Epska fantastika

Safirni zmaj i seljače

Za razliku od knjige, film “Eragon” je ostvarenje koje ne bi vredelo ni boba da nije Safire – plavog zmaja

Film “Eragon” najavljen je kao megahit epske fantastike od koga se potajno očekivalo da pomrači slavu trilogije “Gospodari prstenova”. Naizgled, sve je išlo u prilog takvim nadama. Knjiga po kojoj je film i napravljen odavno je Njujork tajmsov bestseler br. 1 iako ju je potpisao jedan američki tinejdžer. Uz to, Kristofer Paolini, kome su sada 22 godine, napisao je i drugi deo, “Prvorođeni”, koji u celom svetu “ide kao alva”.

Uspeh filmu trebalo je da garantuju ne samo gluma Džona Malkoviča, Džeremija Ajronsa, Roberta Karlajla i Rejčel Vejz, već i umeće Štefana Fangmejera koji je za vizuelne efekte u filmovima “Tvister”, “Savršena oluja” i “Gospodar i vojskovođa” nominovan za Oskara.

Čak i u Srbiji promocija filma “Eragon” pripremljena je temeljno i u pravom trenutku – uoči novogodišnjih i božićnih praznika. Čarobna knjiga objavila je oba dela trilogije “Nasleđe” od kojih je prvi deo zapravo drugo, specijalno izdanje ilustrovano scenama iz filma. Dodatno, 20th Century Fox i Dečji kulturni centar Beograd otvorili su konkurs za priču “Magični svet zmajeva”. To je dobra ideja jer materijala za maštanje ima na pretek kada je reč o zmajevima, aždajama i alama.

“Onaj ko pobedi na ovom takmičenju, biće ovekovečen, jer će se po njegovoj priči napraviti animirani film”, kaže Ivan Poltoracki, portparol distributerske kuće Tuck.

Za četiri dana prikazivanja film “Eragon” videlo je više od 7 200 gledalaca, što i nije tako loše kada polovina bioskopa u Beogradu još štrajkuje.

“Eragon ne treba da upoređujemo sa 'Harijem Poterom' i 'Gospodarima prstenova', jer u vreme kada su oni prikazivani bila je neka druga situacija u bioskopima, samim tim i njihova gledanost bila je daleko veća, pa bi u odnosu na njih, broj posetilaca koje je do sada video Eragon ispao smešan”, kaže Nataša Tusić iz Tuck.

Iako je “Eragon” već zaradio više od 30 miliona dolara i izbio na drugo mesto top-liste gledanosti, ovaj film je za mnoge zapravo razočarenje.

Za one sasvim “male” previše je krvi, blata i moćnih zloća. Zli čarobnjak Darza, koji u odsudnoj bici ranjava Eragona, izgleda kao Drakula u poodmakloj fazi raspadanja. Njegove sluge Ra’zaci neljudski su vešte u mučenju i baratanju otrovnim sečivima ali neko bi morao da poradi na njihovom stajlingu kako bi delovale jezivije od musavih mumija.

Onim iskusnijima gledaocima nije se dopalo to što Eragon trapavo koketira sa gotovo svim značajnijim naučnofantastičnim filmovima. Na premijeri u Sava centru pola sale gotovo se zagrcnulo kad je Džeremi Ajronsa izgovarao rečenicu iz “Bledranera”: “Video sam stvari koje ti ne možeš ni da zamisliš.”

Uz to Eragon, u tumačenju Edvarda Spelirsa, samo je bolno podsećanje na mladog Luka Skajvokera.Seljače iz izmišljene zemlje Alegazije ne sluti da je bolje biti siroče koje je majka napustila u žurbi, nego sin prvenac izdajice Murtaga, čoveka koji je pomogao Galbatoriksu (Džonu Malkoviču) da postane strah i trepet od kralja. I da pobije sve zmajeve i jahače, uključujući i zmaja Eragonovog mentora Broma koji ima nešto od Obi van Kanobijeve strogosti i pravednosti.

