Prof. dr. Bujar Bukosi ispred sedista Nove partije Kosova
Friday, September 17, 2004
Dr. Bujar Bukoši, presednik Nove partije Kosova
Nije važna samo nezavisnost
Uvek se setim Vuka Draškovića koji je jednom rekao da bi mu bilo mnogo lakše da sakupi 5 000 dobrovoljaca koji bi ginuli na Kosovu nego što može da sakupi 5 000 maraka od srpske dijaspore na Zapadu. Kod nas je uvek bio obrnut slučaj.
Mnogo je malih i na Kosovu ne tako poznatih albanskih partija koje će u oktobru učestvovati na lokalnim izborima ne bi li bar s jednim poslanikom ušle u parlament. Ono što Novu partiju Kosova, koja ne broji više od 5 000 članova, čini nešto drugačijom od ostalih, jeste njen predsednik i osnivač - dr Bujar Bukoši. Nekadašnji premijer vlade republike Kosovo u egzilu govori specijalno za NIN o razočaranosti u Demokratski savez Kosova i razlozima osnivanja Nove partije Kosova, FARK-u i OVK, Dejtonskom sporazumu, srpskom megazločinu i osveti Albanaca, albanskoj političkoj eliti, nezavisnosti Kosova, opstrukciji Beograda i neodrživosti separatnog života Srba na Kosovu.
“Novu partiju Kosova osnovao sam jer sam bio nezadovoljan radom DSK-a, razvojem događaja i celokupnom političkom scenom Kosova nakon intervencije Zapada i instaliranja međunarodne administracije. Cilj mi je da novim načinom mišljenja izmenim nešto na političkoj sceni Kosova. Međutim, to nije lako zbog hipersaturacije političkih partija koje su enormno brojne”, kaže Bukoši.
Šta jedna mala partija poput vaše može konkretno da učini na političkoj sceni gde tri velike partije, odnosno tri političara, Ibrahim Rugova, Hašim Tači i Ramuš Haradinaj, potpuno dominiraju?
- Odnos između NPK-a i ove tri partije je odnos između Davida i Golijata, jer su te partije na vlasti, imaju ogromno medijsko zaleđe i ogromna finansijska sredstva. Mi smo od dana osnivanja nastojali da privučemo pre svega aktivne, urbane, intelektuace i eksperte i verujem da smo se profilirali kao dostojna i ozbiljna partija koja dolazi.
Nemate kancelarije u svim opštinama jer to zahteva mnogo novca ili zato što oskudevate u članstvu i podršci?
- Mi smo vrlo skromni po pitanju finansijskih sredstava. Za izbornu kampanju mi nećemo moći osigurati ni 100 000 evra, a kako mi se čini, neke od velikih partija prijavile su i oko 500 000 evra. Sa zadovoljstvom mogu da kažem da imamo dosta simpatizera, koji doduše ne žele da se eksponiraju ili učlane jer ne žele da menjaju partiju. Albanci tradicionalno glasaju za jednu partiju i kad promene partiju za koju glasaju, obično ispada kao da su nekog izdali.
Verujete da je reč o tradicionalizmu a ne, recimo, o političkoj platformi koju potencijalni glasači ne prepoznaju kao svoju?
- Mi konstatujemo da su glasači, građani na Kosovu, nezadovoljni jer je preko 47 odsto glasača apstiniralo na prošlim izborima što govori da je veliki broj onih koji su nezadovoljni, marginalizovani, nezainteresovani. Alfa i omega našeg delovanja je rekuperacija privrede. Svi problemi, antagonizmi na Kosovu su derivati ovog problema. Sve i da imamo deset Čerčila, pet Ajzenhauera i pet De Gola i ko zna koje druge briljantne političare, ako ekonomija ne funkcioniše onda je sve-piši propalo.
Smatrate li da je za NPK teret to što se za vas vezuje nastajanje i neuspeh Oružanih snaga republike Kosovo (FARK) koje je Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) progutala?
- Ja ne osećam taj teret. To je jedno poglavlje koje je završeno.
Šta je, ustvari, FARK bio?
- Oružane snage republike Kosova.
I bio je prisutan na Kosovu i imao je baze u severnoj Albaniji?
- Nismo mogli da stvorimo oružane snage u Nemačkoj. Na terenu saradnja oficira iz Titove Jugoslavije na Kosovu bila je fantastična sa lokalnim komandantima koji nisu bili baš toliko vični tom poslu.
Vi niste samo kreator Oružanih snaga republike Kosova već ste smislili i način kako da se te snage finansiraju. Koliko je poznato, prikupljano je oko tri odsto od svih Albanaca kako bi se oružana borba nastavila?
- Albanci su tada bili spremni bez pitanja, bez pogovora, da se odazovu jednom Rugovinom i Bukošijevom apelu ne tako što će dati tri ili tri i po već ako treba i 33 odsto.
O kolikim svotama novca govorimo?
- Na početku nam je bilo potrebno oko četvrt milijarde nemačkih maraka. Mi smo za manje od mesec dana sakupili preko 60 miliona jer su svi reagovali na alarm da sve ide za nezavisno Kosovo, za nabavku oružja itd.
Da li je bilo onih koji nisu hteli da daju novac?
- Ne, nikada. Albanci su poznati po osećaju solidarnosti. Uvek se setim Vuka Draškovića koji je jednom rekao da bi mu bilo mnogo lakše da sakupi 5000 dobrovoljaca koji bi ginuli na Kosovu nego što može da sakupi 5000 maraka od srpske dijaspore na Zapadu. Kod nas je uvek bio obrnut slučaj.
Koliko je prljavog novca i novca od droge ušlo u finansiranje FARK-a?
- To su gluposti. To je prljava propaganda koja je imala za cilj da se albanska strana satanizuje. Odgovorno kažem da je sav novac koji smo mi, kao vlada, prikupili, čist. Na Zapadu postoje institucije kontrole preko banaka i zaista ne možete ni sto maraka prljavog novca da ubacite u fondove. To je sve novac naših radnika i ljudi koji su mukotrpno, decenijama radili i štedeli.
Ako je i OVK bila oslobodilačka vojska kako je onda došlo do nastanka FARK-a, a ne do njihovog spajanja?
