Intervju: Milomir Joksimovic (Miša Omega)

Oni se mene plaše

Ako su toliko moćni, a ja toliko kriv, pitam ja vas što me ne uhapse, zašto još nisam uhapšen?

Lapovačko preduzeće „1. maj“ je od firme nostalgičnog socrealističkog imena i ekonomskog problema niskog ranga, preko noći, postalo prvoklasni državno-politički spektakl. U tom spektaklu neizvesne završnice glavni protagonisti su tri ministra, jedan „biznismen bez lica“ i jedna železinčka pruga, ali ne lajkovačka, već međunarodna koja je, evo, skoro dve nedelje blokirana. Biznismen bez lica je Milomir Joksimović, zvani Miša Omega.

On nije dao izjavu za novine već dvadeset godina niti je nekom fotoreporteru pošlo za aparatom da ga slika. Ceneći NIN rešio je da progovori za naše čitaoce. Intervju sa gospodinom Joksimovićem se, na neki način, pretvorio u ispovest ne samo poslovnu, već i životnu. Objavljujemo neke delove iz tog razgovora koji je vođen u njegovoj kancelariji u Dalmatinskoj 23. Počinjemo Lapovom.

Dakle, šta se dešava u Lapovu?
- Građevinsko-industrijski kombinat „1. maj“ iznet je na prodaju pre nekoliko godina. Niko se nije javio na prvom nadmetanju, niko se nije javio na drugom nadmetanju, znači da nije bila atraktivna firma. S obzirom na poslove kojima sam se bavio u tom momentu, Lapovo se meni uklapalo u finalizaciji poslova. U Lapovu bi se gradili elementi za mostove, elementi za putnu privredu... Lapovo je kupljeno u očajnom stanju.

Šta to konkretno znači?
- To znači sa puno dugova, previše obaveza, neisplaćenim platama, proizvodnjom koja ne može da pokrije samu sebe. Svesno sam ušao u to da kupim tu ruinu koja bi se nadgradila, zategla i napravilo jedno novo preduzeće. Očekivao sam da će sve to brže ići, nisam očekivao da će kriza malo ranije naići nego što jeste. Prvo, da se razumemo, nije Milomir Joksimović većinski vlasnik te firme, to je jako bitna činjenica. I to je nešto što me veoma iznenađuje od ministra Dinkića koji se služi jeftinim populizmom i poslovičnom zamenom teza... Ono što Dinkić radi je rušenje principa nedodirljivosti privatne imovine. Ovde se ruši sistem. Jer, rešićemo mi problem Lapova, što je do mene. Tu firmu u Lapovu mogu i da poklonim. Na tome upravo i radim; da svoj deo u “Auto vojvodini” i u „1. maju“ prodam za jedan evro kako bih se rešio tog balasta i javnosti.

Kako to možete da uradite, u ovom trenutku, kada štrajk traje, kada se pregovara sa radnicima?
- Sa mojom imovinom mogu da uradim šta hoću. Mogu, kao što rekoh, i da je poklonim, da je prodam za evro i isključiću se iz problema „1. maja“. Ali, mnogo je veći problem što se iz Lapova šalje loša poruka za uspešne poslovne ljude poput mene. A ta loša poruka glasi: „Bežite investitori, tražiće vam pare iz džepova, da vadite za ono što muvaju preduzeća“. Mene to neće pokolebati. Ja imam energije i otvoreno vam kažem da ću i dalje da ostanem ovde da radim i da stvaram. Imam mnogo mladih ljudi oko sebe, trudim se da povratim neku našu svežu krv iz inostranstva kako bih je angažovao u svom poslu. Ne uključujem se u politiku iako mi je nuđeno od gospodina Đinđića da budem potpredsednik vlade. Odbio, sam, naravno, jer mene više privreda interesuje, a „iza zavese“ mogu mnogo više da učinim.

A ko vas je upoznao sa Đinđićem?
- Njegov kum Beko.

Jeste li bili u Glavnom odboru Demokratske stranke?
Jesam. U periodu dolaska gospodina Tadića na vlast i posle toga još godinu-dve.

Da li ste još u DS-u?
- To ću prećutati.

Kako tumačite to što vas najviše proziva ministar Mlađan Dinkić?
- To što je Dinkić uradio je poziv na linč. A ideja je ova: čovek je ispunio sve uslove iz ugovora prema radnicima iz Lapova, mi mu ne možemo ništa, e ajde sada svim silama da ga pritisnemo...

Jer imate „grdne milione“?
- Da. A onda juče, preko, B92 lično su urgirali da me sve inspekcije stegnu.

U svim firmama?
- U svim firmama.

I u „Tri grozda“?
- Ma šta „Tri grozda“!? Imam direktno ili indirektno sto firmi! Negde sam prisutan sa tri posto, negde sa pet, negde sa deset... Ali, i tamo gde imam tri posto ja se pitam. Zašto? Zato što imam, što gradim autoritet. Ja jesam možda grandoman, ali nisam alav. Da li me razumete? Ljudi koji me poznaju hoće da mi daju i novac i da sa mnom uđu u poslove. Jednostavno, ne želim da se stidim što sam bogat, i, želim da dam poruku mladima da ne beže odavde. Pri tom, ne želim da im budem idol.

Da li baš to smeta Dinkiću? Ili ste ga, možda, negde privatno očepili?
- Voleo bih da nema ništa privatno, ali mnogi njegovi saradnici su bežali od njega, neki i ka meni. A mnogi njegovi saradnici su ga dobro upoznali.

Kao Nikola Đivanović...
Sve što je dobro uradio Dinkić uradio je, u stvari, Nik. To je čovek koga bih ja predložio za savetnika nekome ko bi vodio zemlju, posebno u finansijama.

I vi ste magistar ekonomije, jeste li ovde završili?
- Da. Školovao sam se na našem državnom Ekonomskom fakultetu. I ja i moji sinovi. Stariji ima još dva ispita pa da diplomira, a mlađi je na četvrtoj godini. Sinove sam već naučio da „pecaju ribu“, a ne da je jedu na gotovo. Prošli su prvu biznis fazu da budu vlasnici najbolje diskoteke, najboljih kafića.

Na koju diskoteku mislite?
Na „Magacin“, na „Pevac“.

Da se vratimo na Dinkića. Rekli ste da postoji možda i neki privatni razlog za sukob.
- Ako postoji, on će izaći na videlo. A njegovo prozivanje da sam jako bogat čovek, to su niski udarci. Jer, i ja mislim da je Dinkić bogat. Samo za razliku od mene ne verujem da on to sme da pokaže. Zna se, recimo, da živim u stanu od 1.000 kvadrata, a neka on živi i dalje u stanu od 65 kvadrata. Ne stidim se tih hiljadu kvadrata, jer sam ih zaradio i izgradio.

Čini se da Dinkić nije sam...
- Pa, ako su toliko moćni, a ja toliko kriv, pitam ja vas: Što me ne uhapse, zašto još nisam uhapšen? Njihov problem sa mnom je i to što sam mnogo dobro informisan o onome što se u ovoj zemlji godinama dešavalo. Obavešten sam mnogo bolje od većine onih koji su se slikali na televiziji u „Insajderu“. A i odrastao sam na Karaburmi, ostao sam bez oca kada sam imao 12 godina, bio sam odličan đak, išao sam u Elektrotehničku školu „Nikola Tesla“, išao na velika matematička takmičenja, a odrastao sam sa žestokim momcima Karaburme i bio im vođa iako su od mene skoro svi bili stariji deset godina. Tako da potpuno razumem te ljude iz Lapova koji su gladni, jadni, ali i laki za manipulisanje. Oni će, zapravo, sami sebi da pojedu džigericu, kožu, creva. Oni će, sada, prodati upravnu zgradu. Ja sam to mogao mnogo ranije da uradim i da ih gurnem u stečaj. Oni meni duguju mnogo para. Jer, firma „Autovojvodina“ već je „sipala“ unutra jedan milion, i, oni su već sve to pojeli.

Idu izbori, idu predizborne kampanje. Kampanje koštaju. Da li imate utisak da je ova halabuka oko vas uvod u vaše reketiranje?
- Nema šanse da mene neko reketira! Oni se mene plaše.

A zašto vas se plaše?
- Ne plaše se da ću da ih prebijem, ali plaše se od mene da traže pare. Jer, znam im slabe tačke.

Da li su to tenderi ili..?
- Ne znam da li su im slabe tačke tenderi, ne bavim se time. Ne želim da pravim lošu situaciju i skandale. Želim da ukažem narodu da jednostavno ovo nije put kojim treba da se ide, ovo kako oni rade. Ako ovako nastavimo, vraćamo se u prošlost, hoćemo da proizvodimo nešto i da trpamo zalihe, da proizvodimo žardinjere koje ne mogu nikome da se prodaju, neke stubove koji nemaju nikakvu svrhu i upotrebu, žele da pojedemo sami sebe, da ponovo štampamo milijarde u Topčideru...

Zašto se, po Dinkiću, svi drugi plaše da vam pomenu ime?
- Verovatno što mnogi poznaju moju putanju koja je, po meni, dosta korektna. Drugo, oni imaju svoje favorite, a znam da ti favoriti nisu baš naklonjeni meni. Mada ja nemam problem sa njim, mogu da ih pogledam sve u oči. E, sad, nisam ja kriv što sam radio disperziju biznisa, i što moji poslovni interesi nisu bili ugroženi. Zato oni mene sada vide kao kravu muzaru, ali kojoj je teško prići. Ali, ne stidim se da kažem da sam poznavao i Ljubu Zemunca, i Arkana, poznajem i Jocu Amsterdama... Među njima, ponekad, ima sjajnih ljudi. To je poraz svih nas zato što tu imate više morala, nego u ovim drugim društvenim sredinama, među takozvanom elitom. Moj veliki prijatelj je i general Goran Radosavljević, jedini koji je podneo ostavku. On radi sa mnom, Guri je častan, čist čovek, i kad mu uđete u kuću, vidite da on nije milioner, lopov..

