Trgovina organima

UNMIK skrivao KFOR-ove dokaze

Najnovija otkrića pokazuju razmere zataškavanja informacija o trgovini ljudskim organima i drugim zločinima Oslobodilačke vojske Kosova

Još oktobra 2000. godine KFOR je prosledio UNMIK-u izveštaj u kome se ubistva OVK, prvi put, povezuju i sa trgovinom ljudskim organima. UNMIK o ovom dokumentu i dalje ćuti. U subotu, 18. februara 2011. godine, novinar nedeljnika NIN imao je uvid u ovaj dokument koji govori o kriminalnim aktivnostima OVK komandanata. Tu se pominju šverc oružja i narkotika, iznude, otmice, privatni zatvori na Kosovu i u Albaniji, ubistva i trgovina ljudima i unutrašnjim organima. Ključan deo dokumenta predstavlja svedočanstvo grupe Albanaca i Roma sa Kosova koje je OVK držala zatvorene u logoru u Kukešu (severna Albanija) da bi ih iz za sada nepoznatog razloga vratila u policijsku stanicu u Prizrenu kako bi, kao neželjeni svedoci, bili likvidirani. Njihovo smaknuće sprečila je iznenadna akcija nemačkih pripadnika KFOR-a.

Istražiteljima KFOR-a ovi ljudi su dali potresne iskaze o golgoti koju su preživeli u albanskom logoru smrti gde su zatočene Srbe, Rome i Albance sa Kosova OVK vojnici batinali, lomili im ruke i noge, i na druge načine mučili, sve dok nisu izdahnuli. Oni koji su preživeli torturu odvedeni su na egzekuciju. Preživeli iz Kukeša tvrde da su neki zarobljenici, uglavnom mlađi muškarci, imali poseban tretman – OVK vojnicima bilo je zabranjeno da ih batinaju, ali su im pre likvidacije uzimani uzorci mokraće, što navodi na sumnju da su bili žrtve čiji su unutrašnji organi prodati na crnom tržištu.

Trideset stranica rezultata istrage KFOR je davno dostavio UNMIK-u, ali dokument se volšebno zagubio u analima UN birokratije na Kosovu. Međutim uskoro, za dve-tri nedelje, ovaj dokument mogao bi da osvane na jednom od globalno poznatih internet-portala. Imena oficira koji su sastavili izveštaj kao i osetljivi podaci koji bi zločince mogli da dovedu do svedoka biće prikriveni.

I to masnom crnom bojom, pre skeniranja dokumenta jer postoje sofisticirani kompjuterski programi koji sa slike mogu da „obrišu“ tragove crnog flomastera, odnosno da ponište opciju “senčenja“ u word programu za pisanje. Ove mere opreza nisu preterane. Iz predostrožnosti slično je postupio i novinar televizije France 24 kada je prošle nedelje, ekskluzivno, objavio tajni UNMIK-ov dokument koji je 23. oktobra 2003. godine Pol Kofej, tadašnji direktor pravnog odeljenja UNMIK-a, predao Patriku Lopezu Terezu, šefu istražitelja Haškog tribunala. NIN je, dva puta, imao uvid u necenzurisanu verziju prepiske, opise svedoka, lične podatke žrtava.

Ključni delovi su i iskazi nekoliko svedoka, mape lokacija u blizini Kukeša, Tropoje i Burelja gde su bili zatvori odnosno improvizovane bolnice gde su ljudima vađeni unutrašnji organi. Jedan od svedoka koji je učestvovao u transportu otetih Srba (verovatno ne samo njih) tvrdi: „Video sam tela obmotana u siva vojnička ćebad. Osetio sam miris krvi tako da sam znao da su leševi sveži. Bilo ih je oba pola, ali više muškaraca...(sledi opis odakle je svedok krenuo, gde je prešao granicu sa Albanijom i konačno gde je istovario žrtve)... Ljudi... utovarili su leševe u kamion. Koristili su maske i rukavice, ponovo. Oko... rupa već je bilo iskopano kad smo došli. Dva tela u jednu rupu. Trebalo nam je sat i po da sve završimo. Mesto je bilo veoma udaljeno i izgledalo je kao Avganistan, samo sa više drveća. Onda smo se vratili u ...“.