- Hteo sam da spojimo te dve komponente - lokalne komandante i borce sa oficirima koji nisu uspeli da se ubace na Kosovo. Planirao sam da stvorimo zajedničku komandu i da se sva finansijska sredstva stave toj komandi na raspolaganje. Ali do toga nije došlo.
U ratu su se mnoge ružne stvari događale. Nestajali su Albanci, mnogi od njih su bili za nezavisno Kosovo, bili su spremni da daju novac, ali nisu bili baš voljni da uzmu pušku u ruke i bore se protiv srpske policije i vojske.
- Bilo bi nekompetentno da pričam o tome kad nisam bio na Kosovu i ne mogu da procenim kakvo je bilo raspoloženje ljudi po selima, ali treba imati na umu da svaki narod i revolucija imaju takve slučajeve.
Ali OVK se borila i protiv srpskog, civilnog, stanovništva, zar ne?
- OVK se nije borila protiv srpskog civilnog stanovništva. OVK nije imala mogućnosti da to čini za vreme rata jer je njen odnos prema srpskoj policiji i vojsci bio kao odnos Davida prema Golijatu. Tačno je da je posle rata ubijeno nekoliko srpskih civila, u jednom stanju potpunog bezbednosnog vakuuma. Takođe je tačno da je i jedan deo srpskog civilnog stanovništva saučesnik i pomagač srpskih policijskih i paramilitarnih jedinica. Dakle, prošlost je svima poznata...
Nalazite li da je tužno što su Albanci, koji su nesumnjivo bili žrtve Miloševićevog režima, posegnuli za nasiljem, odnosno koliko je ova činjenica pogubna po razvoj i demokratizaciju kosovskog društva?
- Tužno i jadno. Nema problema da o tome slobodno pričamo. Kad se sve kaže ovako, u jednom dahu, molim da se od drveta ne previdi cela šuma. Čini mi se da je problem što se posle rata po svaku cenu pokušava kriminalizovati to legitimno pravo jednog naroda da pruži otpor i da se lati oružja ako neki režim pokušava da ga uništi. Ta relativizacija, trpanje svega u isti koš, meni liči na brkanje baba i žaba. Srpski megazločin je učinjen nasuprot fenomenima pojedinačnih zločina koji su učinjeni neposredno posle rata u bezbednosnom vakuumu. Ti zločini su učinjeni bez ikakve političke platforme, ideologije ili pripreme. To je osveta puna jarosti i besa i meni je bitno da se između ovih stvari napravi distinkcija.
Predlagali ste nešto konkretno što bi pomoglo da se taj vakuum prevaziđe?
- Nudio sam UNMIK-u bez ikakvih pretenzija još krajem juna i početkom jula 1999. godine kontingent od 800 iskusnih, profesionalnih policajaca koji su služili u Titovoj Jugoslaviji. Mislim da bi policajcu iz, recimo, Bangladeša bilo mnogo lakše da uza sebe ima jednog našeg policajca koji dobro poznaje teren. Međutim, to nije prihvaćeno, zbog nedostatka koncepta.
Od Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja sada dolaze izjave da na Kosovu ne može biti potpune bezbednosti dok UNMIK ne prenese u potpunosti ingerencije na Kosovsku policiju i Kosovski zaštitni korpus. Obojica su svoju reputaciju izgradili u ratu, nikad nisu pokazali mnogo razumevanja za patnje nealbanskog stanovništva posle juna 1999. godine. Pored toga, imaju neverovatno mnogo političkog i ekonomskog uticaja što im obezbeđuje da ostanu dugo na vlasti, zar ne?
- Da. Ne zaboravite da oni tada nisu imali blage veze sa politikom.
Da li su Tači i Haradinaj kočnice demokratizacije?
- Sve tri velike partije koje upravljaju Kosovom su odgovorne. Određene grupacije eksponirale su se po principu “Ja sam oslobodio ovu zemlju, meni pripada da odlučujem o sudbini ove zemlje”. Ja se protivim takvoj logici.
Koja koči i nezavisnost Kosova?
- Nama ne treba sutra pre podne nezavisno Kosovo koje će propasti za godinu ili dve, već odgovorna politička elita koja će pripremiti kolevku za kosovsko društvo.
Za razliku od većine albanskih političara na Kosovu vi verujete da s Beogradom treba razgovarati?
- Apsolutno. Nema sumnje da treba pregovarati, a ne ponovo ulaziti u konflikt. Srbija je reaktivirala svoju opstruktivnu politiku i ne bih se začudio da, u skladu sa svojim mentalitetom, Beograd odlaže taj trenutak u nedogled. Bojim se da time svi gubimo.
Šta biste savetovali Srbima s Kosova?
- Najbolje je da Srbi s Kosova napišu listu svega šta žele od Albanaca, makar to uključivalo i četvrtinu Meseca, povratak vojske i policije itd. I onda da sednemo i pregovaramo: “Onu četvrtinu Meseca zaboravite jer to nije naše i ne možemo ništa oko toga da učinimo, žao nam je ili nam nije žao ali srpska vojska i policija se ne mogu vratiti na Kosovo ...” Mislim da separatni život Srba na Kosovu u enklavama nije život. Njih smatram sastavnim delom budućeg Kosova. Kosovo je njihov zavičaj i to pravo niko im ne može oduzeti, ni Albanci nemaju pravo na to.
Da li treba da izađu na lokalne izbore iako su njihovi uslovi za život i dalje jezivi?
- Da sam ja mladi Srbin sa Kosova, od nekih dvadesetak godina, odmah bih otišao u Kraljevo ili Kanadu. I Albanci napuštaju Kosovo. Međutim, zaista mislim da Srbi treba da participiraju, kao što Albanci treba malo da se zamisle kako da Kosovo učine atraktivnim za Srbe koji su ostali tu da žive.
Nije važna samo nezavisnost
Uvek se setim Vuka Draškovića koji je jednom rekao da bi mu bilo mnogo lakše da sakupi 5 000 dobrovoljaca koji bi ginuli na Kosovu nego što može da sakupi 5 000 maraka od srpske dijaspore na Zapadu. Kod nas je uvek bio obrnut slučaj.
