SMS kultura

Prostakluci i rahatluci

photo: Jakša Vlahović

Sudeći po tome kako čestitamo novogodišnje i božićne praznike, sa svega nekoliko reči, jasno je da ne verujemo ni u Deda Mraza ni u početak boljeg leta

Gospoja sedi u „troli“, a mobilni uporno zvoni. Na kraju ipak stavlja cviker na nos i čita. Jednom, dvaput... tri puta. Zbunjena, obraća se mladiću do sebe za pomoć. On viri u ekran, smeulji se čitajući SMS poruku od ravno šest znakova. Uskoro SNG&B! bi prevedena i na bakici razumljiv jezik: „Ana Vam čestita Novu godinu i Božić“.

Ista čestitka zbinula je još neke. Čak i oni koji vladaju tajnama SMS žargona nisu je u prvom mahu shvatili i htedoše da se svađaju sa bankom jer je poslala izveštaj o stanju na tekućem računu, koji je u tolikom minusu da se na pomen istog čovek sneveseli od katoličkog Božića do srpske Nove godine.

U anketi na internet-portalu „Krstarica“ nešto više od 66 odsto ispitanika reklo je da će novogodišnje i božićne praznike čestitati slanjem SMS-a. Unicef i ostale čestitke dospele kućnu adresu odavno su ekstravagancija zbog koje se i poštari iščuđavaju. Telefon je izgubio bitku sa skype i drugim instant internet-rešenjima.

„Ljudi tradicionalno navikli na telefon, beskrajno su usamljeni kad on ne zvoni za praznike. SMS čestitanje je praktičnije i samim tim rasprostranjenije. Tehnologija nam omogućava da komuniciramo brzo, apsolutno površinski, multiplikovamo i normalno je da se time i koristimo. Ovaj vid komunikacije mnogima se čini dovoljnim, što je opet u skladu sa celokupnom kulturom i beskrajno užurbanošću koja karakteriše savremeni način života“, kaže dr Jelena Đorđević, profesor teorije kulture na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, dodajući da je pisanje pisama i čestitki bilo nekako lepše jer su čuvani, ponovo iščitavani i pokazivani deci, unucima.

Opšti trend je takav da se Nova godina manje nego prethodnih godina čestita.

„Mračni smo, pesimistični što ima veze i sa čestitanjem. Ljudi više ne shavtaju ozbiljno da praznijemo novi početak, obnovu. Čini mi se da ne veruju da će nova godina biti bolja od prethodne“, kaže dr Đorđevićka.

Od straha da će novo leto biti krizno, tvorci većine SMS poruka brane se na razne načine. Manje ili više uspešno, crnim humorom:

– Nek u ovo badnje veče, bude gasa da poteče, neka naša zemlja cela ima topla grejna tela. A mazuta kad nestane i presuše vodne brane, kad zalede grejna tela i san usni zemlja cela, tad viknimo svi u glas: „Rusi dajte nama gas!“ Hristos se rodi! Srećan Božić i Nova (stara) 1993. godina!

Starim političkim SMS-om prilagođenim za srpske novogodišnje svrhe:

- Predsedniče Obama, okreni se ka nama, pogledaj nas, garavi, mi smo dobre naravi, nas su Srbe j..... i kad nisu trebali, mi smo se kuražili, sami k.... tražili. Daj molim te, 'leba ti, nemoj nas ti j....., vi ste crnci kurati, nećemo izdržati! Srećna ti Srpska nova 2009!

Kvaziodlukom kvazi Vlade Srbije začinjenom bezobrazlukom:

- Vlada Srbije je zbog neisporuke ruskog gasa i pada nataliteta, a radi zagrevanja stanovništva, odobrila švaleraciju i kurvanje bez ograničenja pod parolom: “SVI SMO NAŠI, SAMO JAŠI!“ Šalji dalje da uspe akcija...!

U Novoj 2009. godine sve je prštilo i od seksa – valjda neće biti samo od tog virtuelnog, sa elementima seoskog turizma:

- Čekam te noćas kod šljivu, ima te obradim ko njivu, ima te pocepam u mrak kao svinja mrsan džak, ima te razbijem kao dete zvečku, ma ima te j.... kao medved mečku! Srećna nam Nova!

Poneka SMS čestitka zaljubljenih dečaraca pominjala je i Deda Mraza:

- Ako budeš videla čoveka u crvenom kako te trpa u vreću - nemoj se uplašiti. To samo Deda Mraz ispunjava moju novogodišnju želju!

Prilagoćenih i loše prepevanih SMS poruka anglosaksonskog porekla bilo je sjaset i ovaj put:

- SREĆNA NOVA GODINA sa željom da ti BOG da 12 meseci krepkog zdravlja; 52 nedelje duhovnog mira, radosti i spokojstva; 365 dana uspeha u svemu dobrom; 8760 minuta sreće i 525600 sekundi prave ljubavi.