Kako se navodi u iskazu jednog svedoka koji je u nekoliko navrata vozio kidnapovane u Albaniju, organi OVK žrtava završavali su u Nemačkoj, Turskoj i Damasku. Nezvanično NIN je saznao da su zdrave jetre i slezine devojaka od 16 do 26 godina najcenjenije na crnom tržištu – komad može da košta i više od 200.000 američkih dolara.

Upoređivanjem donedavno tajnog UNMIK-ovog dokumenta i Memoranduma američkih novinara National Public Radio koji su službenici UNMIK-a dostavili Karli del Ponte, glavnoj istražiteljki Haškog tribunala do januara 2008. godine, mogu se zaključiti dve stvari. Izvesne pasuse UNMIK je bukvalno prepisao iz Memoranduma. Prepisane su i greške, od kojih se jedna odnosi na identitet jedne od navedenih žrtava. Druga stvar je očiglednija, u dokumentu UNMIK-a nedostaju delovi. Ko je izbacivao delove navedenih iskaza svedoka, odnosno ko je zaslužan za izostavljanje svedočanstava najmanje troje ljudi ne zna se, ali odgovornost je na UNMIK-u.

O značaju nedavno objavljenog dokumenta UNMIK-a Bruno Vekarić, zamenik tužioca za ratne zločine kaže: „Nama su ove činjenice uglavnom poznate iz drugih izvora, ali ih zbog interesa istrage nismo otkrivali. Sada kada je dokument objavljen otvaraju se mnoga pitanja i potvrđuje se ono što smo uvek tvrdili – da se UNMIK vrlo čudno ponašao kada su u pitanju zločini na Kosovu“.

Vekariću je NIN pokazao i fotokopiju dela materijala iz istrage o incidentima u Suvoj Reci koji su se dogodili jula-avgusta 1999. godine.

Prijavljeni su kidnapovanje, ubistvo, trgovina organima. Među osumnjičenima su: Ramuš Haradinaj, Daut Haradinaj, Džavid Elšani, Daut Leša, Alija Ljulaj, Isam Kastrati, Šićiri Keljaj. A žrtve su: srpski civili, a u nekim slučajevima vojnici i policajci koji su odvedeni u Tropoje i Kukeš, a potom u improvizovanu kliniku blizu Tirane gde su im izvađeni organi koji su prodati u Turskoj. Tela žrtava su ostala u Albaniji. Izjave, najmanje dva svedoka, prikupili su saradnici i istražitelji Odeljenja UNMIK-a za nestala lica i forenziku, koji ne znaju pravi identitet svedoka ali se pretpostavlja da su bili povezani sa kriminalnim aktivnostima.

Pokušaji da se utvrdi naziv i vreme nastanka ovog dokumenta propali su jer Vekarić nije hteo da pruži tražene informacije dok istraga traje. Ali je zato zamenik tužioca potvrdio validnost navoda rekavši: „Ovo je primer dovoljno dobro urađene istrage, tako da smo mogli da koristimo deo ovog materijala iz istrage UNMIK-a“. Takođe, NIN ima izveštaj jedinice za istraživanje ratnih zločine UNMIK-a iz juna 2000. godine koji govori da su vojnici nemačkog kontingenta KFOR-a 18. juna 1999. godine oslobodili četrnaestoro zatvorenika koji su bili zatočeni u policijskoj stanici u Prizrenu.

„Jedan stariji Albanac, Zef Dulaj, nađen je mrtav unutar zgrade, bio je vezan i brutalno pretučen. Očigledno su ga članovi OVK oteli nekoliko dana ranije. Džavid Elšani i Demir Ćenaj bili su glavni osumnjičeni, dok je treći Jetmir Krasnići pritvoren u Albaniji, a potom i isporučen na Kosovo.

Sličnih dokumenata sigurno ima još, samo nisu “procurili“ u javnost. Za sada su ispale dve „cigle“ izbijene iz neprobojnog muro di gomma (gumenog zida) koji više od deset godina okružuje arogantni i neefikasni UNMIK/EULEKS i vrlo traljavu istragu u kojoj dokazi o OVK zločinima i trgovini ljudskim organima čas nestaju čas vaskrsavaju. Ukoliko se desi da pored dokumenata istražitelji iskopaju i telo bar jedne od, kako se procenjuje, 100-300 žrtava ilegalne trgovine organima - niko ne bi više mogao da ćuti. U tom smislu istražiteljima bi, za početak, bili jako korisni satelitski snimci lokacija zatvora i improvizovanih klinika u Albaniji.

