DOSIJE EROS A I EROS B (2. DEO)

Satelitske državne tajne

Možda Vlada Srbije po hitnom postupku otvori „satelitske“ arhive, mada već ima nagoveštaja da će mnogi važni papiri o međunarodnoj arbitraži ostati državna tajna

Plan je da Vlada Srbija danas, 27. maja 2010. godine, skine oznaku državne tajne sa skandala zbog koga građani moraju da plate oko 36 miliona evra duga za zakup izraelskih satelita EROS A i EROS B koji ni vojska ni država nikada nisu koristile. Takođe, plan je i da Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde, bude šef vladinog tima koji će sa predstavnicima izraelske kompanije ImageSat International N. V. pokušati da se nagodi i da za pare koje dugujemo (po presudi Majkla Prilesa, sudije Međunarodnog arbitražnog suda u Parizu) ipak, neku, vajdicu dobijemo.

Za vikend je i Boris Tadić, predsednik Srbije, na televiziji objasnio kako je Vrhovni savet odbrane državne zajednice Srbija i Crna Gora, a čiji je član i sam bio, raspravljao samo o potrebama da se zbog bezbednosnih rizika na jugu Srbije pribave satelitski snimci tog područja, ali da nije bilo reči ni o kakvim detaljima. Po Tadićevom mišljenju „o svemu drugom VSO nije imao ni kapacitet, ni pravo da odlučuje, već samo vlade, u to vreme Savet ministara SCG i Vlada Srbije. Kakvi satelitski snimci i kakvo angažovanje o tome je morala da odlučuje vlada, to jest VSO o tome uopšte nije govorio.” A o tome šta se kasnije dešavalo, odnosno da li postoji odgovornost članova VSO i Vlade Srbije, po Tadiću, trebalo bi da utvrdi istraga.

Prvi ko će doći pod udar domaćeg pravosuđa je Prvoslav Davinić, nekadašnji ministar odbrane SCG. Optužnica koja mu se priprema u osnovi ga tereti da je zloupotrebio službeni položaj jer je na svoju ruku sa Izraelcima potpisao štetan ugovor vredan 44,9 miliona evra.

Sam Davinić je, u ekskluzivnom intervjuu za NIN prošle nedelje, objasnio da nikakvog ugovora nije bilo i da njegov potpis stoji na papiru koji se jedva može smatrati nacrtom budućeg sporazuma. Isto tvrdi i Svetozar Marović, nekadašnji šef državne zajednice SCG. Marović je 4. juna 2005. godine takođe bio u Parizu, u prostorijama Imidžsata. Tada je Davinić na dokumentu - koji su Izraelci ne samo unapred pripremili (u jednom primerku, samo na engleskom jeziku) već su u njega nešto i dopisivali - rukom dodao da se navedeni papiri ne mogu smatrati konačnim ugovorom sve dok se ne postigne dogovor o finansijskim aranžmanima sa odgovarajućim organima vlasti SCG.

„Razgovor u Parizu nije presudan jer ugovora nije bilo!“, kaže Svetozar Marović u telefonskom razgovoru i sugeriše NIN-u: „Nađite ko je u Vladi Srbije doneo odluku da se prihvati ovaj radni dokument. Tražite ko je dao saglasnost. Pitajte zašto je neko prihvatio da se ide na arbitražu i zašto taj neko služi interesima Izraelaca koji su dva puta pokrali našu državu. Pitajte ko im je u tome pomogao. Umesto da dobijemo satelit sada država za ništa treba da plati 36 miliona evra. Ovo je pokušaj reketiranja jedne države i ovo je lov na jednog čoveka. Neću dopustiti da nevin čovek kao Davinić plati za sve“.

Skidanje oznake tajnosti u slučaju „Satelit“ omogućiće javnosti uvid u dokumenta do kojih je NIN već došao, iz nekoliko izvora.

Iz dokumenata moguće je rekonstruisati neke od događaja koji do sada nisu bili poznati a bitni su za razumevanje satelitskog skandala.

Firma Camira Creek Corporation sa Holandskih Antila, inače zastupnik izraelske kompanije Imidžsata, pripremila je, vidi se, prvu ponudu Izraelaca od 2. decembra 2004. godine.

Radijus snimanja iznosio je hiljadu kilometara, zemaljska kontrolna stanica bi koštala 12,5 miliona evra dok bi usluge korišćenja EROS-a A i EROS-a B godišnje koštale osam, odnosno 11 miliona. Na to treba dodati još 300.000 evra za troškove analize snimaka. Sve u svemu po toj ponudi, za šest godina, SCG bi trebalo da odvoji 69,80 miliona evra.
Druga ponuda Imidžsata stiže 14. decembra 2005. godine gde bi sateliti snimali površinu od oko 750 kilometara, zemaljska stanica bi bila skromnija pa bi koštala oko 8 miliona evra. Srazmerno bi troškovi za EROS A i EROS B bili manji, pet i devet miliona evra, a analitika bi koštala isto koliko i pre. Ukupno, za šest godina, satelitska kontrola teritorije (uključujući i granice) bi koštala 50,3 miliona evra.

Dalju uštedu, od oko 400.000 evra, pregovarači SCG uspeli su da postignu u trećoj rundi pregovora 28. februara i 1. marta 2005. godine. Dakle, ako se zna da je „prvookrivljeni“ u satelitskom skandalu Prvoslav Davinić, od aprila 2004. godine ministar odbrane SCG da li je moguće da je baš on doprineo da se cena satelitskog nadzora smanji za 24,9 miliona evra tj. oko 36 odsto?

A kad smo već kod Davinića potrebno je pomenuti da je on pod zakletvom, pred Međunarodnim arbitražnim sudom (Case No. 14839/FM), svedočio 26. septembra 2008. godine. Između ostalog, tada je rekao: „Tokom istog perioda SCG razgovarala je sa još jednim provajderom satelitskih usluga, EADS-om (European Aeronautic Defense Space Company) o mogućnostima pružanja usluga satelitskog nadzora“. Marta 2005. godine ponuda EADS-a iznosila je oko 70 miliona evra.

Prema zapisniku sa 21. sednice Vrhovnog saveta odbrane održane 8. marta 2005. godine, „VSO je prihvatio izveštaj ministra Prvoslava Davinića o prethodnim razgovorima sa predstavnicima NATO-a i drugih zemalja i podržava aktivnosti na uključivanju SCG u sistem satelitske kontrole prostora“.

Pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja NIN je od Ministarstva odbrane 17. maja 2010. tražio, između ostalog, nekoliko informacija. Na čiji je zahtev, ko i kada stavio oznaku državne tajne na dokumenta vezana za slučaj Republic of Serbia v Imagesat International N.V. I šta je navedeno u obrazloženju te odluke koja se odnosi na proces vođen pred the International Chamber of Commerce Court of Arbitration.

Ministarstvo odbrane još ćuti, što mu još neko vreme omogućava i Zakon, ali uskoro će morati da zauzme stav. Što neće biti lako ako je izvor NIN-a, koji je zahtevao da ostane anoniman, u pravu. Sasvim je moguće da je jedan od prvih dokumenata koji su članovi VSO SCG usvojili zapravo odluka da se sednice VSO više ne snimaju i da se ne prave stenogrami.

Ipak, tragajući za činjenicama NIN je došao do kopije dela stenograma sa 75. sednice Saveta ministara. Na sastanku 12. aprila 2005. godine tačka 29. je bila diskusija o Predlogu zaključaka u vezi sa uključivanjem Srbije i Crne Gore u sistem satelitske kontrole. Citiramo:

[Bezimeni govornik]: Kontrole čega, ne znam šta to znači.

[Bezimeni govornik]: Ovo je jedna bezbednosno osetljiva materija o čemu je odlučivao Vrhovni savet odbrane i klasifikovao kao poverljivu materiju. Ali može da se kaže o čemu se radi. Mi imamo mogućnost da se priključimo na jedan od postojećih satelita i da koristimo visokotehnološke mogućnosti za materiju koja se tiče naše bezbednosti. Drugim rečima da sa tim satelitom pratimo šta se dešava u našoj zmelji, pogotovo u osetljivim područjima u realnom vremenu sa svim merama koje, što se tiče izazivanja ili opasnosti za nacionalnu bezbednost možemo da preduzmemo. Moram da vam kažem da ovu mogućnost ima samo mali broj zemalja. Na našem području, na Balkanu, nema. I to nam daje određene prednosti ali ne ulazimo u tehničke detalje zbog toga što će takvo jedno saznanje upozoriti i one koji bi mogli da se onda ponašaju na drugi način i da izbegavaju tu tehničku mogućnost. To je to.

MAROVIĆ: Vrhovni savet odbrane to je definisao kao državnu tajnu, stvar koju treba tako i ovde tretirati, dakle posebno o kontroli granica koja može biti veoma korisna i za civilni sektor, jedan drugi program... To bi u značajnoj meri i dalje doprinosilo pojeftinjenju i modernizaciji, na primer kada je mornarica u pitanju.

[Bezimeni govornik]: Naravno i pokrivamo, na primer, ne samo teritoriju Crne Gore nego i Jadran sa stanovišta onih drugih aktivnosti koje su važne za Vladu Crne Gore.