Mnogo je malih i na Kosovu ne tako poznatih albanskih partija koje će u oktobru učestvovati na lokalnim izborima ne bi li bar s jednim poslanikom ušle u parlament. Ono što Novu partiju Kosova, koja ne broji više od 5 000 članova, čini nešto drugačijom od ostalih, jeste njen predsednik i osnivač - dr Bujar Bukoši. Nekadašnji premijer vlade republike Kosovo u egzilu govori specijalno za NIN o razočaranosti u Demokratski savez Kosova i razlozima osnivanja Nove partije Kosova, FARK-u i OVK, Dejtonskom sporazumu, srpskom megazločinu i osveti Albanaca, albanskoj političkoj eliti, nezavisnosti Kosova, opstrukciji Beograda i neodrživosti separatnog života Srba na Kosovu.
“Novu partiju Kosova osnovao sam jer sam bio nezadovoljan radom DSK-a, razvojem događaja i celokupnom političkom scenom Kosova nakon intervencije Zapada i instaliranja međunarodne administracije. Cilj mi je da novim načinom mišljenja izmenim nešto na političkoj sceni Kosova. Međutim, to nije lako zbog hipersaturacije političkih partija koje su enormno brojne”, kaže Bukoši.
Šta jedna mala partija poput vaše može konkretno da učini na političkoj sceni gde tri velike partije, odnosno tri političara, Ibrahim Rugova, Hašim Tači i Ramuš Haradinaj, potpuno dominiraju?
- Odnos između NPK-a i ove tri partije je odnos između Davida i Golijata, jer su te partije na vlasti, imaju ogromno medijsko zaleđe i ogromna finansijska sredstva. Mi smo od dana osnivanja nastojali da privučemo pre svega aktivne, urbane, intelektuace i eksperte i verujem da smo se profilirali kao dostojna i ozbiljna partija koja dolazi.
Nemate kancelarije u svim opštinama jer to zahteva mnogo novca ili zato što oskudevate u članstvu i podršci?
- Mi smo vrlo skromni po pitanju finansijskih sredstava. Za izbornu kampanju mi nećemo moći osigurati ni 100 000 evra, a kako mi se čini, neke od velikih partija prijavile su i oko 500 000 evra. Sa zadovoljstvom mogu da kažem da imamo dosta simpatizera, koji doduše ne žele da se eksponiraju ili učlane jer ne žele da menjaju partiju. Albanci tradicionalno glasaju za jednu partiju i kad promene partiju za koju glasaju, obično ispada kao da su nekog izdali.
Verujete da je reč o tradicionalizmu a ne, recimo, o političkoj platformi koju potencijalni glasači ne prepoznaju kao svoju?
- Mi konstatujemo da su glasači, građani na Kosovu, nezadovoljni jer je preko 47 odsto glasača apstiniralo na prošlim izborima što govori da je veliki broj onih koji su nezadovoljni, marginalizovani, nezainteresovani. Alfa i omega našeg delovanja je rekuperacija privrede. Svi problemi, antagonizmi na Kosovu su derivati ovog problema. Sve i da imamo deset Čerčila, pet Ajzenhauera i pet De Gola i ko zna koje druge briljantne političare, ako ekonomija ne funkcioniše onda je sve-piši propalo.
Smatrate li da je za NPK teret to što se za vas vezuje nastajanje i neuspeh Oružanih snaga republike Kosovo (FARK) koje je Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) progutala?
- Ja ne osećam taj teret. To je jedno poglavlje koje je završeno.
Šta je, ustvari, FARK bio?
- Oružane snage republike Kosova.
I bio je prisutan na Kosovu i imao je baze u severnoj Albaniji?
- Nismo mogli da stvorimo oružane snage u Nemačkoj. Na terenu saradnja oficira iz Titove Jugoslavije na Kosovu bila je fantastična sa lokalnim komandantima koji nisu bili baš toliko vični tom poslu.
Vi niste samo kreator Oružanih snaga republike Kosova već ste smislili i način kako da se te snage finansiraju. Koliko je poznato, prikupljano je oko tri odsto od svih Albanaca kako bi se oružana borba nastavila?
- Albanci su tada bili spremni bez pitanja, bez pogovora, da se odazovu jednom Rugovinom i Bukošijevom apelu ne tako što će dati tri ili tri i po već ako treba i 33 odsto.
O kolikim svotama novca govorimo?
- Na početku nam je bilo potrebno oko četvrt milijarde nemačkih maraka. Mi smo za manje od mesec dana sakupili preko 60 miliona jer su svi reagovali na alarm da sve ide za nezavisno Kosovo, za nabavku oružja itd.
Da li je bilo onih koji nisu hteli da daju novac?
- Ne, nikada. Albanci su poznati po osećaju solidarnosti. Uvek se setim Vuka Draškovića koji je jednom rekao da bi mu bilo mnogo lakše da sakupi 5000 dobrovoljaca koji bi ginuli na Kosovu nego što može da sakupi 5000 maraka od srpske dijaspore na Zapadu. Kod nas je uvek bio obrnut slučaj.
Koliko je prljavog novca i novca od droge ušlo u finansiranje FARK-a?
- To su gluposti. To je prljava propaganda koja je imala za cilj da se albanska strana satanizuje. Odgovorno kažem da je sav novac koji smo mi, kao vlada, prikupili, čist. Na Zapadu postoje institucije kontrole preko banaka i zaista ne možete ni sto maraka prljavog novca da ubacite u fondove. To je sve novac naših radnika i ljudi koji su mukotrpno, decenijama radili i štedeli.
Ako je i OVK bila oslobodilačka vojska kako je onda došlo do nastanka FARK-a, a ne do njihovog spajanja?
- Hteo sam da spojimo te dve komponente - lokalne komandante i borce sa oficirima koji nisu uspeli da se ubace na Kosovo. Planirao sam da stvorimo zajedničku komandu i da se sva finansijska sredstva stave toj komandi na raspolaganje. Ali do toga nije došlo.
U ratu su se mnoge ružne stvari događale. Nestajali su Albanci, mnogi od njih su bili za nezavisno Kosovo, bili su spremni da daju novac, ali nisu bili baš voljni da uzmu pušku u ruke i bore se protiv srpske policije i vojske.
- Bilo bi nekompetentno da pričam o tome kad nisam bio na Kosovu i ne mogu da procenim kakvo je bilo raspoloženje ljudi po selima, ali treba imati na umu da svaki narod i revolucija imaju takve slučajeve.
