanar u deset kancelarija Republičkog odbora za rešavanje sukoba interesa. Dokumentacija je najvećim delom još u Ministarstvu pravde koje po potrebi konvencije, preporuke, izveštaje šalje, za sada bez ikakvih problema, u Agenciju. Kako se ne bi saplitali o kutije, kancelarijski i promotivni materijala ćušnut je u minijaturnu „gluvu“ sobu koja iz kabineta direktorke vodi u prostorije sa registrima. Tu nema slikanja, čak se ne može ni zaviriti. Bez pismenog odobrenja pristup neovlašćenim licima je zabranjen.

„Mi smo najmlađe dete u siromašnoj porodici. Od početka nailazili smo na pozitivan stav predstavnika vlasti, a ne na sabotiranje. Sve što smo do sada tražili, dobili smo“, kaže Zorana Marković, direktorka Agencije za borbu protiv korupcije, i dodaje: „To tumačim kao prvi signal da će se možda i ostvariti ono što nam je deklarativno rečeno kada je Agencija formirana.“ Naravno, direktorka je svesna da je verbalno uvažavanje najjedostavnija i najjeftinija podrška i da najteže tek dolazi.

Traženo je dobijeno jer su zahtevi bili razumno obrazloženi i jer je ipak prošlo pet godina otkako je prvi državni organ tzv. četvrte grane vlasti uspostavljen u Srbiji. Osim Agencije za borbu protiv korupcije, svi nezavisni regulatorni državni organi čiji je osnivač Narodna skupština Republike Srbije - prošli su golgotu. Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja (a sada i za zaštitu podataka o ličnosti), čekao je dve godine kako bi mu vlada obezbedila kancelariju, dva stola, kompjuter i telefon. Slične muke iskusili su i Saša Janković, zaštitnik građana i Radoslav Sretenović, generalni državni revizor čiji je izveštaj u žiži interesovanja jer se sada zna ko u 13 ministarstava, Upravi za zajedničke poslove republičkih organa i Republičkoj direkcije za imovinu može da očekuje prekršajne, a verovatno kasnije i krivične, prijave.

Ako sve bude kao što je dogovoreno sa Ministarstvom pravde, Agencija za borbu protiv korupcije trajno će se smestiti na dva sprata (oko 800 kvadratnih metara) u zgradi „Beobanke“ na uglu Carice Milice i Zelenog venca. Radovi na instalacijama, gde treba da se useli i budući Prekršajni sud, uveliko traju a useljenje se planira za kraj 2010. godine.

„Prostor mi se svideo jer je zidan za poslovne namene. Tu je sve prazno, kao na pisti, samo četiri velika stuba nose konstrukciju“, kaže Zorana Marković koja je zbunila neke kolege kada je tražila da se njena kancelarija smanji (jer joj ne treba hangar) i napravi kuhinjica gde bi zaposleni mogli da predahnu. Potegao se tom prilikom i pravilnik o sistematizaciji radnih mesta, jer neki od prisutnih ispijanje kafe nisu mogli da razluče od kafe-kuvarice koja pere njihove šoljice.

Osim privremenog prostora i osnovne opreme, Agencija sada ima na raspolaganju i jedan službeni automobil. Prvi pokušaj je propao jer je ponuđeno vozilo, sa 600.000 pređenih kilometara, bilo samo za otpad. Ovaj „novi“ auto je takođe star ali ispravan, samo što na svakih 15-20 kilometara vozač po drumu mora da juri - ratkapnu. Ukoliko Deda Mrazu ostane nešto u džaku, Agencija se nada još jednom vozilu iz donacija. S obzirom na planiranu javnu kampanju, predstavljanja, seminare i obuke mini-kombi od osam sedišta bio bi najkorisniji.