MAROVIĆ: Konačno imali bi one informacije, dakle da ne moramo da tražimo sve te satelitske snimke od Amerikanaca. Predlažem da prihvatimo i jednu sugestiju u tačci 2. da ostavimo, gospodine Daviniću, da li ono da ipak ostavimo, obezbediće se iz prihoda Fonda za reformu iz budžeta i Fonda, pa ćemo mi finansirati Fond ali neka ostane rezervno ako ništa drugo možda će nam u datom trenutku biti potrebno da premostimo. Hvala.“

Trenutak od koga se u papirima, dostupnih NIN-u, nacrtni dokument iz Pariza odjednom shvata kao ugovor je novembar 2005. godine. Tadić se vratio iz zvanične posete Izraelu sa „ugovorom“ koji je, izgleda, ostavljen na recepciji hotela i to na ime jednog od najbližih savetnika.

Generalni sekretarijat Saveta ministara, između ostalog, obaveštava Marovića, kao šefa države, da „od strane Ministarstva odbrane, u proceduri razmatranja Saveta ministara nikada nije dostavljen na davanje saglasnosti Ugovor o zakupu satelita sa firmom IMAGESAT INTERNATIONAL N.V.“ Potom, 15. decembra 2005. Zoranu Stankoviću, tadašnjem ministru odbrane, stiže pismo Šimona Ekhausa, izvršnog direktora Imidžsata, u kome do 4. novembra traži isplatu prve rate od 4.625.000 evra.

Izraelci traže pare, a Lav Lajović, direktor službe za zakonodavstvo Saveta ministara piše 21. feburara 2006. godine Stankoviću: „Predlog vašeg ministarstva da se prva delimična isplata po ovom ugovoru u naznačenom iznosu, kompenzira isporukom druge opreme neophodne Ministarstvu odbrane izraelske firme, po našem mišljenju u suprotnosti je sa zaključkom Saveta ministara, i mogao bi predstavljati radnju izvršenja ugovora, odnosno njegovu konvalidaciju“.

Takođe, postoji dokument iz kabineta predsednika Republike pod oznakom 04 broj 06-768/2006, od 4. aprila 2006. godine, upućen Dejanu Mihajlovu, generalnom sekretaru Vlade Republike Srbije, gde se kaže: „S obzirom da iz medija saznajemo da Vlada Republike Srbije pristupa pregovorima koji mogu dovesti do priznavanja ugovora koji, prema mišljenju organa državne zajednice, ne proizvodi pravno dejstvo, molim Vas da nas obavestite o razlozima za takvo postupanje... Smatramo da može doći do štete isplatom potraživanja po osnovu ovakvog ugovora imajući u vidu da postoji sumnja u njegovu pravnu valjanost.“

Fotokopiju ovog dopisa NIN je predočio Mlađanu Dinkiću, ministru ekonomije, tokom razgovora koji je u ponedeljak 24. maja 2010. godine vođen u njegovom kabinetu. Dinkić tvrdi da ovaj dokument nije video ranije.
Za razliku od ostalih sagovornika Mlađan Dinkić, svoje reči nije potkrepio nijednim jedinim dokumentom.

Inače, Dinkić je tokom prelomnih trenutaka u satelitskom skandalu bio ministar finansija Vlade Srbije a Naom Zafriri, potpredsednik Imidžsata za marketing i prodaju, je svedočeći pred Međunarodnim arbitražnim sudom naveo: „Ministar za finansije Srbije je inicirao razgovore (preko izraelske ambasade) početkom oktobra 2005. godine, bez ikakvog nagoveštaja sa naše strane, i mi njemu tom prilikom nismo predočili Sporazum.“

Možda Vlada Srbije već danas otvori „satelitske“ arhive, mada već ima nagoveštaja da će mnogi važni papiri o međunarodnoj arbitraži ostati državna tajna.

Satelitska istraga NIN-a je u toku.

Autori: Lidija Kujunžić i Dragan Jovanović

Objavljeno 27. maja 2010. godine u nedeljniku NIN br 3100

EKSKLUZIVNO: Aleksandar Dimitrijević, penzioner

Ko je klimnuo glavom

Do ovog broja NIN-a malo ko je mogao da se pohvali da zna kako izgleda prvi obaveštajac Vojske Jugoslavije. Aleksandar Dimitrijević, penzionisani general-pukovnik, pristao je ne samo da govori za NIN, pod imenom i prezimenom, već i da se slika. Oba puta, u toku istog dana 24. maja 2010. godine Dimitrijević, nekadašnji pomoćnik ministra odbrane za obaveštajno-bezbednosne poslove SCG, stigao je u foaje hotela „Slavija luks“ minut pre zakazanog sastanka sa novinarima NIN-a. Treći susret je dogovoren za sutradan, u sedam sati ujutro, na livadi iza stadiona „Partizan“ (ul. Humska 1). Tada je Dimitrijević zajedno sa škotskom ovčarkom Sarom autorizovao ovaj, ekskluzivni, intervju.

Na koji način ste učestvovali u priči o eventualnom zakupu izraelskog satelita SCG?
- U toj priči nisam učestvovao. Priča o zakupu, ne o kupovini, kako se to u nekim medijima sada plasira, je započeta negde prema mojim saznanjima 2002. godine, pa se provlačila 2003. Do 2005. godine i do mog dolaska u Ministarstvo odbrane bilo je nekoliko poseta Izraelu, išao je ministar odbrane tamo...

Mislite na Borisa Tadića?
- Koliko znam Tadić je išao u Izrael.

Da li to znate ili ne znate?
- Sasvim je moguće, tako mi prolazi kroz sećanje. Ali 2003. godine kao ministar odbrane je sigurno bio, jer mi je o tome 2005. godine pričao i pukovnik Tomislav Đurin koji je u to vreme bio naš vojni izaslanik u Izraelu. Rekao mi je to, uz ocenu da imamo izuzetno dobru saradnju sa Izraelcima i da je prilikom posete ministra Tadića dogovoreno dosta dobrih, velikih poslova...Satelitska priča je, dakle, započeta već 2002. godine. Do 2005. godine održavani su zajednički kolegijumi Ministarstva odbrane i Generalštaba, prisustvovao je i načelnik Generalštaba, pa je i to pitanje bilo na tim kolegijumima. Izraelci su dolazili, održali su jednu ili čak dve prezentacije i prikazali mogućnosti tog satelita.

Satelit je trebalo da bude u funkciji zaštite bezbednosti tadašnje državne zajednice SCG?
- Jeste! Priča je aktuelizovana posle martovskog pogroma 2004. godine nad Srbima, ali i nagoveštaja da će verovatno brzo uslediti proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije.

Da li je satelitski nadzor bio nužan i zbog rovite situacije na jugu Srbije i zbog nadgledanja Jadranskog mora?
- Jadran nije pominjan u toj varijanti uopšte. Suština je bila da se zaštiti kopnena zona bezbednosti i da se obezbede snimci, da u slučaju ponovnog pokušaja novog pogroma ili proglašenja nezavisnosti koja bi za posledicu imala ekstremno ponašanje, moglo na vreme da se reaguje i zaštiti stanovništvo koje živi na severu KiM, a i kopnena zona bezbednosti. Zona bezbednosti je bila prepuštena uglavnom vojsci i sećate se verovatno bilo je i tada od strane Mlađana Dinkića i još nekih ljudi, mnogo priča da li nam baza Cepotina treba, da li je previše luksuzna, da li je ovakva ili onakva... A, evo, vidite sada se pokazalo da je to bio dobro urađen projekat.

Kako objašnjavate da se Dinkić em protivi prodaji vojne imovine, em mu je baza Cepotina bila previše komforna, em je bio protiv satelita? Em je samoinicijativno krenuo u pregovore sa Izraelcima...
- E, ovako; taj sukob sa Davinićem inicirao je, upravo, Dinkić i to se dogodilo u avgustu 2005. godine. Dakle, direktan sukob Dinkića sa Davinićem. Jer, Davinić je stalno insistirao na tome da trebaju sredstva za modernizaciju, opremanje, za izvršenje tih zadataka a iz vlade odnosno od Dinkića je dolazilo da tih para nema, da treba prodati vojnu imovinu. A kada bi se pokušalo da se nešto od te vojne imovine proda, onda je Dinkić objašnjavao da ne može tek tako da se proda državna imovina, i da to treba da radi Republička direkcija za imovinu.

Šta je epilog sukoba sa Davinićem?
- Dinkić je hteo da dovede Aleksandara Radovića, baš, za pomoćnika ministra za finansije i imovinu? Zašto?Zato što bi onda Davinić bio samo obična figura, a ne ministar odbrane... Dinkić je, očito, hteo da bude taj koji će imati apsolutnu kontrolu nad finansijama i imovinom vojske! A Radović nije mogao da dođe na tu funkciju u Ministarstvu odbrane i iz bezbednosnih razloga.

Jeste li bili informisani o događajima 4. juna 2005. godine kada je Davinić tog dana u Parizu potpisao taj nacrt, pismo o namerama... Da li ste vi taj dokument videli?
- Taj papir video sam tek kada se krajem godine otvorila priča o tome...

Kada je Tadić, u novembru, doneo dokument iz Izraela?
- Da, on je bio u poseti Izraelu i to je doneto otuda. Dokument je došao u Ministarstvo odbrane i onda je to, eto, moglo da se vidi. Znači, koliko se sada sećam, na prvoj, početnoj strani, gore, po sredini ukoso, ispisano je Davinićevom rukom da to nije ugovor. Jednostavno, to je po meni bio draft.

