Srpske gurmanijade

Hleb se jede, a meso se voli!

Roštiljijada, Kobasicijada, Slaninijada, Kupusijada, Bostanijada, Paprikijada i ostala gastro nadmetanja nemaju korene u folkloru već su to novosmišljene turističko-ekonomske manifestacije, koje nameravaju da se nađu na mapi sveta

U Leskovcu je sve spremno. Ostaje samo da se kresne šibica, napravi žeravica i jubilarna, dvadeseta, Roštiljijada može da počne. Sedam dana i šest noći, od 31. avgusta do 6. septembra, najbolji majstori roštilja takmičiće se u pravljenju ćevapčića, vešalica i, naravno, pljeskavica. Posebnu radoznalost što meštana što onih sa strane, to jest, turista, pobudila je najava da će Bojan Cvetković i ove godine praviti pljeskavicu za džinove. On će, bez nekog posebnog povoda, jurišati na sopstveni rekord koji drži u Ginisovoj knjizi rekorda.

„Do sada sam napravio četiri pljeskavice, prva je bila od 27, a ova poslednja od 44 kilograma. Ne znam tačno kolika će ispasti peta pljeskavica, jer to zavisi i od toga koliko nam sveta dođe na Roštiljijadu. Ali znam jedno, biće to opet najveća pljeskavica! Tu negde oko 50 kilograma“, kaže Cvetković koji u dobroj pripremi i usredsređenosti na svaki detalj vidi ključ svog uspeha. Onda nastavlja da sipa male tajne svog zanata: „Sve je isto kao kad praviš malu pljeskavicu, osim što umesto mašica koristiš specijalni pleh“. Da bi se pljeskavica prečnika 1,5 metar i debljine dva centimetra dobro ispekla i obrnula potrebno je iskustvo majstora i nervi ledeni kao krigla piva.

Kako Žikica Nestorović, direktor Turističke organizacije Leskovac procenjuje, pripreme i organizacija ovogodišnje Roštiljijade koštale su, prema gruboj računici, oko 13 miliona dinara, a očekuje se oko 450.000 posetilaca. Kako se ove godine ne bi ponovio stampedo i panična jurnjava po sokacima „glavna bina, kao i trasa svečane karnevalske povorke koju predvode mažoretkinje u plavo-belim uniformama, izmeštena je iz centralne gradske ulice“.

Iako je Roštiljijada jedna od najmasovnijih i najstarijih gurmanijada u Srbiji, nije jedina koja se pominje u Ginisovoj knjizi rekorda. U Turiji, gde se od 1985. nadmeću u pravljenju najbolje kobasice, napravljena je „kobaja grande“ duga nešto više od dva kilometra. Međutim, ono što je bar etnolozima još zanimljivije kod Kobasicijade jeste da se ona, a što mnogi ne znaju, sastoji iz dva dela.

„Prvi vikend posle onih tri, četiri dana ’velike Kobasicijade’ održava se i jedna ’mala Kobasicijada’ samo za njih, domaće. Tu se svi lepo oporavljaju, provode kao što je bilo na samom početku, pre dvadeset i kusur godina“, kaže prof. dr Ivan Kovačević, šef Katedre za etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. On zastupa stav da su sve te ginisijade proistekle iz potrebe da se lokalne zajednice nađu na mapi sveta.

„Nesporno je da u ovim manifestacijama postoje elementi svečanosti, razonode, provoda koji služi za razbijanje radne svakodnevice. Ali, gurmanijade su najmanje folklorna tvorevina, bez obzira što ih neuki turizmolozi tako doživljavaju“, tvrdi Kovačević, naglašavajući da su olimpijade u iću i piću „primarno ekonomske tvorevine lokalnih zajednica koje nastoje da plasiraju, reklamiraju svoje, specifične poljoprivredne proizvode i prerađevine“.

Uspešan spoj ginisijade, turističko-ekonomske manifestacije na koju je „nalepljen“ etnološko-folklorni karakter, jeste relativno mlada Kupusijada u Futogu, a postoji i njena mlađa „sestra“ u Mrčajevcima. U novembru 2008. godine Futog se upisao u Ginisovu mapu sveta kada je napravljena „king-kong“ sarma teška 925,4 kilograma. U tu sarmu je utrošeno: 505 kg kupusa, 250 kg svinjetine, 100 kg junetine, 60 kg luka, 35 kg pirinča, 30 kg dimljenih rebaraca, 10 kg slanine, 4 kg belog luka, sigurno je bilo i nešto crnog luka, 3 kg slatke i kilogram ljute paprike. To brdo sarmećeg materijala je 21 kuvar smotao u 6.556 sarmica, koje su, na licu mesta, pojedene. Pravi gurmani zakljinju se da je sarma nešto najbolje iz sveta flore i faune.

Takođe, Ginisa dostojan podvig bio je pravljenje najveće skulpture od slanine, davne 1989. godine. Toj ideji kumovali su ljudi koji su godinu dana ranije pomogli da se osnuje Slaninijada u Kačarevu: Miroslav Miki Ćirovski, čuveni fotograf i Ratko Raća Vulanović, vajar koji se zavetovao na vernost kamenu, ovog puta je izvajao – slaninu!