Što se tiče onog najvažnijeg resursa, ljudi, Agencija za borbu protiv korupcije trenutno ima jedva četvrtinu od predviđenih 60 zaposlenih. Deo razloga leži u tome što je vrhunske stručnjake veoma teško ubediti da ovaj težak posao rade za male pare, kada na drugom mestu mogu kao od šale da zarade 2.000 ili 3.000 evra mesečno. Mladih i obrazovanih može se probrati u zemlji Srbiji, ali u njih treba investirati i vreme i novac. Kako bi u potpunosti mogli da se bave recimo forenzikom finansiranja i knjigovodstva političkih partija i izbornih kampanja, neophodno im je da znaju gde, šta i kod koga mogu naći podatke. Takva znanja stiču se, pre svega, višemesečnom profesionalnom praksom u zemljama gde postoje razvijene institucije i sistemi borbe protiv ovog vida korupcije.
Ipak, najveći paradoks sa kojim se novoosnovana Agencija sudara je Zakon o državnim službenicima. Rigidnost ovog propisa koji je vreme odavno pregazilo je takav da rukovodioci nezavisnih, regulatornih tela nemaju mogućnosti da potenciraju stvarno znanje već moraju da ispunjavaju puku formu.

„Zakon kaže da na 60 zaposlenih mogu da imam šestoro koji imaju više od sedam godina staža i fakultet. Onda mogu da imam samo 20 odsto onih koji imaju između pet i sedam godina staža i fakultet, ali zato mogu da imam more ljudi sa srednjom stručnom spremom, čija će plata biti oko 20.000 i za koje uopšte ne znam šta treba da rade“, kaže Zorana Marković.

Pored nje i Vladimira Jankovića, zamenika direktora, koji su stalno zaposleni i rade od zore do svitanja, tu je i 13 kolega preuzetih iz Republičkog odbora za rešavanje sukoba interesa i devet članova Odbora Agencije. Članovi Odbora nemaju status stalno zaposlenih već za svoj rad primaju mesečnu naknadu u visini od dve prosečne zarade bez poreza i doprinosa (konkretno, za novembar to je 62.153 dinara).

„Odbor je drugostepeni organ koji vodi politiku ovog nezavisnog tela, dok je za sprovođenje Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije najodgovornija direktorka. Na njenu odluku ili rešenje žalbu Odboru može podneti onaj na koga se to odnosi. Posle odluke Odbora nema više nikakve žalbe“, kaže prof. Čedomir Čupić, predsednik Odbora Agencije za borbu protiv korupcije.

Nadzornu i kontrolnu ulogu Odbor ostvaruje privilegijom da na javnom konkursu bira, odnosno da smeni direktora i zamenika direktora Agencije. Takođe, on ne samo da učestvuje u profilisanju strategije onog što Agencija predlaže već ima i mogućnost da sam predlaže i donosi rešenja.
Shodno Zakonu članove odbora biraju narodni poslanici, a na predlog: Administrativnog odbora Narodne skupštine, predsednika Republike, premijera i predsednika Vrhovnog suda, dok državni revizor, zaštitnik građana i poverenik za informacije od javnog značaja moraju zajednički da se dogovore, uostalom kao i Socijalno-ekonomski savet, Advokatska komora Srbije i udruženja novinara.

Najteža iskšenja Agenciji za borbu protiv korupcije predstoje na samom početku. Pošto Agencija ima obavezu vođenja registra funkcionera, državni organi su bili u obavezi da dostave spisak radnih mesta, pozicija „svih izabranih, postavljenih ili imenovanih lica koja na dan 1. januara 2010. godine obavljaju javnu funkciju ili su na položaju“. Na osnovu tih podataka Agencija formira registar funkcionera koji će prema grubim procenama uključiti oko 30.000 ljudi koji su dužni da do 31. januara 2010. godine prijave celokupnu imovinu i prihode kako bi se ustrojio i registar njihove imovine i prihoda. Dodatno, Agencija je objavila informator džepnog formata, tako je sam postupak prijavljivanja imovine vrlo jasan. Javni funkcioner(ka) preuzima obrazac na internet-prezentaciji http://korupcija.gov.rs, zatim ga popunjava. Ako ima nedoumice i nije siguran kako šta treba popuniti, na istom mestu se nalazi i primer pravilno popunjenog dokumenta. Pošto odštampa svoj izveštaj o imovini i prihodima, potpisuje dokument i poštom da šalje na adresu Agencije.

„Ukoliko je reč o licu koje je izabrano na javnu funkciju a vlasnik je nekog privatnog preduzeća ili negde ima upravljačka prava, ono mora ta prava da prenese na neko neutralno lice koje postaje povezano lice“, kaže Zorana Marković, direktorka Agencije, koja ima pravo da u pojedinačnim slučajevima traži izveštaj o imovini za povezano lice, bez obzira na to što je funkcioner prethodno podneo isti izveštaj za sebe, (van)bračnog druga i maloletnu decu.