Iz izraelskog Imidžsata poslali su pismo da se traži uplata prve rate od oko 4,5 miliona evra. To počinje za vreme Zorana Stankovića koji dolazi na mesto smenjenog Davinića?...
- Sa Stankovićem ni jedan jedini put nismo razgovarali na tu temu. Stanković je dobijao zadatke iz kabineta Koštunice. Na kraju krajeva, bojeći se da se neke stvari u sistemu odbrane ne urade na neki drugačiji način, došao je i zahtev iz Koštuničinog kabineta da odem sa tog mesta. I naravno, ja sam otišao. Veliki uticaj na to su imali Aleksandar Nikitović i Rade Bulatović.

Vi, dakle, idete u paketu sa Davinićem?
- Pa dobro, može se to tako reći, s tim što je on otišao ranije a ja sam otišao na kraju godine.

Šta biste vi pitali Dinkića?
- Pitao bih ga: zašto je započeo pregovore sa Izraelcima i time indirektno priznao validnost tog, nazovi, ugovora i time nam naneo štetu. U celoj priči najvažnije je ovo; ko je taj ko je klimnuo glavom i rekao: O.K. idite ili idemo na arbitražu.

Čuli ste izjavu Tadićevu u nedelju, za B92. Kako vama to zvuči?
- Vidite, ako danas pitate sve one koji su u to vreme sedeli na sednicama Vrhovnog saveta odbrane, svako bi mogao da vam ispriča svoju priču i kada biste tražili dokaz za bilo koju od tih priča – dokaza, verovatno, ne bi bilo. Uostalom, to ćemo videti ako se skine oznaka tajnosti sa dokumenata u ovom, satelitskom, slučaju. Postoje verovatno samo odluke VSO, ali ne i kako se do njih došlo.

Autori: Lidija Kujunžić i Dragan Jovanović

Photography: Lidija Kujundžić (all rights reserved)
Objavljeno 27. maja 2010. godine u nedeljniku NIN br 3100

Mlađan Dinkić, ministar ekonomije i regionalnog razvoja

Svi smo u kandžama satelitskog skandala!

Naš sagovornik Mlađan Dinkić, ministar ekonomije, inače, najglasniji u napadima na Prvoslava Davinića, svog bivšeg partijskog druga i eksministra odbrane SCG, za NIN je odvojio „petnaest minuta“ koji su se pretvorili u ceo sat uzbudljivog i, nadamo se, za čitaoce NIN-a zanimljivog razgovora o „satelitskom skandalu“. Ako je nešto zajedničko Dinkiću i Daviniću to je što nisu tražili intervjue na autorizaciju čemu nova politička elita skoro, po pravilu, pribegava. Taj gest može se shvatiti dvojako: da su sagovornici mirne i čiste savesti ili da se, jednostavno, veruje našem nedeljniku.

Postoji svedočenje Naoma Zafririja pred Međunarodnim arbitražnim sudom u Parizu koje kaže da ste vi samoinicijativno kontaktirali izraelsku ambasadu i počeli pregovore oko ove priče o satelitu.
- Bio sam protivnik tog ugovora, za njega sam prvi put saznao iz medija. Čak se sećam da je jedno vreme Davinić poricao da je potpisao ugovor, pa se tek kasnije saznalo da jeste, jer niko nije imao taj dokument, niko ga nije video.

Jeste li vi videli taj dokument? Imate li kopiju tog dokumenta?
- Ne. Prvi put sam za njega čuo u novinama...

Kada?
- Čini mi se da je to bio avgust 2005. godine kada sam prvi put čuo za to. I imajući u vidu da je Davinić u to doba napravio čitav niz propusta i da je po mom mišljenju dopustio da Crnogorci u Ministarstvu odbrane vode finansije, zvanično i javno tražio sam 1. septembra njegovu smenu. Davinić je 9. septembra podneo ostavku.

Da li je Davinić, između ostalog, podneo ostavku i zbog toga što ste postavili Aleksandra Radovića za pomoćnika u Ministarstvu odbrane za finansije i imovinu?
- Moj osećaj tada, 2005. godine, bio je da Davinić apsolutno ne drži konce u finansijama vojske. Za Radovića sam se odlučio, imajući u vidu da se za vojsku troše srpske pare, a ne crnogorske i da je potrebna neka ozbiljna ličnost koja bi kontrolisala kako se sklapaju ugovori, da li se namenski troši novac, da li se dugovi plaćaju redom dospeća a ne preko reda, pošto je tu bilo svega i svačega. Davinićev rad u Ministarstvu odbrane, u načelu, bio je pravi fijasko.

A šta mislite o pomenutom pismu koje je Imidžsat poslao i u kome se traži isplata prve rate?
- U novembru je Tadić dobio ugovor od Izraelaca, a za petnaestak dana sledi zahtev za isplatu prve rate. Nismo želeli da plaćamo nešto što Srbiji ne treba, onda je krenula arbitraža. Izraelci su je pokrenuli.

Šta se dalje dešava?
- Ambasadorka Izraela Jafa Ben-Ari tražila je sa mnom sastanak, više puta, nakon što su arbitražu pokrenuli Izraelci posle Davinićeve ostavke.

Ko je, sa naše strane, pristao na arbitražu?
- Eee, to ne znam. Treba da vidite u dokumentaciji.

Kada ste se sreli sa izraelskom ambasadorkom?
- Izraelska ambasadorka je tražila zvaničan sastanak sa mnom i održan je 16. februara 2006. godine. Molila me da primim predstavnike kompanije Imidžsat, njih dvojica su bila u pitanju...

Naom Zafriri i Šimon Ekhaus, izvršni šef proizvodnje Imidžsata?
- Da, oni su tražili da ih primim da se vidi da li se može izbeći arbitraža koja je već bila pokrenuta. Sastanak je održan, sa tom dvojicom Izraelaca, 22. marta 2006. ali ja nisam bio na tom sastanku. Njemu su prisustvovali Dejan Mihajlov, sekretar tadašnje vlade i Milica Lašić-Kuturović, sekretar ministarstva odbrane. Uglavnom, na tom sastanku su Izraelci dali predlog da se napravi neka kompenzacija pošto je Ministarstvo odbrane sve vreme, znači nakon ostavke Davinića, tvrdilo da taj satelit njima ne treba jer ne šalje podatke u realnom vremenu nego sa zakašnjenjem od 24 sata i da je to potpuna besmislica.

Postoji li neka odluka ili dokument o tome što govorite?
- Govorim samo ono što sam čuo šta se priča. Vlada je nakon toga formirala jednu komisiju, koju su činili uglavnom ljudi koji nisu na ministarskim nivoima i sastavljena od predstavnika ministarstva finansija, predstavnika ministarstva odbrane, tu je bio javni pravobranilac Milan Marković. Ta komisija je održala samo jedan jedini sastanak sa Izraelcima i to u avgustu 2006. Predlog je bio: ako Izraelci povuku arbitražu, da bi eventualno mogli da razgovaramo o mogućnosti poravnanja ukoliko bi oni ponudili našoj vojsci nešto što njima treba. Međutim, oni su ponudili neku opremu koja je za vojsku bila sporna...

Vatrogasnu opremu i prskalice?
- Da, tražili smo, eventualno, vatrogasna kola, ali na kraju oni to nisu ponudili jer da jesu to je trebalo našem MUP-u.

Šta su još ponudili?
- Ne znam, to treba pitati naše ljude iz vojske. U svakom slučaju, nešto čemu su cene bile naduvane.

Uobičajeno je da se međunarodni sporazumi potpišu na dva jezika i da budu i ratifikovani. A taj sastanak sa Izraelcima, koji pominjete, indirektno je verifikovao nešto što je do tada bilo pravno moguće osporiti i sprečiti arbitražu...
- Apsolutno! Ali, ja nisam pravnik, već, ministar finansija. Moj zadatak je bio da brinem da Srbija ne plaća ako ne mora. Ta vladina komisija nije formirana na bazi predloga ekonomista, nego na predlog javnog pravobranioca koji je zadužen da brine o ovim stvarima o kojima pričate. On ne samo da je dao saglasnost za formiranje ove komisije nego je lično bio i član te komisije. Kao ekonomista nisam morao da razmišljam o pravnim posledicama, jer je javni pravobranilac bio direktno uključen i dao je saglasnost za formiranje komisije.

Rekli ste da ste ekonomista i da niste videli taj Davinićev „ugovor“, ali ulazite u razgovore sa izraelskom ambasadorkom i na neki način duvate Izraelcima vetar u leđa.
- Ne,ne,neeeee!

