Neutralne zemlje Evrope
Većina neutralnih zemalja opredelila se za ovaj status tokom Drugog svetskog rata, odnosno na početku Hladnog rata. Da bi neka država bila neutralna nije dovoljno, međutim, da unilateralno usvoji deklaraciju kojom se obavezuje da neće biti članica vojnog ili međudržavnog političkog saveza, već je neophodno da joj jedna ili više moćnih država garantuje ovakav status i to se čini međunarodnim ugovorima. Tradicionalno, neutralna država može da izmeni ili ukine svoj status ako su sve ostale potpisnice saglasne. Prva stalno neutralna zemlja bila je Švajcarska (ako se izuzme Vatikan) Danas su to: Austrija, Irska, Finska, Švajcarska, Kipar, Malta, Švedska...
Na nekoliko primera videćemo kako neutralnost više nije ono što je nekad bila.
Na nekoliko primera videćemo kako neutralnost više nije ono što je nekad bila.
Austrija 15. maja 1955. sa saveznicima konačno potpisala ugovor o ponovnom uspostavljanju samostalnosti a uslov je bio i da postane vojno neutralna, na čemu je insistirao SSSR (Moskovski memorandum, 15. april 1955. godine). U članu 13. dokumenta koji je potpisala sa saveznicima doslovno se zabranjuje posedovanje, konstruisanje ili testiranje oružja (pre svega balističkih projektila) čiji je domet preko 30 kilometara.
Raspadom SSSR-a i Varšavskog pakta Austrija napušta shvatanje stalne neutralnosti. Na referendumu u junu 1994. godine 66,6 odsto Austrijanaca glasalo je za ulazak u Evropsku uniju. Austrija od tada ravnopravno učestvuje u kreiranju zajedničke spoljne politike i bezbednosnog sistema EU, učestvuje i u misijama za uspostavljanje i održavanje mira u drugim zemljama, ali samo kroz mandat koji dobije od Ujedinjenih nacija. Iste godine kada je Austrija ušla u NATO program „Partnerstvo za mir“ na unutrašnjopolitičkom planu počinje živa polemika - da li je ulazak u EU pokušaj da se na mala vrata Austrija uvede u NATO? Na proleće 1998. godine vlada Austrije zaključuje da bez punog članstva u EU i NATO nema efikasne bezbednosne politike i da je pitanje vremena kada će se zatražiti puno članstvo u NATO, jer u suprotnom Austrija gubi mogućnost da utiče na glavne odluke. Kada su SAD i još neke članice NATO poslale trupe u Avganistan a posle i u Irak – NATO zagovornici su se prisetili stalne neutralnosti.
Danas je odvajanje Austrije za vojsku oko 2,4 milijarde dolara, što predstavlja 0,9 odsto bruto društvenog proizvoda. Austrijanci su bili deo mirovne misije u Bosni i Hercegovini i još su stacionirani u južnom sektoru na Kosovu.
Irska je svoju neutralnost uspostavila tokom Drugog svetskog rata. Shvatanje neutralnosti Irske najsličnije je konceptu Švedske i Švajcarske koje se deklarišu kao zemlje koje ne pripadaju nijednom vojnom savezu, ali zadržavaju pravo da od slučaja do slučaja odlučuju hoće li se i kako će se uključiti u konflikte. Za razliku od većine tradicionalno (vojno) neutralnih zemalja Irska ima relativno male odbrambene snage – 10.000 aktivnog i nešto manje od 12.500 rezervnog sastava. Za razliku od Austrije i Švajcarske koje ne dopuštaju vojne baze drugih zemalja na svojoj teritoriji, Irska shodno Air Navigation Military Aircrafts Order iz 1952. godine omogućava vojnim avionima mnogih država dopunu goriva i tehničku pomoć na aerodromu Šenon.
Irska je kao deo združenih snaga učestvovala u kampanji oko Kosova, i invaziji Avganistana koja je usledila posle napada Al kaide na Svetski trgovinski centar u Njujorku 11. septembra 2001. godine. Na oružane snage Irska godišnje potroši oko 1,2 milijarde dolara, što predstavlja 0,5 odsto bruto društvenog proizvoda. Irska je učestvovala u mirovnoj misiji u BiH i još je deo mirovnih snaga Kfora u centralnom sektoru na Kosovu.
Švajcarska ima najdužu tradiciju neutralnosti još od 1640. godine. Danas ima ukupno oko 3.500 profesionalnih vojnika i oficira koji su ili komandosi ili pripadnici antiterorističkih jedinica, oklopnih snaga ili avijacije koja broji oko stotinjak F-16 aviona. Neutralna Švajcarska ima jedinstven sistem služenja vojnog roka koji je obavezan za sve muškarce do 34 godine. Ako žele, i žene takođe mogu da služe vojsku. Po uspešno okončanoj obuci (pešadijskoj, koja traje četiri meseca) Švajcarci kući nose oružje i 50 metaka u zapečaćenoj konzervi. Svake godine Švajcarci tri nedelje provode na vojnoj vežbi uglavnom u blizini mesta na kome su prijavljeni. Civilno služenje postoji za oko 15 odsto regruta i obavlja se u specijalizovanim ustanovama ili jedinicama civilne zaštite. Broj pripadnika aktivne milicije do 2003. godine procenjivao se na 510.000 pripadnika, da bi sada bio sveden na oko 350.000 ljudi.