Ali OVK se borila i protiv srpskog, civilnog, stanovništva, zar ne?
- OVK se nije borila protiv srpskog civilnog stanovništva. OVK nije imala mogućnosti da to čini za vreme rata jer je njen odnos prema srpskoj policiji i vojsci bio kao odnos Davida prema Golijatu. Tačno je da je posle rata ubijeno nekoliko srpskih civila, u jednom stanju potpunog bezbednosnog vakuuma. Takođe je tačno da je i jedan deo srpskog civilnog stanovništva saučesnik i pomagač srpskih policijskih i paramilitarnih jedinica. Dakle, prošlost je svima poznata...
Nalazite li da je tužno što su Albanci, koji su nesumnjivo bili žrtve Miloševićevog režima, posegnuli za nasiljem, odnosno koliko je ova činjenica pogubna po razvoj i demokratizaciju kosovskog društva?
- Tužno i jadno. Nema problema da o tome slobodno pričamo. Kad se sve kaže ovako, u jednom dahu, molim da se od drveta ne previdi cela šuma. Čini mi se da je problem što se posle rata po svaku cenu pokušava kriminalizovati to legitimno pravo jednog naroda da pruži otpor i da se lati oružja ako neki režim pokušava da ga uništi. Ta relativizacija, trpanje svega u isti koš, meni liči na brkanje baba i žaba. Srpski megazločin je učinjen nasuprot fenomenima pojedinačnih zločina koji su učinjeni neposredno posle rata u bezbednosnom vakuumu. Ti zločini su učinjeni bez ikakve političke platforme, ideologije ili pripreme. To je osveta puna jarosti i besa i meni je bitno da se između ovih stvari napravi distinkcija.
Predlagali ste nešto konkretno što bi pomoglo da se taj vakuum prevaziđe?
- Nudio sam UNMIK-u bez ikakvih pretenzija još krajem juna i početkom jula 1999. godine kontingent od 800 iskusnih, profesionalnih policajaca koji su služili u Titovoj Jugoslaviji. Mislim da bi policajcu iz, recimo, Bangladeša bilo mnogo lakše da uza sebe ima jednog našeg policajca koji dobro poznaje teren. Međutim, to nije prihvaćeno, zbog nedostatka koncepta.
Od Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja sada dolaze izjave da na Kosovu ne može biti potpune bezbednosti dok UNMIK ne prenese u potpunosti ingerencije na Kosovsku policiju i Kosovski zaštitni korpus. Obojica su svoju reputaciju izgradili u ratu, nikad nisu pokazali mnogo razumevanja za patnje nealbanskog stanovništva posle juna 1999. godine. Pored toga, imaju neverovatno mnogo političkog i ekonomskog uticaja što im obezbeđuje da ostanu dugo na vlasti, zar ne?
- Da. Ne zaboravite da oni tada nisu imali blage veze sa politikom.
Da li su Tači i Haradinaj kočnice demokratizacije?
- Sve tri velike partije koje upravljaju Kosovom su odgovorne. Određene grupacije eksponirale su se po principu “Ja sam oslobodio ovu zemlju, meni pripada da odlučujem o sudbini ove zemlje”. Ja se protivim takvoj logici.
Koja koči i nezavisnost Kosova?
- Nama ne treba sutra pre podne nezavisno Kosovo koje će propasti za godinu ili dve, već odgovorna politička elita koja će pripremiti kolevku za kosovsko društvo.
Za razliku od većine albanskih političara na Kosovu vi verujete da s Beogradom treba razgovarati?
- Apsolutno. Nema sumnje da treba pregovarati, a ne ponovo ulaziti u konflikt. Srbija je reaktivirala svoju opstruktivnu politiku i ne bih se začudio da, u skladu sa svojim mentalitetom, Beograd odlaže taj trenutak u nedogled. Bojim se da time svi gubimo.
Šta biste savetovali Srbima s Kosova?
- Najbolje je da Srbi s Kosova napišu listu svega šta žele od Albanaca, makar to uključivalo i četvrtinu Meseca, povratak vojske i policije itd. I onda da sednemo i pregovaramo: “Onu četvrtinu Meseca zaboravite jer to nije naše i ne možemo ništa oko toga da učinimo, žao nam je ili nam nije žao ali srpska vojska i policija se ne mogu vratiti na Kosovo ...” Mislim da separatni život Srba na Kosovu u enklavama nije život. Njih smatram sastavnim delom budućeg Kosova. Kosovo je njihov zavičaj i to pravo niko im ne može oduzeti, ni Albanci nemaju pravo na to.
Da li treba da izađu na lokalne izbore iako su njihovi uslovi za život i dalje jezivi?
- Da sam ja mladi Srbin sa Kosova, od nekih dvadesetak godina, odmah bih otišao u Kraljevo ili Kanadu. I Albanci napuštaju Kosovo. Međutim, zaista mislim da Srbi treba da participiraju, kao što Albanci treba malo da se zamisle kako da Kosovo učine atraktivnim za Srbe koji su ostali tu da žive.
Thursday, September 02, 2004
ITALIAN VERSION ON WEBSITE
http://www.notizie-est.com/article.php?art_id=980
ENGLISH VERSION ON WEBSITE
http://translate.google.com/translate?hl=en&sl=it&u=http://www.notizie-est.com/article.php%3Fart_id%3D980&prev=/search%3Fq%3DLidija%2BKujundzic%2BShkelzen%2BMaliqi%2B%26hl%3Den%26lr%3D
Škeljzen Maljići, direktor Centra za humanističke nauke "Gani Bobi"
Kamen o vratu Srbije
Ogromne probleme ima Srbija. Kosovo je zapravo postalo marginalno samo to niko niće da prizna. Srbija više i ne želi da se bavi Kosovom, ali oseća nešto kao obavezu.
Na prvom spratu Grand hotela u Prištini, u foajeu nekadašnjeg Medija centra Republike Srbije, Škeljzen Maljići, direktor Centra za humanističke studije “Gani Bobi” govori specijalno za NIN o položaju kosovskih Srba na predstojećim izborima, politici Beograda, konačnom statusu, značaju i uticaju tzv. umerenih albanskih partija, martovskom nasilju i KZK, apstinentima i poštenju lidera Alijanse za budućnost Kosova - Ramušu Haradinaju, bivšem komandantu OVK u Metohiji.