Podsećate nas na Davinića koji, se, takođe, brani da nije ekspert za anglosaksonsko pravo. I on je, kao i vi, smatrao da će to neke pravne službe prekontrolisati i tek pripremiti valjan ugovor o eventualnom zakupu satelita.
- A šta je trebalo da radim!? Ako imate zahtev ambasadorke da se pokuša mirnim putem... Mogao sam da nemam nijedan razgovor sa njom. Ali to je bio pokušaj da se vidi da li može da se spasi što se spasti može.Jer su pravobranilac i još neki ljudi smatrali da je ugovor koji je Davinić potpisao apsolutno van srpskog zakonodavstva. A u međunarodnim razmerama Izraelci dobijaju arbitražu. Sve vreme smo bili u kandžama tog prvog potpisanog ugovora i sada je potpuna zamena teza bacati svetlo na 2006. kada se već zahuktala arbitraža, a ne na 2005. kada je nastajala ta šteta za državu. I zbog toga bi bilo jako važno, s obzirom na to da je velika šteta za državu, da se otvori opsežna istraga i da svi oni koji su odgovorni za to snose oštre posledice! Ovakvo prepucavanje po medijima kao da ima možda političku dimenziju sada, a nikakvu korist za naše građane...

A gde, po vama, treba tražiti odgovorne?
- Odgovorni su, po meni, oni koji su potpisali.

Čak i ako je potpis stavljen na osnovu odluka Vrhovnog saveta odbrane i Saveta ministara?
- Znači svi koji su učestvovali u potpisivanju. Ne znam ko su svi ti, znam samo ko su formalni potpisnici i oni su sigurno odgovorni.

Mislite li i na sebe?
- Moja odgovornost je jednaka vašoj. Isto smo saznali iz medija. I vi i ja! Prosto odgovornost za potpis mora biti na onome ko je potpisao i na onome ko je dao saglasnost za taj potpis. Republička vlada nije obaveštena a kamoli da je pitana za to. Skandal je u tome što je obaveza od 45 miliona evra očito napravljena da je plati republički budžet, a da ministar finansija nije obavešten. A ja sam bio taj ministar finansija!

- Kako tumačite jučerašnju izjavu predsednika Tadića koji odgovornom smatra i republičku vladu?
Neka se otvore arhive i neka se vidi, ni po babu ni po stričevima, da li je i ko iz republičke vlade imao udela u tom potpisivanju ugovora. Ministarstvo finansija sigurno nije imalo udela.

Da li znate ko je stavio i zašto oznaku državne tajne na ceo slučaj?
- [Ćuti dve, tri sekunde] Ne znam, ali pretpostavljam da je to prvo radio Savet ministara dok je postojao, posle je rađena arbitraža i uvek su ti slučajevi pod oznakom državne tajne dok traje arbitraža...

Ali arbitraža je davno okončana...
- Onda pretpostavljam sekretarijat ili tako neka služba u vladi.

Autori: Lidija Kujunžić i Dragan Jovanović

Objavljeno 27. maja 2010. godine u nedeljniku NIN br 3100

Intervju: Prvoslav Davinić, bivši ministar odbrane SCG

Bio sam mnogo naivan!

photo by: Marko Đurica

Svakog dana očekujem poštara. Oni moraju da dignu optužnicu protiv mene, ja sam žrtveni jarac. Ali moju karijeru i integritet ne može niko da naruši, i to me čini mirnim

U ovaj ponedeljak NIN je, od ranog jutra, pokušavao da dođe do Prvoslava Davinića, bivšeg ministra odbrane SCG koji je, dan pre, u nedelju uveče, doputovao sa suprugom Marijom iz inostranstva, ali ne sa njujorškog Menhetna „gde mu se ćerke baškare u kućerinama“. A, Davinići, jednostavno, nemaju dece. Posle dužeg, višečasovnog premišljanja, eksministar Davinić rešio je da progovori, ekskluzivno za NIN. Ostalo je samo da u Sremčici nadomak Beograda, dok je padala noć, pronađemo njegovu kuću u Ulici gorskog cara 32, koju ni taksista pomoću GPS nije uspeo da pronađe. Srećom, tu su Davinićeve komšije... Razgovor zapodevamo uz „američku kafu“ sa medom. Naš domaćin, sportski obučen, ali vidno uznemiren zbog “satelitskog skandala”, ovako počinje: “Odmah ću vam reći. Ugovor nije potpisan! Obavezujući ugovor nije potpisan! Ta arbitraža u Londonu je jedan skandal. Čitava ova medijska buka digla se zato što treba da se napravi sporazum sa Izraelcima da se izvrši kompenzacija, i, lično smatram da tu postoje određeni interesi.“

Na čije to interese mislite?
- Na interese pojedinaca! Zna se, priča se uveliko po Beogradu da su Izraelci nudili deset odsto onome ko izdejstvuje da se od naše zemlje naplati ova suma. Da li naplata sume bez ičega ili da se kompenzuje naoružanjem, svejedno. Ali, ponavljam, Izraelci su nekom obećali deset odsto.

Jesu li nudili vama deset odsto?
- [smeh, kratak, nervozan] Ne, od mene su bežali kao od nekog zla jer znam istoriju događaja. Ali, za početak ovog razgovora važno je reći da je Vrhovni savet odbrane dva puta razmatrao to “satelitsko” pitanje i doneo odluku o nabavci satelita, pa je u skladu s tim, dato ovlašćenje meni, ministru odbrane, da preduzmem potrebne radnje u cilju obezbeđivanja tog satelita.

Ko je bio u Vrhovnom savetu odbrane, u tom trenutku?
- Na čelu Vrhovnog saveta odbrane nalazio se Svetozar Marović, predsednik državne zajednice Srbija i Crna Gora, Boris Tadić kao predsednik Srbije i Filip Vujanović, predsednik Crne Gore. To je telo koje je vrhovni organ odlučivanja u oblasti bezbednosti. Znači, to telo je donelo političku odluku da je SCG potreban satelit iz bezbednosnih razloga.
Na osnovu čega je doneta odluka o iznajmljivanju satelita na deset godina, a što bi Srbiju koštalo 44,9 miliona evra?

Da li je postojalo neko ekspertsko mišljenje?
- Kako da ne. Od 2002. godine četiri, pet delegacija iz vojske, generalštaba je odlazilo u Izrael i tamo razgovaralo sa predstavnicima firme“Imidžsat internešnal”.

U spisima koje su Izraelci dostavili Međunarodnom arbitražnom sudu nalaze se imena svih tih generala, stručnjaka naše vojske koji su sa njima razgovarali od 2002, 2003. i 2004. godine. Zatim, nastaje jedna mala pauza, kada se formira državna zajednica Srbija i Crna Gora, a potom su razgovori nastavljeni u Parizu time što je predstavnik izraelske firme ponudio da nastavimo razgovore i da će nam obezbediti podršku NATO-a da mi dođemo do te satelitske tehnologije.

Kada je to bilo?
- Novembra meseca 2004. godine. To je moj prvi susret sa predstavnicima izraelske kompanije...

Sa kim ste imali sastanak, sa Štajnerom?
- Jeste sa Džefrijem Štajnerom i nekolicinom drugih ljudi. Mislim da je bio i Naom Zafriri iz “Imidžsata”. Bilo ih je troje ili četvoro. Napravili su nam malu prezentaciju od deset minuta i dogovoreno je da dođu u Beograd i da naprave jednu veliku, ozbiljnu prezentaciju ljudima iz Generalštaba vojske...

A gde je bio taj sastanak? U prostorijama „Imidžsata“ ili negde drugde?
- Ne, ne, ne, oni su došli u pariski hotel gde smo mi odseli.

Koji hotel?
- Tja, ne mogu da se setim. To je jedan reprezentativni hotel gde Francuzi smeštaju svoje važne goste. Ja sam bio u poseti ministarki odbrane, a Marović Žaku Širaku, predsedniku Francuske. Po povratku, i to je vrlo značajno, podneo sam izveštaj Savetu ministara. Ali, to se nigde ne pominje. U istrazi uporno ističem, ali niko ne uzima u obzir, da smo u decembru tražili od Predraga Markovića, predsednika Skupštine, da sazove Odbor za odbranu i bezbednost Skupštine Srbije.

Ko to mi?
- Ja, Branko Krga, načelnik Generalštaba i general Milan Zarić, načelnik službe bezbednosti. Dali smo presek bezbednosne situacije na Kosovu i u vezi sa tim obavestili skupštinski odbor da imamo nameru da nabavimo satelit upravo radi očekivanih problema koje možemo da imamo sa proglašenjem nezavisnosti Kosova. Znači, skupštinski odbor je bio obavešten. Januara meseca dolazi delegacija izraelskog „Imidžsata“ i vrši prezentaciju u Ministarstvu odbrane gde je bilo negde oko 15 ljudi iz Generalštaba, službi bezbednosti, tehničkih i drugih stručnih službi i time je taj deo posla bio završen. Onda se nekoliko meseci vode pregovori i dobijam obaveštenje da je napravljen neki nacrt ugovora te odlazim u Pariz i potpisujem taj nacrt ugovora.

To je bilo 28. februara i 1. marta 2005. godine. Nakon toga vraćam se u Beograd i na sastanku Vrhovnog saveta odbrane podnosim izveštaj i u zapisniku stoji: “VSO prihvatio izveštaj ministra Prvoslava Davinića o prethodnim razgovorima sa predstavnicima NATO i drugih zemalja i podržava aktivnosti Ministarstva odbrane na uključivanju SCG u sistem satelitske kontrole prostora.” Dakle, dobio sam podršku od Vrhovnog saveta za to. To je bilo 8. marta 2005. godine, dakle, nekoliko dana posle sastanka u Parizu. Nakon toga, 12. aprila, tu odluku potvrđuje i Savet ministara...

Ko tada čini Savet ministara?

