Second hand, zašto da ne?

Photo courtesy of Bojana Bošnjački

Stari sako kao staro vino

Kriza nastala iz svetske potrošačke proždrljivosti gurnuće mnoge u zagrljaj second hand kulture koja ne mora da se završi – tugaljivo

Sve su žene i babe poskočile od iznenađenja kada je visok, markantan muškarac ciknuo od sreće nasred prodavnice polovne odeće u Narodnog fronta (iliti Kneginje Zorke) kod bioskopa „Odeon“. „Strava! Ovakvu košulju ni Kavali ne bi smislio“, Ivan P. je nastavio naglas da se raduje stojeći onako potpuno ozaren, inače od glave do „starki“ obučen u crno, sa tek ponekim srebrnim detaljem koji je koketno podsećao na ikonografiju panka.

Pošto je na njemu polovna košulja sa ružama stajala kao salivena, podsmešljivi osmesi mušterija su utrnuli i naprosto su se svi prepustili uživanju gledajući ga kako kao pravi džentlmen, neko bi rekao dendi, časti prodavačicu sa 200 dinara, iako je sama košulja koštala celih 800 dinara, što je za polovnu odeću u Beogradu - jača svota.

Verovatno Ivan P. nije ni slutio kako je u tih nekoliko minuta oduvao onaj prinudni karakter zajednički modi, stilu i običaju, usput pokazavši koliko je Marsel Dišan bio u pravu kada je onomad pisoar prekrstio u fontanu i zaključio da ga interesuju ideje a ne samo vizuelni proizvodi.Nikakva posebna ideja, osim obične trgovačke logike, ne stoji iza „EUROMARKET SHOP” Holand partners d.o.o. koji se nalaze u Prizrenskoj i u Reljinoj ulici.

„Mi uvozimo prvu i ekstraklasu iz Nemačke. Prva klasa je sortirana roba, a ekstraklasa je od svega pomalo. Roba je pakovana u kartonaži i u providnim vrećama, i tu ima dosta novih stvari“, kaže Radmila Boćan, predstavnica Holand partners d.o.o. za Srbiju, koja se prodajom polovne odeće bavi šesnaest godina zajedno sa sinovima, snajom, sestrom, njenom ćerkom i komšilukom.

Prethodnih godina Radmila je trgovala i holandskom i engleskom robom koju je uvozila iz Mađarske, ali pošto su tamo ljudi krupniji a roba je više iznošena, odustala je od toga. Ona službeno nikada nije otišla put Nemačke da poseti firmu od koje uvozi robu jer nije bilo potrebe kad sve već lepo funkcioniše. Dobri poslovni odnosi opstali su i nakon što se otvorilo rusko tržište za neklasiranu robu.

„Njima se više isplati da rade samo sa Rusima, nego da se bakću sa nama“, kaže Radmila kojoj nije lako da izračuna koliko je posao opao. Od 16-17 radnji, preživele su samo tri. Nekada se svakog meseca uvozilo šest tona odeće, a sada se tri tone protegnu i na dva, nekada i tri meseca.

„Roba se prska, ne pitajte me čime, ali bez toga ne može da uđe u Mađarsku. Žene koje peglaju kod nas, neke i 12 godina, nikada nisu imale problema. Na partnerskoj firmi je da obezbedi sertifikat na nemačkom, engleskom, mađarskom i srpskom jeziku. Kada ocarinimo robu, u radionici stavljamo naše etikete na kojima po zakonu mora da piše „polovna garderoba“ i uvoznik. Zatim peglamo stvari i za dan, dva one su u prodavnicama“, kaže Radmila koja je prestala da računa kolika je carina za robu.

Zvanično, to je oko 30 odsto, ali iznos na carinskom računu je svaki put drugačiji i kada se svi troškovi, uključujući i transport, obračunaju, to je 60 a ponekad i 70 odsto.

Većina mušterija koje uđu u ove prodavnice spada u one koji neće ili ne mogu da odvoje pet do deset hiljada dinara za bluzicu s globalno prepoznatljivom etiketom i kojima ne smeta ni relativno kruta nemačka estetika.