Veliki deo političke odgovornosti je na vlastima u Beogradu koje su kosovske Srbe ponovo stavile u nedoumicu da li treba ili ne treba da izađu na lokalne izbore 6. oktobra. Šta je ovog trenutka u najboljem interesu kosovskih Srba?
- Oni nikako da razumeju da su uvek bili zavisni od Slobe, od “Povratka”, od Čovića. Tu i tamo bi se čuo neki glas koji je bio donekle nezavisan od centara moći u Beogradu. Dosad ti glasovi nisu imali uspeha, jer je Beograd, na neki način, uvek uslovljavao svoju podršku. Kosovski Srbi su zavisni od Beograda ne samo sentimentalno i iz nekih razloga nacionalnog interesa, već i ekonomski.
Mislite, pre svega, na srpske političare na Kosovu?
- Da, mnogi imaju neke sitne privilegije, duple plate. Podrška iz Srbije je sve slabija i nije više tako sigurna kao ranije, ali još uvek je na neki način efikasna. To je neka vrsta uzajamno zavisne pozicije iz koje zasad nema izlaza. Dobar deo Srba, naročito ovi koji se računaju kao elita, ima taj dupli status.
Rezervnu varijantu, ako sve na Kosovu krene naopako?
- Oni ne razmišljaju ozbiljno da ostanu ovde ili ako bi trebalo da ostanu, voleli bi da zadrže sve privilegije koje imaju tamo i ovde. Generalno gledajući, kosovski Srbi će u svakom slučaju biti izigrana stranka. To je scenario koji je viđen i ranije sa krajinskim Srbima i sa delom bosanskih Srba.
Šta vas navodi na taj zaključak?
- Pogledajte samo Koordinacioni centar, to je već postalo smešno. Pet, šest meseci Čovića smenjuju. Niko ne bi da ga zameni, a on je već postao teret samom sebi, a nema nikog ko je spreman da kaže da Koordinacioni centar više ne postoji. Situacija se previše zakomplikovala, jer sama Srbija je veoma podeljena i više nema centar moći. Ogromne probleme ima Srbija. Kosovo je zapravo postalo marginalno, samo to niko niće da prizna. Srbija više i ne želi da se bavi Kosovom, ali oseća nešto kao obavezu. Srbiji je Kosovo samo kamen oko vrata.
Verujete li da je albanska politička elita bolje pripremljena za pregovore o budućem statusu Kosova?
- Ne bih rekao. Mislim, ima sličnosti između srpske i kosovske situacije. Isti problemi sa reprezentacijom, sa elitom, sa predstavljanjem. Kosovo je godinama previše razjedinjeno i nema normalne ekonomske, političke elite. Nekompetentnost je prisutna u svim sektorima, a kosovsko društvo ima sličan tip blokade odnosa između političkih partija i elite. Ni mi me nožemo da napravimo normalnu vladu. Mi imamo vladu koja nema pune kompetencije, vladu pod protektoratom, ali ova vlada kakva jeste nije normalna vlada nego je podeljena po sektorima - jedno ministarstvo pripada jednoj partiji, drugo ministarstvo drugoj partiji, a koordinacije nigde. Imamo slabu vladu isto kao i u Srbiji, s tom razlikom što Srbija ima bar neku vrstu fingirane ili simulirane pozicije ili opozicije, a mi nemamo ni to. i još kad tome dodate slabe rezultate i slabe medije, onda je to veoma loše za sve koji žive na Kosovu.
Hoće li učešće Vetona Suroia, Edite Tahiri i pojava novih, umerenih albanskih partija na oktobarskim izborima uneti malo zdraviju atmosferu u politički život Kosova?
- Ne bih rekao da je reč o umerenosti. Politička platforma i pozicija Suroija je nejasna, a on je i ranije bio u politici obično predstavljan kao predstavnik civilnog društva. U međuvremenu je formirao medije pod svojom kontrolom. Iako on nije pravio javno mnjenje, vlasnik je najčitanijih dnevnih novina i upravlja trećom i najsimpatičnijom televizijom na Kosovu. To mu daje izvesnu, možda i značajnu prednost uoči izbora. Znači, Suroi jeste relativno uspešan čovek, ali mi se čini da nije izabrao najbolji trenutak.
Zakasnio je ili je požurio?
- Trebalo je još malo da sačeka. Ili ako je već ušao u celu tu priču trebalo je to da uradi mnogo ranije i da se mnogo bolje pripremi. Ne možete za tri meseca da preokrenete situaciju. U celini, cenim da je ORE vrlo nezrela lista, da su to ljudi koji nemaju velika iskustva. Možda su oni lično pošteni i perspektivni, ali ankete pokazuju da neće sve umerene partije dobiti više od sedam odsto glasova.
Što je, ipak, dovoljno da uđu u parlament?
- Da, zato što nema cenzusa. Oni eventualno mogu u nekim kombinacijama da odigraju neku ulogu u pravljenju koalicije. Ako se napravi velika koalicija, postoji mogućnost da i Rugovina partija formira većinsku vladu.
Koliko je to realno, s obzirom da podrška Tačiju i Haradinaju raste?
- Tači i Haradinaj teže mogu da je naprave zato što zajedno ne mogu da naprave ni četrdeset posto. Ukoliko bi ušli u koaliciju sa Srbima ili svim ostalima, možda bi mogli da formiraju većinsku vladu, ali to je ipak malo verovatno da će se dogoditi.
U Beogradu postoji strah od obnove martovskih događaja. Koliko je taj strah realan?
- Po mom mišljenju, martovski događaji su jedan događaj i ne bih se složio da ih je neko planirao, ali jeste bio iskorišćen. To je bila erupcija od koje su svi pomalo učili, posebno Unmik, koji verujem neće više dozvoliti da se na ovakav način manipuliše nasiljem. Osim toga, javnost zna da su posledice marta veoma negativne.
Nadajmo se da su pouke izvučene, ali postoji li još opasnost od nemira?
