Stranke i Internet

Facebook kao agitprop

Planetarni uspeh online izborne kampanje Baraka Obame, sada predsednika SAD, primorao je i naše aktere političkog života da se zapitaju čemu sve može da posluže Facebook, Youtube čak i Twitter

designed by Goran Ratković

Još 2001. godine, čim je postao premijer, Zoran Đinđić je zacrtao budućnost Vlade Srbije. Rekao je da će Vlada Srbije biti elektronska. Ko hoće hoće, a ko neće moraće. Bilo je to u Web 1.0 epohi, pre rođenja društvenih mreža Facebook (lansiran 2004), Youtube (2006) i Twitter (2007) mikroblogova. Bila je to vizija u zemlji koja, pošteno govoreći, nije računala ni sa mladim ljudima, ni sa korisnicima Interneta.

Od tada je prošlo mnogo vode, tako da smo se, hteli - ne hteli, pomerili s mrtve tačke. Političari i njihove stranke prestali su o Internetu da razmišljaju kao o bauku koji kruži Srbijom. Počeli su da ga doživljavaju kao izlog prodavnice u koji treba staviti i svoju bombonu – internet-prezentaciju.

Gledajući šta su drugi uradili na istu temu, krenulo je odmeravanje snaga na forumima, medijskim sajtovima, portalima. Pokušaji da se uz pomoć Interneta uspostavi javni govor, politička debata, propadali su pre nego što su i počeli. U anonimnim ali koordiniranim bitkama „komentarima“ jedini cilj je bio potući neprijatelja do kolena (ako treba i udarcem ispod pojasa) a merilo uspeha bili su, i ostali, slavospevi samom sebi.

„U antičkim vremenima vrlo dobro se znalo da propagandu nose demagozi koji su se u vatrenim govorima služili obećanjima i raznim mađioničarskim trikovima kako bi građane opčinili i naterali da prihvate njihove ideje. To je propaganda koja se od jednoga govora koji ima argumente razlikuje po tome što vam uvek obećava nešto nerealno. Da ne bi vama manipulisali potrebno je da imate dovoljno znanja i dovoljno iskustva da prepoznate to obećanje“, kaže dr Čedomir Čupić, profesor političke antropologije, naglašavajući da je Internet jedno od savremenih i vrlo moćnih sredstava komunikacije koje će se sve više koristiti i u političko-propagandne svrhe, i dodaje: „Kada ljudi osete da od Interneta imaju koristi, oni će ga upotrebiti u onoj meri u kojoj mogu da shvate kolika će ta korist biti.“

Korisnost Interneta, novih medija i naročito online zajednica u političkom marketingu i posebno izbornim kampanjama sporo se uočavala ovde. Koliko god proizvođači hvalili internet-bombone koje nude, mnoge imaju gorak ukus.

„Želimo da ljudima putem Interneta, a on je sve više zastupljen u domovima Srbije, pokažemo da i mi kao partija pratimo moderne trendove i da nismo partija prošlosti već partija budućnosti koja se razvija i napreduje“, kaže Đorđe Đoković, savetnik u Glavnom odboru Socijalističke partije Srbije, i dodaje: „Internet nam je strateški mnogo pomogao na poslednjim izborima. Najviše smo koristili mejlove i sajt gde su građani mogli da se upoznaju sa našim programom, aktivnostima, odnosno da postave pitanja rukovodstvu u partiji.“

Danas SPS i njegovi čelnici (Ivica Dačić, Slavica Đukić-Dejanović, Dušan Bajatović, Žarko Obradović, Milutin Mrkonjić i sl) imaju Facebook naloge koji su s vremena na vreme aktivni. Stranica na Youtube je jednom do dva puta mesečno bogatija za novi video-zapis koji se obično „poveže“ sa naslovnom stranom sajta. I za svakog prosečnog korisnika Interneta sve je to potpuno OK, dok ne počne da surfuje po http://www.sps.org.rs/. Tu nekoliko nedostataka smesta upada u oči. Dugme za redirekciju na englesku verziju sajta ne služi ničemu – sve je i dalje ispisano na srpskom i to ćiriličkim slovima. Latinična verzija ne postoji, vesti su „bajate“ nekoliko dana, što je na Internetu, gde se vreme meri satima, nedopustivo. Linkovi ka stranicama Poslanički klub i Savet žena vodi posetioca do kraja slepe ulice na kojoj se nalazi spisak osoba - bez biografija, bez fotografija, bez kontakt podataka. Ko se posle svega usudi da mišem klikne na jedan od ukupno pet gradskih odbora, naći će se na prezentacijama koje imaju maltene više praznih nego popunjenih strana.