- Uf, bilo ih je šest, sedam, osam...

Vuk Drašković...
- Da, Vuk je bio ministar spoljnih poslova, a tu su, pored mene, bili još Rasim Ljajić, Marović, zatim iz Crne Gore Ivanović, ministar za ekonomske odnose... Oni na sednici Saveta ministara od 12. aprila usvajaju informaciju o potrebi uključenja u sistem satelitske kontrole i konstatuju da treba zadužiti Ministarstvo odbrane da realizuje planirane aktivnosti na uključivanje SCG u sistem satelitske odbrane a u skladu sa odlukom Vrhovnog saveta odbrane.

Šta se dalje dešava?
- Vrlo značajna stvar! Nailazimo na teškoće da te finansijske aranžmane obezbedimo jer se Ministarstvo finansija ne slaže, ne daje nam saglasnost da brzo prodamo vojnu imovinu koja je vredna dve milijarde evra, a od koje smo mogli da platimo ne samo to nego i druge stvari.

Ko je ministar finansija u tom trenutku?
- [smeh, ali srdačan] Mlađan Dinkić.

Šta se zatim dešava?
- Dolazimo do zaključka da mi ne možemo da obezbedimo sredstva... U tim razgovorima Marovića sa Labusom i mojim sa Labusom i Dinkićem, dolazim do zaključka da oni nisu spremni da ta sredstva daju za bilo kakvu kupovinu za vojsku. Nije Dinkić u toj fazi rekao: “Ne možete da uzmete satelit!”, nego je rekao: “Ne možemo da prodamo vojnu imovinu dok ne rešimo pitanje statusa vojne imovine!”

Da li taj stav, istovremeno, iznosi i Labus ili samo Dinkić?
- Samo Dinkić.

A kako se drži Labus? Rezervisano?
- Labus nije hteo da se meša u pitanje prodaje vojne imovine, ali nije bio protiv nabavke satelita. Onda mi u VSO i vladi dolazimo do zaključka da postoji jedan dobar način – “Jugoimport SDPR”. On trguje naoružanjem. Razgovaramo sa direktorom Stevanom Nikčevićem da mi njemu ustupimo određenu količinu naoružanja i da on za te pare omogući da zakupimo satelit.

Čija je to ideja?
- Ideja je došla iz kabineta predsednika Marovića. On je pisao Nikčeviću, a ovaj mu je odgovorio da se sa time slaže.

Imate li to pismo?
- To pismo se pojavilo u arbitraži, ali nisam skupljao dokumentaciju na takav način... Ali, do tog pisma se može doći. Moraću da ga nabavim za suđenje koje mi predstoji. [smeh]

Znači, posao preuzima Nikčević?
- Da. VSO usvaja odluku, Informaciju o nacrtu ugovora za korišćenje satelita zakupom sa kompanijom “Imidžsat internešnal”. Savet ministara kao kupca i ugovornu stranu zastupaće kompanija “Jugoimport-SDPR”.

Kog je to datuma i ko je u delegaciji?
- Tu odluku donosimo 2. juna 2005. godine u jutarnjim časovima, a te večeri sedam u avion za Pariz u popodnevnim časovima. U „delegaciji“ smo samo Marović i ja. Marović je došao drugim avionom iz Crne Gore u Pariz, jer je imao zdravstvenih problema, znate ono kada su ga izujedale pčele. U subotu je, dakle, bio na pregledu, u nedelju se mi nalazimo sa predstavnicima “Imidžsata” i sa tim Štajnerom u njihovim kancelarijama i odmah smo im rekli: Gospodo, nažalost, nismo obezbedili sredstva na način na koji smo mislili, ali posao će, sa vama, dalje da vodi „Jugoimport“. Molimo vas da sada pošaljete vašu delegaciju na zvanične pregovore.

I kako su Izraelci primili tu vest?
- Moram da kažem da su bili dosta razočarani. Štajner i ostali, videlo se, uopšte nisu srećni.

A zašto ste vi, uopšte potpisali taj papir?
- To su me pitali i na arbitraži. [smeh]

I šta ste im rekli?
- Rekao sam im isto što ću i vama da kažem: “Bio sam malo naivan!” Potpisao sam papir, kao izraz dobre volje, i, ponavljam, to nije bio ugovor, već samo nacrt o namerama.

Izraelci su vam, dakle, poturili unapred pripremljen nacrt ugovora u jednom primerku i taj primerak je ostao kod njih?
- Jeste...

I u tom papiru, čiju kopiju nemate, piše da će se eventualni spor rešavati po engleskom pravu, zar ne?
- Tačno tako.

Zašto ste na to pristali?
- Marović i ja smo se konsultovali: možemo li da prihvatimo tako nešto? Obojica smo neki pravnici, ali, znate, to su finese koje ne možete da prelomite na licu mesta.

Tim pre to niste smeli da potpišete...
- U pravu ste. Ali, računali smo da će pravne službe „Jugoimporta“ to ispitati prilikom sklapanja ugovora.

Da li je Svetozar Marović stavio potpis na taj sporni nacrt ugovora?
Nije, nije bilo potrebe da to potpisuje i šef države...

On je izbegao potpisivanje ne bi li, kasnije, izbegao i eventualnu odgovornost?
- Zaista ne mislim da je to slučaj.

Rekli ste da ste bili malo naivni, zar ne mislite da ste ispali mnogo naivni?
- Da, bio sam mnogo naivan. Ali, tu je bio Štajner koji se izdavao za velikog prijatelja Marovića, Borisa Tadića, Srbije i Crne Gore. On je samo ponavljao: Slušajte, pa mi smo prijatelji. Eto, kada je bila reč o toj klauzuli o engleskom pravu, zaista vam pričam kako je bilo.

Štajner je trebalo da vam omogući i kontakt sa predstavnicima NATO saveza?
- Bio je dobar prijatelj sa generalom Džonsom, komandantom NATO snaga. I Džons i Štajner su bili gosti Marovića u Budvi. Ali, na kraju se pokazalo da je Štajner lagao, da je doveo Džonsa u Budvu ali mu nije rekao zbog čega ga dovodi, već samo da bi Džons koristio njegovom imenu. Mi smo imali podršku NATO, ali smo je dobili na drugi način, a ne zahvaljujući Štajneru. Ja sam direktno razgovarao sa Sheferom i našem Savetu podneo sam izveštaj o razgovorima u NATO u Briselu.

Očekujete li da se protiv vas digne i domaća optužnica?
- Da, svakog dana očekujem poštara. Oni moraju da dignu optužnicu protiv mene, ja sam žrtveni jarac! Razgovarao sam sa Radetom Bulatovićem, koga već godinama poznajem, odranije smo bili i kolege u ministarstvu. Kažem mu: Dobro, Rade šta misliš zašto mi ovo rade? Nemam nikakve privatne poslove, nikakvu firmu, nisam ni u kakvim upravnim odborima, ne poznajem srpske tajkune niti se sa njima družim, živim od penzije... Zbog čega ovakva hajka na mene? A on mi kaže: Pa, baš, zato što nisi vezan za tajkune, za neku partiju, zato ovako udaraju po tebi...]

Ali, čekajte, neće biti da ste, baš, toliko nezaštićeni! Zar nemate tihu logistiku od moćnih, pa i natovskih institucija, a i sedeli ste toliko godina u Ujedinjenim nacijama...

- Da, moju karijeru i integritet ne može niko da naruši, i to me čini mirnim.

Autori: Lidija Kujundižić i Dragan Jovanović

Objavljeno 20. maja 2010. godine u nedeljniku NIN br 3099

Dosije EROS A i EROS B

Kompenzacija skandala

Srbija nedavno nije uspela da pred redovnim sudom u Londonu ospori nadležnost Međunarodnog arbitražnog suda i tako izbegne izvršenje odluke Majkla Prilesa, arbitra iz Australije. Priles je sam a ne, kao što je uobičajeno, veće trojice sudija - presudio Srbiji. Po toj presudi a zbog neizmirenih ugovornih obaveza za iznajmljivanje satelita EROS A i EROS B vlada državne zajednice Srbija i Crna Gora (a sada samo Srbije) duguje izraelskoj kompaniji „Imidžsat internešnal NV“ 36 miliona evra. Umanjenje duga sa 44,9 na 36 miliona evra nastalo je tužnim spletom okolnosti. Naime, posrednik Džefri Štajner, menadžer „Kamira krik korporejšna“ preminuo je od kancera uoči početka arbitraže, 24. maja 2006. godine. U procesu se ispostavilo da je njegova provizija iznosila oko 8 miliona evra, to jest skoro 20 odsto ukupne vrednosti nikad neostvarenog ugovora!?

Prvi na udaru u ovom satelitskom skandalu, ponovo je Prvoslav Davinić, nekadašnji ministar odbrane SCG koji se za vreme ministarskog mandata sukobio i izgubio u borbi sa Mlađanom Dinkićem, liderom svoje stranke, G17 plus. Po Izraelcima, odluci arbitara, domaćih medija i kritičara, Davinić je 4. juna 2005. godine u Parizu potpisao sporni dokument zbog čega mu se sada i pred domaćim sudom priprema optužnica. Čak i Davinićevi advokati su svesni da sudbina njihovog klijenta najviše zavisi od toga da li će se pregovarački tim srpske vlade nagoditi sa Izraelcima i kompenzovati satelitski skandal kupovinom izraelskog oružja i vojne opreme koja je visokokvalitetna, ali joj je takva i cena – visoka.