Na sve to Urgali, strašna glupava čudovišta džinovskog rasta malenih rogova i crvene kože, koja Galbatoriks iskorišćava za omanja etnička čišćenja, nisu spektakularna kao njihove kolege iz “Gospodara prstenova”. Iako je za pravljenje "Eragona" potrošeno oko 100 miliona dolara, u filmu nema fantastičnih bića kao što je mušičavi mačkodlak Solembum, koji se pojavljuje i u drugom delu knjige.

Za razliku od maestralno napisane knjige, film “Eragon” ne bi vredeo ni boba da nije Safire – plavog zmaja koji je čekao stotinama godina da bi se izlegao za Eragona, novog jahača i spasioca vilenjaka, patuljaka, Vardana i, naravno, običnih ljudi.

Uprkos tankoj režiji i scenariju koji onako usput zagovara čas izbegavanje vojnog roka (što i nije tako loše), čas pravednu oružanu borbu (što može da bude nezgodno ako se severnokorejski predsednik Kim Jong II pobrka sa američkim kolegom),Štefenu Fangmejeru uspelo je da stvori najlepšeg od svih zmajeva koji su do sada viđeni. Prethodni zmajevi, osim Draka u filmu “Zmajevo srce”, bili su jedva nešto više od egzotičnog prevoznog sredstva ili pobesnele zveri koja proždire gospe i stada ovaca.

Sva, istinska, magija u filmu "Eragon" potiče od zmaja i njegove veze sa jahačem.
Safira je i kao tek izgleglo mladunče neodoljiva iako od njene sjajne krljušti i vatrenog daha nema ni nagoveštaja. Ona je spoj odane i ponekad goropadne drugarice, majčinske mudrosti i engleske duhovitosti. I mačije spretnosti, ali to je došlo kasnije kada je naučila kako da sleti i bljuje vatru.

Među najupečatljivije delove filma spadaju one sekvence kada zmaj i jahač uče da lete kroz klanac kao mlaznjak. Kada posežu jedno drugom u um što se za Eragona pokazalo jako korisnim jer je kao Supermen gledao kroz zidove tamnice u Džilidu i uspeo da oslobodi vilenjačku princezu Arju, neumornog čuvara jajeta iz koga se Safira izlegla.

Konačni ispit hrabrosti plavi zmaj i Eragon imaju u Boer planinama gde se pobunjeni Vardeni i patuljci suočavaju sa Darzom, Urgalima i carevom vojskom. Uz pomoć, sada već stasalog herojskog dua pobunjenici pobeđuju, ali vremena za opuštanje nema jer treba pokrenuti vilenjake i zadati poslednji udarac Galbatorisu.

Što, čini se, neće biti nimalo lako jer pored nepristupačne utvrde, superiornog poznavanja drevnog jezika magije Galbatoriks ima i Šruikana – crnog zmaja koji je oličenje svog zla koje se može naći u jednom aždaji. Šruikan je prekaljeni ratnik, koji je pregrizao vratove mnogim zmajevima još do je Safira bila jaje. Sve vreme dok je plavi zmaj čekao da se izlegne kako bi potlačenima pružio nadu, crni zmaj je rastao i rastao deleći svaku zlu misao sa svojim gospodarem.

Objavljeno 21. decembra 2006. godine u NIN-u broj 2921 - bez narandžastih delova koji je urednik izbacio. Kako je ovo moj blog ovde može sve da se pročita!!!

Motorciklisti

Ide kao nesreća!