Mnogo statike i odsustvo bilo kakvih informacija o rukovodiocima partije odlikuje i internet-prezentaciju http://www.jedinstvenasrbija.org.rs/, što je potpuno razumljivo ako se zna da Dragan Marković Palma, predsednik Jedinstvene Srbije, o Internetu i društvenim mrežama (čak i onoj na kojoj Srbija broji više od milion naloga) generalno ima stav: „Mlađa populacija se ne animira putem Interneta i Facebook-a, već kada završe sa odličnim uspehom srednju školu, deset najboljih pošaljemo na letovanje, kao što i novčanom pomoći ili zaposlenjem nagrađujemo svaki novi bračni par i prinovu.“

Kako sam kaže: „Nemam vremena da se dopisujem sa nekim na Internetu, a naročito na Facebook-u, gde neko u moje ime može da piše šta hoće. To je mesto za zabavu, a ne za konkretne političke akcije. Rezultati rada stranke se ne vide na Internetu, već na terenu. Ja svakog dana obiđem nekoliko mesta u opštini Jagodina i u Srbiji, i vidim šta smo uradili, ljudi me vide, ne komuniciraju sa mnom preko kompjutera.“ Naravno, g. Marković shvata da je Internet važan zbog brzine prenošenja vesti, ali problemi sa sporim internet-vezama i lošim telefonskim linijama, naročito u selima, primorali su JS da ažuriraju podatke jednom, dvaput – nedeljno.

Planetarni uspeh online izborne kampanje Baraka Obame, sada predsednika SAD, primorao je ostale aktere političkog života da se zapitaju, možda ne prvi put, čemu služe Facebook, Youtube, čak i Twitter. Tako je i onima, poput Dragana Todorovića, potpredsednika Srpske radikalne stranke, koji nisu skloni Internetu, jasno da „sve što je korisno za stranku, pa i Internet, treba maksimalno iskoristiti, jer nam pruža mogućnost da izrazimo svoje stavove, poglede, sve za šta mislimo da je interesantno za naše birače“. Da nije tako, na http://www.srpskaradikalnastranka.org.rs/ ne bi se nekoliko puta dnevno stavljale nove vesti, video-isečci sa Youtube, grupnog Facebook-a, a sigurno je da bi se i prisustvo Vojislava Šešelja, haškog optuženika i predsednika ove stranke, mnogo manje osećalo u političkom i javnom životu Srbije.

Da stranka, bez obzira na trenutni rezultat, treba da posveti mnogo pažnje komunikaciji na Internetu jasno je i iz količine sadržaja koja se nalazi na http://www.dss.org.rs/ prezentaciji Demokratske stranke Srbije. Prednost se daje sitnim slovima, dugačkim tekstovima, ćirilici (iako postoji latinična, i sa početne strane nedostupna engleska verzija). Video-materijali kao i Facebook su skrajnuti.

„Za mene je Facebook dobar dok god vi upravljate njime, a ne on vama“, kaže Nebojša Bakarec, potpredsednik Izvršnog odbora DSS.

Facebook-naloge DSS imaju predsednik Vojislav Koštunica, Miloš Aligrudić, Aleksandar Popović, čak i Dragan Jočić.

„Stav stranke može da bude samo ono što je zvanično na prezentaciji i ono što je na profilima i grupama. Sve drugo je podložno manipulaciji i zato su pod kontrolom izjave, stavovi i članci. Sve je dobro organizovano, a svaka zloupotreba (a toga nije bilo za sada) zahtevala bi intervenciju kod vlasnika Facebook-a“, zaključuje Bakarec.