A šta radi Guri sa vama?
- Imali smo firme za obezbeđenje.

Da li je to Omega iz Vojvodine?
- Ne, to je Sekjuriti centar. Sa Gurijem smo pokupili najbolje kadrove iz njihove službe, mogu sve da ih povučem sa sobom. Zašto mogu da ih povučem? Ne da oni idu da pljačkaju, da kidnapuju ljude. Mogu da ih uposlim na drugim pričama, da obezbeđuju šeicima jahte, ili transporte novca, ili čuvaju kraljeve i kraljice.

Na kraju, šta će biti sa radnicima Lapova i sa „1. majem“?
- Za vikend između Ministarstva privrede i mojih ljudi pravljeni su dogovori. I nađeno je rešenje.

Šta je rešenje, kako to da nije dospelo u javnost?
- Ovo što se prikazuje po medijima lažne su informacije, laž je da je dogovor završen. Šta je u stvari suština? Evo vam 38 miliona dinara i tih 38 će biti iz pozajmice, jer nema više novca. Znači, proda se prvo ovo, vrati se tih 38. Proda se onda ono, pa se vrati. To je nešto što mora da se vrati.

Ko daje pare, „Autovojvodina“? Ko mora da namiri tih 38 miliona?
- „1. maj“ iz Lapova! On mora da proda deo imovine, ovo će biti samo pozajmica.

Objavljeno sa Draganom Jovanovićem (urednikom rubrike društvo) 17. decembra 2009. godine u nedeljniku NIN broj 3077

Bitka za prugu

Pobednici ili prokletnici

Blokada Koridora 10 na pruzi kod Lapova postaje paradigma za Srbiju kao državu koja nije ni pravna ni funkcionalna

Očajni radnici građevinsko-industrijskog kombinata „1. maj“ dočekali su na lapovačkoj pruzi i prvi sneg. Greju se na čaju u papirnim čašama i protestuju. Kasno uveče 14. decembra okončana je ko zna koja runda pregovora, koji sa prekidima, traju od aprila 2009. godine.

Ovaj put, navodno, uspešno. Predstavnici Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, koji su bili medijatori ovog sastanka, skoro da su mogli da odahnu. Kako je NIN-u sutradan potvrđeno u ovom ministarstvu: „Došlo se, u načelu, do zajedničkog sporazuma, s tim što je Velimir Radenović direktor GIK „1. maj“ tražio da većinski vlasnik pogleda i odobri sporazum“.

Dakle, jedino je trebalo da taj sporazum blagoslovi većinski vlasnik Autovojvodine A.D., u tom trenutku, još uvek Milomir Joksimović zvani Miša Omega. A onda da svi mogu da idu svojim kućama kako bi na toplom, uz pečenicu i rakiju, dočekali novu 2010. godinu.

Utisak da je dogovor konačno na pomolu imali su i radnici GIK „1. maj“. Ali pošto su „već nekoliko puta u sličnim situacijama, poslodavac je bio neiskren, a mi smo bili prevareni“ – zadržali su dozu skepse.

„Kitićemo mi i jelku na pruzi, ali bojim se da ovde ne dočekamo i Uskrs“, kaže Miroslav Spasojević, radnik GIK „1. maj“, rešen da sa ostalima, ovaj četvrti put, ne mrda sa železničke trase Beograd - Niš“.

Ovaj tekst je otišao u štampu u utorak u 21 čas, i do tada, Milomir Joksimović, nije potpisao pomenuti sporazum koji predviđa da se radnicima za pet dana (19. decembra) isplate zaostale zarade do marta 2009, dok će od aprila do novembra biti namirene linearno, svakom radniku isto - 16.000 dinara. Takođe, po Sporazumu, odmah treba da se uplate doprinosi (za pet radnika) koji su ispunili uslov za odlazak u penziju, a od 1. marta 2010. godine radnicima i zdravstvene knjižice moraju da se „overe“. A ako se nekom bude slošilo i pre toga, firma će im platiti i te troškove - sve dok se budu lečili u državnim domovima zdravlja i bolnicama.

Međutim, za direktora Radenovića, poslodavca radnika koji protestvuju na pruzi u Lapovu, pregovori su prekinuti: „Zloupotrebljen je sam čin što sam došao u Lapovo, saslušao zahteve radnika i odneo ih većinskom vlasniku. Na tom sastanku prvi put sam čuo za 11 plata“. Radenović tvrdi da na stolu nije bila verzija Sporazuma usaglašena u Ministarstvu. Na pitanje odakle sada novac firmi koja je nagomilala gubitak od oko 100 miliona dinara Radenović kaže: „Većinski vlasnik GIK `1. maj` obezbedio je pozajmicu od 38 miliona dinara koji su raspoloživi do petka. Pozajmicu uz zalog dela imovine preduzeća odobrila je jedna firma iz konzorcijuma Dunav grupa“. Konkretno, pod hipoteku je stavljena Upravna zgrada firme (u kojoj je struja isključena zbog neplaćenih dugova) sa pripadajućim placem u centru Lapova i deo kompleksa „Betonjerka“ u površini od dva do četiri hektara.

I dok maltene cela Srbija stoji i čeka šta će Miša Omega da uradi – vozovi stoje. Pitanja se množe. Zbog čega je Mlađan Dinkić, ministar ekonomije, tek nedavno obznanio da Miša Omega, većinski vlasnik Autovojvodine i uz to veoma bogat čovek koji ima nekoliko firmi, nije u bankrotu? Šta su čekale inspekcije, pa tek sada kontrolišu poslovanje njegovih firmi? Zašto Ivica Dačić, ministar unutrašnjih poslova, nije radio svoj posao i sproveo javni red i mir tako da skloni radnike sa pruge? I ko će i od kojih para JP „Železnice Srbije“ da plati štetu?

Zoran Anđelković, predsednik Upravnog odbora „Železnica Srbije“ kaže: „Srpske železnice su tokom sedam dana blokade magistralne pruge Beograd – Niš, na međunarodnom Koridoru 10, kod Lapova, pretrpele materijalnu štetu od oko 106,5 miliona dinara (putnički saobraćaj 6,5 miliona dinara, teretni oko 80 miliona dinara i usled obustavljanja tranzitnog saobraćaja od 11. decembra – 14. decembra dodatno još oko 20 miliona dinara)“.

Od radnika se zahtevalo da obustave blokadu i „omoguće bezbedno, nesmetano i redovno funkcionisanje železničkog saobraćaja na Koridoru 10“. Železnice Srbije „ispostaviće račune za svu materijalnu štetu“ vlasniku GIK „1. maj“ kao i opštini Lapovo koja se solidarisala sa radnicima.
Na pitanje, da li će JP „Železnice Srbije“ tužiti i Ivicu Dačića, ministra policije, jer nije sklonio ili ako treba čak i uhapsio radnike koji neće da se sklone sa pruge, Anđelković kaže: „Dačića da tužimo? Neka to rešava država, neka oduzima od vlasnika. Ako idete tom logikom, onda je trebalo da pohapse sve koji dođu pred Vladu. Ovo je politički problem i nastao je tako što niko ne voli da uđe tamo gde je gusto“.

U odbranu svog šefa stao je i Ivica Tomičev, savetnik potpredsednika vlade Ivice Dačića za ekonomske integracije, dijasporu i vanredne situacije: „Kao potpredsednik vlade i ministar unutrašnjih poslova on ne voli da upotrebljava silu“.

Naravno, radnici su svesni da sede na šinama Koridora 10 i da u nekoj ozbiljnoj državi ne bi bilo moguće da zbog njihove muke bude skoro dve nedelje blokiran domaći i međunarodni železnički saobraćaj između zapadne, centralne i južne Evrope i Male Azije. Svima njima je žao što putnici moraju od Markovca do Lapova da se prevoze autobusima „Pisko prevoza“, ali oni naprosto nemaju kud.

Novica Marković, poverenik Samostalnog sindikata GIK “1. maj“ kaže: „Da nismo na pruzi, ko bi iz Beograda došao ovde da razgovara sa nama? U pametnim zemljama policija bi nas odmah rasterala, ali u pametnim zemljama posle dve, a ne jedanaest, neisplaćenih zarada firma bankrotira. Ako treba gazda se hapsi, ali radnicima se daju pare i ono što je njihovo. U ovoj zemlji to nije tako. Svi znamo da Miša Omega ne može da se uhapsi, jer, kako čitam u novinama, on je u Srbiji car šljunka i peska. Pruga jeste državna, znamo da država gubi velike pare svakodnevno zbog nas, ali ta država je prodala našu firmu i mi smo, zbog države, izgubili sve.”

Blokada Koridora 10 na pruzi kod Lapova postaje paradigma za Srbiju kao državu koja nije ni pravna ni funkcionalna u oblasti privatizacije, stečajne politike i javnog reda i mira. Paradigma za državu u kojoj radnici kite jelku na pruzi umesto u toplom domu..

Porodična imperija

Porodičnu imperiju Milomir Joksimović zvani Miša Omega počeo je da gradi davno. Godine 1989. bio je direktor trgovinskog preduzeća Omega-komerc, bio je i vlasnik Eksport-improt kompanije. Do zaključenja ovog broja Joksimović je, kako sam kaže vlasnik i suvlasnik oko sto preduzeća među kojima su: Autovojvodina a.d. i Tri grozda, lanca od tridesetak restorana, kafića, gostionica, bifea i noćnih klubova.