- Uvek postoji realna opasnost da ovo postane Palestina, zato što ima ekstremizma na obe strane. Očekujem da će se odnosi zaoštravati 2005. godine kad počne da se rešava status Kosova. Onda ćete imati poziv i sa jedne i sa druge i sa treće strane, terorističke grupe bi mogle ponovo da se aktiviraju. Dovoljno je da petnaestak obučenih ljudi postavi bombe ovde i onde i da jednostavno održavaju napetost, bacajući autobuse u vazduh. To se dešava u Palestini.
Koliko je za sigurnost na Kosovu bitna činjenica da su izvesni albanski političari povezani sa organizovanim kriminalom i kriminalcima koji su našli svoje mesto i u redovima OVK?
- To nije uzrok. Može biti posledica. Ne znam šta se podrazumeva ovde pod organizovanim kriminalom, ali oružje, droga i ovaj da tako kažem ozbiljni kriminal nije toliko prisutan i on nema toliko direktne veze sa albanskim političarima. Eventualno samo određeni krakovi međunarodnih organizacija, u koje su uključeni i naši ljudi - Albanci i Srbi i drugi. U poslednjih deset godina su se obogatili oni koji su od države u raspadu preuzeli monopole kao što je duvan, nafta, itd. Rekao bih da je opasnost ovde, pošto je Kosovo malo područje, da neki od tih ljudi počnu da kontrolišu sve. Nekoliko pojedinaca i familija i nekoliko grupacija su se veoma obogatile.
Ko, na primer?
- Kao u Srbiji Karići, ali i ovde ima nekoliko takvih. Neću da govorim imena, jer ne znam sve, a ako ne bih pomenuo nekog, bilo bi da imam nešto s njima. Otprilike se zna koji su ti najmoćniji.
Da li je u interesu tih najmoćnijih familija i da se recimo Kosovski zaštitni korpus i kosovska policija pretvore u oružane snage?
- Čak i za ovo naše stanje, koje se zove supstancionalna autonomija, a što je neka vrsta republike, normalno je da se formira i strukturiše vlast koja ne može biti završena ukoliko Kosovo nema i svoje policijske, odbrambene formacije. To ne znači da nam treba neka velika vojska. Bio bi nam dovoljan i ovaj KZK koji jeste neka vrsta potencijalne vojske jer ima vojne treninge iako nema oružje. Uostalom, kad već pominjemo martovske događaje, treba imati na umu da ni Amerikanci ni Nemci nisu imali predrasuda i da su angažovali KZK ne kako bi intervenisali već kako bi razdvajali, nagovarali ljude da se smire. KZK ima autoritet.
S druge strane, Srbi baš s KZK imaju problema, jer su u njegovoj komandnoj strukturi mnogi kriminalci i potencijalni haški optuženici našli utočište.
- Ne, to je posleratna situacija. UČK nije bila baš profesionalna vojska, ima tu raznih elemenata i ima tu elemenata ranijih ilegalnih ekstremnih organizacija koje su ostale unutra, koje su bile protiv toga da se UČK transformira. Jedan od problema za generala Čekua i KZK je to igranje sa statusom. Oni se osećaju kao vojska, a kao neke su snage za prirodne katastrofe. To stvara određenu unutrašnju frustraciju.
Da li primećujete nekakvu dozu zabrinutosti među Albancima što bi neko od heroja OVK, poput Ramuša Haradinaja i Hašima Tačija, danas-sutra mogao da se nađe pred Haškim tribunalom optužen za ratne zločine, kao što se to desilo nekim generalima u Srbiji?
- Priče postoje o tome da bi Tači mogao da ima neki stepen komandne odgovornosti, ali teško je dokazati da je on bio direktno odgovoran, jer veći deo vremena nije ni bio na terenu. Tači voli da kaže za UČK i za sebe da su bili vojska, ali to nije bilo baš tako. Ako bi došlo do toga da ga pozovu u Hag, verujem da bi veterani rata i neke organizacije oštro reagovali. Ipak, ne verujem da bi mediji ili javnost doveli u pitanje kompetencije Haga iako postoji percepcija, kao i u Hrvatskoj, da se neki ljudi dovode u Hag kako bi se privoleli Srbi, kako bi se stvorila, veštački, neka ravnoteža.
Mislite li da su Tači i Haradinaj indirektno učestvovali u planiranju i koordiniranju martovskog nasilja?
- Nema nekih dokaza da je to rađeno baš planski. Postojale su tajne organizacije koje su možda tu nešto radile, ali mislim da je veći deo toga došao spontano.
Od juna 1999. imamo preko stotinu primera rušenja crkvi na Kosovu, a nijedan ozbiljan apel Tačija i Haradinaja da se s tim vandalizmom prestane.
- Da, ali to su zapuštene seoske crkve. Jednu od njih sam video na putu za Peć. A video sam i neke druge takve crkve, koje nemaju ni istorijsku važnost niti su bile pod zaštitom. Tu svako ima pristup, a mnogi su bili naoružani.
U martu 2004. u Prizrenu je spaljena Bogorodica Ljeviška, Saborna crkva manastir Sv. Arhangeli, zar ne?
- Dobro, ovo je bilo i spontano i pod instrukcijama. Uglavnom su to radili neki klinci. Sami su priznali da su ih neke od ovih ekstremnih organizacija iskoristile.
A koje su to organizacije koje se prepoznaju kao počinioci?
- Bio je Dafuri i neki drugi, ne mogu tačno da kažem, ne znam kojoj partiji pripada, da li je ovaj LPK ili je UČK. To su narodni frontovi i tako to, oni koji su nezadovoljni Unmikom i neki od njih su priznali u intervjuima da su oni rekli da treba spaliti, da su iskoristili situaciju i da su ih usmeravali.
Objavljeno 2. septembra 2004. godine u nedeljniku NIN, broj 2801
http://www.notizie-est.com/article.php?art_id=980
ENGLISH VERSION ON WEBSITE
http://translate.google.com/translate?hl=en&sl=it&u=http://www.notizie-est.com/article.php%3Fart_id%3D980&prev=/search%3Fq%3DLidija%2BKujundzic%2BShkelzen%2BMaliqi%2B%26hl%3Den%26lr%3D
Škeljzen Maljići, direktor Centra za humanističke nauke "Gani Bobi"
Kamen o vratu Srbije
Ogromne probleme ima Srbija. Kosovo je zapravo postalo marginalno samo to niko niće da prizna. Srbija više i ne želi da se bavi Kosovom, ali oseća nešto kao obavezu.