„Bilo je to pre dvadeset godina, dok sam još bio hedonista. Udarila ciča zima i ljut mraz. Nijesam mogao da klešem kamen, a svrbele su me ruke“, priseća se Vulanović i nastavlja: „Miki Ćirovski pitao me je `bil’ mogao da od slanine napravim skulpturu?` Ja sam mu rekao da bih, ako mi pribavi vagon slanine. Dali su mi pet tona državne slanine. Bila je oko 15 metara visoka. Najveća, trebalo je i u Ginisovu knjigu rekorda da uđe, ali nijesmo nešto prošli. Preko noći čuvali su je stražari, a posle smo skulpturu rasturali, dio po dio. Čekali su ljudi u snijegu da bi po bagatelnoj cijeni pazarili slaninu. Red je bio kilometar dug.“

U Srbiji se oduvek dobro jelo. Od pamtiveka nas bije glas da umemo prepoznati, ali i zgotoviti dobar zalogaj i naliti dobru čašicu. U tom pohodu nije bilo gadljivih, jelo se sve - od hleba, preko iznutrica, belih bubrega do hrskavog pečenja. S tom razlikom što, kao što je jedno dete oštroumno, primetilo: „Hleb se jede, a meso se voli!“

Kolika je ljubav prema mesu u Srba valjda govori i to što pored pomenutih olimpijada mesa imamo: Pršutijadu (Mačkat), Sremsku kobasicijadu (Šid), Kulenijadu (Bački Petrovac i Erdevik), Jagnjijadu (Mladenovac), Gulašijadu (Debeljača i Padina), Burekdžijadu (Niš), Prasićijadu (Petrovac na Mlavi), Mud(r)ijadu (Luljevica), Škembijadu (Žabalj) i Festival duvan-čvaraka (Valjevo). Za one koji u meso računaju i perad, valja pomenuti Gusanijadu u Mokrinu gde se održava i Svetsko takmičenje u tucanju uskršnjim jajima, a posle stradaju i neke obične guske.

Sve što je francuski sociolog Klod Fišle naveo u delu „Meso, podela i socijalni napredak“ (Kultura, četvorobroj 109/112) primenljivo je i na Srbe.

„Naš odnos prema životinjskom mesu je, istovremeno, i fundamentalno psihološki i fundamentalno sociološki. (...) Meso, to je pre svega materija od koje smo i sami sačinjeni, te stoga, jesti meso zapravo podrazumeva i rešavanje problema o razlikovanju sebe samog i drugoga. Meso pak s druge strane, podrazumeva podelu plena nakon ubijanja životinje: ova aktivnost utiče da se među ljudima uspostavi saradnja, altruizam i nameće fundamentalna pitanja o prirodi društvenog poretka“ kaže Fišle.

A kako prirodu društvenog poretka vidi naši profesori?

„Gotovo da nema proslave kod Srba koju glavom ne plati najmanje jedno, ružičasto prase. Mi smo othranjeni na prasetini, kao što drugde uporno jedu kornfleks. Krkanluk je ovde i dalje pojam za dobar život i bogatstvo. I, počinje žestoko, već od ranog jutra. Izrazi kao svinjokolj, svinjska daća ili kupus sa svinjarijama nepobitno svedoče o bogatstvu srpskog jezika na temu slasne i masne nesvesti za nepca“ kaže dr Neda Todorović, profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, inače, autorka knjige „Hrana kao drugi seks“. Ona pojašnjava: „U većini evropskih zemalja zabranjeno je `klanje po kućama`, bar ispod određenog svinjskog uzrasta. Sudeći po broju privatnih pekara i pečenjara „prase sa jabukom u ustima ponovo se vraća u veliku modu“, kaže profesorka koja je u Simelovom pustolovnom romanu „Može i bez kavijara“ našla recept kako da sam(a) ispeče prase.

„Pošto je pečena prasetina omiljeno srpsko nacionalno jelo, ne čudi me što i kultura dimljenja mesa, po sušarama, podrazumeva prevashodno svinjsko meso, a mrtva priroda su pihtije, slanina, mast, čvarci, pašteta od svinjske džigerice, švargla džigernjača, kavurma, kobasice. Svaki kraj, svaka kuća diči se sopstvenim načinom dimljenja šunke, pršute, slanine koja postaje delikates. Kao da ih nije ni dotakla promena režima u ishrani, posledica duha vremena, koja je drugde odavno ad akta stavila mladu prasetinu, suvo meso i slaninu“, zaključuje Neda Todorović.

Naravno, nisu svi gastroorgijazmi isti. Jedu se u Srbiji i povrće i voće i pite. Tako da imamo i Tortijadu (Jagodina), Štrudlijadu (Novo Mališevo), Pitijadu (Bela Palanka), Sirijadu (Božetići), Projadu (Ratina), Festival kuglofa (Sremski Karlovci), tri Bostanijade (Irig, Silbaš i Smederevo), Jagodijadu (Malo Orašje), Patlidžanijadu (Neradin), Paprikijade u Aleksincu i Rutevcu, čak pet Pasuljijada (Novi Bečej, Temerin, Zaječar, Veliko Gradište, Kraljevo i Pirot). Zatim, Dane hleba (Svilojevo), Dane krastavca (Bačko Petrovo Selo), Dane paradajza (Lukino Selo), Dane kupine (Stuve), Dane maline (Brankovina), nekoliko priredbi posvećenih šljivi i rakiji (Čajetina, manastir Kovilj, Osečina).