Kupio je Napredak i Vojvodinaput i pripojio ih Dunav grupi čija je osnovna delatnost eksploatacija šljunka i peska. U preduzećima konzorcijuma koji čini 6 firmi, on i njegova supruga Zorana su na pozicijama u upravnim odborima.

Sinovima Milanu i Jovanu prepustio je Omega-komerc ali je za sebe zadržao 30 odsto. Manjinsko vlasništvo drži u još dve Omega firme i Mozaik keteringu. Milan Joksimović vlasnik je oko 70 odsto PTT ugostiteljstva koji čine hoteli Srebrenac (Kopaonik) i Zelenkada (Zlatibor), dva restorana i jedna vila u Vrnjačkoj Banji, dok polovinu firme “Brko” ima mlađi sin Jovan.

Objavljeno 17. decembra 2009. godine u nedeljniku NIN broj 3077

Tek sada neću posustati

Pretnje i uvrede ne prestaju, ali Brankica Stanković nastavlja i najavljuje sedam epizoda o ekstremnim navijačima i nemoćnoj državi

Uprkos policijskoj pratnji, a i činjenici da je sedam osoba privedeno zbog internet-pretnji smrću, klanjem, silovanjem, mučenjem, Brankica Stanković, autorka „Insajdera“, nema spokoja. Uvrede, pokliči mržnje sa tribina i pretnje pristižu i posle drugog dela serijala „(Ne)moć države“ emitovanog 10. decembra na televiziji B92.

Brankica Stanković je 3. decembra obznanila imena osoba koje se skrivaju pod navijačkim dresovima „Partizana“, „Crvene zvezde“ i “Rada“, a optuženi su za ukupno 289 krivičnih dela: ubistva, pokušaja ubistva, dilovanje droge, teška razbojništva, krađe... Objavila je i imena tužilaca i sudija zbog kojih sudski procesi traju, kao kod Kafke, u nedogled. Sledeće nedelje dohvatila se ministara, državnih funkcionera, biznismena, dekana koji su nekada bili ili su i sada u upravama klubova.

O tome kako je završiti emisiju pod pretnjama i tolikim pritiskom javnosti Brankica Stanković govori za NIN:

– Strašno je. Non-stop mi zvoni telefon, u proseku na dva i po minuta. Mislim da svako ko je ikada imao moj broj, zove ovih dana. Radili smo u nenormalnim uslovima i u jednom trenutku sam se potpuno isključila iz tih komentara, zato što se približavao termin emitovanja. Veći deo materijala je bio snimljen i pripremljen, ali trebalo je sve to sklopiti. Završili smo tri minuta pre početka emisije.

Jesu li reakcije ekstremnih navijača ipak bile iznenađenje za vas?
– Kada smo odlučili da se bavimo ovom temom, znali smo šta nas čeka, ali nismo očekivali da će se bilo ko usuditi u Srbiji 2009. godine da posle svega javno preti klanjem, ubijanjem i silovanjem. Oni kao da su se takmičili ko će odvratniju poruku da pošalje. Svakog dana bilo je sve gore, svuda su ostajali pisani tragovi, što je sasvim dovoljno da se ostalima da ideja šta da rade kada negde sretnu nekog od nas.

S obzirom na sve, da li ste zadovoljni drugim delom serijala „(Ne)moć države“?
– Naravno, uvek mislim da može bolje. Ipak, zadovoljna sam jer smo posao uradili onako kako sam planirala. Pretnje nisu uticale na nas u smislu da razmišljamo šta može da nam se desi.

Jesu li ove pretnje opterećenje za vaše saradnike?
– Svi znamo u šta se upuštamo, šta smo odlučili da radimo i šta može da se desi. Međutim, svi mi koji radimo emisiju „Insajder“ ali i ostali novinari sa B92, isto tako svesni smo toga šta je naš posao. U skladu sa tim se i ponašamo.

Da su urednici odlučili, iz razloga bezbednosti, da ne emituju drugi deo, da li biste bili razočarani?
– Nikada mi se nije desilo da nam je neko rekao: „To ne može da ide tako“ . I ranije je bilo raznih pritisaka na rukovodstvo naše kuće ali su oni uvek stajali iza svojih novinara. Na primer, kad smo radili serijal o tajkunima. Mene niko nije pozvao, ali urednike su zvali, povlačili su reklame. Nekoliko puta čak nismo znali šta se sve urednicima dešava. Tek posle završenog serijala rekli su šta je sve bilo. Takva njihova odluka da nas ne obaveštavaju o pritiscima koje imaju, u stvari je najveća podrška za nas koji radimo „Insajder“.

Nije prvi put da vam prete. Gledate li na to kao na nešto što ide uz profesiju?
– Na B92 dobijamo preteća pisma na mejl ili iseckana slova iz novina u prelepljenoj koverti Infostana sa porukom: „Ubiću ti...“ ne znam šta. Ja sam to bacala, dok mi nisu rekli kako bi bolje bilo da sve to stoji kod našeg advokata. Nekad mu neka pisma dostavim, a neka ne. Kada smo radili serijal „Tragom Ratka Mladića“ pretili su mi tako što su me zvali na mobilni. To je bio prvi put da smo prijavili pretnju. Osoba je identifikovana, ali nisam želela ni da znam ko je u pitanju.

Pod zaštitom ste policije, koliko se osećate bezbedno?
– Nisam se ja tu ništa pitala, niti smo mi tražili policijsko obezbeđenje. I dalje mislim da to ne rešava problem. Šta će sada, svima da daju policijsku pratnju, obezbeđenje? Meni je samo iskomplikovan život. Mislim da je policija svesnija od nas kolika nam opasnost preti. Ali, očigledno ni država tu ne može mnogo da uradi. Ovo je prvi put da moram da radim svoj posao uz policijsko obezbeđenje i to jeste najveći problem za ovu državu, jer izgleda da 2009. godine u Srbiji novinari koji samo rade svoj posao nisu bezbedni. Iskreno, nadam se da će to kratko potrajati.

Da li je policija tražila uvid u vašu poštu, imejl, da prisluškuju vaše telefonske razgovore?
– Nikada ne bih pristala na to. Doduše, možda oni i to rade, ali ne znam ništa o tome. I bolje da ne znam.

Koliko vas ova atmosfera podseća na vreme uoči ubistva Zorana Đinđića, kada su neki mediji vodili linč-kampanje protiv njega?
– To uopšte nije bilo bezazleno. Radili smo emisiju o tome i onda su mene i B92 svi ti mediji - između ostalih i NIN - pljuvali. Zaista, ne mislim da su svi novinari svesno učestvovali u tome, ali kad lavina krene i kada je to sinhronizovana kampanja u više novina, pitam se šta je to onda ako ne poziv na linč!? Ali ljudi su se, čak i novinari koji su pisali kolumne protiv nas, sada poneli drugačije. Traže zaštitu B92 i tima „Insajdera“. Postaju svesni posledica. U tom smislu nešto se promenilo u Srbiji.

Da li ste zatečeni podrškom NUNS-a, UNS-a, predsednika Republike, ministara i svekolike javnosti?
– Bila sam iznenađena! Jedino me nervira što se sve okrenulo tako da sam ja postala tema, što je potpuno pogrešno. Očekivala sam da i ostali novinari istražuju. Volela bih da postoji ta vrsta takmičenja u Srbiji. Dobro je da su svi ti ljudi, od predsednika Tadića pa nadalje, rekli da je dosta više nasilja i pretnji. Mi smo samo objavili informacije do kojih smo došli po zakonu o dostupnosti informacija I uradili analizu. Sada je država na potezu.

Ekstremni navijači nastavljaju sa pretnjama, šta to govori?
– Oni su svesni da njima niko ništa ne može, čak ni država. Međutim, verujem da sada imaju problem, bar sa komšijama. Jer javnost zna njihova imena, videla je njihove fotografije i zna za šta su sve osumnjičeni. Možda su zbog toga toliko besni.

Nervira vas ta vrsta kukavičluka?
– Svima je bilo ponuđeno da odgovore na pitanja i da pogledaju materijal pre emitovanja, kako bi se uverili da prilikom montaže nisu izvučeni iz konteksta. Tako radimo jer su nas pojedine stranke optuživale da se u „Insajderu“ prilikom montaže sagovornici izvlače iz konteksta. To je netačno.
Primećujete li da se u upravama klubova menja stav prema nasilnicima među njihovim navijačima?
Uprava „Partizana“ zvanično je poslala dopis u kome odbijaju da učestvuju u emisiji o ekstremnim navijačima. A uprava „Crvene zvezde“ je izabrali Marka Nikolovskog, svog portparola koji je bio jedan od sagovornika u poslednjem „Insajderu“.

Da li vam smeta što vas jedni uzdižu u nebesa, a drugi vuku po blatu i poručuju vam da kupite krst i sanduk?
– To me strašno nervira! Veći deo javnosti ističe da sam hrabra dok postoje i oni koji smatraju da radim za nekog. U svemu tome, u Srbiji ne postoji rasprava da li je nešto dobro istraženo i da li je emisija dobra ili ne, nego je uvek neka teorija zavere. Zašto baš sada ta tema, i slične gluposti. Pa zato što je slučajno ubijen strani državljanin u centru Beograda. Eto zato.