Nešto fleksibilniji odnos prema Facebook profilima svojih članova ima Srpska napredna stranka, koja najpopularniju društvenu mrežu koristi pre svega za obaveštavanje i koordiniranje centrale i lokalnih odbora, naročito dok je trajala kampanja za opštinu Voždovac.

„Ta grupa nam je jako pomogla pre svega u animiranju ne samo naših članova i simpatizera, već i neopredeljenih građana“, kaže Vuk Fatić i objašnjava: „Ako imate u toj grupi nekog ko je prijatelj sa 1.500 ljudi, s kim ne morate ni lično da se znate, ali sa njima delite interesovanja poput filma, muzike... stvarate neki odnos, neko zajedništvo. I to znači, naročito ako razložno iznesete svoj politički stav. Možda nećete tu osobu ubediti da prihvati vaš stav, ali ćete je sigurno navesti da razmisli o tome.“

Osim prezentacije http://www.sns.org.rs/ naprednjaci koji nedeljno planiraju šta će da rade u okviru internet-aktivnosti, tek su početkom novembra 2008. počeli da koriste Facebook jer je dobar deo članova imao profile na MySpace. Stranačkim prvacima Facebook profile je otvorila informativna služba SNS (u kojoj se čuvaju i šifre), ali im je dopušteno da „slobodno“ komuniciraju sve dok njihov profil predstavlja lepu sliku stranke. Zanimljivo je da se vezano za profil Aleksandra Vučića, potpredsednika stranke, dogodio problem – neko ih je preduhitrio.

„Pokušavamo da stupimo u kontakt s tom osobom, ali još nemamo nikakvu povratnu informaciju“, kaže Fatić koji smatra da je reč o krađi identiteta na Internetu, jer: „Dešavalo se, poslednji put pre tri nedelje, da dolaze ljudi u stranku tvrdeći da imaju zakazan sastanak s g. Vučićem. Pošto nije bilo nikakvih težih posledica, pokušavamo da rešimo situaciju. Samo smo se raspitali i, ako bude potrebno, kopiraćemo ličnu kartu g. Vučića, napisaćemo izjavu i poslati je i policiji i Facebook administratorima.“

Kada se analizira internet-strategija ostalih stranaka, može se reći da spadaju u naprednije iako kod većine „mrtva sezona“ traje od izbora do izbora.

„Generalno posmatrano, praktično sve relevantne političke stranke na Internetu imaju neki vid korišćenja novih online promotivnih alatki, kao što je Facebook, MySpace, itd. Ipak, veoma je očigledno da tu nije reč o sistemskom pristupu korišćenju tzv. društvenih medija (Social Media), ili šire posmatrano, sistemskom korišćenju Interneta kao jednog od sve uticajnijih kanala komunikacije sa potencijalnim članovima stranaka ili glasačima. U nekim relevantnim strankama postoje pojedinci koji imaju relativno široko znanje iz oblasti kvalitetne upotrebe Interneta u stranačke svrhe. Na primer, izdvajaju se borski ogranak Liberalno-demokratske partije i odbor Demokratske stranke Srbije iz Ljiga“, kaže Dragan Varagić, bloger i koordinator specijalističkih postdiplomskih studija iz oblasti elektronskog poslovanja na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, i dodaje: „To je zbog pojedinaca koji su inače poznati u online zajednici. Međutim, oni nemaju dovoljno uticaja u svojoj stranci da svoja znanja prenesu na nivo cele stranke.“

Stručnjaci, poput Varagića, najveće probleme u savremenom korišćenju Interneta, kao komunikacionog sredstva, vide u činjenici da je potrebno uložiti mesece, čak i godine, da bi se na kraju izborne kampanje dobili kvalitetni online efekti.

U Demokratskoj stranci Internet se shvata kao „novi“ i „najdemokratskiji“ medij.

