Pravno "nevidljivi" u Srbiji

Bijandi masko lil!

Nije Srbija jadna što ima pravno “nevidljive” građane. I u razvijenijim demokratijama ima toga, ali je sramno sedeti skrštenih ruku i terati ljude od sebe sa “Iš, bre!”

Tik uz termoelektranu Kostolac skreće se levo, asfalt nestaje i počinje makadamski put koji su kiše pre mnogo godina isprale. Dečurlija mnogo veštije od pridošlica gaca po žitkom blatu naselja Bagremar, poneko je i bosonog, iako je decembar, pozdravljaju se, pevuše melodiju sa TV džingla Bijandi masko lil! (Upiši se u knjigu rođenih!) i objašnjavaju da je u komšiluku svadba.

Ne pitaju otkud gosti, znaju jer su im Azira i Caki, romski koordinatori, još ranije objasnili da će kod Murina doći ljudi koji će im pomoći da se upišu u knjigu rođenih kako bi išli u vrtić, školu ili kod doktora kad se razbole.

Seferdžan ima 35 godina i što se tiče države Srbije nikada nije ni postojao. On je jedan od pravno “nevidljivih” tj, osoba bez pravnog subjektiviteta. Rodio se na Kosovu, kao dete je došao sa majkom i četiri godine mlađim bratom Sadrijem. Datum rođenja ne zna, mora da pozove majku kako bi pravnici iz “Praksisa” utvrdili bar osnovne činjenice potrebne za pokretanje naknadnog upisa u matičnu knjigu.

“Kako ne znaš, bre? Pa, kad se pod Eminom slomio kukuruz”, dobacuje Sadri.

Seferdžanu nije baš pravo što se kuća puna dece, žena, komšija i gostiju iz Beograda smeje.

Nervozno pali cigaru, pušta da šala prođe i priča: “Nemam škole, ni posla. Ceo život se snalazim i opet ništa nemam. Kao da sam već u paklu!” Seferdžan se nadao da će ga vojska primiti, jer oni sve primaju.

“Išao sam u Požarevac da mi vojna evidencija da bukvicu. Ni oni me nisu hteli, još mi rekli: Što si došao? Nismo te zvali! Oterali me sa: Iš bre je... ti majku ciganjsku!”

Sadri klima glavom sve vreme, stariji uzdišu, čak se ni deca više ne smejulje. Za razliku od brata, Sadri ima čak dva papira. Odmotava maramicu i pažljivo vadi svoju krštenicu koja je toliko stara da je na poleđini ulepljena širokim selotejpom. “Ovaj smeđi za kutije bolje drži” kaže Sadri, onako usput, objašnjavajući da je u požarevačkom SUP-u imao velike probleme i da je dobro prošao jer ga nisu strpali u ‘aps. Mislili su da je dokument falsifikat jer u rodnom listu njegove majke koja je iz Smedereva piše Imrija, a u njegovom dokumentu majka je upisana kao Emina, što joj je nadimak.

Prijatelji i porodica Imriju sa još dva imena dozivaju. Njoj nije bitno kako je zovu, ali joj smeta što tako nevažna stvar pravi velike probleme njenim sinovima i unucima.Od trenutka kada postojeća dokumenta prođu kroz portabl fotokopir mašinu, Seferdžana i Sadrija čeka dug, neizvestan i svakako neugodan put kroz lavirinte krute i inertne birokratije koja ne zna da li ima nekoliko hiljada ili pola miliona pravno “nevidljivih” osoba.

Pretpostavlja se da je najviše Roma, raseljenih sa Kosova, koji žive u najdubljem siromaštvu, improvizovanim kućama, bez zdravstvene i socijalne zaštite.Prema analizama UNHCR-a i UNDP-ja urađenim 2007. na osnovu Ankete o životnom standardu interno raseljenih lica (kojih inače u Srbiji ima skoro 206.000) 23.146 su Romi i izvesno je da više od oko 26 odsto nema rodni list, ličnu kartu, potvrdu o državljanstvu i sl.“U Srbiji se koriste različite brojke. UNHCR uvek naglašava da je stvarni broj Roma bez pravnog identiteta veći jer, kao što je to pokazao i popis stanovništva 2002. godine, mnogi se u strahu od diskriminacije ne izjašnjavaju kao Romi.