Objavljeno 24. februara 2011. godine u nedeljniku NIN br 3139

Novi arapski poredak

Miris jasmina na Balkanu


Iako je Libija samo poslednja od zemalja Bliskog istoka gde već više od mesec dana duvaju novi pustinjski vetrovi, za sada nema panike da će se „islamsko buđenje“, odnosno „završna faza islamske revolucije“ preneti na Balkan. Za sada je jedino Muamer Zukurlić, glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji, bacio varnicu.

Samo što se vratio iz Tripolija - gde je sa Gadafijem i poglavarom Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini Mustafom Cerićem, tri dana pio čaj ne bi li se dogovorili za neki dinar iz Investicionog fonda Libijske Džamahirije (ukupne vrednosti nekoliko desetina milijardi dolara) - Zukurlić se obratio omrznutom Beogradu. Na proslavi rođendana proroka Muhameda (16. februara) poručio je vlasti da se „uzme u pamet“ jer je na trgovima u Egiptu i Tunisu bio veliki zulum, te da se isto lako može desiti u Novom Pazaru i Beogradu. Ovim medijskim nastupom, Zukorlić se stavio u centar pažnje, ali sve je ispalo nekako naopačke po njega.

Baražnu vatru muftija je pretrpeo prvo od nevladinih organizacija čak i u Sandžaku, a zatim i od zamenika reis-ul-uleme Islamske zajednice Srbije Muhameda Jusufspahića koji je opomenuo muftiju da mržnja rađa samo mržnju i da ne pokušava da zatruje Sandžak. Poslovično odmeren Rasim Ljajić, ministar za rad i socijalnu politiku, žustro je pojasnio da muftijini nastupi nemaju veze ni sa verom ni sa politikom već samo sa njegovim ličnim ambicijama, kao i da Zukorlić nema „ozbiljan potencijal“ da izazove krizu koja bi destabilizovala region.


„On nema snage da ruši državu jer je muslimanski korpus Sandžaka relativno mali i politički podeljen. Izvesno je da će Zukorlić biti kamen u cipeli ovoj i svakoj drugoj vladi u Srbiji“, kaže Milorad Jovanović, bivši ambasador Srbije u Tunisu, koji od muftije i očekuje da „igra na kartu ugroženosti“ i da vlast ipak ne bi trebalo olako da ga shvata, jer poslednjih meseci govori o internacionalizaciji „sandžačkog pitanja“, intenzivira odnose sa islamskim prvacima u Americi i u Saudijskoj Arabiji, gde vahabizam predstavlja službeni odnos prema islamu.

Najočiglednija slabost Zukorlićeve pozicije je u tome što uporno insistira na islamskoj noti, iako talas rušenja režima u Tunisu i Egiptu, kao i pobune u drugim arapskim zemljama, nemaju religijski predznak. Revolt je proistekao iz siromaštva, nezaposlenosti i sveprisutne korupcije, a ne kao odgovor islamističkih partija na pritisak državnog aparata.


Postoje još najmanje dva razloga zašto je, uprkos borbenoj rečitosti sandžačkog muftije, gotovo neverovatno da će se egipatski scenario razbuktati u požar koji bi mogao uticati na politiku i bezbednost Zapadnog Balkana, odnosno Evrope.

„Narodi na Bliskom istoku protestuju protiv diktatura jer žele slobodu i demokratiju. Na Zapadnom Balkanu su diktature srušene i vlast je danas smenjiva na izborima. Istina, postoji ogromno nezadovoljstvo i ukoliko u Srbiji i bude masovnih protesta to će biti zbog loše ekonomske i socijalne situacije i neće imati za cilj promenu postojećeg demokratskog oblika vladavine“, kaže Filip Ejdus, ekspert za međunarodnu bezbednost i asistent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. On smatra da je severna Afrika u bezbednosnom pogledu neodvojiva od ostatka Bliskog istoka, dok je Zapadni Balkan čvrsto vezan za evropski bezbednosni kompleks.