Posle svega, mogu li ekstremni navijači očekivati da ćete popustiti ili će biti i trećeg dela serijala?
– Nema šanse! Tek sada neću da posustanem! Napravićemo serijal ne od tri već od sedam emisija, zato što je ovo prava tema i što ovaj društveni problem mora da se reši. Setite se, posle ubistva Brisa Tatona političari su se utrkivali ko će dati oštriju izjavu u osudi zločina i na tome je ostalo. Pa čak je i predsednik Srbije tada rekao da je borba protiv huligana i ekstremista važnija za Srbiju od ulaska u Evropsku uniju.

Objavljeno 17. decembra 2009. godine u nedeljniku NIN broj 3077

Novinarstvo i nemocna drzava

Pokretna meta

Dužnost države je da hitno utvrdi ko stoji iza napada na Brankicu Stanković i odgovorne izvede pred lice pravde

Srbija je zemlja u kojoj novinare ubijaju. Još gore, Srbija je zemlja u kojoj su nalogodavci i ubice Dade Vujasinović već petnaest godina na slobodi. Ni 10 godina nije dovoljno da se pronađu i osude nalogodavci i ubice Slavka Ćuruvije, vlasnika „Dnevnog telegrafa“. Isto je i sa Milanom Pantićem, dopisnikom „Večernjih novosti“ iz Jagodine, koji je pre više od osam godina ubijen „na zadatku“. U poređenju sa kolegama, Dejan Anastasijević, novinar „Vremena“, imao je sreće jer su mu dve bombe demolirale stan, ali on i njegova porodica nisu povređeni. Policija, tužilaštvo i sudovi zatajili su i ovaj put.

Sada je na meti Brankica Stanković, autorka emisije „Insajder“. Besni navijači i vođe pod bojama, pre svega, fudbalskih klubova Crvena zvezda, Partizan i Rad, prete joj likvidacijom, klanjem, silovanjem, mučenjem, batinanjem. I ne samo na Internetu (Facebook, Youtube) nego i na ulici – grafitima i na utakmicama grupnim pokličima punim mržnje. Njen „greh“ je što je 3. decembra u svojoj emisiji skinula velove tajne sa takozvanog fenomena bezimenih navijača koji seju strah, nasilje i smrt.

Za svakog od njih: Đorđa Prelića, Aleksandra Vavića, Majka Halkijevića, Alena Kostića, Branislava Penčića, Velibora Dunjića Velju, Uroša Avramovića, Dražena Dragaša Dražu ili „Lurča“, Marka Vučkovića „Mareta“ ili „Komandanta“, Duška Vujičića, Dejana Majstorovića, Marka Gusića, Dragana Supurovića, Vladimira Kovačevića, Nikolu Vidovića, Srđana Rajkovića u „Insajderu“ su navedena krivična dela za koja se terete, ukupno 289. Tu su iznude, otmice, teške krađe, nasilničko ponašanje, prodaja opojnih droga, nanošenje teških telesnih povreda, pa i pokušaj ubistva ili čak ubistva.

„Međutim, te krivične prijave MUP-a do danas uglavnom nisu procesuirane do kraja ili su na nivou Tužilaštva odbačene ili podignute optužnice, ali sudski postupci traju godinama. Rezultat je da za sva ova teška krivična dela nema pravosnažnih presuda“, otkrila je između ostalog, Brankica Stanković u emisiji dodajući poimence institucije, tužioce i sudije koji su u ime naroda bili dužni da rade svoj posao najbolje što mogu.

Brankica Stanković je zbog toga suočena sa pretnjama koje, nažalost, nisu prazna priča. Jer, izrekle su ih osobe kojima nije problem da se na beogradskih zidovima zgrada hvale ubistvom: „Mi smo huligani, ubice Brisa Tatona svaki mrtav Francuz neka jede govna“.

Zbog toga ohrabruje što je policija već privela sedam osoba zbog sumnje da su pretili autorki „Insajdera“.

Država ne sme da bude slepa pred nasiljem koje se iznova sprovodi i da dozvoli da novinari koji tragaju za istinom postanu pokretna meta.

Objavljeno 10. decembra 2009. godine u nedeljniku NIN broj 3076

Tim Džuda, novinar i publicista

Jugosfera - tržište bez barijera

Jugosfera nije projekat, već fenomen koji iz dana u dan postaje sve značajniji. To je praktična, svakodnevna regionalna saradnja ljudi koji, uprkos svemu što je bilo, shvataju koliko toga mogu zajednički da postignu

Britanski novinar i publicista Tim Džuda ponovo je u Beogradu. Prašina koju je podigao tekstom „Ulazak u jugosferu“ (u britanskom nedeljniku „Ekonomist“) nikako da se slegne. Naprotiv, interesovanje za zapadni Balkan i jugosferu raste. Zamah celoj priči usledio je nedavno, kada je Džuda u uglednoj The London School of Economics and Political Science predstavio još jedan rad „Jugoslavija je mrtva, živela jugosfera“ (LSEE – Research on South Eastern Europe, European Institute).

Iako je planirano, nažalost, ovaj rad nije bio dostupan učesnicima okruglog stola „Ekonomska saradnja na prostoru bivše Jugoslavije – mogućnosti i izazovi“ (30. novembra) gde je Džuda bio uvodničar jednog panela. On je govorio o jugosferi, terminu zbog koga se digla sva ta prašina i zbog koga Evropska unija sada, s nešto više pažnje, gleda šta se to menja u svakodnevici onih koji su uz mnogo prolivene krvi rasturili zajedničku zemlju - Jugoslaviju.

Photo by: Branko Belić

Posle svega što ste čuli na skupu, kakvi su vam prvi utisci?

- Laknulo mi je. Kada sam prošle srede predstavljao u Londonu poslednju studiju, nekoliko ljudi u publici nije baš bilo prijateljski raspoloženo. Govoreći o ovom regionu zastupali su ideje koje su pet, šest, možda i deset godina stare. Ideje koje su zastarele. Pomislio sam da sam, možda, sve pogrešno shvatio. Ovde sam dobio potvrdu da to nije tako. Ljudi ovde još snažnije govore ono što sam i sam rekao.

Došlo se do toga da je nekadašnje, jugoslovensko, tržište zapravo prirodna stvar?

- Tačno. Pre nekoliko godina to je bilo nezamislivo, jer su ljudi još bili uhvaćeni u neku vrstu ponosne, nacionalističke faze. Sada, i to je očigledno, postoji spoznaja da su domaća tržišta - srpsko, hrvatsko, slovenačko - patuljasta, neko je rekao mikroskopska, i da im je potrebno veće tržište, da je potrebno da sarađuju, da rade zajedno. Fantastično je koliko je zajedničkog nabrojano. Drago mi je što se na ovom skupu o tome razmišlja kao o komparativnim prednostima koje treba iskoristiti.

Dakle, za pravi uspeh potrebna je regionalna saradnja, tržište bez barijera?

- Šta možete da uradite na nacionalnom tržištu od 600 hiljada, dva miliona ili čak sedam miliona ljudi? Region ima oko 20-22 miliona i mislim da poslovni ljudi odlično shataju razliku. Imate hrvatske proizvode ovde, sprske tamo i mislim da je ta razmena stvarna, svakodnevna, praktična. To nije više samo privatna stvar, sada imate predsednike država, Borisa Tadića, Stipu Mesića, koji to javno kažu. Potpredsednik srpske vlade Mlađan Dinkić takođe je o tome govorio na okruglom stolu.

Šta je jugosfera, projekat?

- Jugosfera nije projekat, već je fenomen koji iz dana u dan narasta i postaje sve značajniji. To je praktična, svakodnevna regionalna saradnja ljudi koji, uprkos svemu što je bilo, shvataju koliko toga mogu zajednički da postignu. Ako bismo jugosferu smatrali projektom, bojim se da bi se našlo dosta ljudi koji bi u tome videli zaveru da se obnovi stara Jugoslavija. Hrvati su jako osetljivi na to i čuo sam mnogo prigovora na samu reč jugosfera. Međutim, značajno je što njima smeta samo ime, a ne ideja koju jugosfera predstavlja.

Možda inicijativa?

- Ne bih rekao ni da je inicijativa, jer to nije nešto što je sada pokrenuto. Jugosfera je reč koju sam smislio, koja simboliše, konkretizuje, proces koji ovde već godinama traje, a koji do sada nije imao ime. Nije mi bila nameru da provociram ili ismevam nekog.

To je samo reč i lako može da se zameni nekom drugom.

- Tačno. Bitno je da je ta reč, jugosfera, pobudila interesovanje. Međutim, čini mi se da tekst u „Ekonomistu“, bez te reči, verovatno niko ne bi ni primetio. Ovako, sve je drugačije.

Dakle, šta su stvarne prepreke ovom procesu?

- Najveću prepreku, najveći problem vidim u eventualnoj destabilizaciji Bosne. Čak mislim da ni Kosovo nije tako velika pretnja. Dakle, ukoliko se Bosna destabilizuje, ili dođe do konflikta, ceo region bi se vratio nekoliko godina unazad.

Približavanje Evropskoj uniji vidite kao kočnicu ili podsticaj jačanju jugosfere?

- Mislim da je od pomoći. Pogledajte kako su strukturisani fondovi. EU je odvojila 600 miliona evra za ovaj region, a Evropska banka za obnovu i razvoj, Evropska investiciona banka i Svetska banka odvojile su, približno, još toliko. Prednost se daje zajedničkim projektima. Velikim energetskim projektima, ekonomskoj kooperaciji, rekonstrukciji itd.

Kakav uticaj svetska ekonomska kriza ima na razvoj jugosfere?