Na prvom spratu Grand hotela u Prištini, u foajeu nekadašnjeg Medija centra Republike Srbije, Škeljzen Maljići, direktor Centra za humanističke studije “Gani Bobi” govori specijalno za NIN o položaju kosovskih Srba na predstojećim izborima, politici Beograda, konačnom statusu, značaju i uticaju tzv. umerenih albanskih partija, martovskom nasilju i KZK, apstinentima i poštenju lidera Alijanse za budućnost Kosova - Ramušu Haradinaju, bivšem komandantu OVK u Metohiji.
Veliki deo političke odgovornosti je na vlastima u Beogradu koje su kosovske Srbe ponovo stavile u nedoumicu da li treba ili ne treba da izađu na lokalne izbore 6. oktobra. Šta je ovog trenutka u najboljem interesu kosovskih Srba?
- Oni nikako da razumeju da su uvek bili zavisni od Slobe, od “Povratka”, od Čovića. Tu i tamo bi se čuo neki glas koji je bio donekle nezavisan od centara moći u Beogradu. Dosad ti glasovi nisu imali uspeha, jer je Beograd, na neki način, uvek uslovljavao svoju podršku. Kosovski Srbi su zavisni od Beograda ne samo sentimentalno i iz nekih razloga nacionalnog interesa, već i ekonomski.
Mislite, pre svega, na srpske političare na Kosovu?
- Da, mnogi imaju neke sitne privilegije, duple plate. Podrška iz Srbije je sve slabija i nije više tako sigurna kao ranije, ali još uvek je na neki način efikasna. To je neka vrsta uzajamno zavisne pozicije iz koje zasad nema izlaza. Dobar deo Srba, naročito ovi koji se računaju kao elita, ima taj dupli status.
Rezervnu varijantu, ako sve na Kosovu krene naopako?
- Oni ne razmišljaju ozbiljno da ostanu ovde ili ako bi trebalo da ostanu, voleli bi da zadrže sve privilegije koje imaju tamo i ovde. Generalno gledajući, kosovski Srbi će u svakom slučaju biti izigrana stranka. To je scenario koji je viđen i ranije sa krajinskim Srbima i sa delom bosanskih Srba.
Šta vas navodi na taj zaključak?
- Pogledajte samo Koordinacioni centar, to je već postalo smešno. Pet, šest meseci Čovića smenjuju. Niko ne bi da ga zameni, a on je već postao teret samom sebi, a nema nikog ko je spreman da kaže da Koordinacioni centar više ne postoji. Situacija se previše zakomplikovala, jer sama Srbija je veoma podeljena i više nema centar moći. Ogromne probleme ima Srbija. Kosovo je zapravo postalo marginalno, samo to niko niće da prizna. Srbija više i ne želi da se bavi Kosovom, ali oseća nešto kao obavezu. Srbiji je Kosovo samo kamen oko vrata.
Verujete li da je albanska politička elita bolje pripremljena za pregovore o budućem statusu Kosova?
- Ne bih rekao. Mislim, ima sličnosti između srpske i kosovske situacije. Isti problemi sa reprezentacijom, sa elitom, sa predstavljanjem. Kosovo je godinama previše razjedinjeno i nema normalne ekonomske, političke elite. Nekompetentnost je prisutna u svim sektorima, a kosovsko društvo ima sličan tip blokade odnosa između političkih partija i elite. Ni mi me nožemo da napravimo normalnu vladu. Mi imamo vladu koja nema pune kompetencije, vladu pod protektoratom, ali ova vlada kakva jeste nije normalna vlada nego je podeljena po sektorima - jedno ministarstvo pripada jednoj partiji, drugo ministarstvo drugoj partiji, a koordinacije nigde. Imamo slabu vladu isto kao i u Srbiji, s tom razlikom što Srbija ima bar neku vrstu fingirane ili simulirane pozicije ili opozicije, a mi nemamo ni to. i još kad tome dodate slabe rezultate i slabe medije, onda je to veoma loše za sve koji žive na Kosovu.
Hoće li učešće Vetona Suroia, Edite Tahiri i pojava novih, umerenih albanskih partija na oktobarskim izborima uneti malo zdraviju atmosferu u politički život Kosova?
- Ne bih rekao da je reč o umerenosti. Politička platforma i pozicija Suroija je nejasna, a on je i ranije bio u politici obično predstavljan kao predstavnik civilnog društva. U međuvremenu je formirao medije pod svojom kontrolom. Iako on nije pravio javno mnjenje, vlasnik je najčitanijih dnevnih novina i upravlja trećom i najsimpatičnijom televizijom na Kosovu. To mu daje izvesnu, možda i značajnu prednost uoči izbora. Znači, Suroi jeste relativno uspešan čovek, ali mi se čini da nije izabrao najbolji trenutak.
Zakasnio je ili je požurio?
- Trebalo je još malo da sačeka. Ili ako je već ušao u celu tu priču trebalo je to da uradi mnogo ranije i da se mnogo bolje pripremi. Ne možete za tri meseca da preokrenete situaciju. U celini, cenim da je ORE vrlo nezrela lista, da su to ljudi koji nemaju velika iskustva. Možda su oni lično pošteni i perspektivni, ali ankete pokazuju da neće sve umerene partije dobiti više od sedam odsto glasova.
Što je, ipak, dovoljno da uđu u parlament?
- Da, zato što nema cenzusa. Oni eventualno mogu u nekim kombinacijama da odigraju neku ulogu u pravljenju koalicije. Ako se napravi velika koalicija, postoji mogućnost da i Rugovina partija formira većinsku vladu.
Koliko je to realno, s obzirom da podrška Tačiju i Haradinaju raste?
- Tači i Haradinaj teže mogu da je naprave zato što zajedno ne mogu da naprave ni četrdeset posto. Ukoliko bi ušli u koaliciju sa Srbima ili svim ostalima, možda bi mogli da formiraju većinsku vladu, ali to je ipak malo verovatno da će se dogoditi.
U Beogradu postoji strah od obnove martovskih događaja. Koliko je taj strah realan?