Kriza nastala iz svetske potrošačke proždrljivosti gurnuće mnoge u zagrljaj second hand kulture koja nipošto ne mora da se završi kao svaka jadikovka – tugaljivo. Hoće li neko od sebe napraviti kreaturu ili kreaciju, ne zavisi od toga da li je krpica u koju se zaodenuo nova ili polovna, tj. iz „druge ruke“ (second hand). Ipak, da bi se neka, naročito iznošena, pinklica s uživanjem i nosila, potrebno je nešto više od u finoću zamaskirane praznine, taštine i sujeverja kojih većina Beograđana (i ne samo oni) nikako da se u potpunosti otresu, evo skoro već dva veka.

„U Beogradu je nekada, kao što je to slučaj sa svim provincijskim sredinama na rubu ’velikog sveta’, kao uzor načina života koji treba slediti, služila marka inostrane firme, a dokaz o poreklu predmeta iz Beča, Pariza ili nekog drugog priznatog modnog centra imao je određeni socijalno-psihološki značaj. Takva roba je bila u funkciji dokazivanja prestiža, naglašavanju da su pojedine kategorije stanovnika mogle bar na nivou potrošnje da se izjednače sa spoljašnjim svetom i time istovremeno, u želji za što većim distanciranjem od sredine koju su hteli da prevaziđu, obeleže razlike između sebe i onih koji nisu imali takvih mogućnosti. S druge strane, nesigurnost u izgrađenost sopstvenog ukusa i mogućnost procene kvaliteta domaćih proizvoda nadoknađivala se kupovinom robe nastale u stranom modnom centru, koja je samim tim, po definiciji, morala da bude garancija za dobar izbor“, kaže Mirjana Prošić-Dvornić u knjizi „Odevanje u Beogradu u XIX i početkom XX veka“ (Stubovi kulture, 2006).

Odeća, obuća i predmeti koji su pripadali nekom drugom vremenu mogu se naći na najneobičnijim mestima, recimo u suterenu tržnog centra „Milenijum“ (Knez Mihailova). Već sam naziv „Džejn Doe“ (Jane Doe), koji se u nekim zemljama koristi za nestale osobe čiji se identitet ne može utvrditi, nagoveštava da iza otvaranja za sada jedine vindidž (vintage) radnje u Beogradu ne stoji samo mrvica najcrnjeg engleskog humora već ideja, a možda i koncept. Kad pare iz buđelara pređu u ruke prodavačice, etiketa ostaje u radnji i stavlja se na novu-staru, pažljivo odabranu stvarčicu. Ponovo udomljena pinklica jednostavno prestaje da bude neidentifikovani predmet i postaje obećanje beskrajne igre uklapanja, menjanja i stvaranja nečeg novog, drugačijeg.

„Sa Inter Rail kartom u džepu drugarica i ja smo krenule na put. Obilazile smo vintidž radnje koje su se poslednjih dvadeset godina iz Njujorka i Londona raširile po celom svetu. Polako su mi te radnje postale glavna preokupacija i sve više sam razmišljala kako bi bilo lepo da otvorim jednu takvu u Beogradu“, kaže Bojana Bošnjački, vizuelna umetnica koja se bavi fotografijom i vlasnica „Džejn Doe“ prodavnice.

Za nju razlika između vintidž i second hand radnje postoji. Kao i vino, što je odeća starija, to je kvalitetnija po modelima, materijalima, kroju, i to pripada priči o odabiru koji je zasnovan na izgrađenom stavu o minulom vremenu, modi. „U svetu se to toliko razvijeno da kostimografi, scenografi, stilisti koji rade poznate serije, recimo ’Seks i grad’, čeprkaju po vintidž stvarčicama i uključuju ih u svoje zamisli.“

Second hand su za Bojanu ona mesta koja ne voli ni da vidi jer tu prodaju oštećene, isflekane stvari koje su izložene na gomili. Svaku stvar u radnji Bojana je lično odabrala. Navikla je da telefonom ugovori sastanak, kod onog ko nudi određeni predmet, i da potom, zajedno, vide šta bi moglo sa njim da se učini. Da bi poneo „Džejn Doe“ etiketu, predmet, bilo igračka ili kanabe, mora da je veoma dobro očuvan i Bojani zanimljiv i lep.

Neminovno u „Džejn Doe“ radnju ulaze i oni koji nošeni potrošačkom stihijom proveravaju od podruma do tavana svaki tržni centar. Njih u suštini ne zanima cela ova priča, ali ukoliko se ne kreću u formaciji, nije ih sramota da pokažu i izvesnu dozu radoznalosti. Ako su u društvu drugarice, što je najčešće slučaj, s vrata dižu zaštitni mehanizam „Ijuuu, Bože!“ Utešno je da nisu baš svi potpuno imuni, da ih negde nešto grebucka i posle opet svrate. Ljudi koji obilaze second hand i vintidž prodavnice su pre svega razni umetnici, starinari, muzejski radnici i obični radoznalci. Neke od njih zanimaju predmeti, ali ne i ljudi koji su ih upotrebljavali.