Takođe, teško je evidentirati one koji se u poslednjih dvadeset godina ne pojavljuju u popisu jer nemaju pravni subjektivitet”, kaže Davor Rako iz službe za pravnu zaštitu UNHCR-a.Romi su uglavnom nezvanično samozaposleni u uličnoj trgovini i u većini slučajeva ne dobijaju preko potrebnu socijalnu zaštitu. Oko 98 odsto ne uspeva da zaradi minimalac, odnosno prosečnu mesečnu platu. Oko 58 odsto anketiranih nema ni osnovnu školu, a 71 odsto ne pohađa obavezan predškolski program.

U protekle četiri godine “Praksis” je imao oko 2.400 postupaka.

“U poslednjih šest meseci, otkako imamo ROMA KARD program, mobilni timovi su obišli 11 opština (od planiranih 20), odnosno 36 romskih naselja. Većina naselja obilazili smo više puta jer nam kažu da ima još onih koji žele da se prijave”, kaže Ivanka Krstić, izvršna direktorka “Praksisa” dodajući da je evidentirano 265 osoba, od kojih 195 dece, neupisanih u upisane u matične knjige rođenih.

Pokrenuto je samo 138 postupaka, a 129 ih je u pripremi. Od sada je uspešno rešeno 39 slučajeva. Jedna od srećnica je Behara (31) rođena u Obiliću na Kosovu. Rano je ostala bez roditelja i s Kosova je izbegla 1999. godine. Sa četvoro dece i nevenčanim suprugom došla je u Kraljevo. U raseljeništvu rodila je još četvoro dece od kojih se troje rodilo u bolnici. Maja 2006. godine traži naknadni upis u matičnu knjigu rođenih kod nadležnih organa u Nišu. Uz pomoć “Praksisa” pribavila je uverenje da nije registrovana, imala je izjave dva svedoka o identitetu i ličnim podacima kao i fotokopiju lične karte oca. U Nišu su joj tražili da u roku od dve nedelje pribavi rodne listove i uverenja o državljanstvu oba roditelja kao i zapisnik o određivanju ličnog imena i zapisnik o priznavanju očinstva. U oktobru zahtev joj je odbijen, jer nije pribavila sve papire i jer su svedoci bili maloletni kada se ona rodila “te nisu mogli da shvate značaj ovog događaja”. U međuvremenu, Behara je pronašla rođenog brata u kolektivnom centru u Kosovskoj Mitrovici. On prilaže svoj rodni list i uverenje o državljanstvu. Potom, Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu u žalbenom postupku stvar vraća na početak. Ovaj put Beharu nadležni organ saslušava, ali pošto nije znala tačan datum rođenja, brat je morao da svedoči za nju pred sudom u Kosovskoj Mitrovici. Pismene izjave o identitetu svedoka, Beharinog nevenčanog supruga i njegovog oca, sud nije ni uzeo u razmatranje. Dodatan razlog za ponovno odbijanje organa uprave u Nišu bilo je to što je brat rekao da se majka zvala Revka, a Behara je izjavila da je ime njene majke Refkija.

Posle mnogo nagovaranja, Beharina deca tuže majku Opštinskom sudu u Kraljevu kako bi se utvrdilo Beharino majčinstvo, odnosno njen identitet kao prethodno stanje. U tom postupku načinjene su nove greške, za dvoje dece navedeno je pogrešno mesto rođenja, koje je trebalo ispraviti.

U martu 2008. godine presuda postaje pravosnažna. Posle više od dve godine u Nišu konačno odobravaju upis činjenice rođenja Behare u matičnu knjigu rođenih. Bilo je potrebno još intervencija “Praksisa” kako bi Behara stala pred fotoaparat sa svojim izvodom iz matične knjige rođenih. Borba za dobijanje državljanstva, prijave prebivališta/boravišta i dobijanje lične karte tek predstoje Behari.

“Detektivski je to posao. Često dobijemo papire na albanskom jeziku koje valja prevoditi. U najboljem slučaju, kad imate sve papire naknadni upis traje pet meseci. Da je zakon drugačiji, ljudskiji, ne bismo ništa od ovog posla ni imali”, priča Ivanka Kostić, izvršna direktorka “Praksisa” koja kaže da se otkako je započela kampanja Bijandi masko lil! Romi se javljaju i iz drugih opština. Najviše posla tek predstoji u Zemunu i na Novom Beogradu.

Kako se uopšte desilo da se pravno “nevidljivih” osoba na desetine hiljada, kad je i Kosovo bilo u staroj Jugoslaviji, kad su i tamo važili isti propisi bitno je, jer govori da su ovi ljudi na Kosovu živeli u dubokom siromaštvu, uvek na marginama, diskriminisani.