Švajcarska nije pristupila Evropskoj uniji, tek 2002. godine zatražila članstvo u Ujedinjenim nacijama a učestvuje i u NATO programu „Partnerstvo za mir“.
Godišnji vojni izdaci Švajcarske su oko 3,4 milijarde dolara, što je oko 0,8 odsto bruto društvenog proizvoda. Na deminiranju terena bila je angažovana u BiH i na Kosovu gde su švajcarski vojnici prisutni pre svega u južnom sektoru.
Raspadom SSSR-a i Varšavskog pakta Austrija napušta shvatanje stalne neutralnosti. Na referendumu u junu 1994. godine 66,6 odsto Austrijanaca glasalo je za ulazak u Evropsku uniju. Austrija od tada ravnopravno učestvuje u kreiranju zajedničke spoljne politike i bezbednosnog sistema EU, učestvuje i u misijama za uspostavljanje i održavanje mira u drugim zemljama, ali samo kroz mandat koji dobije od Ujedinjenih nacija. Iste godine kada je Austrija ušla u NATO program „Partnerstvo za mir“ na unutrašnjopolitičkom planu počinje živa polemika - da li je ulazak u EU pokušaj da se na mala vrata Austrija uvede u NATO? Na proleće 1998. godine vlada Austrije zaključuje da bez punog članstva u EU i NATO nema efikasne bezbednosne politike i da je pitanje vremena kada će se zatražiti puno članstvo u NATO, jer u suprotnom Austrija gubi mogućnost da utiče na glavne odluke. Kada su SAD i još neke članice NATO poslale trupe u Avganistan a posle i u Irak – NATO zagovornici su se prisetili stalne neutralnosti.
Danas je odvajanje Austrije za vojsku oko 2,4 milijarde dolara, što predstavlja 0,9 odsto bruto društvenog proizvoda. Austrijanci su bili deo mirovne misije u Bosni i Hercegovini i još su stacionirani u južnom sektoru na Kosovu.
Irska je svoju neutralnost uspostavila tokom Drugog svetskog rata. Shvatanje neutralnosti Irske najsličnije je konceptu Švedske i Švajcarske koje se deklarišu kao zemlje koje ne pripadaju nijednom vojnom savezu, ali zadržavaju pravo da od slučaja do slučaja odlučuju hoće li se i kako će se uključiti u konflikte. Za razliku od većine tradicionalno (vojno) neutralnih zemalja Irska ima relativno male odbrambene snage – 10.000 aktivnog i nešto manje od 12.500 rezervnog sastava. Za razliku od Austrije i Švajcarske koje ne dopuštaju vojne baze drugih zemalja na svojoj teritoriji, Irska shodno Air Navigation Military Aircrafts Order iz 1952. godine omogućava vojnim avionima mnogih država dopunu goriva i tehničku pomoć na aerodromu Šenon.
Irska je kao deo združenih snaga učestvovala u kampanji oko Kosova, i invaziji Avganistana koja je usledila posle napada Al kaide na Svetski trgovinski centar u Njujorku 11. septembra 2001. godine. Na oružane snage Irska godišnje potroši oko 1,2 milijarde dolara, što predstavlja 0,5 odsto bruto društvenog proizvoda. Irska je učestvovala u mirovnoj misiji u BiH i još je deo mirovnih snaga Kfora u centralnom sektoru na Kosovu.
Švajcarska ima najdužu tradiciju neutralnosti još od 1640. godine. Danas ima ukupno oko 3.500 profesionalnih vojnika i oficira koji su ili komandosi ili pripadnici antiterorističkih jedinica, oklopnih snaga ili avijacije koja broji oko stotinjak F-16 aviona. Neutralna Švajcarska ima jedinstven sistem služenja vojnog roka koji je obavezan za sve muškarce do 34 godine. Ako žele, i žene takođe mogu da služe vojsku. Po uspešno okončanoj obuci (pešadijskoj, koja traje četiri meseca) Švajcarci kući nose oružje i 50 metaka u zapečaćenoj konzervi. Svake godine Švajcarci tri nedelje provode na vojnoj vežbi uglavnom u blizini mesta na kome su prijavljeni. Civilno služenje postoji za oko 15 odsto regruta i obavlja se u specijalizovanim ustanovama ili jedinicama civilne zaštite. Broj pripadnika aktivne milicije do 2003. godine procenjivao se na 510.000 pripadnika, da bi sada bio sveden na oko 350.000 ljudi.
Švajcarska nije pristupila Evropskoj uniji, tek 2002. godine zatražila članstvo u Ujedinjenim nacijama a učestvuje i u NATO programu „Partnerstvo za mir“.
Godišnji vojni izdaci Švajcarske su oko 3,4 milijarde dolara, što je oko 0,8 odsto bruto društvenog proizvoda. Na deminiranju terena bila je angažovana u BiH i na Kosovu gde su švajcarski vojnici prisutni pre svega u južnom sektoru.
Objavljeno 4. marta 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3088
No comments:
Post a Comment