„Imam second hand stvari, donose mi najviše šalove. Uzimam ih ali ne da ih nosim, već da ih gledam. Kad bi ih stavila na sebe, bila bih kao stara gospođa iz ormana punog naftalina“, tvrdi slikarka Olja Ivanjicki koja gaji ljubav za lepe, raskošne stvari; recimo, tašnice sa intarzijom od srebra. U jednoj istruleloj jastučnici ukrašenoj čipkom ona je napipala lepotu i sačuvala je u slici - kao obraz Salvadora Dalija. „Ima me svuda, dakle i u prodavnicama polovne odeće, ali nikad neću kupiti neki dronjak. Volim da osetim ukus neke epohe, mode koja je iščezla. Volim da se divim lepoti izrade predmeta“, objašnjava Olja Ivanjicki dok joj se u glasu naslućuje nota fasciniranosti kada priča o zlatnim sandalicama i naprscima za svaki prst ruke i noge jedne od žena faraona Tutmesa III, što ih je još onomad videla u Metropoliten muzeju.

U prodavnicama polovne odeće i na pijace svrati i Vilma Niškanović, v.d. direktora Etnografskog muzeja u Beogradu, koja ne zalazi u ove popularne radnje. Tamo ode tek onako, iz profesionalne radoznalosti, samo da evidentira čega sve ima, ali ne da bi nešto kupila. Ne odgovara joj sastav tkanina, navikla je da nosi pamuk i ostale prirodne materijale.

„Zanima me roba, ali još više publika u prodavnicama polovne odeće, na pijacama i buvljacima. Tu ima zanimljivih ljudi, iz različiti slojeva društva. Neki dođu da ušparaju na kućnom budžetu, ali ima i ljudi koji tačno znaju šta hoće. Oni su odeveni po nekom svom principu, vidi se da poznaju prodavačicu, traže tačno određeni predmet očekuju da im se javi kad se on pojavi i spremni su da ga plate koliko god da košta“, objašnjava Vilma koja tvrdi da i na buvljaku ima interesantnih komada. „Neke komade koji su sada u muzeju, pronašle su moje kolege na Kaleniću, Zemunskoj pijaci i nekom od buvljaka. To su uglavnom dečije igračke. Naročito nas zanimaju lutke, kolica, nameštaj za lutke, vozići i igračke koje datiraju između dva rata i posle Drugog svetskog rata.“

Svaki potencijalni komad odeće, obuće, nameštaja i pokućstva, koji je zanimljiv stručnjacima Etnografskog muzeja, mora da zadovolji propise o zaštiti kulturnih dobara, a to znači ne samo da je predmet očuvan, zanimljiv i da ga nema u postojećem muzejskom fundusu, već da se njegovo poreklo može valjano proveriti.


„Interesuje nas od koga je određeni predmet, ko ga je nosio, kada je izrađen, da li se možda zna majstor, ukoliko postoji porodična fotografija, trudimo se da i nju nabavimo.“

Suprotno opšterasprostranjenom mišljenju, Etnografski muzej zainteresovan je i predmete iz druge polovine XX veka i tako se u fundusu nalazi i šuškavac ili muški „kostim“ iz istočne Hercegovine koji, pored elemenata tradicionalne seoske odeće, uključuje i najlon košulju koja je bila udarni modni detalj 60-ih i 70-ih godina. Zahvaljujući, ponajviše trudu Snežane Ašanin koja je osmislila izložbu „Moda u ogledalu 60-ih godina“, trenutno se u istom muzeju može pogledati i šta su tada Čačani nosili.

Za razliku od onih koji novu stvar, kao Dragan J., ostave nekoliko meseci da „odleži“ u ormanu pre nego što se reše da je odenu, mnogi ne vole polovne stvari. Jedne je teško ubediti da hemijsko čišćenje odstranjuje bacile, viruse, miris bede, dok drugi smatraju da su magijski uticaji prethodnih vlasnika neuništivi.