Na sastanku u Parizu, u prostorijama „Imidžsata“ , sa Davinićem je bio i Svetozar Marović, tadašnji šef države. Upravo Marovićev potpis, kao predsedavajućeg VSO, stoji na odluci od 6. juna 2005, u kojoj piše: „Usvaja se Informacija o nacrtu ugovora za korišćenje satelita zakupom sa kompanijom IMAGESET INTERNATIONAL N.V... “ A zatim: „Savet ministara državne zajednice Srbija i Crna Gora, kao kupca i ugovorenu stranu, zastupaće kompanija YUGOIMPORT-SDPR, Beograd“.

Međutim, Marović je kao i većina glavnih aktera u ovom skandalu ostao, zasada, nem. I nije Marović jedini koji ćuti. Rasim Ljajić, ministar rada i socijalne politike a nekad i član Saveta ministara SCG, nije se oglasio, kao ni Boris Tadić, predsednik Srbije. Kako je kabinet lidera Srpskog pokreta obnove i nekadašnjeg ministara inostranih poslova SCG rekao, Vuka Draškovića je uhvatila tako jaka prehlada (grip) da je otkazao dve promocije svoje knjige „Doktor Aron“ i nije u stanju da za NIN sastavi dve-tri rečenice o satelitskom skandalu. Bez komentara su i Artur Kol, izraelski ambasador u Beogradu i Stevan Lilić, profesor ustavnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, a on je pred Međunarodnim arbitražnim sudom bio pozvan kao svedok „Imidžsata“.

Uvidom u dokumente NIN je našao da trag ove srpsko-izraelske nagodbe počinje pre arbitraže. U pismu, Naom Zafiri, potpredsednik „Imidžsata“ za marketing i prodaju, traži od Jafe Ben-Ari, tadašnje izraelske ambasadorke u Beogradu, da „na ministra finansija, ministra nauke Popovića i predsednika Tadića izvrši pritisak kako bi ispunili obaveze iz ugovora, i kako bi se sastali sa nama [„Imidžsatom“] da bismo ih uverili da ovo nije dubiozan dogovor već da projekat može značajno doprineti napretku zemlje“.
Pismo je zanimljivo i zato što se navodi da je „ovaj projekat predstavljen Tadiću, sadašnjem predsedniku Srbije, tokom njegovih poseta Izraelu – još na početku, kada je bio ministar komunikacija, a i kasnije, kao ministru odbrane.“
Naom Zafiri je navode iz ovog pisma potvrdio i 6. maja 2009, svedočeći pred Međunarodnim arbitražnim sudom. Tom prilikom rekao je: „U oktobru mesecu 2005, ministar finansija [Mlađan Dinkić] stupio je u vezu i sastao se za izraelskom ambasadorkom u Beogradu... Ona mi je prenela kako je ministar za finansije postavio pitanje Sporazuma i kako on želi da se postigne konačno rešenje sa ’Imidžsatom’... Početkom novembra 2005, predsednik Srbije, gosp. Boris Tadić, učinio je posetu Izraelu. Ja sam pokušao da ugovorim susret sa njim radi unapređenja nezvaničnih izvora. Nisam bio u stanju da se sastanem s njim, već samo sa njegovim zamenikom. Tom prilikom dao sam mu kopiju Sporazuma. Upoznat sam sa činjenicom da se Srbija obavezala da Sporazum bude držan u tajnosti u odnosu na ostale zvaničnike te da njegovo očigledno postojanje bude obelodanjeno tek u novembru 2005. kada dokument bude predstavljen gosp. Tadiću. Ovo nije tačno. Ministar za finansije Srbije je ranije inicirao razgovore (preko izraelske ambasade) početkom oktobra 2005, bez ikakvog nagovora naše strane, i mi njemu tom prilikom nismo predočili Sporazum. Isto tako, u jesen 2005. gosp. Bensahel mi je preneo kako je vodio razgovore sa relevantnim ljudima u vladi državne zajednice, koji su mu rekli kako Ministarstvo finansija zna za Sporazum i kako želi da pronađe način da se prebrode finansijske poteškoće.“

Jedini izuzeci koji su o satelitskom skandalu, ovih dana, javno govorili su: Miodrag - Mile Isakov, bivši ambasador u Izraelu, zatim Dragan Šutanovac, ministar odbrane i donekle Mlađan Dinkić, ministar ekonomije i regionalnog razvoja. Isakov je za „Blic“ naveo trag na Mlađana Dinkića i naglas je rekao kako se neko iz vlasti u aferi „Satelit“ ugradio za 20 miliona evra, da „neko nije hteo ni da pokrene istragu protiv Davinića“ i da od 2006. godine obaveštava Vladu o kompromisnim ponudama Izraelaca. Za Šutanovca je epilog procesa pred sudom u Londonu neočekivan. A uz to i ne vidi „na koji je način moguće da država dođe u situaciju da duguje toliki novac, a da neko ko je zloupotrebio službeni položaj još nije pozvan da odgovara što je to učinio“. Ali kada je Šutanovac rekao da je Vojska Srbije spremna, ukoliko postoji mogućnost da na ime izgubljenog spora Srbije o zakupu satelita sa izraelskom kompanijom, dobije u kompenzaciji proizvode vojne industrije Izraela, mnogi su se zamislili. Dinkić se najpre jedio na one što su rekli da je povukao bar jedan potez koji je promenio ishod celog slučaja, ali je ubrzo podržao predlog ministra Šutanovca da se sa Izraelom „izvrši neko poravnanje i da se taj novac iskoristi za kupovinu nečega što je potrebno našoj vojsci“.

Ako Vlada nije u nekim pregovorima sa „Imidžsatom“, zašto bi ministri javno govorili o kompenzaciji sa Izraelcima? A građani Srbije ima da otplaćuju 36 miliona evra na ime duga.

Objavljeno u nedeljniku NIN br 3099, 20.maj 2010. godine

INTERVJU: Goran Radosavljević Guri (2. deo)

Meni niko nije pobegao

photo by: Goran Sivački

Razgovor sa Goranom Radosavljevićem Gurijem NIN nastavlja prisećanjem na „događanje naroda“ 5. oktobra 2000. godine, uspomenama na Zorana Đinđića, operaciju „Sablja“, saradnju sa Miloradom Ulemekom Legijom i njegovu predaju. Zatim, on govori o izmišljenom „puču“ koji je pripremao protiv Vojislava Koštunice, bivšeg predsednika Srbije, zbog čega je napustio policiju i postao poslovni partner Milomira Joksimovića.

Recite nam nešto o 5. oktobru 2000. godine.
- Slušao sam mnoge priče, mnogih opozicionih lidera tada, a kasnije lidera na poziciji. Kako se dešavalo, ko ima a ko nema zasluge. Otvoreno mogu da kažem da jedina zasluga za 5. oktobar pripada narodu jer se stvorila kritična masa.

Je li bilo milion ljudi u Beogradu?
- Ne znam, ja sam bio u helikopteru [smeh] ali nisam mogao da procenim koliko je ljudi. Bitno je da se stvorila kritična masa.

Smatrate da je 5. oktobar bio pripremljen?
- Da se razumemo, sve je bilo pripremljeno. Tada nisam poznavao nikoga od opozicionih lidera. Radio sam profesionalno. Desio se 5. oktobar, mnogi izveštaji koji su stizali pre događaja nisu ukazivali da će to tako da se desi. Vrhovni komandant je voleo da čuje samo lepe vesti.

Mislite na Slobodana Miloševića?
- Da, on je voleo da čuje samo lepe vesti. Tako je bilo i na Kosovu. Drugi razlog je njegova bahatost, u stilu: „Ma šta oni. Koliko kod da ih se skupi, razjurićemo ih!“

I šta je onda bilo?
- Policija je napravila plan da spreči dolazak ljudi iz drugih mesta u Beograd. E, tu dolazimo do jako bitnog momenta kada su izdata neka suluda naređenja. To znači da morate da pucate u narod ako neće da stanu. Međutim, Legija i ja smo se sreli sa pokojnim Boškom Buhom.

Kada je to tačno bilo?
- Noć uoči, 4. oktobra 2000. godine.

Pre sastanka Legije i Zorana Đinđića?
- Da, dan pre 5. oktobra. I rekli smo da mi nećemo upotrebiti svu silu protiv naroda. A bila su izdata i „poprečna naređenja“, ali ne volim da pričam o ljudima koji nisu živi a izdavali su takva naređenja.

Poprečno naređenje dao je Milošević?
- Ne mora da bude Milošević, može i ministar.

Jeste li znali za Pavkovićeva naređenja i pokrete vojske, tenkova?
- Znali smo mi sve.

Bilo je nužno da se uključi i vojska?
- To je bila politička odluka. A kao što znate, vojska se na kraju nije uključila. Zato što su i oni procenili da to nije po Ustavu. Svet bi jedva dočekao da se potuku policija i vojska među sobom ili sa građanima. Bilo bi krvi do kolena.

Osim Vlajka Stoiljkovića, svi u policiji su bili uz vas trojicu?
- Naravno. To je nama bilo najvažnije. Iskreno govoreći, ne bismo nas trojica mogli sami da se dogovorimo.