Ipak meso, pa makar i ono iz vode, nam je milije. Fešte na kojima se prave riblji paprikaši i drugi specijaliteti smatraju se pitomim svečanostima, kao i one što se održavaju u slavu sv. Trifuna i vinove loze. Prema kalendaru Turističke organizacije Srbije imamo oko 700 priredbi u 2009. godini. Zlatnih, majstorskih i običnih kotlića je 16, a vinarskih manifestacija i sajmova bar je još toliko. Riba se gricne, a vino gucne i na regatama od kojih su najpoznatije ona u Bajinoj Bašti i Golupcu. Zašto su Krkušijada (Krupanj) i ostale ribolovačke manifestacije gde se takođe dobro jede ne povezuju sa konceptom „prežderavanja“ objasnio je pronalazač Raša Popov:

„Takmičenje u kuvanju riblje čorbe je jedna plemenita vrsta okupljanja ljudi. Tako, u Somboru trg bude prekriven stolovima i tu sedi, takoreći, ceo grad. I ljudi jedu riblju čorbu, a ko god je jeo riblju čorbu zna da se od nje ne možeš prežderati. To je jedno sjajno jelo iz iskonskih vremena kada je čovek sedeo u čamcu sa psom i detetom. Na somborskom trgu, u toj letnjoj noći, bude 350 ljudi koji u svojim kotlićima kuvaju čorbe za druge“. Raša Popov veruje jednom od pronalazača kompjutera, onom koji je rekao da će ljudi u budućnosti živeti i te kako srećno - mahom kuvajući. Jer, „veliko je zadovoljstvo pripremati hranu za drugoga“.

Dok je Raša živeo sam u Novom Sadu, jednom nedeljno je odlazio na pijacu i kupovao šarana, da pretegne kilo. Riblji paprikaš sa dosta povrća krčkao se do pet popodne, a onda ga je Raša jeo u šest. Jeo ga je i u ponoć. Dakle, ima ljudi koji fiš-paprikaš kuvaju sa jednom vrstom ribe, iako stručnjaci kažu da nije u redu. A kako drugačije, kad na gradskoj pijaci nema ni kedera, ni štuke. Riblji paprikaš koji je dobio hvalu za hedonizam uvek raspoloženo nepce Raše Popova, je čuveni paprikaš profesora Radeta Repca koji u njega stavi 12 vrsta riba.

Profesorka dr Jelena Đorđević, sociološkinja kulture, bi rekla: „Priprema, prezentacija hrane, dužina, raspored obroka tokom dana, sve je to značajna društvena i kulturna aktivnost, potekla iz najpozitivnijeg, životvornog nagona. Priprema hrane i radnje koje su vezane za nju, pripadaju ’simboličkom’ kapitalu kojim određene grupe stiču društveno priznanje, ili, prosto, znači uživanje u lepom.“

Dakle, „hrana je danas postala simbol prokletstva i simbol zadovoljstva... Nemoguće je ne zapaziti da složena mreža društvenih odnosa i interesa u modernom društvu umnožava razne oblike zajedničkih obroka koji imaju podjednako značajnu ulogu u konstituisanju, održavanju ili promenama u okviru društvene strukture i u odnosima moći. Ručak ili večera u restoranu, koktel ili gozba s mnogo zvanica su ne samo simboličko sredstvo za iskazivanje moći već prostor gde se posluje, ugovara, utiče na ekonomske tokove, uspostavljaju odnosi među institucijama, izlažu pažnji javnosti određene društvene grupe i pojedinci. Jednom rečju, institucija zajedničkog obroka ima veliku ulogu u dinamici moderne demokratije i njihova brojnost, raznovrsnost i učestalost jasno govore o toj dinamici koja, kao i u svim drugim oblastima modernog života, dostiže vrtoglavo ubrzanje,“ zaključuje profesorka Đorđević.

Po Klod Levi-Štrosu čovek se od životinja razlikuje po jeziku i sposobnosti da pripremi hranu. „Pripremanje hrane je manje važno. Pušenje, piće i hrana su oralna zadovoljstva. Kao kod bulimije, bitno je da hrana uđe u usnu duplju. Osećaj sitosti koji se širi iz želuca je manje bitan,“ smatra prof. dr Vladimir Adamović, načelnik službe za psihosomatiku i konsultativnu psihijatriju u KBC „Dr Dragiša Mišović“ u Beogradu. On, inače, uživanje u hrani i piću stavlja na dno, a uživanje u umetnosti na vrh lestvice zadovoljstva.

Hrana i seksualnost su uvek bile u tesnoj vezi. Kao Miki Rurke i Kim Besindžer u kultnoj sceni ispred otvorenog frižidera u filmu „Devet i po nedelja“. Ili, pak, kao diktatori čiji su asketizmi, naročito ovi oralni, bili odraz seksualne i ko zna koje još frustracije.