- To je neobično. Poslužio bih se rečima Hidajeta Hide Biščevića, šefa Regionalnog saveta za saradnju, koji smatra da je globalna kriza iskristalisala, fokusirala naše misli.

Objavljeno 03. decembra 2009. godine u nedeljniku NIN br. 3075

Slučaj akademika Grubačića

I Hegelu se to dešavalo

Šta da radi SANU pred činjenicom da u svoje redove treba da primi osobu kojoj se, bar u jednom slučaju, može dokazati - plagijat

Novi članovi Srpske akademije nauka i umetnosti inaugurisani su u četvrtak, 26. novembra 2009. godine. Na jednog od njih, prof. dr Slobodana Grubačića, germanistu od autoriteta i dekana Filološkog fakulteta u Beogradu, pala je senka sumnje. Za plagijat. Sasvim precizno, a po definiciji prihvaćenoj gotovo na svim fakultetima u svetu, dekan se sumnjiči „za navođenje tuđih reči i ideja kao sopstvenih“ (Marshall & Rowland, 1998).

U anonimnom pismu „Plagijator kuca na vrata Akademije“ piše: „Poduzet je svesno (misli se plagijat)... o čemu pouzdano svedoče upravo germanistova mestimična preinačavanja, uostalom nedovoljna da bi prikrila tragove ... Izveden s izvesnom veštinom i drzovitom lakoćom.“
NIN je proverio sve navode, baš zato što je pismo potpisano samo sa „jedan prijatelj SANU“, a Grubačić je ugledan. Baš zato što je optužen za postupke koji se smatraju sramnim čak i u radovima studenata, a Grubačić je, 5. novembra, u potpuno regularnom izbornom postupku osvojio 75 od 121 glasa prisutnih akademika i postao dopisni član Odeljenja jezika i književnosti SANU.

Dokazi o plagijatu odnose se na Grubačićev „Aleksandrijski svetionik - tumačenja književnosti od Aleksandrijske škole do postmoderne“ (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2006). Za to delo on je dobio nagrade kao i pomoć Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine i Sekretarijata za kulturu grada Beograda. Akademici Nikša Stipčević, Dobrica Ćosić i Predrag Palavestra bili su puni hvale kada su potpisivali Predlog za izbor prof. dr Slobodana Grubačića za dopisnog člana SANU. Evo šta su, o „Aleksandrijskom svetioniku“, u pomenutom Predlogu napisali:

„U knjizi pisanoj već zapaženim sjajnim stilom, lucidno i kompetentno, Grubačić je prvi put ne samo kod nas nego i u nauci o književnosti uopšte, osvetlio smisao ’skriven’ u tradiciji tumačenja književnih dela. Učinio je to imajući u vidu da spoznaja sadašnjeg trenutka književne teorije nije moguća bez uvida u njenu prošlost, ma koliko se savremenim metodološkim stanovištima stvarao privid da je vraćanje u istoriju nesvrsishodno ... Oslanjajući se na izvornu literaturu, nastojao je da odredi središnju kategoriju svog istraživanja – književnu hermeneutiku, da bi zatim, kao naučnik sklon prepoznavanju kontinuiteta između književnih epoha, stilova i misaonih sistema, analitičkim putem obavio selekciju ogromne građe, sagledao je u sinhronoj i dijahronoj ravni, razvrstao i opisao, često veoma detaljno, njene pojavne oblike u nekoliko nivoa, tako da se dobije bogata freska mozaičkog karaktera iz oblasti literarne metodologije.“

U pismu „Plagijator kuca na vrata Akademije“ utvrđeno je da Slobodan Grubačić, u „Aleksandrijskom svetioniku“, ne jednom nego pet puta (22, 27, 34, i u dva maha na 375. strani) prepisuje, ali pomalo menja, dodaje i proširuje esej „Hermeneutika ljubavi i smrti“ koji je Dobroslav Smiljanić objavio 10. juna 2004. (NIN, br. 2789, str. 58-59) povodom knjige akademika Ljubomira Tadića „Zagonetka smrti“ (Filip Višnjić, 2003).

Tako, na primer, Smiljanić eksplicitno pominje izvor, legendarno delo Tractatus Logico-philosophicus Ludviga Vitgenštajna, i piše:

”Po njemu, ključ za rešenje zagonetke smrti ’u prostoru i vremenu leži izvan prostora i vremena’. Reklo bi se, pitanje nije ovozemaljsko.“

A Grubačić, u prvom pasusu na 27. strani „Aleksandrijskog svetionika“, piše: „Ključ za rešavanje zagonetke postojanja u prostoru i vremenu, leži izvan prostora i vremena. Reklo bi se ponovo, pitanje nije ovozemaljsko.“ Nigde navoda, fusnota, ni pomena od Smiljanića, a ni od Vitgenštajna. Duplo golo plagirano.

Proveravajući dalje činjenice izašla je na videlo fantomska priroda pomenutog pisma. Naime, kako kaže Olivera Prica, zamenica šefa Upravnih poslova SANU, pismo nije stiglo adresirano na Akademiju. Osim toga, akademici, u principu, nikada ne reaguju na anonimna pisma.

„Čak i da je ovo pismo stiglo do 26. oktobra u SANU, Izborna komisija ga ne bi uzela u obzir. Svako ko je hteo mogao je da uputi prigovor ili primedbu na kandidature za članove Akademije, međutim, morao je to da učini u skladu sa procedurom koja nalaže da se razmatraju samo prigovori i primedbe dospeli u pisanom obliku i sa potpisom“, kaže Prica.

Naravno, ima nečeg vrlo kukavičkog u anonimnosti teških optužbi, čak se može razumeti da je akademicima zaista neprijatno što su im promakli i pismo i plagijat, ali teško je shvatiti da se ljute kada NIN pokušava da ih suoči sa činjenicama postojanja i sadržaja pisma, to jest, jednog plagijata.

Uprkos svim porukama, molbama, objašnjenjima i telefonskim pozivima, što na Akademiju što na kuću, akademik Predrag Palavestra, ujedno i sekretar Odeljenja kome sada pripada i Grubačić - ostao je nem.

Jedan od retkih akademika koji znaju za postojanje pisma je Dobrica Ćosić koji kaže: „Čuo sam za to, ali nisam spreman da vam kažem nešto o tome“, i dodaje: „Uostalom, zašto mene pitate?“
Kao i prethodna dvojica akademika, Nikša Stipčević, član predsedništva SANU i pisac referata kojim se Grubačić predlaže za dopisnog člana, nije znao za postojanje pisma. Sve do iznenadnog i nenajavljenog dolaska novinara. Međutim, za razliku od svojih kolega, akademik Stipčević je bio ljubazan da pročita pismo i kaže: „Za mene je ovo veliko iznenađenje. Nemam komentar.“

Da li je SANU sada u pat poziciji, tj. da li sada kada je Grubačić već izabran, uopšte ima pravnih mogućnosti da se pokrene procedura preispitivanja autentičnosti obimnog i značajnog Grubačićevog opusa, ali i članstva u SANU. I da li SANU sme sada da zažmuri na oba oka pred činjenicom da je za svog člana izabrala osobu kojoj se, bar u jednom slučaju, može dokazati plagijat?

Članstvo u SANU nije jedini izvor animoziteta prema prof. dr Slobodanu Grubačiću. Kako je potvrđeno u Ministarstvu obrazovanja, „inspekcija će izaći na teren (Filološki fakultet u Beogradu) jer to čini kod svake predstavke koju primi“. Kada će to tačno biti ne zna se, ali nije sporno da se predstavkom smatra pismo i prateća dokumentacija koju je Žarko Čigoja, izdavač istoimene izdavačke kuće i član Saveta Filološkog fakulteta, uputio nadležnima 27. oktobra 2009. godine. U toj predstavci, između ostalog, piše da se Savet sastao svega dva puta za tri godine i da, po Čigojinom uverenju i saznanju, postoji i niz neregularnosti u izboru saradnika i finansijskom poslovanju, kao i da je „sin dekana, gospodina Grubačića, sa završenim vajarstvom i masterom iz bibliotekarstva, izabran za predmet japanski jezik. Takve stvari su po mom dubokom uverenju nedopustive“.

Kraći i precizniji je tekst pisma koje je Čigoja pre nekoliko dana uputio i prof. dr Vesni Polovini, predsednici Saveta Filološkog fakulteta u Beogradu, u kome se upozorava da je stanje na fakultetu potpuno nezakonito jer je Grubačić u julu napunio 67 godina „i po svim zakonima stekao sve uslove za penziju“ i da mu je, po Čigojinim rečima, 1. oktobra 2009. istekao mandat.

„Neizborom novog dekana prekršeni su Zakon o visokom obrazovanju, Zakon o radu, Statut fakulteta i Pravilnik o izboru i radu organa poslovanja na Filološkom fakultetu u Beogradu“, kaže Čigoja podsećajući da članovi 5-8 Pravilnika jasno definišu proceduru za izbor dekana i da je mandat Saveta fakulteta potpuno legitiman sve do izbora i konstituisanja novog Saveta. „Savet je najodgovorniji organ za sprovođenje ovih odluka i snosi odgovornost za kršenje zakona i vlastitih odluka, Statuta i Pravilnika“, zaključuje Čigoja tražeći da prof. Polovina sazove hitnu sednicu Saveta sa dnevnim redom koji obuhvata: razrešenje dužnosti profesora Slobodana Grubačića sa dekanske funkcije na osnovu člana 11, tačke 3 Pravilnika i pokretanje procedure za izbor novog dekana i imenovanje vršioca dužnosti dekana do izbora novog dekana. „Prilikom izbora dekana ja sam bio jedini član Saveta koji je bio za prof. dr Božu Ćorića, a protiv prof. dr Slobodana Grubačića“, kaže Čigoja koji nije ni krio da ima i lične motive koji se, između ostalog, tiču i činjenice da je Grubačić „već dva puta bio dekan i da su u periodu od 1992. do 1996. godine gotovo sve knjižare Filološkog fakulteta pretvorene u butike“.