„Početne aktivnosti na socijalnim internet-mrežama Facebook, Youtube i Twitter bile su pretežno usmerene na intenziviranje komunikacije između članova DS, naročito mlađeg dela našeg članstva. Ubrzana ekspanzija ovih internet-servisa koja se poklopila sa održavanjem predsedničkih, parlamentarnih i lokalnih izbora 2008, dovela je i do snažnijeg online povezivanja stranke sa eksternom javnošću. Članovi DS su veoma aktivni na svim društvenim internet-mrežama, blogovima i forumima gde samostalno učestvuju u online diskusijama o temama koje smatraju značajnim i interesantnim“, kaže Vesna Marjanović, urednica internet-redakcije Demokratske stranke koja ne oskudeva u ljudima vičnim internet-tehnologiji, ali koja mora uložiti još napora kako bi se na http://www.ds.org.rs/ bilo više blogova i Internetu prilagođenih tekstova.

Dosta slično, ali mnogo aktivnije, prisustvo na Internetu imaju članovi, pristalice i simpatizeri Liberalno-demokratske stranke.

„Internet nam omogućava da komuniciramo bez posrednika. Nema prenošenja, nema tumačenja. Najviše štete Liberalno-demokratskoj partiji su naneli tabloidi tumačeći ono što mi mislimo“, kaže Ivan Andrić, član Predsedništva LDP, stranke koja se od drugih političkih subjekata razlikuje ne samo po energičnom i totalno internet osvešćenom članstvu, već i po najobimnijim (vrlo kvalitetnim) blog sadržajima na http://www.ldp.rs/.

Ni nekim strankama i političarima nije promaklo da ključ uspeha Obamine kampanje ne leži u nesposobnosti republikanskog senatora Džona Meklejna da shvati kako se Internet mora koristiti u političkom marketingu, već u tome što je Obama bio dovoljno spretan i uporan da sistemski, dve godine, investira novac i vreme kako bi stvorio moćnu online zajednicu koja će ga dovesti do konačne pobede u predsedničkoj kampanji.

„Podaci iz Obamine kampanje su impresivni. Sa njegove Facebook verzije http://my.barackobama.com/ poslato je oko 13 miliona email poruka. Zahvaljujući ovoj mreži imao je na raspolaganju pet miliona članova i dva miliona aktivista“, kaže Tomislav Damnjanović, šef izbornog štaba G17 plus (stranke gde to nije privremena nego stalna funkcija), naglašavajući da Obama nije ništa genijalno izmislio, nego je do savršenstva iskoristio sve raspoložive ljudske, materijalne i internet-resurse. „Imao je fantastičan call centar tako da je njegov, organizaciono potpuno decentralizovan, izborni štab mogao da u poslednja četiri dana kampanje obavi tri miliona telefonskih poziva. SMS sistem omogućio mu je da milion volontera u istom periodu pošalje 7.000 različitih vrsta SMS poruka svojim prijateljima“, objašnjava Damnjanović.

Po njemu danas, kada i prosečni trgovci stanovima imaju svoj Facebook profil na kome pokušavaju da polugoli liče na Breda Pita, budućnost prisustva na Internetu G17 plus podrazumeva ne samo kvalitetan telefonski centar, elektronski registar članstva (što već postoji) nego i novu Web 2.0 filozofiju koja će krajem godine startovati na http://www.g17plus.rs/.

„To se u svetu više ne zove politički marketing, nego politički pokret. Prvi put građani nisu samo pasivni primaoci informacija, već aktivno učestvuju u svim nivoima kampanje“, kaže Damnjanović koji izvodi jednačinu uspeha: „Mobilizacija = socijalno umrežavanje = volonteri = armija = dovoljno svih resursa u kampanji!“

Tri miliona malih donatora, koji su prosečno dali po 80 dolara u toku Obamine kampanje, samo su argument više da te, moderne online aktivnosti nisu samo puka promocija i internet-oglašavanje.

Tekst je objavljen 17. septembra 2009. u nedeljniku NIN br. 3064, a autori su Miljan Paunović i ja.

Raste broj internet-priključaka

U Srbiji iz godine u godinu sve je veći broj korisnika Interneta. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, 2008. godine u Srbiji je oko 33 odsto domaćinstava posedovalo internet-priključak, što je povećanje za 6,9 odsto u odnosu na 2007, odnosno 14,7 odsto u odnosu na 2006. godinu.