Doktor Vladimir Adamović, na kraju, kaže: „Evo vam paradoksa – Hitler. On je bio vegetarijanac. Mislim da je to vegetarijanstvo bila vrsta kazne koju je sebi nametnuo zbog samoubistva Geli Raubal, njegove bliske rođake sa kojom je imao incestuoznu vezu. Mi smo imali sreće, Tito je bio veliki hedonista. Taj je uživao u svemu. U ženama, cigarama, jelu, piću. Takva mu je bila i država. Uostalom, uporedite kakva je bila tadašnja Jugoslavija, a kakve su bile Poljska, Mađarska i ostale zemlje Istočnog bloka“.

A, uporedite kako je danas.


Petar Božović, HEDONISTA

Slanina u prahu

Čaršija priča da Petra Božovića muči stomak. Navodno, bard srpskog glumišta preko volje jede i tek ponekad, u svečanim prilikama, nazdravi. Pitali smo ga da li je istina da on, kao poslednji Mohikanac među hedonistima, zaista uzima lekove protiv gurmanluka?

„Laž! Gnusna laž!“ viče i smeje se u isto vreme Božović, koji specijalno za čitaoce NIN-a dodaje: “Ne bre, ja uzimam lek protiv okoline i anoreksičara! Slaninu u prahu i beli luk. Taj sprej, provereno, ubija svu gamad!“

Objavljeno 27. avgusta 2009. godine u nedeljnik NIN br. 3061

Izgubljene fotografije

Kupačica Džeki O.

Svet je odnedavno bogatiji za nekoliko fotografija Žakline Kenedi Onazis pronađenih u odbačenim stvarima njenog prijatelja Endija Vorhola

Guru pop-arta Endi Vorhol bio je poput hrčka. Poslednjih 15 godina skupljao je svašta i ništa nije bacao. Slavni umetnik nije bio rob urednosti i nije kuburio sa inspiracijom. Jednostavno, umeo je da oslobodi “kreativni potencijal“ zarobljen u svakom predmetu.

Kada se nečega dohvati - bilo da je to set kuhinjskih noževa, konzerve, fotografija slavne ličnosti, trkački BMW M1 ili komad običnog đubreta – to NIŠTA, postane NEŠTO. I sada se to nešto zove pop-art umetnost koja, ako nosi njegov potpis, košta ko đavo i(li) visi u nekom muzeju savremene umetnosti.

Koliko je takvih, zabavnih, bizarnih, beskorisnih i smrdljivih sitnica ostalo nakon Vorholove smrti 22. februara 1987. godine? Najbolji odgovor ponudila je ekipa restauratora i arhivara koju je „Endi Vorhol fondacija“ šest godina plaćala (ukupno 600.000 američkih dolara) da pregleda i popiše Endijev krš i lom spakovan još pre 22 godine.

Kako je nedavno Mat Vrbikan, šef istraživačkog tima, objasnio, u svakoj od 610 kartonskih kutija bilo je prosečno oko 400, dok je u nekim kutijama bilo i po 1.200 drangulija. Među njima, „singlica“ koju je potpisao Džoni Ramon, frontmen slavne pank grupe, stopalo egipatske mumije, svežanj od 17.000 dolara, knjiga i poruka Alena Ginsberga i nekoliko fotografija.

Zbog tih fotografija, vest o Vorholovim odbačenim stvarima pronela se svetom poput šumskog požara. Bezimeni ali očigledno vrlo spretan „paparaco“ ugrabio je i ovekovečio trenutak kada je Žaklina Kenedi Onazis mokra i obnažena hodala naokolo u potrazi za peškirom.

Zanimljivo je da fotografije nisu nove, do sada neobjavljene. Veruje se da su to one iste kojih se Lari Flint nekako dokopao i objavio ih u avgustu 1975. na šest strana muškog (čitaj: porno) magazina „Hastler“ pod naslovom „Agonija, ekstaza & golotinja Žakline Kenedi Onazis“.

Suprotno očekivanjima malograđana i raznih licemera, kupačica Džeki O. nije dramila. Nije čak tražila ni javno izvinjenje od Flinta zbog narušavanja privatnosti. Zadržala je prisebnost i sve proglasila za dobar vic. Fotografije, baš te koje su nedavno pronađene, poslala je slavnom umetniku sve sa porukom: „Za Edija, s trajnom naklonošću Džeki Montok.“

U prvom trenutku restauratori su sumnjali u verodostojnost fotografija. Zbunio ih je potpis, ono Montok. Međutim, uporednom analizom Žaklininog rukopisa iz drugih dokumenata, grafolozi su potvrdili da je sve OK i da to Montok ukazuje na lokaciju gde su fotografije snimljene. Varošicu na vrhu Long Ajlanda u državi Njujork gde je Vorhol za oko 250.000 dolara kupio kuću za odmor (koja danas vredi oko 50 miliona dolara). Tu je Džeki O. u nekoliko navrata, sve sa decom, boravila. Kako su izgledali ti dani takođe se može naći u Vorholovim uspomenama:

„Voleli su da jurcaju naokolo i balonima punih vode gađaju koga god stignu. Stalno su se gađali i jajima. Džon Džon je bio kolovođa. Tada je imao oko 12 godina, pričao je najzabavnije priče i najbolje viceve. Karolina i on voleli su da idu u obližnju prodavnicu slatkiša. Zabavljalo ih je da posmatraju svoje fotografije u filmskim magazinima.“

Endiju Vorholu silno je laskalo prijateljstvo sa Džeki O. i njenom mlađom sestrom Li Radživil tako da je u jednom razgovoru za „Intervju“ rekao kako razmišlja da iznad kreveta prikuca zlatne pločice na kojima će pisati „Li je spavala ovde“, a „Džeki je spavala ovde“.