Nacrt novog zakona o bezbednosti u saobraćaju predviđa obaveznu obuku sa instruktorom i rigorozne kazne (uključujući oduzimanje dozvole, vozila i čak roditeljskih prava), naročito ako nasilnom vožnjom motociklista ugrožava sebe, svoje dete i ostale učesnike u saobraćaju

Fatalna je bila brzina kojom je Nebojša Krstić (42) poterao svoju jamahu preko Brankovog mosta u sumrak 25. novembra. Očevici tvrde da je jezivo cvileo čelik dok je motor parao karoseriju automobila u kome su bili sredovečna žena i dvoje dece, od tri i šest godina. Srećom, žena i deca ostali su nepovređeni ali, nažalost, motorista nije imao nikakve šanse. Od siline udarca Krstić je poleteo, a motor je nastavio da grebe asfalt još gotovo 200 metara. Smrt je bila trenutna i ekipi Hitne pomoći, koja je stigla nekoliko minuta kasnije, nije preostalo ništa drugo do da smrskano telo motocikliste izvuče iz prostora između dve betonske bankine – i odnese.

Za osam meseci 2006. godine bila je 681 saobraćajna nezgoda u kojima su učestvovali vozači motocikala, što je više za 35 odsto. U odnosu na prošlu godinu poginulo je tri odsto ljudi više (33 osobe), teško povređenih je 41 odsto više (243 osoba), dok je lakše povreda zadobilo čak njih 47 odsto više (360 osoba).

“Prava slika se dobija tek kada se kaže da je odgovornost za saobraćajne nesreće u 55 odsto (372) slučajeva na onima koji su upravljali motociklima”, kaže general-major Stojadin Jovanović, načelnik Uprave saobraćajne policije MUP Republike Srbije, dodajući da postoje bar dva razloga zašto je sve više nesreća sa motociklima.

Generalno, motora i skutera (jačih od 50 ccm) je sve više. Prema evidenciji Republičkog zavoda za statistiku, broj registrovanih motocikala povećao se dva i po puta u 2006. godini.

Osim toga, u odnosu na vozače automobila, kamiona itd, motociklisti su nonšalantniji kada su propisi u pitanju. “To su uglavnom mladi vozači koji sedaju na jače mašine, veće radne zapremine i snage motora”, objašnjava Jovanović navodeći da je samo u jednoj, nedavnoj, akciji saobraćajne policije, koja je trajala oko sedam časova, zabeleženo 89 prekršaja. Vozači motora i skutera 60 puta su se ogrešili o pravila preticanja, tri puta nisu propustili pešake, odnosno nepropisno su se kretali, a čak 23 puta su prošli kroz crveno svetlo.

“Kad motociklista prođe na crveno svetlo, samo je sreća što nije poginuo. To je toliki rizik da je meni potpuno neshvatljivo kako mogu biti toliko neodgovorni prema sebi i drugim učesnicima u saobraćaju”, kaže Jovanović.

Veliki broj prekršaja u preticanju delimično leži i u fizičkim karakteristikama samog motora. Uzak i lako pokretljiv, motorista se uprkos punoj liniji gotovo uvek opredeli za šunjanje između dve kolone zaglavljenih automobila ili preticanje. I, naravno, očekivaće da mu drugi, pre svega oni u kolima, naprave mesta. Često to ne biva, tako da se motorista nađe i u poziciji belog zeca bačenog u čopor vukova.

“Ponekad izgleda kao da ovi u kolima jure da te čvrknu”, kaže Zli Bugi, stalni član moto ekipe u “Kuglašu”, koji vozi motor „guci” iz šezdeset i neke. U policiji kažu da je to preterano i da ne možeš očekivati od drugih učesnika u saobraćaju bonton ako se sam ne držiš pravila.

Munjeviti povratak u sigurnost sopstvene kolovozne trake zapravo je najteže izvesti na malom skuteru, a oni su, baš kao za inat, nekako najpopularniji.

“Ljudi kupuju skutere zato što su, u odnosu na automobile, dosta jeftiniji i zato što ne znaju da je potrebno imati bar 50 konja pod stražnjicom da bi bio koliko–toliko bezbedan u saobraćaju”, kaže Vuk Tomanović, jedini šampion SFRJ u klasi 250, uz napomenu da osim slabe mašine skuteri nisu toliko bezbedni jer uglavnom imaju male točkove, visoko sedište i automatske menjače kod kojih postoji “kašnjenje”, odnosno vremenska zadrška od trenutka kada daš gas do momenta kada motorić povuče.