U Beogradu ima najviše domaćinstava koja koriste Internet, 45,5 odsto, u Vojvodini je taj procenat manji i iznosi 34 odsto, a u centralnoj Srbiji internet-konekciju ima oko 27 odsto domaćinstava. Mesečni prihod korisnika Interneta direktno se odražava na broj priključaka: 76,4 odsto korisnika sa platom većom od 600 evra mesečno ima priključak, dok svega 14,6 odsto domaćinstava sa prihodom do 300 evra poseduje internet-konekciju.

Miljan Paunović

Policija na Internetu

MUP Srbije prati svetske tehnološke trendove, pa u skladu sa tim od aprila meseca ove godine građani mogu da pogledaju profil MUP-a na Facebook-u. Na profilu su postavljene fotografije, video prilozi, internet linkovi-veze ka novinskim člancima. Policija za sada ima preko 3.350 prijatelja, i taj broj svakodnevno raste.

Zanimljivo je da korisnici Youtube-a najčešće gledaju priloge MUP-a. Srpski „mupovci“ su drugi po gledanosti, iza njujorške policije, a na najzanimljivije priloge građani su postavili više od 1.400 komentara, koji uglavnom daju podršku policiji.

MUP Srbije planira da napravi edukativne priloge koje bi prezentovali putem FB-a i Youtube-a. Nameravaju da postave i forum ministarstva, kako bi građani imali bolji uvid u poslove koje policija obavlja.

Miljan Paunović

Metafizika buvljaka

Dragulji sa đubrišta

Buvljaci su ekonomija očajnika ali sve češće i ekonomija probirljivih tragača za zlata vrednim starinama i inspiracija stvaralaca koji od đubrišta i odbačenih stvari prave umetnost

Zlatno doba buvljaka je, navodno, prošlo. Kao, nigde ničeg. Sve same dronje i bezvredne đinđuve. Ali sve jednako prepričava se urbana legenda da je Željko Košajić, hrvatski istoričar umetnosti, onomad, na zemunskom buvljaku pazario Savu Šumanovića za 20 dinara. Pamti se, iako se sve dogodilo u Sarajevskoj ulici a ne na buvljaku, da su dva Roma, spoljna saradnika, banula u antikvarnicu Miće Petrovića Vage, jer ih je neko podučio da na kartonu u izlogu piše „Otkupljujem stari novac“. Ispostavilo se da su u gomili kovanica, za 50 maraka ostavljenih na njegovom stolu, bila dva „britanikusa“. Novčići nedoraslog sina imperatora Klaudija, iz četvrtog veka nove ere koga je, kako se pretpostavlja, maćeha Agripina otrovala u korist svog sina Nerona. Neugledni novčići, toliko retki da se njima diče samo Prado i Britanski muzej. Cena uobičajena – ljubiteljska, što znači više od milion dolara.


Ako je zaista tako, ako je svet tj. buvljak, postao Šejkino đubrište/skladište, kako to da su čuda ipak moguća? Kako to da samo u Beogradu imamo zemunski divlji i Kavez buvljak. Zatim subotom, buvljak na Bubanj potoku, dva novobeogradska koji rade svaki dan. Plus vojni otpad odavno izmešten daleko od Zoološkog vrta, u mikrobuvljake na zelenim pijacama kod Kalenića, Cvetka i Bajlonija?

I, uostalom, šta je kome dobar „ulov“? Verovatno za penzionerku bez zimskog kaputa je potpuna budalaština da baci 70 dinara za fotografiju. Makar na njoj bili Tito, Jovanka Broz, Džon F. Kenedi i pratnja kako šetaju beogradskim parkom. Naravno, za umetnike poput Peđe Neškovića i Zorana Naskovskog, ovo je dar s neba. Fotografija koja zaslužuje da bude otrgnuta od zaborava. Njen srećni vlasnik je Zoran, umetnik čija je kolekcija retkih fotografija iz života američkog predsednika Kenedija bila izložena 2003. godine u holu Wexner centra Državnog univerziteta u Ohaju.