Povodom svega, kontaktirali smo i sa prof dr. Slobodanom Grubačićem, koji je pristao da u utorak (24. novembra) govori za NIN. Međutim, novinar i dekan su se susreli gotovo slučajno 20. novembra jer je Milovan Knežević zahtevao da dekan lično da odobrenje pre nego što dopusti uvid u zapisnike sa sednica Senata, Izveštaj Komisije za izbor asistenta za užu naučnu oblast orijentalistike (predmet Istorija azijsko-pacifičke regije), a kojim se, za asistenta, predlaže Marko Grubačić (delovodni broj 1060/2 od 9. juna 2009). Takođe, tražen je, između ostalog, zapisnik (i prateća dokumentacija) sa VII redovne sednice Izbornog i Nastavno-naučnog veća na kome su birani nastavnici i saradnici. Tom prilikom sa dekanom je dogovoreno da će dokumenta biti spremna u ponedeljak (23. novembra) u 10 časova i potvrdio je dogovor za intervju.

Prilikom susreta, dekan Grubačić je tražio da se tekst odloži „dok ne prođe inauguracija u Akademiji“, obećavši kako posle „možemo da pričamo o čemu hoćete“. Kako bi imao vremena da se pripremi za predstojeći razgovor, dekanu su iznete činjenice vezane za plagiranje novinarskog teksta u knjizi „Aleksandrijski svetionik“. „Stručna greška, ali to ne bi trebalo da ugrožava koncepciju knjige. Velika je to knjiga. Izdavač je rekao da ima apsolutno mnogo navoda i citata i da mora nešto da ode“, kaže prof. dr Slobodan Grubačić i dodaje: „I Hegelu se to dešavalo.“

Ali, prof. dr Slobodan Grubačić nije ispunio nijedno od dva obećanja koja je dao NIN-u. On je zato ovlastio Milovana Kneževića, sekretara Fakulteta da nam kaže: „Za sve što se tiče izbora nastavnika i saradnika na Fakultetu obratite se nadležnom ministarstvu i inspekciji.“ Kneževiću je bilo vidno neugodno jer je prisustvovao delu razgovora novinara i dekana.

Dekanu Grubačiću stavljeno je do znanja da je uskraćivanjem uvida u dokumenta prekršio važeći Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i da ono što je rekao prilikom susreta neće ostati sakriveno.

Da li se i to Hegelu dešavalo?

Objavljeno 25. novembra 2009. godine u nedeljniku NIN br. 3074

Disciplinovanje na Filozofskom fakultet u Beogradu

Nepodobni Dekart

Potpisavši otkaz asistentkinji dr Jasni Šakoti-Mimici nova dekanka Filozofskog fakulteta prof. dr Vesna Dimitrijević nije stavila tačku na „slučaj“, već je pokrenula lavinu ogorčenosti i kolega i javnosti

Posle pet godina trpljenja svakojakih omalovažavanja, ponižavanja, sprečavanja da napreduje i na kraju i otkaza, dr Jasna Šakota-Mimica, donedavno asistentkinja na odeljenju Filozofskog fakulteta u Beogradu, odlučila je.

„Protiv profesora Filozofskog fakulteta: Leona Kojena, Miloša Arsenijevića, Živana Lazovića i Aleksandra Kostića podneću krivičnu prijavu zbog nesavesnog rada u službi“, kaže dr Jasna Šakota-Mimica na početku razgovora.

Sve je počelo 2003/2004. godine. Jasna se suprotstavila dolasku jereja Vladana Perišića, sa Bogoslovskog fakulteta, na Istoriju filozofije II jer se istom, kako se kasnije ispostavilo, nije gotovo uopšte ni bavio. Čak je za dva različita prevoda jedne knjige mislio da su dve različite knjige. Onima koji su vodili odeljenje za filozofiju to se nije dopalo i ubrzo počinju muke za Jasnu. Zapinje kod doktorske disertacije „Dekartovo shvatanje telesnog“. Petog decembra profesori Kojen, Arsenijević i Perišić pišu Izveštaj kako bi je diskreditovali. Bitno je naglasiti da prof. dr Radmila Šajković, verovatno najveći stručnjak za Istoriju filozofije, nije potpisala taj dokument jer je u njemu, između ostalog, pisalo da „Jasna Šakota-Mimica ne poznaje, ili ne želi da uvaži, osnovna pravila citiranja i parafraziranja tekstova kojih se pridržavaju ozbiljni istoričari filozofije“. Takođe, govori se o oskudnoj sekundarnoj literaturi a ne govori se o ostalim korišćenim izvorima, čak se indirektno kaže kako je očigledno da je kandidatkinjino poznavanje literature o Dekartu obimnije od navedenih izvora, iz čega stoji neizgovorena optužba za plagijatorstvo.

Sprečena da doktorira u Beogradu, Jasna odlazi u Novi Sad. Profesor Milenko A. Perović, u to vreme šef odseka za filozofiju i autor 15 knjiga i više od osamdeset stručnih radova, prihvata da joj bude mentor, a profesorka Šajković jedan od članova komisije.
Profesori Kojen i Arsenijević pokušali su opet da spreče Jasninu disertaciju i čak su lično dolazili u Novi Sad.

„Obavještavan sam od službenih lica na Filozofskom fakultetu i na Univerzitetu Novi Sad da su pomenuta gospoda posjećivala u više navrata fakultetske službe. Ponašala su se vrlo neuobičajeno, čak prijeteće u iskazivanju živog interesa za prijavu disertacije. Nije mi poznato zašto su izbjegavali susret sa mnom kao šefom Odseka za filozofiju i potencijalnim mentorom na toj disertaciji. Kada sam napisao referat s ocjenom izrađene disertacije, iz Beograda je stigao prigovor na referat. Prigovor je odbačen“, kaže prof. dr Perović. I dodaje: “Osporitelji njene disertacije uspijevaju jedino osporiti sebe i provociraju da im se postavi pitanje: gdje ste, kada i šta, gospodo osporavatelji, sami napisali o Dekartovoj filozofiji?“

Do objavljivanja ovog broja profesor Arsenijević nije odgovorio na elektronske poruke niti je pet minuta do predavanja odgovarao na telefon u kabinetu. Profesor Kojen je pak rekao da nema vremena i da inače u tako kratkom roku (pet dana) ne prihvata da razgovara. Priprema novi kurs koji predaje u ponedeljak i utorak. Iako mu je ponuđeno da odabere i neki termin naredne nedelje, Kojen nije hteo da razgovara o slučaju dr Šakote-Mimice, izveštaju i radu u Kadrovskoj komisiji za njeno unapređenje, koja je napisala još jedan izveštaj po kome je ispalo da na osnovu objavljenih radova u stručnim časopisima, ona nema dovoljno bodova za napredovanje u zvanje docenta.
„Ne znam šta tačno imate, ali ja nisam jedini“, kaže Kojen koji je novinaru NIN-a objasnio: „Najbolje bi bilo da razgovarate sa sadašnjim i bivšim dekanom“, uz objašnjenje da ako bude baš imao nešto da kaže, posle objavljivanja teksta, to će učiniti u pismima čitalaca.

Inače, bivše dekane, Lazovića i Kostića, mnogi optužuju da su ohrabrivali Jasnine progonitelje koji su joj osporavali doktorat, čime su implicitno pokazivali da ne priznaju doktorske titule koje su stečene na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Docent dr Mladen Kozomara, profesor na Uvodu u filozofiju, formalno je pokrenuo proceduru za njeno unapređenje 2005. godine i već tada je bilo jasno da je ignorišu, da postoji inercija. Znao je da će biti mnogo čekanja, ali nije odustajao. Po njegovom mišljenju, Lazović i Kostić, kao dekani, nisu ništa činili da u skladu sa svojim odgovornostima i obavezama spreče nedopustive postupke. Iako od početka Kostić nije krio privatno uverenje da Jasni nije mesto na Fakultetu, morao je da se ponaša kao dekan.

Jedan od ključnih momenata koji je doveo do toga da Jasna ostane bez posla jeste to što, kako kaže prof dr Vera Vratuša-Žunjić, Izborno veće na poslednjoj sednici nije usvojilo Izveštaj Nastavne komisije (u kojoj je Kojen opet imao istaknutu ulogu) zato što nije uključen i odgovor na Jasnin dopis gde ona dokazuje da ima neophodne bodove za unapređenje u docenta i da zbog toga odbija da se javi na konkurse raspisane za asistente. Ljudsko i pravno testo u ovom slučaju toliko se zamesilo da je angažovano i Ministarstvo za prosvetu. Kada je đavo stvarno odneo šalu, tadašnji dekan Kostić je predložio kompromis.

„Dr Šakota-Mimica trebalo je da se javi na konkurs za asistenta, a da se Odeljenje obaveže da će na prvoj narednoj sednici (pošto se izabere u zvanje asistenta) podneti novi izveštaj o ispunjenosti uslova za unapređenje i ukoliko su uslovi ispunjeni, pokrene postupak unapređenja. Ovo rešenje je imalo i podršku Ministarstva prosvete, ali dr Šakota-Mimica nije bila voljna da ga prihvati“, kaže prof. dr Kostić za NIN. Međutim, Ministarstvo je tražilo raspisivanje konkursa za docenta.