„Nemam ništa protiv second hand-a, ali ne volim to. Nisam snob, već samo previše gadljiva da bih nosila tuđu odeću, razmišljala ko je oblačio i šta je radio u njoj“, kaže Biljana Vilimon, slikarka, koju ne zanima kako su drugi odeveni i da li su u stvarima poznatih osoba. Za nju je poklanjanje devojkama i ženama jeftine, ali firmirane robe koja se na džakove donosi iz Amerike, zapravo odraz neukusa. „I meni su donosili takve poklone, ali ih nisam primala, jer se to kosi sa mojim ubeđenjima. Ja nisam iz tog vica. Sve to me podseća na nešto prljavo, istrošeno i izanđalo, a sebe stvarno ne doživljavam na takav način.“

U današnje vreme mnogo toga, zanimljivog i bizarnog, može da se nađe na Internetu, koji je odavno stecište raznih kolekcionara u potrazi za retkim stvarima, kao što je na majici odštampana replika tetovaža glumice Andželine Džoli ili fudbalera Dejvida Bekama. Ipak, sama pomisao na peripetije sa carinom većinu primora da svoje ideje odlože - za neka srećnija vremena.

Teniske haljinice za drugarice

Po mnogima najlepša teniserka sveta, Ana Ivanović, obožava da ide u šoping. Hobi joj je da kupuje lepu odeću i obuću, ali nema ništa ni protiv second hand-a.

„Svi vole da kupuju skupu odeću poznatih brendova, ali možeš divno da izgledaš iako nisi potrošio mnogo novca. Definitivno podržavam recikliranje odeće i menjanje sa prijateljima i porodicom. Često staru sportsku odeću dam u dobrotvorne svrhe, a ponekad svoje stare ’moderne’ krpice poklonim rođakama“, izjavila je, na engleskom, Ana Ivanović, specijalno za čitaoce NIN-a.

Objavljeno 21. maja 2009. godine u nedeljniku NIN br . 3047

Novinarstvo

Kako upecati Web - čitaoca

Jedna od najočiglednijih mana srpske žurnalistike na Web-u je linkovanje. Ili ga nema nimalo ili se sa istim toliko preteruje da korisnik dobije padavicu i više ne zna šta je čije i gde se nalazi.

Priroda svakog medija je drugačija, a ni publika se ne ponaša isto dok sluša radio, gleda TV, čita novine i zato se tekst/prilog priprema po određenoj recepturi. I da nije Web-a ne bismo tupili zube na ovu priču, ali kako većina Web izdanja naših, naročito štampanih medija, pati od hroničnog nedostatka razumevanja suštine novog medija, ipak je potrebno naglašavati da sva stara pravila igre (zanata) naprosto ne funkcionišu. Dovoljna je švrć-šetnja da se otkrije kako su retki oni koji su se osvestili da vreme najbrže teče na Web-u i da se, kada sat otkucava sekunde i minute, informacija neverovatno brzo ubajati. Oni neće sajt ostaviti da leži „mrtav“ ceo dan ili u slučaju svih nedeljnika cele sedmice, jer znaju da se Web korisnicima mora ponuditi više. To zahteva malo truda, ali nije teško i nadasve je korisno. Kako je Web hibridan medij koji korisniku pruža najviše slobode, dovoljno je svakog dana ili ne-daj-bože svakog sata staviti bar jedan novi sadržaj: tekst, fotografiju, kviz znanja, kratak zvučni/video zapis, šta ko već ima. I korisnik će se iznova vraćati, sve dok vidi da se zbog njega neko trudi. Statistika neumoljivo pokazuje da što je više zadovoljnih povratnika, to će biti i više novih čitalaca i šuški od oglasa.

Međutim, Web korisnik je neobična riba – nestrpljiva, nestalna i promućurna.

Onaj ko peca ima samo 15-20 sekundi da privuče i zadrži pažnju čitaoca za koga će se, onako usput, ispostaviti da mu treba zagolicati i maštu, pre nego što reši da proguta udicu i klikne mišem na dalje. Može mu se da bude toliko razmažen, jer zna da ga samo taj jedan klik deli od drugog još primamljivijeg mamca (Web izdanje konkurentskog medija). Kako se korisnici ponašaju dok čitaju vesti na Web-u detaljno je opisano u studiji Eyetracking III koju su Stenford univerzitet i Pointer insititut objavli u maju 2000. godine. Bez obzira na to kakvim se sve trikovima mediji služe da privuku što više posetilaca, moraju imati na umu da oni ne čitaju već snimaju (scan) početnu stranu. U prvom treptaju oka 78% njih fokusiraće se na tekst, a ne, kao što se često misli, na fotografiju ili grafiku. Dakle, posebnu pažnju novinar mora da posveti pisanju naslova, najava (teaser) i glosa, poznatih i kao „draga mama“.