Međutim, ni Zoran, čiji je rad prikazan i na 52. venecijanskom bijenalu, ni Peđa Nešković nisu previše voljni da sa neposvećenima pričaju o metafizici buvljaka. Pomalo se ljute što ih se zapitkuje, što im se kvari ritual zbog koga su ustali u cik subotnje zore da bi pre devet obišli buvljak na Bubanj potoku.

photo by Goran Sivacki
Tek onako, usput, drugarski, Nešković, poslednji dendi i kralj kič umetnika, napominje da je kupio sliku jedrilice u zlatnom ramu i sat. Satovi su mu posebno bitni, trenutno ih ima oko 450 i planira da ih izloži na ovogodišnjem Oktobarskom salonu.

Očaranost odbačenom, polovnom odećom i dečjim igračkama ovaj put Nešković jedva da pominje. Zauzet je posmatranjem sveg tog izobilja prostrtog na trotoaru.



Nehajno upire kažiprstom u delfine na plastičnoj, gadno ružičastoj zavesi za tuširanje i tvrdi kako je to „komad“, muzejski primerak kome nije potrebna nikakva dorada. „Ovde nalazim robu koju pretvaram u umetnost. Pipam, gledam! To je ono najosnovnije. Neke komade obradim odmah, a neke kasnije kada protekne dovoljno vremena. Ono u čemu najviše uživam je uništavanje vremena“, kaže Nešković, umetnik sa najdužim stažom na buvljaku koji poseduje i zbirku od preko 1.500 pari naočara. I nisu njih dvojica jedini umetnici koji su od stvari sa buvljaka stvorili umetnost. Dragan Papić prvo je skupljao tanjire, a posle je zakačio virus postsocijalizma. Polako je počeo da pripoveda priče poput „Bananacionale 1“ kada je koru od banane stavio usred srpske zastave uz potpis: Braćo Srbi, evo vam nove zastave. Dragan!

„Problem sa Papićevim radom je što nikad ne može da se završi, niti da se izloži kao kompleksno delo. Morala bi da se sagradi posebna institucija ili da se snimi film o muzeju u kome bi Papić bio kustos i narator“, kaže Slavko Timotijević, istoričar umetnosti i glavni i odgovorni urednik časopisa „ART fama“. Za Slavka je još značajnije što u priči o buvljaku postoje i umetnici, poput Vladimira Perića Talenta, koji su razvili sopstveni sistem a koji istovremeno rade na nekoliko umetničkih projekata.

„On je napravio Muzej detinjstva. Uspeo je programski da artikuliše šta ga zanima. Nije se zadržao na slučajnoj fascinaciji. Buvljak za njega nije prolazna ljubav nego promišljanje“, kaže Timotijević, nekadašnji direktor SKC-a, koji isto toliko hvale ima i za Talentova dela „Ključni svedok“ i „2D globus“.

Globus je rad sačinjen od makaza koje je Perić godinama skupljao na buvljacima. „U sredini su velike makaze, a po krajevima sitnije, tako da kad gledate dobijete utisak sfere, volumena. Kad god je izlagao taj rad bilo mu je potrebno tri dana da ga namesti“, objašnjava Timotijević koji smatra da je ova buvljak art priča specifična za nas. „Srbi su skloni nadrealizmu. Još od Šejke na ovim prostorima se bavimo đubrištem, otpadom, buvljakom. Nigde u svetu ne može se naći toliko umetnika kao u Beogradu, kao u Srbiji, koji su uključeni u taj buvljački senzibilitet. Evo na primer Bane Karanovića koji je bio član grupe „Led art“.

Oni su išli po buvljacima, razvijalo se to u jednu ozbiljnu ekološku akciju. Osim toga, Karanović, budući fotograf, nije skupljao predmete već imidže, slike tih buvljak ambijenata“, zaključuje Timotijević. Jedan od najvrednijih „skupljača“ je Branimir Karanović, profesor fotografije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu koji skuplja stare, robusne, fotoaparate. Malo zato što su mu dragi, a malo zato da bi njegovi studenti mogli da vide kako se tehnološki (i dizajnerski) razvijala ova naprava od koje kruha imaju.