Međutim, još jednu logičku grešku prave svi oni koji vožnju motora poistovećuju sa vrćenjem pedala na biciklu i samo sasvim retko će pomoć potražiti od nekog iskusnijeg. To što su neki vozači motora i skutera blentavi je jedno, ali još veći problem je to što se ozbiljnom obukom motociklista ne bavi nijedna od 187 auto-škola u Beogradu. Nudi se samo teoretska nastava za polaganje testova, pa tako deca od 14 godina mogu odmah da sednu na skuter do 50 kubika, a ako je reč o tinejdžeru od 16 godina, na raspolaganju mu je svaki motor do 125 kubika, a posle možeš da voziš bilo šta.

“Ako imaš položeno za B kategoriju a hoćeš skuter do 50 kubika, samo uđeš u radnju i to je to. Ako hoćeš nešto jače, uzmeš L tablice, voziš 15 dana, dobiješ potvrdu, položiš testove, odradiš poligon (stani, kreni, petlja i par minuta na ulici), doneseš lekarsko uverenje i ti si za ove u policiji sposoban da voziš bilo šta. Volja ti da sedneš na neku surov motor od 1,000 kubika i 200 konja ili na neki sigurniju mašinu kao što su Endurovi motori”, objašnjava Tomanović dodajući da je, recimo, u Nemačkoj sve drugačije. Tamo ne može, kao ovde, da se desi da ti je prvi motocikl „harli” od 330 kilograma ili neko čudo što ide 300 na sat. Sve mora postupno, voziš par godina slabije motore, dokazuješ kako nisi sklon “nasilnoj vožnji” i tek onda, kad si zaista iskusan vozač, možeš da sedneš na one najjače bajkove i krstariš.

“Pokaži mi kakav motor imaš ili ti se sviđa, i reći ću ti kakav si čovek”, kaže Tomanović koji kao svaki okoreli trkač dobar deo života nije kapirao one što voze „harlije”, sve dok nije seo na isti i konačno se uverio da je „harli” zapravo „rols” među motorima i da se vozi posle 40. godine.

Nacrt novog zakona o bezbednosti u saobraćaju, oko kojeg su se prepirali Ministarstvo za kapitalne investicije i Ministarstvo unutrašnjih poslova, predviđa obaveznu obuku sa instruktorom i rigorozne kazne (uključujući oduzimanje dozvole, vozila i čak roditeljskih prava), naročito ako nasilnom vožnjom motociklista ugrožava sebe, svoje dete i ostale učesnike u saobraćaju.

“Nadam se da će novi zakon doprineti ukupnoj bezbednosti u saobraćaju i da će sve manje biti onih koji samo odvrnu gas i do viđenja”, kaže Jovanović koji na komentar da bi za sve bilo mnogo zgodnije kad bi motoristi imali neko svoje mesto gde bi koliko-toliko bezbedno mogli da “raspale po plinu” i isprobaju kako zapravo izgleda terati đavola 200 na sat, odnosno gde bi trkači mogli da vežbaju na miru, uzvraća da nije generalno protiv te ideje ali da “nije to u pitanju, svega jedan, najviše dva odsto krši propise jer isprobava motor”. Onaj ko hoće da proba kako izgleda kad ti se pri 210 na sat vidno polje suzi na pet odsto onog što inače vidiš, imaju priliku da se okušaju na Batajnici.

Ko je bio na poslednjoj trci nacionalnog šampionata na Batajnici, mogao je da vidi da su se na avionskoj pisti odmah isprečile vojne cisterne i kamioni kako nikom od bajkera ne bi palo na pamet da pomera granice svog prijateljstva sa smrću.

Prva godina najteža je za novajlije. Naročito za one koji su toliko nepromišljeni da odmah skoče na “jamahu fejzer 600” misleći kako je teranje bicikla isto što i ovladavanje ovom zveri koja ide kao nesreća.

Objavljeno 1. decembra 2006. godine u NIN-u broj 2918