Zbog slabije rezolucije, oko se po ekranu kreće gotovo 20% sporije nego kad čitamo sa papira. Dugački naslovi i čaršav-tekstovi koje treba listati (scrolling) do prekosutra nisu ono što Web korisnika može da zadrži. Treba pisati kraće, mnogo kraće! Za novinara ili urednika to znači da će mu trebati prvo nov, tri ili najviše četiri reči dug naslov kojim će Web korisnika „tresnuti“ u glavu. Što se estetike tiče dobro je da naslovi, naročito oni glavni, budu veći, u drugoj boji, linkovani i u serifnom fontu (npr. Times New Roman).

Drugi je korak, na kome će se Web korisnik premišljati da li da skine mamac s udice ili da utekne u sigurne dubine, je najava, poznata i kao sažetak vesti. Kako je početna strana Web izdanja medija vrlo skučen izlog, samo mali deo biće odmah dostupan korisnicima. Najava se sastoji, uglavnom, od naslova i jedne do dve rečenice koje reklamiraju tekst/prilog. Ukoliko je osrednje napisana i pri tome još i musava od slivnih grešaka, džaba sav onaj novinarski trud spakovan iza opcije dalje. Dr. Luc Kinkel, zamenik glavnog i odgovornog urednika elektronske verzije nemačkog nedeljnika “Štern” (www.stern.de) razlikuje četiri vrste najava koje su kao i tekst obično u neserifnom fontu (npr. Arial, Tahoma, Verdana) zbog lakšeg čitanja. Naravno, verzija teksta za štampanje biće u istom fontu kao i naslov.

Prva vrsta najava je sastavljena samo iz naslova različitih tekstova koji su sortirani ili hronološki, tako da na vrh ide najsvežija informacija, ili po temi, oblasti ili rubrici. Ova vrsta najava omogućava da se na relativno malom prostoru prikaže mnogo sadržaja i retko se koristi za ekskluzivan, udaran tekst ili prilog. Druga vrsta najava je u obliku skraćene, sumirane vesti koju uglavnom treba napisati kao podnaslov, tako da korisnik shvati o čemu je tekst/prilog, ali da mu se ne otkrije baš sve jer onda nema ama baš nikakvog razloga da klikne i pročita ostatak teksta.

Treća vrsta najava je ista kao i prethodna ali joj je cilj da postavi pitanje. Znak pitanja nije obavezan na kraju rečenice, ali je potrebno da se iznad glave korisnika pojavi upitnik. Poslednja, najlepša i najteža za smišljanje je “udica”, “zakačaljka” najava (cliffhanger). Kao na početku dobre krimi priče ili trilera, novinar/urednik stvara zaplet i u najzanimljivijem trenutku, na kraju prve ili druge rečenice, “povuče ručnu”, i korisnik nije ni stigao da shvati kako mu je radoznalost već odvukla prst na klik.

Jedna od najočiglednijih mana srpske žurnalistike na Web-u je linkovanje. Ili ga nema nimalo ili se sa istim toliko preteruje da korisnik dobije padavicu i više ne zna šta je čije i gde se nalazi. Dakle, linkujte umereno i pametno. Što konkretnije to bolje, a ne samo kada se pojavi naziv neke institucije ili ime važne osobe. Nije ideja da ga oterate od sebe tako što ćete ga uputili na njihovu Web prezentaciju, već da izgradite poverenje i kredibilitet kod korisnika. Preporučljivo je stavljati linkove relevantnih tekstova koji su već objavljivani u mediju gde je novinar angažovan, a dopušteno je staviti i link za tekst iz konkurentskog medija, ako je kolega iz vašeg medija uradio posao bolje od drugih.

Da bi novinari i urednici tradicionalnih medija pravilno razumeli svoju Web publiku potrebno je da shvate koliko korisnici vole da se igraju, da klikću, a onda i kombinovanje multimedijalnih i interaktivnih elemenata postaje samo od po sebi razumljivo.

Objavljeno 1. maja 2009. godine u mesečniku Link br. 77