Na sav taj galimatijas papira, dopisa, zapisnika sa sednica i veća i prigovora od kojih jedan govori o postajanju dva dokumenta pod istim delovodnim brojem, zvanično je stavljena tačka. Petog oktobra 2009. godine prof. dr Vesna Dimitrijević potpisala je otkaz i poštom Jasni poslala radnu knjižicu. Međutim, dekanka je vrlo brzo bila neprijatno iznenađena Otvorenim pismom dvadeset četvoro kolega: „Odbrana prava koleginice Šakota-Mimica znači i odbranu prava pojedinca od zloupotreba zakona, manipulacija i prava jačeg... Da li ste spremni da preuzmete odgovornost za profesionalnu, moralnu i svaku drugu štetu koju će Fakultet pri tome pretrpeti?“, kaže se u pismu. Dekanka je shvatila pismo kao uvredu.

Dr Kozomara podseća na vremena kada nastavnici nisu dobijali otkaze zbog različitih uverenja. „Čak i kada su deklarisani marksisti bili na fakultetu, imali ste Vuka Pavićevića koji je za asistenta primio Igora Primorca koji nikada nije krio da ne daje pišljivog boba za ta marksistička uverenja. Veljko Korać je primio za asistenta na savremenoj filozofiji Miloša Arsenijevića koji takođe nije delio njegova uverenja. Imali smo Jovana Aranđelovića koji za asistenta uzima Aleksandra Pražića, čoveka koji je napisao knjigu Militantni pozitivizam“, kaže dr Kozomara.

Kako sam kaže, to ima pogubne posledice na studente. „I inače je sve manje studenata koji još sanjaju nešto od mladalačkih snova o pustolovini znanja. Ali i oni se vrlo brzo ohlade u ovoj klimi i onda ili razignirano otaljaju šta imaju ili, što je još opasnije, prilagode se i uklope. Počinju da se guraju po pravilima, postaju bezobzirni, cinični i nekompetentni. Meni je teško da to priznam, ali nikad nije bilo gore.“

Ne može to tako

Dekanka Filozofskog fakulteta u Beogradu, prof dr Vesna Dimitrijević, o razlozima, motivima i okolnostima otkaza koji je potpisala kaže: „Smatram da sam kao dekan dužna da radim svoj posao a ne da ga odlažem. Tačno je da sam potpisala rešenje o prestanku radnog odnosa dr Jasni Šakoti-Mimici, ali se ta odluka zasniva na nekim odlukama koje je prethodna uprava donosila. Nemam nikakvog razloga da sumnjam u te odluke.

Jeste li pročitali svu dokumentaciju pre nego što ste potpisali rešenje?
- Nisam. To je materijal koji je obiman toliko da sam prvog oktobra sela da ga čitam, ne bih ga završila do sada. Glavni problem je što je konkurs raspisan za asistenta, dok je Šakota-Mimica smatrala da to treba da bude konkurs za docenta.

Ipak, to nije bila samo njena ideja.
- Bilo koji izbor nastavnika podleže proceduri. Ona ima svoja pravila i vrlo je složena. Osim toga, konkurs za docenta nije raspisan zato što Kadrovska komisija nije donela odluku o tome.

Docent dr Mladen Kozomara je više puta pokretao inicijativu za njeno unapređenje?
- Jeste, ali to ne može tako. U njenom slučaju to je odeljenje za filozofiju.

Smatrate li da je dr Jasna Šakota-Mimica žrtva progona?
- Takve termine ne bih koristila. Da li je to progon, lepo ili ružno, brzo ili sporo, mislim da je irelevantno. Relevantno je da postoji način kako se to radi.

Da li ste pokušali da razgovarate sa Jasnom pre nego što ste joj potpisali rešenje?
- Nisam.


Objavljeno 12. novembra 2009. godine u nedeljniku NIN br. 3072

Beogradska sirotinja

Ispod linije siromaštva

Photo by Goran Sivački

U Srbiji više od 86.500 građana postalo je beznadežno siromašno u prvoj polovini 2009. godine, a više od polovine ih je u Beogradu. Tradicionalno najugroženiji su nezaposleni, Romi, samohrane majke...

Onako tanki, musavi i prekrasni, njih četvoro stajali su skoro blaženi, na poluskrivenom proplanku u Zvezdarskoj šumi. Njima nije bilo bitno što se na svetski dan borbe protiv gladi i siromaštva (16. oktobra) u 56 zemalja vodila akcija pomalo bizarnog naziva „Štrajk glađu protiv gladi!“. Nije ih se ticalo što se u Srbiji s njima, hronično izgladnelima, solidarisalo 676.280 „štrajkača“. Jednostavo, kao u antologijskom filmu „Čudo u Milanu“, deca su se grejala na suncu.

Susret sa tuđim pogledom naterao ih je sve u trk, ali dva dana kasnije slučaj i kiša su hteli da se jedan od dečaka i novinar ponovo sretnu u „Svratištu“. Tu u Krfskoj 7a, gde se osećao kao svoj na svome, dečak je bio nerazgovorljiv ali zadovoljan što je među drugarima u toplom, što mu je odeća suva i čista i što se bližilo vreme ručku, u njegovom slučaju, jedinom toplom obroku tog dana.

Deca sa ulice, deca beskućnici samo su jedna, verovatno i najranjivija kategorija u državi u kojoj je 2008. godine više od 500.000 ljudi bilo apsolutno, beznadežno siromašno. Prema grubim procenama oko 450.000 dece je direktno ili indirektno pogođeno siromaštvom, a najugroženiji su mališani mlađi od 14 godina.

„Ispod apsolutne linije siromaštva živelo je 7,9 odsto građana u prošloj godine, a prema podacima za prvu polovinu 2009. koji samo indikativno pokazuju generalne nacionalne trendove 9,2 odsto stanovništva je siromašno“, kaže Sonja Avlijaš, ekonomska statitičarka u Timu potpredsednika vlade za implementaciju Strategije za smanjenje siromaštva, dodajući da je to oko 700.000 ljudi koji na hranu, odevanje, usluge i stanovanje mesečno troše do 8.360 dinara.

„Poznati su nam podaci da je socijalna patologija kod mladih poslednjih godina sve složenija, da oni odrastaju u okolnostima pomerenih vrednosti i normi kada je porodica, kao najbolje okruženje za odrastanje, u krizi“, kaže Vladan Đukić, gradski sekretar za socijalnu zaštitu. Posledica svega toga je da je dece u Prihvatilištu sve više i više, a poslednje dve godine sve ih je više iz tzv. redovnih porodica.

„Za sada u Srbiji postoji samo jedno Svratište za decu sa ulice. U evidenciji imamo 440 maloletnika(ca), s tim što ih je na ulicama mnogo više. Procene su i do hiljadu“, kaže Milica Đorđević, direktora Centra za integraciju mladih u okviru koga funkcioniše Svratište koje je već jednom, usred zime, zatvoreno jer je ponestalo para. „Da bismo efikasno izašli u susret potrebama na terenu, važno je obezbediti kontinuitet. To se može uraditi obezbeđivanjem finansiranja iz gradskog budžeta. Za sada se kroz Sekretarijat za dečju zaštitu obezbeđuje oko 35 odsto našeg budžeta, a Sekretarijat za socijalnu zaštitu je podržao jedan deo troškova, nešto manje od 10 odsto. Opštine Zvezdara i Čukarica finansijski takođe pomažu, a da bismo non-stop mogli da radimo, ostatak sredstava prikuplja se iz donacija“, objašnjava Milica Đorđević naglašavajući da sredstva za 2010. godinu još nisu obezbeđena.

Tradicionalno najugroženiji su ostali nezaposleni, Romi, samohrane majke, stariji od 65 godina, osobe bez osnovnog obrazovanja, članovi malih seoskih domaćinstava. Regionalno posmatrano Srbija je južnije sve tužnija. Međutim, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije koji porede situaciju 2007. i 2008. godine pokazalo se da je više sirotinje i u Beogradu. Za razliku od 2007. godine - kada se Beograd i cela Srbija razvijala zahvaljujući ljudima koji su hodali po tržnim centrima, kupovali na karticu i vodili beskrajno duge razgovore preko mobilnog – broj siromašnih u prestonici se udvostručio (4,2 odsto).

„Podaci za prvu polovinu ove godine pokazuju da imamo 86.500 novih siromaha i da je više od polovine njih u Beogradu“, kaže Vladan Božanić iz RZSS i delegat Republike Srbije u Grupi za siromaštvo i životni standard Evropske komisije, dodajući: „Na kraju godine, kada završimo anketu o potrošnji domaćinstava tačno ćemo znati na čemu smo, ali po onome što sada imamo u rukama ne bi me iznenadilo ako bi se pokazalo da je pet i više odsto Beograđana ispod linije apsolutnog siromaštva u 2009. godini“.

Zašto je došlo do tolikog skoka siromaštva u prestonici?

„Oko trećina preduzeća u Srbiji je iz Beograda. Znamo da je zbog krize bilo puno otpuštanja, ljudi su ostajali bez posla, a kako su nezaposlenost i siromaštvo u direktnoj vezi, moralo je doći i do naglog povećanja siromašnih u Beogradu“, objašnjava Božanić tvrdeći da opadanje neformalne zaposlenosti indikator dubine ekonomske krize u kojoj se nalazimo. „To je za mene prvi znak da je prava kriza zapravo počela, jer prvo su otpušteni ti ljudi koji su radili na crno po firmama (a to znači bez ugovora, penzionog i zdravstvenog osiguranja). Prevedeno u brojeve, to je oko 650.000 ljudi u celoj Srbiji.“ Podaci o udaru ekonomske krize na sivu ekonomiju u Beogradu makar to bilo i prodavanje krpica na Bulevaru ili Banjici još nisu izračunati.

