Jug Srbije

Čekajući proleće

Istina o pogibiji albanskog dečaka na granici SCG i Makedonije mora se što pre reći, pre nego što političke manipulacije i Srba i Albanaca uvedu Preševsku dolinu u novi rat

U Oraovici, selu gde su maja 2001. godine združene snage bezbednosti uz pomoć 63. padobranske brigade i tenkova slomile otpor OVPMB, na kapiji ispred zidom ograđene, nemalterisane porodične kuće, stajali su promrzli i premoreni muškarci. Trudeći se da prikriju boli isprate sve one koji su došli da im izjave saučešće zbog pogibije njihovog sestrića Dašnima Hajrulahua pokazivali su na dva bela, plastična stola na kojima su pored Dašnimove fotografije i poslužavnika prepunog cigareta stajale dve velike školske sveske za sve one koji su želeli da upišu reči utehe, a takvih je u svakoj svesci bilo više od tri stotine.

Petnaestogodišnji Dašnim Hajrulahu, učenik prvog razreda Srednjetehničke škole u Preševu stradao je vraćajući se iz Makedonije kod sela Miratovac. Tragičnu vest porodica Hajrulahu nije dobila od vojske ili policije već od poznanika.

“Kasno po podne počeli su da zvone telefoni i javili su nam. Zvao me je i jedan novinar i molio sam ga da malo sačeka da pusti ime, jer još ni ocu nisam rekao”, kaže Ajet Hajrulahu, stric nastradalog dečaka, koji je bio kod ujaka sa makedonske strane granice.

“Njegovi su razvedeni i sa majkom se čuo samo telefonom. Ona sada živi u Belgiji, ali je brinula o njemu i slala je poklone i pare jer zna da je moj brat bolestan i nema mnogo para a ima još troje dece”, priča Ajet.

Ono što, između ostalog, pominje većina Albanaca u Preševskoj dolini, jeste to što su izraze saučešća izostali od Srba.
“Nismo izrazili saučešće. Radi se o Preševu i pitanje je kako bi nas primili”, kaže Svetislav Veličković, predsednik nevladine organizacije Odbor za ljudska prava - Bujanovac, dodajući da zaista žali zbog pogibije dečaka, ali da treba sačekati zvanične rezultate istrage, kao i da oni, Albanci, “moraju da se nauče da ovo nije bašibozuk već država Srbija”.

Po mišljenju Šaipa Kamberija, predsednika Odbora za ljudska prava u Bujanovcu.
“U ovako napetoj političkoj situaciji jedna takva reakcija bi imala i pozitivne efekte”. Kao i drugi
Albanci on “sumnja” da će se voditi temeljna istraga.
“Ovo nije prvi put da ljudi ginu kod Miratovca. Agim Aguši koji se sa Bajramom Sulejmanijem traktorom vraćao iz njive, ubijen je 2001. Tada su nam obećali temeljnu istragu, a na kraju su nam u Koordinacionom centru samo rekli da je vojnik koji je pucao, bio mentalno poremećen. Sada Davinić i Čović i drugi srpski političari prejudiciraju rezultate istrage i tvrde kako je po sredi rikošet. Zaista mislim da nije na njima, već na balističarima da to kažu”, priča Kamberi.

Osman Sulejmani iz sela Miratovac kaže da je 7. januara orao na svojoj njivi na čijem se kraju nalazi mala vojna osmatračnica.
“Uzorao sam pola njive kad je došao vojnik koji mi je pretio i pazio na mene sve dok nisam završio. Tri brazde pred kraj čuo sam neku buku. Učinilo mi se da je nešto u menjaču puklo i da je ispao iz brzine. Nisam zaustavio traktor. Kad sam završio krenuo sam prema Malim livadicama i okrenuo kući, a vojnik je otišao na suprotnu stranu niz njivu.Kad sam se popeo na brdo, video sam grupu vojnika, njih oko petnaest, kako trče gore-dole. Pošto su me tri puta do sada tukli kad sam bio u njivu, ja sam gledao da što pre izađem na glavni put. Na ulasku u selo dočekala su me deca i pitali su me: Čika Osmane, šta se desilo? Ja sam otišao kući da ostavim traktor i onda sam sa ostalima krenuo ali nismo prilazili vojnicima”, priseća se Sulejmani.

Za razliku od Sulejmanija, Orhan Redžepi, lider Pokreta za demokratski progres i bivši pripadnik OVPMB, kaže, bez mrvice sumnje, “taj dečak je namerno ubijen. Ubijen je, iz snajpera tačno u grlo!”

Cilj ubistva Dašnima Redžepi vidi u sklopu najavljivanja “vrućeg proleća”, odnosno pokušaja da se nekoliko albanskih funkcionera koji su kao i on bivši pripadnici OVPMB izazovu - da naprave nešto nepromišljeno. Međutim, to se neće desiti jer “imamo konsenzusno političko veće koje se jasno opredelilo za nenasilne, političke opcije”.

Redžepi navodi da bi zbog inertnosti Beograda “moglo da dođe do porasta uticaja ekstremnih snaga” i da čak i njegov ugled može postati bezvredan i da je zato “neophodna hitna politička i bezbednosna intervencija.”

Način da se izbegne eventualna eskalacija političke situacije i nasilja na jugu Srbije Redžepi vidi kroz uključenje albanskih zahteva u novi ustav Srbije. “Najbolje bi bilo kad bi se konačni status Preševske doline rešavao zajedno sa konačnim statusom Kosova.” Redžepi podseća da je na referendumu 1992. 97,5 odsto Albanaca bilo za priključenje Kosovu.

Ljutnju među srpskim političarima izazvala je vest da odbornici u Preševu nisu hteli da razgovaraju sa Nebojšom Čovićem. Albanci su obrazložili da se Čović pojavio samo pola sata pre protesta 10. januara.

Politička manipulacija i proizvodnja netačnih, nepotpunih informacija o pogibiji albanskog dečaka na granici SCG i Makedonije ponovo je otvorila sve nezalečene rane između Srba i Albanaca u Preševskoj dolini. I sve su izvesniji novi protesti kada nikog neće zanimati rezultati istrage o smrti Dašnima Hajrulahua i jer se upravo sprema, ono što je Boris Tadić, predsednik Srbije rekao da ne sme da se dogodi - rat na jugu Srbije.

Objavljeno 13. januara 2005. godine u nedeljniku NIN broj 2820.