“Nisu se nigde uključivali i to nikome nije smetalo. Sve ovo govori o strašnoj zapuštenosti države koja ih ne primećuje”, kaže Ivanka Kostić objašnjavajući da čak i Nacrt zakona o matičnim knjigama ne rešava problem pravno “nevidljivih”.

U martu 2008. Milanu Markoviću, ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu, stavljeno je do znanja da Nacrt ne može da prepiše stara rešenja koja dopuštaju masovno kršenje ljudskih prava punoletnih osoba koje nisu upisane u knjige rođenih. Nevladin sektor najavio je spremnost da predloži moguće rešenje.

“Ministar i pomoćnica Jasmina Benmansur su nam se zahvalili na sugestijama i složili su se da je problem potrebno rešavati novim zakonom, jer pitanje pravno ‘nevidljivih’ izlazi iz okvira Zakona o matičnim knjigama”, kaže Ivanka Kostić koja je 15. maja primila pismo od ministra u kome se doslovce kaže: “Predložena rešenja zasnovana su u potpunosti na osnovnim ustavnim načelima, odnosno odredbama kojima se garantuje da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki... Nacrt predviđa donošenje podzakonskih propisa kojima će se bliže urediti i ova pitanja i stvoriti pretpostavka za sprovođenje Zakona u praksi na način koji će omogućiti nesmetano ostvarivanje prava na upis u matičnu knjigu rođenih.”

Za razliku od Nacrta zakona o matičnim knjigama, model Zakona o postupku priznavanja pravnog subjektiviteta koji su pripremili stručnjaci okupljeni oko Centra za unapređenje pravnih studija predlaže nekoliko značajnih novina.

“Sve je rađeno u saradnji sa Ministarstvom za ljudska i manjinska prava, OEBS-om, UNHCR-om i Praksisom kako bismo pokazali opredeljenje da na terenu radimo svi zajedno”, objašnjava Saša Gajin iz CUPS-a koga posebno uznemirava to što organi uprave ne razumeju nova nego ni postojeća zakonska rešenja ne koriste.

“Imamo primere iz prakse da su nadležni organi, da bi do kraja izveli dokazivanje činjenica rođenja neke osobe, ignorisali mogućnost postupanja u skraćenom postupku i kada je to interes građana zahtevao. Recimo, znam da je bilo slučajeva tako banalnog i brutalnog izvođenja dokaza da su iskazi svedoka odbijeni jer nisu lično prisustvovali samom činu rođanja osobe čiji identitet potvrđuju. Mnogo puta u Vojvodini su mi eksplicitno rekli da Rome ne shvataju ozbiljno, da se njihovim izjavama ne može pokloniti poverenje kada se radi o potvrdi nečijeg identiteta. Ako mene pitate to je čista diskriminacija!”

Ne treba zaboraviti ni to da se sudovi često ne obaziru na egzistencijalnu ugroženost stranaka, i zahtevaju DNK analizu koja košta više od 40.000 dinara.Model zakona o postupku priznavanja pravnog subjektiviteta nudi brze i efikasne procedure po kojima svim pravno “nevidljivim” osobama u hitnom postupku omogućava da se upišu u matične knjige rođenih. Teret prikupljanja i dokazivanja nije više na stranci već na državi.

“Trudili smo se da što više ostanemo u okvirima pozitivnog prava. Masovno priznavanje pravno nevidljivih ne javlja se prvi put u našoj istoriji. Posle II svetskog rata država je bila suočena sa tim da su mnoge knjige, evidencije o licima uništene ili nestale. Bilo je mnogo osoba bez identifikacionih dokumenata i tada je, po jednom olakšanom postupku, izvršena registracija ljudi po istom dokaznom postupku koji smo predložili. Bilo je dovoljno da dva svedoka koja imaju lična dokumenta potvrde ko ste i da dobijete dokumenta”, zaključuje Gajin.

Prema članu 5. i 6. postupak za naknadni upis pokreće se na zahtev stranke, ali i po službenoj dužnosti opštinskog ili pokrajinskog nadležnog organa i to na osnovu prijave o licu bez pravnog subjektiviteta ili putem javnog saopštenja. Ova druga mogućnost predviđena je kada više pravno “nevidljivih” osoba živi u istom naselju. Saopštenje se kači na oglasnu tablu u naselju, objavljuje se u javnom glasilu, a matičar u unapred zakazano vreme mora da dođe.