Onda Legija ide u džip sa Đinđićem. Jeste li vi znali da će biti taj susret?
- Znao sam, kao i što sam znao da je Boško Buha na vezi sa Nebojšom Čovićem, a Legija sa Đinđićem.

Bili ste u helikopteru 5. oktobra i imali ste naređenje da bacite suzavac na demonstrante.Zašto niste to uradili?
- Jer bih onda počinio krivično delo. Da bacite 100 grama sa te visine, ubićete nekoga. A u toj masi sigurno bi paket pao nekom na glavu i taj ne bi više bio živ. Drugo, bilo bi mnogo mrtvih. Ja to nisam hteo da preuzmem na sebe. Ne bi to bilo samo krivično delo, to bi bila katastrofa. To je bio osnovni razlog zbog koga sam naredio da se helikopter vrati.

Sigurno su se mnogi, pa i Milošević, silno iznervirali kad su videli da iz helikoptera ne ispadaju paketi sa suzavcem...
- Zvali su me, pet puta.

Ko tačno?
- Čovek koji više nije živ.

Odbili ste naređenje?
- Ne, ja sam ispoštovao naređenje. Ušao u helikopter, uzleteo, ali eto, nije bilo uslova za izvršenje [smeh]. Tada sam odlučio da napustim službu.

A kad ste upoznali Zorana Đinđića?
- Sedmog oktobra 2000. godine zove me Legija i kaže da Đinđić hoće da se upozna sa mnom. Ja sam posle te tri-četiri neprespavane noći došao kući jer se sve malo stišalo, i nije bilo preterane frke. Kažem Legiji: „OK, ako hoće ja sam u stanu, u Džona Kenedija u Zemunu.“ Kažem ženi i ćerki da mi je Legija, koji je zvao ponovo, rekao da Đinđić dolazi za 15 minuta. A žena će meni: „Eh, Đinđić će baš kod nas da dođe!“ Tako sam se upoznao sa njim. Tada sam mu otvoreno rekao da to što sam uradio nije ni zbog njega ni zbog bilo koga drugog, nego zato što sam mislio da tako treba. Jer, je to u interesu države Srbije. I da sutra moje dete ne mora da crveni jer joj je tata radio nešto što nije u redu.

Ko vas je ubedio da ostanete u službi? Đinđić?
- Rekao sam Zoranu: „Vidi druže, odlučio sam da idem i već sam ženi saopštio da napuštam službu.“ Posle sat i po ubeđivanja Zoran mi kaže: “Dobro, ’ajde da popijemo onaj francuski konjak. Vidim da ne mogu da utičem na tvoju odluku. Ali, ja sam došao da upoznam tebe i tvoju porodicu i mislim da bi bio red da i ti dođeš i upoznaš moju porodicu.“ Sutradan sam bio kod njega na Studentskom trgu. Tu su bili Ružica, deca. Upoznali smo se, i tako, na kraju sam rekao da ostajem u službi. Zbog svega.

Legiju niste prvi put sreli neposredno uoči petooktobarske revolucije...
- Nas dvojica prvi put smo se sreli na Kosovu 1998. godine. Mislim u štabu, u Prištini. Već tada je komandovao Jedinicom za specijalne operacije koja je bila dole od marta 1998. godine.

Da li je to bila „ljubav na prvi pogled“?
- On je znao ko sam ja, a ja sam znao ko je on. I dan-danas tvrdim da je Legija bio jedan od najsposobnijih ljudi koje je policija imala u to vreme. Bio je čovek sa ratnim iskustvom koje je policiji bilo neophodno i čovek koji je imao sjajnu jedinicu na Kosovu. Šta se kasnije dešavalo potpuno je druga stvar.

Legija vam je pričao o ratnim iskustvima?
- Ne, Legija je bio zatvoren čovek i o tim stvarima nije pričao. Znate, među nama, postoji pravilo da ne pitamo jedan drugog gde je bio, šta i kako je radio.

Jeste li se privatno poznavali, družili?
- Naravno da smo se ponekad družili. Bili smo dva komandanta dve elitne policijske jedinice.

Kako objašnjavate da je Legija otišao na jednu stranu a vi ste ostali tamo gde ste bili?
- Ne mogu da sudim o Legijinim motivima. Svi smo mi različiti po karakteru. Bio je jedan od najsposobnijih, a onda je napravio problem u Kuli, zatim ispred „Stupice“.

Da li je Legija razočarao što je išao iz greške u grešku?
- Uslovno rečeno, jeste.

Mislite da je u „Stupici“ bio isprovociran da napravi skandal?
- Znate šta, isprovociran ili ne, on je bio komandant jedinice i to ne bilo kakve već specijalne jedinice. Za takvog čoveka ne postoji opravdanje da je bio isprovociran, nervozan. Iskreno mi je žao što je do toga došlo i što će čitav život provesti u zatvoru, ali to je zakon, to je sud, to je država. I to je, na kraju krajeva, njegov izbor.

Zašto se Legija predao baš vama?
- Pa ... uf! Iskreno, mislim da je bio siguran da neće biti likvidiran. Tog vikenda, ovde se sve stvari dešavaju vikendom, lovio sam u Karađorđevu. Pozvao me je Vlada Ilić, komandant beogradskog odreda, i onako, kao iz neba, rekao: „E, vidi, Legija hoće da se preda!“ Bio sam iznenađen. Rekao sam Iliću da preuzme Legiju i čeka moja dalja uputstva. Onda, obaveštavam Dragana Jočića, ministra policije. On i Rade Bulatović, tadašnji šef Bezbednosno-informativne agencije, bili su na Zlatiboru. Jočić mi kaže: „Javiću ti se za pet minuta.“ Posle tih pet minuta javlja mi se i kaže: „Vodite ga u Ministarstvo unutrašnjih poslova, kancelariju kod načelnika resora, Miroslava Miloševića.“

Sa Legijom se srećete ispred zgrade u Kneza Miloša 101, šta su prve reči?
- Pozdravili smo se.

Je li imao lisice na rukama?
- Nije, ako vam se neko preda procena je službenog lica da nema potrebe za lisicama. Tu ministar Jočić naređuje da ga sačekamo dok on dođe. On i Bulatović se vraćaju kolima za Beograd, helikopter nije mogao da poleti jer nema opremu za noćno letenje. Po dolasku Jočić meni daje naređenje da sam slobodan i da mogu da idem. A naravno, oni ostaju u kancelariji i posle toga Legija ide u Centralni zatvor.

Miroslav Milošević, bivši načelnik resora Javne bezbednosti, tvrdio je da su u noći Legijine predaje u njegovoj kancelariji bili i Aleksandar Tijanić i Aleksandar Nikitović, šef Koštuničinog kabineta. Da li ste ih videli?
- Nisam ih video. Dok sam bio u kancelariji načelnika resora Tijanić nije bio tu. Ko je posle dolazio ne znam.

Da pređemo na „Sablju“...
- To je, po meni, bila potpuno legitimna i zakonita akcija. „Sablja“ je bila jedna od najvećih akcija koja je izvedena u istoriji policije i u Srbiji. Mnogi su pokušali „Sablju“ da iskoriste kao protivargument zakonitog postupanja policije.

Šta je bila uloga Žandarmerije, kojom ste vi komandovali, za vreme „Sablje“?
- Naša uloga bila je da zajedno sa Upravom za borbu protiv organizovanog kriminala i Upravom kriminalističke policije dajemo asistenciju na hapšenju ljudi za koje se osnovano sumnjalo da će ili pružiti oružani otpor ili će na neki drugi način uraditi nešto na šta redovni sastav policije ne može adekvatno da odgovori.

Kao, na primer?
- Ulazak u Šilerovu i druge objekte po Vojvodini. Te akcija su bile perfektne.

Je li je uspeo neko da vam pobegne?
- Meni niko nije pobegao. Priveli smo i uhapsili sve koje je trebalo.

Koga od poznatijih?
- Recimo, sve koji su pripadali „zemunskom klanu“.

Jeste li hapsili Acu Tomića?
- Ne, Žandarmerija nije hapsila ni Radeta Bulatovića ni Acu Tomića. Posle „Sablje“, svi generali policije, od Bore Banjca, Mileta Novakovića, do mene – smenjeni su! Eto to je Srbija!

Čini se da je uloga Demokratske stranke Srbije (DSS-a) u vašoj smeni 2004. bila višestruka. Da li su vas ikada pozvali da uđete u stranku, kao što je to učinio SNS?
- Nijedna stranka me nije pozvala da se priključim. Jedina koja je procenila da možda mogu da doprinesem svojim iskustvom je SNS.

Kako vam je saopšteno da ste nepoželjni?
- Ministar Jočić mi je 15. marta rekao: “Slušaj generale, odlučio sam da te smenim.“ Rekao sam: “Razumem, nema nikakvih problema.“

Je li vam Jočić dao neko objašnjenje?
- Ne. Na kraju krajeva ne mora da mi da objašnjenje. Ministar ima pravo da to tako uradi. Pre toga napisao sam službenu belešku i mogući sled događaja u Beogradu posle martovskog pogroma nad Srbima na Kosovu. U toj belešci sam upozorio da treba obezbediti četiri, pet objekata u gradu. Džamija, američka i hrvatska ambasada i kuća Nataše Kandić...