Svi oni koji urade ono što Zakon nalaže, nemaju čega da se plaše. Onaj ko pokuša da izbegne zakonsku obavezu, makar to bio predsednik, premijer, dekan ili samo član upravnog odbora javnog preduzeća, može da računa sa glavoboljom, javnom sramotom, novčanom kaznom i čak kaznom zatvora.

„Zakon je stavio težište na preventivnu ulogu Agencije. Zato smo putovali po Srbiji, po regionima, kako niko sutra ne bi mogao da kaže: Nisam obavešten! Obišli smo Niš, region opština na jugu Srbije, a bili smo i u Novom Sadu tako da je obuhvaćena i cela Vojvodina. Pripremamo se da odemo u Ivanjicu ili tu negde kako bi obavestili zapadnu Srbiju i još nam preostaje istočna Srbija, verovatno će to biti Kladovo“, kaže Čupić.

Čak i u slučajevima gde Zakon čini izuzetak, pravila su jasna i za funkcionera i za instituciju.
„Ako se desi da javni funkcioner ima dve funkcije, organ koji hoće da ga postavi na tu, drugu, funkciju ne sme to da uradi dok ne dobije našu, pismenu, saglasnost“, kaže Zorana Marković, direktorka Agencije i dodaje da odgovornost za povredu Zakona nije samo na funkcioneru nego i na organu.

Da se ne bi sve završilo pre nego što je počelo, Zakon je za neprijavljivanje, davanje lažnih podataka kojima se prikriva imovina i prihodi predvideo u 72. članu kaznu zatvora od šest meseci do pet godina. I ne samo to, shodno 73. članu, funkcioneru koji je bio po ovom osnovu u zatvoru prestaje vršenje funkcije, radni odnos i narednih deset godina ne može da bude postavljen ili izabran na istu ili neku drugu javnu funkciju. Za institucije predviđene su novčane kazne. One najblaže kreću se od 10.000 do 50.000 dinara, za saradnju i radni odnos sa funkcionerom koji nema saglasnost Agencije kazne su od 100.000 do 1.000.000 dinara, dok za neobaveštavanje Agencija može kazniti pravno lice 50.000 - 250.000, a odgovornu osobu 5.000 - 30.000 dinara.
„Ja nisam za represiju ali u ovim našim okolnostima teško se primenjuje zakon bez sankcija. U slučaju Saveta za borbu protiv korupcije uverili smo se da moralni apel nije dovoljan“, kaže Čupić smatrajući da je posao Agencije za borbu protiv korupcije da „podstiče i podržava svest onih koji su na položajima da se ne bave samo svojim pravima, već da disciplinovano i racionalno vode računa o svojim zakonskim obavezama, jer se tako podiže nivo njihovog integriteta o značaju položaja i odgovornosti koja iz tog položaja proizlazi“.

U obračunu sa korupcijom državi nije toliko potreban novi Eliot Nes već ono što ima – ljude nesalomive volje rešene da najodgovornije i, ako ćemo pravo, najnezahvalnije poslove rade svakog dana. Ako treba za male pare i 16 sati dnevno, sve dok započeto ne završe. Na takve ljude Srbija ne sme žaliti ni sistemske institucionalne podrške, ni para, ni vremena.

Lestvica korumpiranosti

Prema istraživanju TNS Media Gallup, u kome je učestvovalo tek nešto više od 1.000 ispitanika, korupcija je, odmah posle nezaposlenosti i siromaštva, najbolnija rana srpskog društva. Prvo mesto na lestvici potkupljivih pripada lekarima (78 odsto), zatim slede pripadnici političkih partija (76 odsto) i carinici (72 odsto). Sudije, sa 70 odsto, na četvrtom su mestu, a odmah iza njih su advokati (69 odsto). Policajci i tužioci dele šesto mesto (65 odsto). Poslanici su sa osvojenih 62 odsto sedmi, dok su vladini činovnici sa 61 odsto osmi na lestvici korupcije. Navodno, nastavnike i profesore (56 odsto) nešto je teže podmititi, tako da su na devetom mestu, a gradske birokrate (55 odsto) na desetom mestu.