Za matičare koji ne dođu ili banu u neko nevreme predviđene su kazne od 5.000 do 10.000 dinara. Za odgovorne koji ne pokrenu postupak naknadnog upisa, odnosno odbiju da upišu činjenice rođenja, kazne su od 50.000 do 100.000 dinara.

Mašala, mašala birokratijo!

Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjinska prava

Mentalna reforma državne uprave

Ustavom Republike Srbije svim građanima garantuje se pravni subjektivitet. Ali da bi to pravo i ostvarivao, građanin mora da bude upisan i u matičnu knjigu rođenih. U suprotnom, građanin je naprosto nevidljiv za državu. Tokom upravo okončane javne rasprave o modelu Zakona za postupak priznavanja pravnog subjektiviteta, iznete su različite procene. Nevladine i međunarodne organizacije poput UNHCR-a i OEBS-a procenjuju da u Srbiji ima nekoliko desetina hiljada, dok je Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjiska prava, govorio o nekoliko stotina hiljada, „pravno nevidljivih” osoba. Čije su procene tačnije?

- Javno sam rekao ono što nevladin sektor inače govori, a to je da se broj „pravno nevidljivih” osoba kreće od nekoliko hiljada do možda čak i pola miliona ljudi. Da bi nam savest bila koliko-toliko mirna, prilikom aproksimacije ne smemo da računamo sa manjim brojem ljudi, već moramo imati na umu broj očekivanih lica bez pravnog identiteta.

Ima li Srbija kapaciteta da reši problem „pravno nevidljivih” osoba?
- Osnovna pretpostavka je jasna i efikasna pravna norma. Nakon donošenja ovog Zakona i edukacije, pre svega ljudi koji rade u državnim organima, ne vidim nikakve razloge da se pitanje „pravno nevidljivih” osoba brže rešava.

Zna li se ko su „pravno nevidljivi”, gde žive, čime se bave? Da li je Ministarstvo sprovelo istraživanje i analiziralo postojeću situaciju?
- Niko to nije radio, ali znamo da su „pravno nevidljiva” lica po pravilu iz socijalno najugroženijih kategorija. Najčešće se pominju interno raseljeni Romi. Država se često susreće sa „pravno nevidljivima” koji potiču sa dela Kosova gde su matične knjige nestale ili su uništene, odnosno sa građanima koji nisu mogli da dođu do matičnih knjiga u ovoj situaciji. Ima i građana romske nacionalnosti koji, pre nego što su izbegli, nisu ni pokušali da urede svoj pravni status. Takođe, možemo reći da jedan mali broj, manje uočljivih, „pravno nevidljivih” potiče iz neromskih grupacija.Pravno nevidljivih osoba je uvek bilo, dakle i pre 1999, ali ostaje otvoreno pitanje koliko se država interesovala za socijalno-ekonomske posledice koje prositiču iz njihovog (ne)pravnog statusa.

Šta su najznačajnije novine modela Zakona o postupku za priznavanje pravnog subjektiviteta?
- Država može da deluje na dva načina. Pojednostavljivanjem procedure za priznavanje pravnog subjektiviteta i to tako da evidencija bude autentična, odnosno potpuno relevantna. S obzirom na to da većina „pravno nevidljivih” potiče iz socijalno-obrazovno najugroženijih kategorija teret prikupljanja činjenica i dokaza potrebnih za upis u matičnu knjigu rođenih država će preuzeti na sebe – umesto osobe koja želi da bude upisana to će ubuduće, po službenoj dužnosti, raditi organi uprave (ili sudovi).Drugi način delovanja je edukacija državnih činovnika.

Kako ne bi bilo, a često je slučaj, diskriminacije „pravno nevidljivih”, pre svega Roma, na šalteru?
- To je nastavak mentalne reforme u kojoj državna uprava treba da shvati svoju ulogu kao servisa građana, a ne vlasti pred kojom se građani na šalteru saginju. Problem je uvek u ljudima i zato državne činovnike treba edukovati kako da se ponašaju kada na primer „pravno nevidljivo” interno raseljeno lice romske nacionalnosti zatraži pomoć. Meni je potpuno neprihvatljiva praksa da ljudima kažete da ste nenadležni i još ih uputite na pogrešan državni organ samo da biste ih sklonili sa svog praga.

Objavljeno u nedeljniku NIN 3024 of 10 decembra 2008. godine