Pošlogodišnjih hitova, bilo je za „dž“ na forumima i portalima poput „ SMS poruke i vicevi“, „SMS manija“ i slično:

- Da se oblačiš po poslednjoj modi, da ti vatra zauvek godi, da se brčkaš u đakuzi vodi, da izgledaš kao mis bodi, na loto 7-cu ubodi. HRISTOS SE RODI!

- Ova poruka nek ti bude pouka – živi, vrišti, razbijaj i pleši, čovek je rođen da gubi i greši, prokockaj dane, prodivljaj noći jer jednog dana to više nećeš moći!!! Srećni praznici!

- Isus nam se rodio u malenoj štali, usred hladne zime, u senu, u slami, zna se da je seno dosušena trava, zbog toga ja tvrdim da je trava STRAVA, dok se vipom volim, ON od gore gleda, srećan Božić želi Vam Jovanović Čeda!

Za Božić je neizbežno „proradila“ patrijalhalno-rodoljubiva inspiracija:

- Dobro jutro srpska glavo! Slaviš jutros ono pravo, srpsku slavu BADNjEG JUTRA i BOŽIĆ ide sutra. Ko je Srbin neka slavi, nek se divi SVETOJ GLAVI. Srećni badnjaci!

Sa sve majčicom Rusijom pride:

- Stari mi je deda rek'o: Kada budeš badnjak sek'o, ka Istoku okreni se, jer s istoka Sunce sija, na Istoku je Rusija. Badnjak seci, Boga mnoli i Srbiju majku voli. Boga moli za Kosovo i za zdravlje Putinovo. Ne daj „gubi na torine“! Srećan Božić moj Srbine!

Strogo religioznih čestitki, onih koji se šalju „po službenoj dužnosti“ pastvi, šefovima i pospovnim partnerima, bilo je srećom malo:

- Badnjaci ti sretni novi, Bog neka te blagoslovi, nek’ ti srećom dom zablista, jer slaviš rođenje Isusa Hrista. Srećan Božić!

Naročito onih koji su lepe želje servirali uz onaj opominjući ton:

- Budi uvek u ratu sa svojim porocima, a u miru sa svojim susedima i bićeš bolji čovek! Mir Božiji – Hristos se rodi!

Kako se valja posle dugog posta, navalilo se na iće i piće, sve dok, negde oko srpske nove, loša probava i mamurluk ne sustigoše najizdržljivije koji su imali taman toliko snage u palcu desne ruke da pročitaju jednu od verovatno najboljih SMS poruka protekle protekle tri sezone:

- Sjaset rahatluka na ovome dunjaluku, da šućur Alahu na berićetu, da te dragi Alah čuva od šejtana, nalet ga bilo u Džehenemu. Da svaki hastaluk i svi hećimi budu daleko od tvog vilajeta i da te svi kijameti zaobiđu. Hairli ti srpska Nova godina!

Objavljeno 15. januara 2009. u nedeljniku NIN, br. 3029

Nasilje nad muškarcima

Momačke suze



U Srbiji nasilje nad muškarcima je tabu, po kome se zagrebe tek kada žena kolos pusti krv muškarcu mrvici

Godinama je Branislav M. dobijao batine od majke, starije sestre, a ponekad i od oca. Ni on njima nije ostajao dužan. Kada je svađa bila takva da su kroz zidove dopirali jauci i lomljavina, kao da se neko gađa regalima, komšije su zvale 92. Policija najčešće nije dolazila, zato što je telefon često zvonio zbog Baneta koji je imao i problem sa drogama. Niko od komšija, a ni Bane, nije prijavio ovo nasilje kao nasilje nad muškarcem. On je bio previše ponižen da bi bilo kome govorio o svojoj sramoti. Strah od podsmeha drugova, kome ipak nije uspeo da utekne, prikrivao žestinom i besom. Kada su se Bane i njegovi odselili zgradom su konačno ovladali mir i zaborav.

Kolege i saradnici bili su zatečeni kada je na sastanku rukovodilaca odeljenja jedne mnogoljudne srpske kompanije rečeno da je Petar S. podneo ostavku. Objašnjenje da u uspešnoj korporaciji nema mesta za muškarce koji ne umeju da se prilagode i budu timski igrači pod ženskim liderom, bilo je nevešto i stoga jadan izgovor za ono što su svi znali – Petar se zamerio „šefici“. Nije hteo, iako su ga i neki savetovali, da u postelji spoji „lepo i korisno“. Petar smatra da je bio žrtva seksualnog uznemiravanja na radnom mestu, ali nije tražio zaštitu jer se plašio da mu neće verovati ni policija ni sud. Da je Srbija usvojila Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, Petar bi mogao da traži i eventualno dobije zaštitu. U najgorem slučaju poslodavka bi (prema postojećem nacrtu zakona, član 31) platila novčanu kaznu od 150.000 do milion dinara.