Kao što se vidi na fotografijama, Žaklina Onazis je beskrajno uživala da se brčka u Montoku. Naravno, bez kupaćeg kostima.

Naravno, samo za one koji su probali, kao Džeki O, da plivaju bez ovog komada koji se u dodiru s vodom stalno nešto pomera, spada i sputava, razlika je drastična - kao pile i soko. Kao obična konzerva „kempbel“ supe i Vorholove grafike.

Objavljeno 20. avgusta 2009. godine u nedeljnik NIN br. 3060

Noćni život u Beogradu

Grad greha

Photo by: Vikotr Sekularac

Leti Beograd preplave horde digitalizovanih vikend-turista koji imaju malo godina, malo para i najčešće su željni samo instant konzumacije svih slasti

Student etnologije Adam Hozman iz Varšave za stolom u „Platou“ pokušavao je da rezimira svoje utiske o Beogradu koji mu je uporno pulsirao u stomaku. Upadljivo zlovoljan, teške glave, cedio je mineralnu vodu kroz zube i žalio se. U tom trenutku, na ljutu pasuljčinu od juče. Za razliku od pljeskavice, svima poznate američke brze hrane, čorbanac je bio „hrana za varvare“.

Na stranu kako je Adam, prosečan vikend-turista nove generacije, uopšte završio u kafani „Brioni“, ali do Skadarlije nikad nije stigao. Na samo dva koraka odatle, zaustavio ga je, u „Herceg Novom“, drugi „beton“ (rakija + pivo). Tu je njemu svega bilo dosta, spakovao se i istog popodneva otišao u Sofiju. Bez da se prošetao, recimo, do Kalemegdana i na zidiću upoznao neku druželjubivu vršnjakinju koja bi ga, kao dete mače, udomila na dan-dva. Ovako, Adam je otišao bez pozdrava, a da nije okusio one druge čari zbog kojih je Beograd na mapi sveta označen kao Grad greha.

Nešto kasnije nije ga mrzelo da nas u slici i reči svima prikaže na internet-zajednici putnika Globo Sapiens. Svima je preporučio da se ovde ne zadržavaju duže od jednog dana. O noćnom životu ni pomena, kritičkih zapažanja tušta i tma. Jedino što je smatrao vrednim pohvale su Etnografski muzej, Muzej Nikole Tesle i Mauzolej maršala Tita koji je, po njemu, „dobar primer ličnog kulta, tako rasprostranjenog u vreme Jugoslavije“.

Kao i za putopisce iz Lonely Planet, najtiražnijih turističkih vodiča na svetu: „Beograd nije lep grad - čak se i Beograđani slažu s tim – ali je zanimljiv jer je pun hedonizma, strasti i ujdurmi. Arhitektonski, to je mešavina dva veka, grandioznih zgrada i ružnih betonskih blokova u sovjetskom stilu... Lutajući ulicama punim ljudi morate da se zapitate: da li ovde neko radi? Svaki dan kao da je subota ... svaka noć kao da je petak veče... Beograđani su skloni noćnom životu. Ovde uvek postoji drugo mesto gde može da se ode: andergraund klubovi, kafići u stanovima, splavovi i klubovi na obalama reka. U svako doba, svi su spremni za žurku, da igraju do zore i zatim direktno odu na posao.“ Jeftina hrana i piće, plus osebujna nacionalna kuhinja čine „boemski kvart“ Skadarliju mestom gde došljak može da pobegne i opusti se kada mu je svega preko glave.

Statistika, ona zvanična zasnovana na ljudima koji prijave svoj boravak, kaže da je u Srbiju od januara do juna 2009. godine došlo 656.445 stranih turista, od toga 26 odsto posetilo je Beograd. Gledajući pojedinačne zemlje iz kojih su nam gosti došli, vrh top-liste drže mahom bivše jugoslovenske republike.

„Najviše nam dolaze Slovenci (10,90 odsto) zatim Crnogorci (9,75), Hrvati (7,19), Italijani (6,82), Bosanci (6,73), nešto manje Nemci (6,07), Makedonci (4,60), Bugari (4,23) i Grci (4,11)“, kaže Miroslav Cucurović, stručnjak u oblasti turizma i ugostiteljstva iz Republičkog zavod za statistiku Srbije.

Slika fizičkog univerzuma u Three Black Catz, verovatno najstarijem beogradskih hostelu, nešto je drugačija. Zimska sezona je takva da se ponekad zbog jednog gosta pali TA peć i bojler. Gosti su različite dobi, interesovanja i ostaju duže (i do nedelju dana) jer su cene niže. Uprkos minimalnom marketingu, gotovo neprijateljskoj politici prema domaćim gostima, leti u ovom hostelu turista ima kao skakavaca - iako je prenoćište oko 18 evra.