„Pitaju me da li skupljam ove nove aparate. Rado bih ja njih sačuvao, ali nemam gde. Kupim ponekad za 50 dinara one male plastične fotoaparate koji su noviji. Za koju godinu teže će biti naći Kodakove „instamatik“ plastične aparatiće nego ove metalne „zorkije“, „kijeve“, „zenite“. Isto tako je sa drvenim kamerama koje su bile u foto-radnjama. One su sačuvane, ali boks kamere koje su bile od kartona iz 1910. su propale“, kaže Karanović i dodaje: „Krenuo sam da beležim neke stvari kao što su ’pačvork’ ciradom pokriveni automobili. Beležio sam ono što je meni bilo vizuelno atraktivno i što smatram da će neko, kad mu budem sutra-prekosutra pokazivao fotografije, uskliknuti: Da li je to moguće?“ Mnogo toga zanimljivog još može da se nađe na buvljaku.

Raznovrsnih stvari ima toliko da recimo Dragan Srdić uspeva da živi samo od toga. „Sad to izgleda lepo, ali treba mnogo toga u životu da ti se dogodi, da prođe puno vremena čak i u lutanju, kako bi stare stvari postale zanimanje od koga može da se živi“, tvrdi Srdić, slobodni umetnik koji za mnoge kostimografe, scenografe, stiliste predstavlja prvu ili poslednju destinaciju kada na snimanju reklame zatreba, i to odmah, 50 drvenih teniskih reketa.

U njegovom domu, koji je na pola koraka između muzeja, buvljaka i antikvarnice, stvari nisu ulickane. Dragan voli predmete koji su toliko oštećeni da ne predstavljaju predmet požude profesionalnih antikvara koji kupuju stvari da bi ih prodali na sajmu antikviteta u starom hotelu „Slavija“. On na pijacu odlazi ne bi li našao poluraspadnute predmete kojima nešto fali. Njegova klijentela su umetnici i stranci koji žele da kupe neki mali poklon, ne previše skup, zanimljiv, „pomeren“ i da ima priču sa ovim našim društvom. „Živim od Tita i svih detalja vezanih za socrealizam“, kaže Dragan smejući se dok njegova supruga Zorica objašnjava da reflektor sa aerodroma, gde su se udomila dva gumena praseta, Kića i Nića, nije najneobičniji eksponat u njihovoj kući. Ta čast pripada srcu neke veće životinje ulivenom u providno parče plastike. Predmete koje nabavi na buvljaku za 50 evra Dragan eventualno malo očisti ili spoji u nešto drugo što na kraju Skupština grada Beograda otkupi, kao umetnost, pod naslovom „Pala zvezda – zamisli želju“, za bruto 281.358,69 dinara.

„Ljudi sa mog omiljenog otpada u Dunavskoj ulici ponudili su mi da kupim zvezdu koja je tiho, u tajnosti, skinuta sa zgrade Predsedništva“, objašnjava Dragan Srdić koji prema klasičnim radnjama i šoping centrima gaji samo prezir. „Potpuno je besmislena količina para koju treba izdvojiti za neku običnu krpetinu. Pokušajte da te najčuvenije marke koje kupite u Knez Mihailovoj prodate na buvljaku i videćete da nećete uspeti da ih se rešite ni za deset puta manju cenu. Moje merilo je buvljak i pijaca, ovo sve je improvizacija, obmana zasnovana na nekoj hipnozi naroda koja je strašna isto koliko i ta besna, puna i nenormalna ideologija potrošnje i bacanja.“

photo by Branko Belic

Buvljak je more

Pre mnogo godina, slikari Petar Omčikus i Kosa Bokšan obradovali su svog prijatelja Branka Belića pločom. Procenu vrednosti ove ploče, kupljene na pariskom buvljaku za oko 100 franaka, dao je Boda Marković, čuveni pisac radio-drama.

On je rastumačio tajnu ruskih i francuskih slova na crvenoj etiketi s psom koji gura njušku u trubu gramofona. Da čovek ne poveruje, radilo se o retkom snimku iz 1911. godine - slavni bariton Teodor Šaljapin peva „Bože svjati“ i „Vjeruj“.