“Ne znam da je neko uradio ozbiljno istraživanje o nasilju nad muškarcima, i nisam čuo da postoji organizacija koja se bavi samo ovom problematikom,“ kaže Boban Stojanović, predstavnik Kvirija – Centra za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti, i dodaje: „Nasilje nad muškarcima, postoji i kod muškaraca i kod žena, ali ovo drugo se retko prepoznaje. Muškarci trpe verbalno maltretiranje, provociranje, batinanje i seksualno nasilje uključujući i silovanja. Gotovo svaki gej muškarac u Srbiji iskusio je neku vrstu zlostavljanja, a svaki četvrti može posvedočiti da nije reč o nepoznatom prolazniku i namernom udarcu ramenom o rame“.

Muškarce seksualno zlostavljaju ne samo u ratu i u zatvoru. Nisu pošteđeni ni dečaci. Godišnji statistički podaci Incest trauma centra o seksualnom nasilju nad decom od septembra 2006. do septembra 2007, govore da je u 11,76 odsto slučajeva žrtva je muškog pola. U 5,27 odsto zlostavljač je otac; u 2,63 očuh; odnosno osoba od poverenja koja nije član porodice (2.63 odsto).

Ako se govori o nasilju nad muškarcima, obično se prepoznaju samo najbrutalniji slučajevi, recimo kada žena kolos pretuče ili pusti krv muškarcu mrvici. Što je ishod fatalniji po muškarca, sve je manje zdravog razuma u reakcijama. Jedni grde njega, žrtvu, jer nije dorastao ulozi muškarca u patrijarhatua i „dopušta da ga žena pegla“, a drugi hvale Boga i nju jer brkajući emancipaciju i nasilje zaključuju: „Red je bio i da žene počnu da biju“.

Prema procenama Snežane Anđelković, iz „27“, jedine nevladine organizacije koja se već treću godinu bavi samo zaštitom zlostavljanih muškaraca, najmanje pet hiljada predstavnika „jačeg pola“ treba nekakvu vrstu zaštite. Žene najradije koriste psihoteror omalovažavajući partnere da su nesposobni da obezbede porodicu, namećući im seksualnu apstinenciju, ucenjujući ih da nikad neće videti decu ukoliko se ne odreknu stana, kola... Vikanje, bacanje pokućstva i svega što joj padne pod ruku, nezaobilazano je u ovakvim situacijama koje se događaju i naočigled dece. Ukoliko je sve to ne zadovolji, nasilnica se neće libiti da se prikaže kao žrtva zlostavljanja.

„Nasilnici je nasilnici, bez obzira na pol, i ne smeju se abolirati, već ih treba lečiti“, kaže Lejla Ruždić iz Kancelarije za besplatne pravne savete i psihosocijalnu pomoć žrtvama porodičnog nasilja pri opštini Zvezdara, naglašavajući da je žensko nasilje nad muškarcima mnogo ređe. Odkako je kancelarija otvorena u martu 2006. godine samo jedan mladić, koji nije bio u braku, prijavio je psihološko nasilje jer iako ga majka njihovog deteta dopusta da uđe u stan, sprečava ga da vidi dete.


„Najčešće starija deca ugrožavaju muške roditelje, ali moram reći da tamo gde su očevi žrtve, uvek imate i ugroženu majku koja gotovo uvek odbija da podnese prijavu i nagovara partnera da odustane jer će se potomci ipak urazumiti“, kaže Lejla Ruždić na osnovu svojih 45 godina advokatskog iskustva u brakorazvodnim parnicama.

Zagledani u mizoginu (ženomrzačku) stranu srpskog društva, aktivistkinje i aktivisti u borbi za ljudska, naročito ženska prava, pokazaće preteranu osetljivost na pomena nasilja nad muškarcima. Ukoliko uopšte može da se razgovara sa njima, reći će da je nasilje nad ženama strukturalno i da zbog toga na njega treba obratiti posebnu pažnju.

„Nasilje bezobalna tema, filozofski problem koji prevazilazi moju moć poimanja. U projektu 'Muškarci protiv nasilja nad ženama', nastojali smo da pokažemo u kakvu klopku muškarci upadaju kad zlostavljaju žene i do koje mere se gubi kvalitet njigovog života“, kaže Aranđel Bojanić, član „Filonus“ društva studenata Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, i dodaje da mu muškarci protiv muškog nasilja nad muškarcima zvuči kao dobar naziv neke mejn-strim kriminološk studije.

„Nasilje nad muškarcima definisao bih kao sve ono što mi je patrijarhat nametnuo!“

Objavljeno 1. januara 2009 u nedeljniku NIN br. 3027