Ako se svemu tome doda i podatak da su prehrambeni proizvodi u 2008. poskupeli za 20 odsto onda se može videti prava boje siromaštva u Srbiji.

„Najviše su ugroženi najsiromašniji, jer oni najviše troše na hranu (oko 65,1 odsto)“ kaže Sonja Avlijaš.

Rast cena hrane i energenata koji je u zemljama Evropske unije iznosio oko 3 odsto u 2008. godini (do početka ekonomske krize) bio je oko 12 odsto u Srbiji što je posledica ne samo loše godine, već monopolista i slabe konkurenencije u prehrambenoj industriji. Sve više obroka nedostaje u narodnim kuhinjama. Od juna 2009. godine zatvoreno je pet, od ukupno 58, narodnih kuhinja.

„Zatvorene su narodne kuhinje u Vranju, Vladičinom Hanu, Lučanima, Trgovištu i Trsteniku“, kaže Dragana Kljajić, koordinator za narodne kuhinje u Crvenom krstu Srbije i dodaje da se priprema 25.435 obroka a da prema anketi sprovedenoj u 35 opština potrebno je bar 30.700 obroka. Takođe, nedostaje i oko 56.426 lanč-paketa za korisnike koji žive u udaljenim seoskim domaćinstvima ili u mestima gde ne postoje narodne kuhinje. Na kazanima za gradsku sirotinju, tj. u jednoj od 30 narodnih kuhinja, početkom godine hranilo se 5.127, u maju 5.300, a u septembru 5.723 ljudi.

“Praktično, pravo na besplatan obrok uglavnom ostvaruju korisnici materijalnog obezbeđenja, samačka staračka domaćinstva i teškim siromaštvom pogođene porodice sa više dece. Najviše obroka se podeli na teritoriji opština Zemun, Novi Beograd, Mladenovac, Obrenovac, Palilula i Zvezdara“, kaže Vladan Đukić i dodaje „da je iz budžeta grada ove godine izdvojeno 295.325.498 dinara.“ Po njegovom mišljenju to je dovoljno ukoliko ne bude više od 6.000 korisnika narodnih kuhinja.

To je ona vidljiva, zvanično, podvučena linija siromaštva, ona relativna, koja obuhvata analizu rizika od siromaštva i koja je uobičajena u EU zemljama još se ne izračunava kod nas. Jer da je drugačije, tu bi se našla i Ljubinka Nikolić (51) invalid prve kategorije koja prima penziju od 11.300 dinara koju je zaradila u OŠ „Đura Jakšić“. Da joj nije muža koji je 40 godina i tri meseca radio u livnici i njegove penzije ne bi preživeli. „Polovina moje penzije ode na ono malo struje, vode što potrošimo u ovom sobičku od 15 kvadrata“, kaže Ljubinka čiji se stan nalazi u samačkim „Paviljonima“ na Kanarevom brdu gde su sada smeštene cele porodice, gde se kupatilo i terasa dele sa komšijama na spratu. Zimnica se ne stavlja, sopstvena muka se drži u sebi i svako pokušava da zaradi nešto sa strane. Uprkos bolesnoj kičmi i nozi koja je neprestano muči Ljubinka često prodaje stvarčice na Banjici, jer joj valja još pet godina plaćati otkup za stan. Nada se i namerava da bar to ostavi svojim sinovima koji s njima žive u toj istoj sobi.

„Deca nam sada nisu tu. Jedan je u CZ-u, treba da izađe 25. decembra, a drugi je u Požegi. Osuđen na pet godina“, kaže Ljubinka ne krijući da su obojica tamo završili zbog droge. „Šta da radim, moji su!“

Deca ulice

Trinaestogodišnji A. I. ne seća se baš kada je to bilo, ali pamti da je sam otkrio Svratište koje mu je postalo utočište.

„Čudne mi bile ove šarene rešetke. Bio sam žedan, dali su mi hleba i da gledam televizor“, kaže on koji bez previše gunđanja učestvuje u radionicama gde se piše, računa, crta, boji. A. I. koji će sada, posle Nove godine sa jednim drugom, Renatom, da krene u četvrti razred, ipak najviše voli kada idu na izlete. „Išli smo u Zoološki vrt i tamo su majmuni pljunuli jednog mog druga. Bili smo na brodiću i poleteli smo sa avionom. Malo sam imao strah kada se avion nakrivio, ali inače se nisam plašio“, priča on kome je, kao i ostaloj deci (među kojima je i devojčica sa svojom tek prohodalom kćerkom) najbitnije što „kad ’oću dođem, kad neću idem“.

U „Svratištu“ postoje i kazne. „Kad se deca žestoko potuku, tako da bude i fizičkih povreda onda moramo da ih kaznimo. U najgorem slučaju, to je zabrana dolaska na nekoliko dana“, kaže Jelena Aćimović, dežurna vaspitačica, uz objašnjenje da ubičajne mere za disciplinovanje dece poput: batina, ćuški, šamara, zaključavanja - ovde ne postoje.

Sa decom u Svratištu, u zimskim danima bude ih i po 60 u istom trenutku, radi oko 20 vaspitača, socijalnih radnika, medicinska sestra i volonteri. Pored toga što deo dana ili noći (postoji četiri kreveta) mogu da provedu na sigurnom , ovde deca uvežbavaju kako da sama vode računa o sebi, da prepoznaju i kažu šta im je potrebno. Uče ih da razumeju i jasno postave sopstvene granice u odnosu na druge ljude, kao i da modifikuju destruktivno- agresivno ponašanje, pre svega da poštuju sebe i druge. Svakodnevno se proverava gde su, šta rade, da li idu u školu.

Naravno, za proces uključivanja dece sa ulice u normalan život, samo Svratište nije dovoljno. Zato postoji saradnja sa zvaničnim institucijama (pre svega Centrima za socijalni rad i dečiju zaštitu) koje ukoliko je to moguće a uvek je poželjnije, nastoje da dete ostane i razvija se u svojoj porodici. Ukoliko ono pak trpi fizičko ili psihičko zlostavljanje (a to se nažalost suviše često dešava) izmeštaju ga u drugu sredinu, što mnogi od njih ne vole i zato beže.

Objavljeno 29. oktobra 2009. godine u nedeljniku NIN br. 3070

Društvene mreže i internet

Sjaj i beda digitalnog prijateljstva

Da li je bolje imati 900 digitalnih prijatelja na Facebook ili deset pravih, od krvi i mesa? Ovo je samo jedno od pitanja koje su Susan Greefield, neurolog i predavač na Oksfordu i Chris Hughes, guru Obamine online izborne kampanje i koosnivač društvene mreže Facebook, nedavno dotakli u debati pokrenutoj na mobile.futuretalk09 u Beču.

U ambijentu fabrike hleba, koja je bila u znaku moždanih vijuga i visoke tehnologije, hiljadu gostiju mobilkom austria, među njima i legendarni vozač F1 Niki Lauda, čuli su da snaga društvenih mreža poput Facebook, Twitter i u tome što svaki dan pokreneću milione ljudi i milione dolara.

„Tehnologija je omogućila da se ljudi povezuju lakše i brže nego pre. Više nema prepreka da dođete do informacije ili osobe koju tražite. Danas svako ima megafon i može odmah da krene u akciju“, kaže Chris Hughes koji je dokazao da društvene mreže nisu samo zabavna i blesava novotarija modernog doba, već ključna alatka u pobede u izborima za predsednika SAD.

Ne sporeći globalnu moć socijalnih mreža, Susan Greefield upozorila je na uticaje koji se pogubno odražavaju na koncentraciju kod dece i mladih osoba i njihovu socijalizaciju.

„Istraživači u Velikoj Britaniji ukazuju da je raznolikost ličnog iskustva jako bitna za način na koji se naš mozk formira i razvija. Potrebo je da se zapitamo šta će biti sa generacijama koje su odrasle na socijalnim mrežama i kojima je to dominantni način komuniciranja? Kako će on ili ona koji imaju samo 900 digitalnih prijatelja znati koliko je važno imati deset pravih prijatelja? Kako će znati da zašto je jedinstven, drugačiji od ostalih?“, zapitala se Susan Greefield, jedan od svetskih autoriteta u izučavanju interakcije između ljudi i tehnologije, odnosno uticaja koje tehnologija ima na ljudski mozak, emocije i načine razmišljanja.

Uostalom, koliko puta se za nekog internet zavodnika ispostavi da je bubuljičavi klinac koji zapravo nema pojima kako bi devojci za susednim stolom u kafiću pšriša, šta bi s njom pričao, radio. O udvaranju da ne govorimo.

Neobjavljena verzija teksta napisana za dnevni list "Blic"

MOBILKOM AUSTRIJA

Skup o društvenim mrežama

Hiljadu gostiju „Mobilkom Austrija“, koji je organizovao u Beču skup mobile.futuretalk09, mogao je nedavno čuti da je snaga društvenih mreža u tome što svaki dan pokreću milione ljudi i milione dolara. Da li je bolje imati 900 digitalnih prijatelja na „Fejsbuku“ ili deset pravih od krvi i mesa, samo je jedno od pitanja koje su dotakli Suzana Grinfild, neurolog i predavač na Oksfordu i Kris Hjuz, suosnivač „Fejsbuka“.

Objavljeno 24. oktobra 2009. godine u dnevnom listu "Blic"