Photo courtesy: Thre Black Catz team

„Naši gosti su ’klinci’. Od 19 do 22 godine i skroz su digitalni - ili 0, mrtvi trezni ili 1, mrtvi pijani. Najviše je Slovenaca koji dolaze u grupama, zatim Engleza, uključujući Velšane i Irce. Omiljene su im igre napijanja. Ima dosta Amera, naročito otkako je funta pala u odnosu na evro, a jedna od legendi hostela je Gricko, inače Japanac koji je došao na tri dana a ostao s nama tri nedelje. Imali smo čak i jednog Indijca ove godine“, kaže Mladen Milenković, vlasnik pomenutog hostela u potkrovlju Čika Ljubine 7 koji na Internetu gostima nudi besplatnu rakiju, Internet, „prženje“ CD/DVD, prijavu boravka (kod turističkog biroa i policije). Ovde su posebno ponosni na čistu posteljinu koja se iznajmljuje za samo 1,5 evra. Vreće za spavanje ne mogu preko praga, jer se jednom desilo da su poslužile kao kontejner za vaške.

Atmosfera u dnevnom boravku krcatom posterima, izjavama zahvalnosti i ljubavi, poklonjenih majica, živahno je opuštena. Puši se napolju na skamiji, a Wi-Fi i druge elektronske opreme (pomalo zastarele ali solidne) ima svuda.

„Dosta ljudi dođe bez ideje, bez plana, što je možda i najbolji način da se neko mesto upozna. Njima nije bitno kako izgledaju, već kako se osećaju“, objašnjava Mladen koji se svaki put iznova upinje da im približi naš smisao za uživanje. Prva lekcija na tom putu je naučiti kako rakiju ne valja piti na eks već se ona gustira, polako, od misli do misli.

„Naravno, kad si mlad kao oni imaš potrebu da impresioniraš sve oko sebe. Imaš stav o svemu i hrabar si. Iako znaš da je rakija ljut otrov, piješ na trzaj. Do dna. Kad imam takvu ekipu, ja ih oko šest po podne poteram da piju i igraju karte. Oko sedam su zaljubljeni, a u sedam i petnaest, nekad i pre crtanog filma, u krevetu su“, dodaje Mladen čiji je posao posle toga manje zabavan: „Ostavim kofu pored kreveta, pa kako bude!“

Omiljena stecišta turista sa malo godina, malo para, najčešće željnih samo zabave i instant konzumacije svih slasti Grada greha su klubovi. Zavisno od godina i muzike koju slušaju idu u Bullet, Plastic, na Akademiju, u KST. Posebno ih raduje kada, zato što su stranci, ne moraju da plate „ufur“, a obezbeđenje diskoteke im ne „trkeljiše“ torbice i rance (što je praksa na gotovo svim sličnim mestima na Zapadu).

Većini stranaca složiće se da su ovde žene prelepe. Čak hoće i da se druže, popiju piće, izađu na večeru, ali odvući ih u krevet samo na jednu noć je gotovo nemoguća misija. Zato mnogi, kao u bioskopu, sede i odmaraju oči na devojkama koje prolaze „silikonskom dolinom“ u Ulici Strahinjića bana.

Ukoliko su, recimo, studenti slavistike ili su iz Slovenije, desiće im se da u potragama za artefaktima iz Titovog vremena zalutaju do buvljaka na Novom Beogradu ili kod Pančevačkog mosta. Petokrake, ordenje ili pozlaćene značke sa potpisom doživotnog predsednika SFRJ prodaju se u bescenje.

„Mnogo toga mogu naći i doma, ali tamo su, na tezgama, cene i pet puta veće“ kaže Robert Šmalc, apsolvent elektrotehnike u Ljubljani, uz napomenu da je za samo 15 evra kupio goblen s Titovim likom u neboplavoj uniformi. Drveni ram, sve sa hrastovim lišćem, dao je posebnu dimenziju njegovoj poslednjoj šoping turi u Beogradu koja će izgleda doživeti i reprizno izdanje jer je načuo da se ovde mogu nabaviti i od drveta napravljene „štafete mladosti“ koje su „kružile“ po lokalu dok ona velika prava nije prošla prašnjavim drumovima.

Oni iskusniji, turisti-povratnici, uglavnom se mogu naći kako vežbaju džabalebarenje u „Idiotu“, „Platou“, „Savani“ kod hotela „Jugoslavija“. Ukoliko su osvojili pravo da nose majicu-uniformu na kojoj, recimo, piše I am not complete Idiot. Some parts are missing! (Ja nisam kompletan idiot. Neki delovi nedostaju!) držaće je pod staklom, na počasnom mestu iznad kamina u svom domu u Melburnu. Njima nisu strane lumperajke do zore s Ciganima na „Crnom panteru“. Neki od njih, poput Vivijen, žene britanskog diplomate, umeli su, u potrazi za pečenim „šumskim piletom“ (tj. pečurkom vrbovačom) i štapićima od soma, stići i do zabačenog šlepa za koji ni mnogi Beograđani ne znaju da postoje. Kako joj je Deki, perfektan poznavalac gradskih ali i životinjskih prilika, objasnio onomad, pređe se Pančevački most, skrene se levo i onda se truckaš neko vreme. Kad promeniš gumu na autu i ponestane puta, skreneš još jednom levo i stigao si na najbolji splav u gradu.