Tragom ove priče, Petar, Kosa i Branko okupili su se jedno popodne da čitaocima NIN-a dočaraju nešto od atmosfere buvljaka u Parizu koja je vladala sredinom XX veka. Tu među platnima, četkicama, uljanim bojama, tankim režnjevima korčulanske pršute i vinom, Omčikus počinje: Za mene je buvljak, na francuskom Marché aux Puces, pojam. Kao mladi umetnici, koji su tek došli, najviše smo se zainteresovali baš za buvljak jer smo tu mogli da se skućimo. Prilikom restauracije ateljea Petar i Kosa su koristili polovnu građu. Zato se za njihov atelje slobodno može reći da je autentičan, napravljen od materijala iz tog vremena.

Omčikus: Sada je moderno da se sve baca, sve uništava. Bum! Gotovo i nema više. U svoje doba, posle pet godina bez ateljea, ukazala nam se prilika da obnovimo atelje jednog starog skulptora koji je umro. Bio je to pravi pariski atelje, u prizemlju, sa baštom, ali mnogo propao, sa sve gredom koja je upala unutra. Dogovorili smo se sa udovicom da obnovimo atelje, a ona nam je za uzvrat dala šest godina besplatnog stanovanja. Ti veliki magacini-buvljaci - antikvarnice građevinskog materijala nalazili su se usred Pariza. Bilo je tu i nameštaja koji je bio spasen. Danas nemaš takvih radnji, sad se kupuje novo, preduzeća samo ruše.

Bokšan: Buvljaci su se menjali. Kad smo mi došli, 1952. godine oni su bili autentični. Imali su šarma. A sada se uglavnom prodaju neke krpe. Industrijalizovani su.

Omčikus: Buvljak volim da poredim sa morem, sa okeanom. Kao i kod pravog okeana, i ovde postoje plime i oseke, fortunalije. Pariz je neverovatan, izbaci nešto na buvljak, neko to pronađe i opet vrati u upotrebu, pa nešto opet dođe u more i sve tako. Mnoštvo zanimljivih stvari sa pričom. Bilo je tu od najfinijih, najvrednijih, muzejskih stvari, do recimo patika.

Bokšan: Tu smo našli one odlične žute, kao mornarske, kabanice. Bile su odličnog kvaliteta, bilo ih je svega dve, i klošaru si dao punu cenu – deset franaka. A onaj što je imao nekoliko kubnih metara naočara... Postoje razlike i između tih pravih trotoarskih buvljaka u Parizu i na jugu Francuske. Kod Eksa smo naleteli na divne kafanske čaše stare bar 100 godina. Neko je na prostrte novine položio čitavu kolekciju tih jakih, debelih vinskih čaša. Kupili smo desetak, pa nas je posle bolela duša kad se neka razbije. Bile su budzašto.

Omčikus: Sećaš se? Bio je i onaj što je imao zubne proteze. Antikvari su prvi dolazili na buvljak da pregledaju robu koju donose klošari. To se dešava mnogo rano, oko četiri sata ujutro. I zimi i leti. Ta selekcija je ubitačna. Jedan od tih izuzetnih poznavalaca bio je i Moni de Buli koji je Peri i Kosi prodao ploču sa početka priče.

Omčikus: Susret sa našim (de)Monijem de Bulijem bio je vrlo značajan. On je bio veliki Dorćolac. (De)moni je bio jedan od onih neizmerno duhovitih Jevreja. Odličan i stvarno duhovit čovek, pun vrednosti. Video sam da je Moni imao veze sa tim svojim susedima, iako je u isto vreme bio visokorangiran kolekcionar koji je živeo u najboljem delu Pariza. Kod Invalida imao je izvanredan apartman, sa fantastičnim stvarima. Tu je prodavao antikvitete. Naravno, ništa od toga nije išlo na buvljak. Kao Jevrejin znao je šta je šta, umeo je da trguje, mada je bio i pesnik. Snabdevao je i Bretona koji je imao veliku kolekciju tih raznoraznih stvari sa buvljaka, ali probranih. Ako se ne varam bio je jako povezan sa Sartrom, Simon de Bovoar.

Objavljeno 3. septembra 2009. godine u nedeljnik NIN br. 3062