To znači da će događaji u Tunisu i Egiptu imati daleko veći uticaj na oblast istočnog Mediterana i Persijski zaliv nego na Balkan koji je povezan za EU i NATO. Ejdus skreće pažnju na Tursku koja bi mogla da se pretvori u „levak nestabilnosti“, ali samo ako u potpunosti napusti svoj evropski i zapadni identitet. Međutim, ako Evropska unija ipak pronađe način da Tursku trajno veže za sebe, bilo kroz punopravno članstvo ili kroz privilegovano partnerstvo, ova država bi bila mnogo više nego „tampon-zona”. Ona bi mogla postati „kanal kroz koji bi se evropski mirovni projekat integracija mogao preliti u pravcu šireg Bliskog istoka“.

Islamistički talas bi ipak mogao doći, jer više ništa ne može da se uradi bez Muslimanske braće. Iskusni diplomata Dušan Simeonović, koji je bio naš ambasador u Egiptu i Libiji, smatra da narod na ulice Kaira nije izvela džihadska retorika islamista, i da u toj zemlji još ne postoji politička figura kao što je bio ajatolah Homeini koji je svrgao iranskog šaha Rezu Pahlavija.

Na čelu narodne pobune u Tunisu nije bila vodeća islamska partija Nahd. Muslimanska braća u Egiptu su se postepeno uključila u demonstracije na trgu Tahrir i u pregovore sa predstavnicima Mubarakovog režima. Ali zato ne treba isključiti mogućnost da Muslimanska braća, najbolje organizovana stranka u Egiptu, ne iskoriste narodni osećaj potisnutog ponosa zbog dugogodišnjeg gaženja dostojanstva i osnovnih ljudskih sloboda kako bi povećali svoj uticaj u politici.

Arapski svet će narednih godina biti zaokupljen osluškivanjem sopstvenog pulsa, zatim načinom na koji im Izraelci dišu za vrat kao i nagađanjem šta će SAD sve smisliti kako bi očuvale svoje spoljnopolitičke i ekonomske interese, smatra Simeonović.

Sagovornici NIN-a ne strepe da će doći do jačanja vahabizma na Balkanu, iako se sporadični ispadi radikalnih političara i verskih lidera ne mogu isključiti u potpunosti.

Za razliku od ostalih analitičara, Dževad Galijašević, član privatnog Ekspertskog tima za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala iz Sarajeva tvrdi da bi Makedonija, Crna Gora i Sandžak mogli predstavljati liniju budućih konflikata u regionu. On se plaši da bi se teroristički napadi na Policijsku stanicu u Bugojnu i na tržni centar u Vitezu mogli ponoviti. U tim napadima 2008. je ubijeno dvoje, a ranjeno osam osoba.

Naravno, uvek ostaje osnovana nada da će posle arapskog proleća petrodolari biti najpotrebniji za revitalizaciju posrnulih ekonomija severne Afrike i Bliskog istoka, a da će se radikalne islamske grupe koje ne prezaju od nasilja postepeno ugasiti na Balkanu. Ukoliko bi još i Srbija imala aktivan odnos u popravljanju ekonomskog i socijalnog položaja muslimana u Sandžaku mnogi se više ne bi obazirali na muftiju kada sipa varnice mržnje.

Objavljeno 24. februara 2011. godine u nedeljniku NIN br 3139.

Presuda za ubistvo Brisa Tatona

Pranje krvi sa obraza

Izricanjem visokih kazni ubicama Brisa Tatona, Srbija pokušava da uzvrati udarac nasilnim navijačkim grupama koje godinama nekažnjeno divljaju uterujući građanima strah u kosti

Više od 300 duša guralo se, 25. januara 2011. godine, kako bi ušlo u sudnicu Višeg suda u Beogradu da saslušaju izricanje prvostepene presude za 15 „Partizanovih“ navijača za teško ubistvo Brisa Tatona (28). Mahom je to bila rodbina okrivljenih, navijači, kao i novinari. Zbog loše organizacije i očekivane gužve, javnost je uglavnom ostala ispred živog zida u plavim uniformama na ulazu u sudnicu. U metežu dogodilo se da je navijač, nasrnuo na novinara dnevnog lista, zasipajući ga pretnjama i uvredama, a možda bi tu pale i batine da ga stražar nije zaustavio apsurdnom opomenom: „Nemoj, bre, ovde je puno policije!“