Govorite o paljenju džamija...
- U Beogradu i Nišu. Dakle, ja sam bio u kancelariji, niko me ne zove. A Jočić samo što je pre desetak dana stupio na dužnost.

Zapaljena je Bajrakli džamija, i, dešava se sve ono što se dešava...
- Na mestu novog direktora policije, to se tada zvalo načelnik resora javne bezbednosti, bio je Miroslav Milošević. Oko dva ujutro zove me general Milan Obradović, načelnik beogradskog sekretarijata, i moli da mu pošaljem jedinicu. Kažem mu: „Brate, ne mogu da ti pošaljem jedinicu, moram da dobijem naređenje!“

A ko bi trebalo da izda to naređenje?
- Ministar i načelnik resora JB, ali niko od njih me ne zove. U dva ujutro zove me sekretarica ministra i kaže: „Ministar hoće da razgovara sa vama.“ Šta ću, javim se. Pita me Jočić: „Generale je l’ vidite šta se dešava?“ Kažem da vidim. On me pita: „A zašto vi niste reagovali?“. Ja mu odgovaram: „Ministre, ne mogu bez naređenja. Čekam naređenje.“ Jočić me pita: „A, ko treba da ti da naređenje?“ „Pa vi ministre“, kažem ja njemu. „Dođite u kancelariju kod mene“, naređuje on. S vrata me pita: „Za koliko možete da izvedete jedinicu?“ Ja kažem: „Za 15 minuta!“ On se tu malo iznenadi: „Meni su rekli da ne možete ni za četiri sata!“ Pa ja kažem: „Ne znam, ministre, ko vam je to rekao, ali evo pred vama ću da pozovem jedinicu koja će da izađe za 15 minuta“. Okrenem jedinicu i: „’Ajmo momci, pozicija 1,2,3,4 i 5!“ I za 15 minuta sve smo rasterali. Sutradan Jočić mi kaže: “Generale, zaboravite šta smo juče razgovarali, niste smenjeni. Ostajete na mestu komandanta Žandarmerije!“

Ipak ponovite, šta je stvarni razlog zbog koga ste napustili službu?
- Pa... dobro. Ministar Jočić je izdao naređenje generalu Mirkovu, mom neposrednom šefu, da od mene uzme izjavu. Trebalo je da odgovorim na četiri pitanja. Prvo, da li sam ja u terorističkoj organizaciji koja hoće da izvrši državni udar i ubije Koštunicu. Drugo, da objasnim kakav je moj odnos sa oficirima iz američke ambasade. Treće, kakav je moj odnos sa generalom Obradovićem. I četvrto, poslednje pitanje, da li je tačno da se nasilnim putem vraćam za komandanta u Žandarmeriji. Takva pitanja ne može da smisli policajac. To su politička pitanja. Posle takvog pitanja vi ne možete da ostanete i da radite u jednoj takvoj instituciji.

Ostali ste bez posla, mnogi vas žele u zatvoru ili mrtvog. Da li vas je bio strah?
- Svako normalan se plaši da će da pogine. Ne postoji čovek koji se toga ne plaši.

Ne biste bili ni prvi ni poslednji koji je likvidiran. O čemu ste tada razmišljali?
- Kako da zaštitim porodicu i sebe.

Šta ste uradili kako biste bili bezbedni?
- Bio sam, uglavnom, oprezan.
Ljudi koji su ostali u Žandarmeriji a znaju da vam preti smrtna opasnost, valjda bi vas upozorili?
Naravno da bi. I dan-danas imam prijatelje u jedinici. Znam šta se dešava, šta se radi.

U obračunu sa vama a zbog pokušaja „puča“ protiv Koštunice, napakovan vam je i jedan izveštaj Državne bezbednosti?
- U tom izveštaju je pisalo da Goran Radosavljević ne treba da ostane dalje komandant Žandarmerije zato što je „žuti“, a „žena mu je član Glavnog odbora Demokratske stranke“.

I jeste li vi i vaša supruga u DS-u?
[smeh] Nismo, nikada. Moja žena je potpuno apolitična, i uopšte je ne interesuje ni politika, a kamoli stranke.

Dakle, hoćete da kažete da je taj izveštaj Državne bezbednosti fabrikat koji nema veze sa činjenicama?
- Baš tako.

Ko vam je to smestio, Rade Bulatović?
- Državna bezbednost ima svog šefa koji je odgovoran za sve ono što se napiše.

I tako vi na ulici i bez posla. I ko vam priskače u pomoć?
- Kada sam napustio službu ja sam došao kod svog prijatelja Miše Omege jer me je zvao. Dao mi posao. Dao mi hleb u ruke. Dao mi je da radim kod njega u firmi koja se zove Bagersko-brodarsko preduzeće.

Otkud sada Milomir Joksimović, to jest Miša Omega?
- Miša Omega?! On mi je prijatelj evo već dvadeset godina. Porodični prijatelj. Nas dvojica se znamo još od vremena kada sam ja bio instruktor za specijalnu fizičku obuku. Njegova porodica je mojoj porodici puno pomogla i dok sam bio na Kosovu i kasnije. Ne mislim samo u materijalnom smislu. Moja žena je imala sa nekim da popriča, da podeli tugu, radost.

A šta ste radili?
- Bio sam njegov pomoćnik za internu kontrolu. Jer tu uvek neko nešto krade, naftu... i tako.

Neko šljunak?
- Da, svašta je tu bilo. E onda smo nas dvojica seli i pričali. Rekao sam: „Druže, ti i ja smo prijatelji tolike godine i ne bih nikada želeo da to narušim. Jednostavno, možda ti jednog dana nećeš bio zadovoljan poslom koji ja tu obavljam a daješ mi neku platu. Ne bih želeo da pokvarim naše prijateljstvo zato što se osećam kao čovek kome daješ neku milostinju. Hajde mi lepo da napravimo jednu firmu za obezbeđenje koja će da radi za početak samo obezbeđenje tvojih objekata. Što bi ti plaćao nekim trećim licima? Bolje ja da ti zaposlim tu neke ljude pa da znam da sam doprineo nešto u tom sistemu i da su ti sva ta obezbeđenja usaglašena“. E tako smo počeli i firma se razvijala, zahvaljujući i mojim kontaktima u inostranstvu i u Srbiji, dobili smo neke poslove. Danas imam firmu koja broji nešto manje od 250 zaposlenih. Znači 250 porodica živi od toga i dobijaju redovno platu, ozbiljna firma.
A vaša ćerka Ana je jedan od suvlasnika

„Sektra konsaltinga“, zar ne?
- Jeste.

Može li od obezbeđenja da se živi u Srbiji?
- Naravno da može, ali... skromno.

Koga sve obezbeđujete?
- Obezbeđujemo velike institucije kao što su „Idea“, „Beograd put“, doskora sam radio „Crvenu zvezdu“ ...

A poslovi u Libanu, Libiji ili u Kini, Indoneziji?
- Imao sam neke ugovore za klijente o kojima neću da pričam jer jednostavno postoji ugovor po kome ja ne smem da pričam o poslu koji sam radio negde u inostranstvu.

Poslovna tajna, dakle?
- Naravno.

Spremali ste se da komandujete našim trupama u Avganistanu. Jeste li otišli na kraju?
- Nisam jer je država donela odluku da ne treba da šaljemo ljude u Avganistan.

A gde ste se sklonili sada kada vas nije bilo?
- Prvo, nisam se sklonio. Uopšte se nisam sklonio. Ja sam posle otkaza u MUP-u 2005. godine još godinu i po dana proveo ovde i radio kao direktor firme za fizičko-tehničko obezbeđenje. Iskrsao mi je posao u inostranstvu i otišao sam, ali sam se i vratio.

Stvarno verujete državnim organima? I u slučaju braće Bitići?
- Da ne verujem, ne bih bio u ovoj državi. Kako da ne verujem kada su u procesu u kome je Božo Prelević zastupao optuženog Sretena Popovića i Miloša Stojanovića, na kraju oni dobili oslobađajuću presudu?
Dakle, država je donela odluku, na osnovu svih dokaza, da ti ljudi nisu krivi za ubistvo braće Bitići.

Da li su vama Bitići „natovareni“ kao osveta za taj „puč“ protiv Koštunice?
- Tako je, valjda.

Jeste li religiozni?
- Ne mogu za sebe da kažem da sam nešto posebno religiozan. Moja deviza je: „U se i u svoje kljuse!“ Ako sam sebi ne pomogneš, niko neće.

Ali, u vašem poslu, valjda to ide sa rizikom, mnogi postanu veliki vernici. Ti ratnici uglavnom nisu više među nama.
- Kad uđem u crkvu, prekrstim se, na slavi isto. Ali, verujem u svoje sposobnosti i u sposobnosti ljudi koje izaberem da mi budu saradnici. Zato sam nedavno i proslavio 53. rođendan.

Kada ste rođeni?
- Ja sam Bik, rođen 23. aprila 1957. godine. Granični slučaj, Bik-Ovan, dvostruko tvrdoglav.

Znate li da su na taj dan rođeni Marks, Lenjin i Hitler?
[Smeh] „Za Hitlera sam znao, ali za ovu dvojicu nisam.“

Autori: Dragan Jovanović i Lidija Kujundžić

Objavljeno 13. maja 2010. godine u nedljeniku NIN br. 3098