- Po mom mišljenju, martovski događaji su jedan događaj i ne bih se složio da ih je neko planirao, ali jeste bio iskorišćen. To je bila erupcija od koje su svi pomalo učili, posebno Unmik, koji verujem neće više dozvoliti da se na ovakav način manipuliše nasiljem. Osim toga, javnost zna da su posledice marta veoma negativne.
Nadajmo se da su pouke izvučene, ali postoji li još opasnost od nemira?
- Uvek postoji realna opasnost da ovo postane Palestina, zato što ima ekstremizma na obe strane. Očekujem da će se odnosi zaoštravati 2005. godine kad počne da se rešava status Kosova. Onda ćete imati poziv i sa jedne i sa druge i sa treće strane, terorističke grupe bi mogle ponovo da se aktiviraju. Dovoljno je da petnaestak obučenih ljudi postavi bombe ovde i onde i da jednostavno održavaju napetost, bacajući autobuse u vazduh. To se dešava u Palestini.
Koliko je za sigurnost na Kosovu bitna činjenica da su izvesni albanski političari povezani sa organizovanim kriminalom i kriminalcima koji su našli svoje mesto i u redovima OVK?
- To nije uzrok. Može biti posledica. Ne znam šta se podrazumeva ovde pod organizovanim kriminalom, ali oružje, droga i ovaj da tako kažem ozbiljni kriminal nije toliko prisutan i on nema toliko direktne veze sa albanskim političarima. Eventualno samo određeni krakovi međunarodnih organizacija, u koje su uključeni i naši ljudi - Albanci i Srbi i drugi. U poslednjih deset godina su se obogatili oni koji su od države u raspadu preuzeli monopole kao što je duvan, nafta, itd. Rekao bih da je opasnost ovde, pošto je Kosovo malo područje, da neki od tih ljudi počnu da kontrolišu sve. Nekoliko pojedinaca i familija i nekoliko grupacija su se veoma obogatile.
Ko, na primer?
- Kao u Srbiji Karići, ali i ovde ima nekoliko takvih. Neću da govorim imena, jer ne znam sve, a ako ne bih pomenuo nekog, bilo bi da imam nešto s njima. Otprilike se zna koji su ti najmoćniji.
Da li je u interesu tih najmoćnijih familija i da se recimo Kosovski zaštitni korpus i kosovska policija pretvore u oružane snage?
- Čak i za ovo naše stanje, koje se zove supstancionalna autonomija, a što je neka vrsta republike, normalno je da se formira i strukturiše vlast koja ne može biti završena ukoliko Kosovo nema i svoje policijske, odbrambene formacije. To ne znači da nam treba neka velika vojska. Bio bi nam dovoljan i ovaj KZK koji jeste neka vrsta potencijalne vojske jer ima vojne treninge iako nema oružje. Uostalom, kad već pominjemo martovske događaje, treba imati na umu da ni Amerikanci ni Nemci nisu imali predrasuda i da su angažovali KZK ne kako bi intervenisali već kako bi razdvajali, nagovarali ljude da se smire. KZK ima autoritet.
S druge strane, Srbi baš s KZK imaju problema, jer su u njegovoj komandnoj strukturi mnogi kriminalci i potencijalni haški optuženici našli utočište.
- Ne, to je posleratna situacija. UČK nije bila baš profesionalna vojska, ima tu raznih elemenata i ima tu elemenata ranijih ilegalnih ekstremnih organizacija koje su ostale unutra, koje su bile protiv toga da se UČK transformira. Jedan od problema za generala Čekua i KZK je to igranje sa statusom. Oni se osećaju kao vojska, a kao neke su snage za prirodne katastrofe. To stvara određenu unutrašnju frustraciju.
Da li primećujete nekakvu dozu zabrinutosti među Albancima što bi neko od heroja OVK, poput Ramuša Haradinaja i Hašima Tačija, danas-sutra mogao da se nađe pred Haškim tribunalom optužen za ratne zločine, kao što se to desilo nekim generalima u Srbiji?
- Priče postoje o tome da bi Tači mogao da ima neki stepen komandne odgovornosti, ali teško je dokazati da je on bio direktno odgovoran, jer veći deo vremena nije ni bio na terenu. Tači voli da kaže za UČK i za sebe da su bili vojska, ali to nije bilo baš tako. Ako bi došlo do toga da ga pozovu u Hag, verujem da bi veterani rata i neke organizacije oštro reagovali. Ipak, ne verujem da bi mediji ili javnost doveli u pitanje kompetencije Haga iako postoji percepcija, kao i u Hrvatskoj, da se neki ljudi dovode u Hag kako bi se privoleli Srbi, kako bi se stvorila, veštački, neka ravnoteža.
Mislite li da su Tači i Haradinaj indirektno učestvovali u planiranju i koordiniranju martovskog nasilja?
- Nema nekih dokaza da je to rađeno baš planski. Postojale su tajne organizacije koje su možda tu nešto radile, ali mislim da je veći deo toga došao spontano.
Od juna 1999. imamo preko stotinu primera rušenja crkvi na Kosovu, a nijedan ozbiljan apel Tačija i Haradinaja da se s tim vandalizmom prestane.
- Da, ali to su zapuštene seoske crkve. Jednu od njih sam video na putu za Peć. A video sam i neke druge takve crkve, koje nemaju ni istorijsku važnost niti su bile pod zaštitom. Tu svako ima pristup, a mnogi su bili naoružani.
U martu 2004. u Prizrenu je spaljena Bogorodica Ljeviška, Saborna crkva manastir Sv. Arhangeli, zar ne?
- Dobro, ovo je bilo i spontano i pod instrukcijama. Uglavnom su to radili neki klinci. Sami su priznali da su ih neke od ovih ekstremnih organizacija iskoristile.
A koje su to organizacije koje se prepoznaju kao počinioci?
- Bio je Dafuri i neki drugi, ne mogu tačno da kažem, ne znam kojoj partiji pripada, da li je ovaj LPK ili je UČK. To su narodni frontovi i tako to, oni koji su nezadovoljni Unmikom i neki od njih su priznali u intervjuima da su oni rekli da treba spaliti, da su iskoristili situaciju i da su ih usmeravali.
Objavljeno 2. septembra 2004. godine u nedeljniku NIN, broj 2801
Subscribe to:
Posts (Atom)