Nekoliko minuta posle trinaest časova, začuli su se uzvici zaprepašćenja, prigušeni jauci i komešanje iz sudnice. Pre nego što je sudija Mirjana Ilić stigla da saopšti kaznu za petooptuženog, vrata su se otvorila i dva mladića su skoro iznela ženu obnevidelu od suza, dok se za njima probijao sredovečni muškarac. Uprkos bradi koja mu je podrhtavala od besa, zavikao je: „Šta, bre, u ime naroda? Tebi će narod da sudi... Nećeš (sudiji Ilić) imati gde da se sakriješ od nas!“

Najveće kazne dobile su kolovođe navijačkih grupa „Iridućibili“, „Alkatraz“ i „Rebels“.

Prvooptuženi Đorđe Prelić, u bekstvu, osuđen je na 35 godina. Dejan Puzigaća, takođe u bekstvu, dobio je 32 godine zatvora. Ivan Grković i Ljubomir Marković osuđeni su na po 30 godina. Prelić i Marković su, prema optužnici, preko mobilnih telefona zvali ostale, Puzigaća ih je snabdeo bakljama, dok je Vladanu Suvajcu nabavio hirurške maske kako bi batinaši sakrili svoj identitet.

Kazna od 14 godina izrečena je Milanu Vujoviću, Branimiru Četniku, Vladanu Suvajcu, a Dragan Tomasović, Stefan Veličković, Milan Tarlać i Bojan Matijević osuđeni su na po 12 godina zatvora. Stepa Petrović dobio je pet, Dejan Stanković četiri, a Vladimir Bošković, koji je jednom od okrivljenih pomogao nakon napada, osuđen je na osam meseci u zamenu za dve godine uslovne kazne.

Presuda, ipak nije epilog tragedije. Advokati okrivljenih najavili su žalbe Apelacionom sudu jer smatraju da nije dokazano da su okrivljeni ubili Tatona i da se ovde radi o procesu u kome su političari sistematski, naročito izjavama u medijima, kršili pretpostavku nevinosti. „Nadam se da će detaljno objašnjenje suda biti dovoljno kvalitetno da bi opstalo po žalbama koje se očekuje da će svi okrivljeni uložiti“, kaže Slobodan Ružić, zastupnik porodice Taton dodajući da roditelji smatraju da su kazne odgovarajuće i tek treba da odluče hoće li se upustiti u parnični postupak za 200.000 evra naknade za pretrpljeni bol. „Postoji velika odgovornost Srbije, jer MUP i BIA nisu preduzele ništa da se ova tragedija spreči.“

Izricanjem neočekivano visokih kazni ubicama Brisa Tatona – više od 243 godine zatvora - Srbija pokušava da uzvrati udarac nasilnim navijačkim grupama koje godinama nekažnjeno divljaju uterujući građanima strah u kosti. Sudski epilog slučaja Taton je prizma kroz koju su se prelomile sve rane srpskog pravosudnog sistema, pogubne traljavosti policije i bezbednosnih službi, kao i nemoć države u kojoj se građani tresu od straha pred svakim uličnim batinašem. Država je ovog puta pokušala da se prikaže jačom nego što jeste, ali i dalje je ostao osećaj da je bolje ćutati i praviti se lud, ništa ne videti i ne čuti, nego svedočiti i pomagati sudu da donese pravičnu presudu. O tome upravo govori slučaj Taton, jer su se svedoci, zastrašeni, povlačili, odnosno menjali iskaze u procesu. Činjenica da su pred Palatom pravde navijači opet nasrtali na novinare, kao i da su u strahu od huligana roditelji Brisa Tatona izašli na sporedni izlaz – tiho i dostojanstveno, govori da Srbija mora mnogo više da učini kako bi se obračunala sa nasiljem.

Pored slanja Tatonovih ubica u zatvor, potrebno je pred lice pravde dovesti one koji stoje iza „Alkatraza“, „Južnog fronta“, „Obraza“ i ostalih organizacija koje politiku vode ekstremnim sredstvima ostaljajući krv na obrazu Srbije. Ukoliko država ne smogne snage da to učini sistematski a ne samo demagoški, slučaj Taton preti da se pretvori u ćebovanje pravde.

Objavljeno 27. januara 2011. godine u nedeljniku NIN br 3135