O tom našem „balkanskom ludilu“ pisali su u poslednje vreme i novinari čuvenih svetskih listova „Njujork tajmsa“, „LA tajmsa“, „Independenta“, „Tajmsa“ i „Gardijana“. Neki, poput Džeka Hita a za račun „Njujork tajms magazina“, pokušavaju da rekonstruišu i raspertlaju ono što je naslovio kao „Njuejdž avanturu Radovana Karadžića“ (prevod objavljen u prošlom broju NIN-a), pronađu Ratka Mladića, ratnog zločinca u bekstvu, itd. Neki, navodno sa simpatijama, opisuju nas kao razularene poluljude koji su napredovali utoliko što su se od međusobnog ubijanja umorili, pa se sada samo ubijaju od alkohola i noćnog života. Naravno, morali su i oni da okuse Grad greha na ušću Save u Dunav, neki čak i Guču, ali su se gotovo svi vratili starom, dobrom urednom životu tamo odakle su došli. A nas to „nepoštovanje i smeškanje“ zapravo žuljaju.

„Ne znam šta će nam takva reklama doneti. U Guči je već sad vidljivo da naši ne žele da vide te goste, Slovence, koji pišajući po spomeniku Trubaču, pišaju po nama“, zaključuje Mladen Milenković, koji se poslednjih šest godina odmara samo dok traje takmičenje trubača u Guči.

A da ima stranaca koji se zanimaju za nas, koji nas zaista razumeju, lako se čita iz onoga što je Gart Kartvrajt, zamenik urednika „Gardijanovog“ podlistka „Putovanje“ objavio pod naslovom „Igrajući na Dunavu“ krajem jula.

„Prvi put sam došao u Srbiju 2003. godine. Istraživao sam za knjigu o muzici i kulturi rumunskih Cigana na Balkanu. Srbija je, naravno, neverovatno bogata ovom vrstom muzike, a umetnike kao što su Boban Marković, Ekrem, Šaban Bajramović i mnogi drugi svrstavam u najbolje svetske muzičare. Putovao sam po Srbiji, posetio sam festival u Guči – koji je bio eksplozija. Pomogao sam da se svetom pronese priča o Guči i ostao sam u kontaktu sa ljudima zapadnog Balkana koje i danas posećujem. Bio sam u selima na jugu Srbije gde je tradicija trubačkih orkestara još jaka. Intervjuisao sam Šabana kod kuće u Nišu, sreo sam se sa Draganom Ristićem (vođom grupe „Kal“) u Beogradu, posetio sam prijatelje i muzičare u Novom Sadu – zaista sam se sjajno proveo“, pobrojao je Gart, specijalno za čitaoce NIN-a. Sve je učinio da nas predstavi svetu i dodao: „Posetio sam Makedoniju, Rumuniju i Bugarsku – svi oni takođe imaju fantastičnu cigansku muziku, ali verujem da Srbija ima najbogatiju cigansku muziku na celom Balkanu. Snaga trubačkih ansambala, pevača i mladih bendova kao što je Kal za mene je evropski ekvivalent Nju Orleansa, mesto koje ljubitelji muzike treba da sačuvaju.“

Gartova knjiga Princes Amongst Men: Journeys With Gypsy Musicians (Serpents Tail) izazvala je mnogo međunarodne pažnje i radoznalosti. Njemu, inače dobitniku prestižne Guardian Music Writing Award to je, kako sam kaže, omogućilo da se ovde vraća.

„Priznajem, Beograd mi je omiljen od svih glavnih gradova. Volim ljude, reke, restorane, klubove u kojima se čuje mnogo različite muzike. Srbi imaju mnogo životnog entuzijazma, strasno vole, naročito muziku i zato mi je uvek zadovoljstvo da se vratim u Srbiju.“

Jasna Dimitrijević, direktorka Turističke organizacije Beograd

Nezaboravno, uzbudljivo, emotivno

Zvaničan stav o tome kakav imidž kod stranih turista uživaju Beograd tj. Srbija iznela je Jasna Dimitrijević, direktorka Turističke organizacije Beograd: „Imamo izuzetno pozitivan imidž. U upitnicima koje su strani turisti popunili to je ovako: nezaboravno, uzbudljivo, emotivno, smešno, šminkerski, elegantno, ukusno, regionalno...“

Šta im je najbitnije? Bitef, Egzit, Guča, Bir fest...?
- Povoljne cene hrane i pića, ulaznica za koncerte ili besplatan ulaz u većinu klubova, preporuka prijatelja koji su već bili u Beogradu. Zanima ih da li je destinacija bezbedna i pouzdana, imamo li banke, menjačnice, kategorizovani smeštaj, pristupačnost različitih informacija na engleskom jeziku itd.

Imaju li neobične zahteve?
- Beograd je bio i sada je evropski grad, jedna od evropskih metropola, multikulturna sredina, tako da ne postoje neobične potrebe stranaca a koje nisu u duhu naše kulture.
Koji su najbolji turistički brendovi Beograda tj. Srbije?
- Ljudi. U anketama koje sprovodimo oni se opisuju kao: gostoprimljivi, nasmejani, otvoreni. Zatim sledi rakija, ali sve više postajemo poznati i po vinima, zahvaljujući promocijama i vinskim turističkim turama.

Šta nam zameraju?
- Nedovoljna higijena, nesnalaženje sa ćiriličkim nazivima ulica i nedovoljno turističkih brošura.

Ivana Vujić, rediteljka

Živeti u inat nesreći

Šta to strance privlači u Beograd? Koja im od naših energija godi?
- Ljudi u suretu sa drugima privlači drugost. Kroz razumevanje te drugosti nastoje da razumeju sebe“, kaže Ivana Vujić, rediteljka i profesorka na Fakultetu drmaskih umetnosti, uverena da svakome u takvom nastojanju treba pomoći. „Mi smo dugo bili prisutni u medijima po nesrećama koje su nas zadesile. Energija, nada da je život, uprkos svemu moguć. Inspiriše ih što živimo u inat nesreći, kao i saznanje da njihov život zapravo dobar“.

Objavljeno 20. avgusta 2009. godine u nedeljnik NIN br. 3060

Intervju: Darko Rundek

Photo by Goran Sivacki

Čovjek koji nam se vraća

Fasciniran sam onim što je stvorio Šaban Bajramović, kako je razumio muziku i kako je ona njega razumjela

Mini koncertna turneja Darka Rundeka i „Kargo orkestra“ po Srbiji umalo da propadne. Zbog peripetija sa registracijom kombija, malo je falilo da muzičari ne stignu dalje od Osijeka. Međutim, nekako su se dokopali Beograda. Jedino što nije bilo, kao što su navikli, vremena za šetnju i upijanje impresija. Ovaj put, Darko i njegova banda iz kombija su skočili pravo na stejdž Bir festa.

Tu ispod sporne „Večne vatre“ koja nikad nije valjano gorela na Ušću, penušalo je od nestrpljenja i piva. Već kod prvog stiha „Ja svoje loše dane volim gristi sam“ publika je bila u transu, a onda je bilo sve žešće i žešće...

Ređale su se pesme iz "Haustor", odnosno one docnije, možda i još zanimljivije solo epohe Darka Rundeka sa „Kargo orkestrom“. Rundek i bend ostali su mirni, ali u njihovom muziciranju bilo je sve više radosti koja se probila i do najtvrđeg uha kad je Izabel iz violine počela da izvlači „Makedo“ nit „prevrćući raj i pakao“ mešovitim, nepravilnim ritmovima juga.

Posle koncerta, red onih koji su pokušavali da se uvuku u šator od bele plastike i bar za trenutak stanu pred Darka Rundeka bio je toliko dugačak da su se, za to vreme, komotno mogla popiti dva točena piva. Rundek, taj čovek koji se stalno vraća Beogradu, Srbiji, koji je malopre na bini dao sve od sebe - bio je umoran do poslednje žile u telu. Delovalo je kao da se još nije prizemio, čak su i obično bistre oči boje plavog leda odlutale negde.

A onda pre nego što je razgovor za NIN počeo Rundek kaže: „Danas sam čuo skroz dobar vic. Znaš onaj, kako su ulovili Karadžića?“ Vozi ti se on tako gradskim prevozom, nailaze kondukteri i pitaju ga: „Mladiću, imaš li kartu?“ A on će njima: „Nisam ja Mladić, ja sam Karadžić!

Nisi se mnogo promenio, ostao si antifašista?
- To ni ne moram reć’! Tko danas nije antifašist? Nije to ni idejno, ni ideologijsko, ni stranačko, ni političko opredjeljenje, već duboko ljudsko opredjeljenje.

Šta te iznova goni da se vratiš u Beograd, Srbiju i to sa kompletnim prtljagom, „Kargo orkestrom“?
- Posao, valja iskoristiti svaku priliku za dobru svirku. Sve dok me budete htjeli, dolaziću. Od toga se živi.

Od nastupa po festivalima ili uživanja u muziciranju?
- Zar može jedno bez drugog?

Jesi li zadovoljan sada, posle koncerta na Bir festu 2009?
- Bilo je dobro, rekao bih da nema razočaranih. Radujem se što tek treba da sviramo u Nišu, Šapcu i naročito u Vrnjačkoj Banji.

Rekoste da ćete Šabanu Barjamoviću, kralju romske muzike, odsvirati u Nišu nešto za dušu, ali je ostala tajna koju ste pesmu odabrali.
- Imao sam sreću da upoznam Šabana Bajramovića i da s njim razgovaram. Jako ga poštujem, bio je fantastičan muzičar. Fasciniran sam onim što je stvorio, kako je razumio muziku i kako je ona njega razumjela. Sviraćemo „Đelem, đelem“ ali na svoj način. Ne znam kako će to ispasti, ali sam radoznao da vidim hoće li publika sve to prihvatiti.

Najavljivano je ponovno okupljanje Haustora, šta je s tom idejom?
- O tome sam razmišljao jer je Croatia Records planirala da objavi sabrana djela „Haustora“. Meni takva okupljanja često djeluju žalostivo. Dakle, Haustor ne planira koncerte, za sada. Što ne znači da se nećemo okupiti nekom drugom prilikom. Takva opcija je otvorena dok je nas među živima.

Objavljeno 20. avgusta 2009. godine u nedeljnik NIN br. 3060