Epska fantastika

Safirni zmaj i seljače

Za razliku od knjige, film “Eragon” je ostvarenje koje ne bi vredelo ni boba da nije Safire – plavog zmaja

Film “Eragon” najavljen je kao megahit epske fantastike od koga se potajno očekivalo da pomrači slavu trilogije “Gospodari prstenova”. Naizgled, sve je išlo u prilog takvim nadama. Knjiga po kojoj je film i napravljen odavno je Njujork tajmsov bestseler br. 1 iako ju je potpisao jedan američki tinejdžer. Uz to, Kristofer Paolini, kome su sada 22 godine, napisao je i drugi deo, “Prvorođeni”, koji u celom svetu “ide kao alva”.

Uspeh filmu trebalo je da garantuju ne samo gluma Džona Malkoviča, Džeremija Ajronsa, Roberta Karlajla i Rejčel Vejz, već i umeće Štefana Fangmejera koji je za vizuelne efekte u filmovima “Tvister”, “Savršena oluja” i “Gospodar i vojskovođa” nominovan za Oskara.

Čak i u Srbiji promocija filma “Eragon” pripremljena je temeljno i u pravom trenutku – uoči novogodišnjih i božićnih praznika. Čarobna knjiga objavila je oba dela trilogije “Nasleđe” od kojih je prvi deo zapravo drugo, specijalno izdanje ilustrovano scenama iz filma. Dodatno, 20th Century Fox i Dečji kulturni centar Beograd otvorili su konkurs za priču “Magični svet zmajeva”. To je dobra ideja jer materijala za maštanje ima na pretek kada je reč o zmajevima, aždajama i alama.

“Onaj ko pobedi na ovom takmičenju, biće ovekovečen, jer će se po njegovoj priči napraviti animirani film”, kaže Ivan Poltoracki, portparol distributerske kuće Tuck.

Za četiri dana prikazivanja film “Eragon” videlo je više od 7 200 gledalaca, što i nije tako loše kada polovina bioskopa u Beogradu još štrajkuje.

“Eragon ne treba da upoređujemo sa 'Harijem Poterom' i 'Gospodarima prstenova', jer u vreme kada su oni prikazivani bila je neka druga situacija u bioskopima, samim tim i njihova gledanost bila je daleko veća, pa bi u odnosu na njih, broj posetilaca koje je do sada video Eragon ispao smešan”, kaže Nataša Tusić iz Tuck.

Iako je “Eragon” već zaradio više od 30 miliona dolara i izbio na drugo mesto top-liste gledanosti, ovaj film je za mnoge zapravo razočarenje.

Za one sasvim “male” previše je krvi, blata i moćnih zloća. Zli čarobnjak Darza, koji u odsudnoj bici ranjava Eragona, izgleda kao Drakula u poodmakloj fazi raspadanja. Njegove sluge Ra’zaci neljudski su vešte u mučenju i baratanju otrovnim sečivima ali neko bi morao da poradi na njihovom stajlingu kako bi delovale jezivije od musavih mumija.

Onim iskusnijima gledaocima nije se dopalo to što Eragon trapavo koketira sa gotovo svim značajnijim naučnofantastičnim filmovima. Na premijeri u Sava centru pola sale gotovo se zagrcnulo kad je Džeremi Ajronsa izgovarao rečenicu iz “Bledranera”: “Video sam stvari koje ti ne možeš ni da zamisliš.”

Uz to Eragon, u tumačenju Edvarda Spelirsa, samo je bolno podsećanje na mladog Luka Skajvokera.Seljače iz izmišljene zemlje Alegazije ne sluti da je bolje biti siroče koje je majka napustila u žurbi, nego sin prvenac izdajice Murtaga, čoveka koji je pomogao Galbatoriksu (Džonu Malkoviču) da postane strah i trepet od kralja. I da pobije sve zmajeve i jahače, uključujući i zmaja Eragonovog mentora Broma koji ima nešto od Obi van Kanobijeve strogosti i pravednosti.

Na sve to Urgali, strašna glupava čudovišta džinovskog rasta malenih rogova i crvene kože, koja Galbatoriks iskorišćava za omanja etnička čišćenja, nisu spektakularna kao njihove kolege iz “Gospodara prstenova”. Iako je za pravljenje "Eragona" potrošeno oko 100 miliona dolara, u filmu nema fantastičnih bića kao što je mušičavi mačkodlak Solembum, koji se pojavljuje i u drugom delu knjige.

Za razliku od maestralno napisane knjige, film “Eragon” ne bi vredeo ni boba da nije Safire – plavog zmaja koji je čekao stotinama godina da bi se izlegao za Eragona, novog jahača i spasioca vilenjaka, patuljaka, Vardana i, naravno, običnih ljudi.

Uprkos tankoj režiji i scenariju koji onako usput zagovara čas izbegavanje vojnog roka (što i nije tako loše), čas pravednu oružanu borbu (što može da bude nezgodno ako se severnokorejski predsednik Kim Jong II pobrka sa američkim kolegom),Štefenu Fangmejeru uspelo je da stvori najlepšeg od svih zmajeva koji su do sada viđeni. Prethodni zmajevi, osim Draka u filmu “Zmajevo srce”, bili su jedva nešto više od egzotičnog prevoznog sredstva ili pobesnele zveri koja proždire gospe i stada ovaca.

Sva, istinska, magija u filmu "Eragon" potiče od zmaja i njegove veze sa jahačem.
Safira je i kao tek izgleglo mladunče neodoljiva iako od njene sjajne krljušti i vatrenog daha nema ni nagoveštaja. Ona je spoj odane i ponekad goropadne drugarice, majčinske mudrosti i engleske duhovitosti. I mačije spretnosti, ali to je došlo kasnije kada je naučila kako da sleti i bljuje vatru.

Među najupečatljivije delove filma spadaju one sekvence kada zmaj i jahač uče da lete kroz klanac kao mlaznjak. Kada posežu jedno drugom u um što se za Eragona pokazalo jako korisnim jer je kao Supermen gledao kroz zidove tamnice u Džilidu i uspeo da oslobodi vilenjačku princezu Arju, neumornog čuvara jajeta iz koga se Safira izlegla.

Konačni ispit hrabrosti plavi zmaj i Eragon imaju u Boer planinama gde se pobunjeni Vardeni i patuljci suočavaju sa Darzom, Urgalima i carevom vojskom. Uz pomoć, sada već stasalog herojskog dua pobunjenici pobeđuju, ali vremena za opuštanje nema jer treba pokrenuti vilenjake i zadati poslednji udarac Galbatorisu.

Što, čini se, neće biti nimalo lako jer pored nepristupačne utvrde, superiornog poznavanja drevnog jezika magije Galbatoriks ima i Šruikana – crnog zmaja koji je oličenje svog zla koje se može naći u jednom aždaji. Šruikan je prekaljeni ratnik, koji je pregrizao vratove mnogim zmajevima još do je Safira bila jaje. Sve vreme dok je plavi zmaj čekao da se izlegne kako bi potlačenima pružio nadu, crni zmaj je rastao i rastao deleći svaku zlu misao sa svojim gospodarem.

Objavljeno 21. decembra 2006. godine u NIN-u broj 2921 - bez narandžastih delova koji je urednik izbacio. Kako je ovo moj blog ovde može sve da se pročita!!!

Motorciklisti

Ide kao nesreća!

Nacrt novog zakona o bezbednosti u saobraćaju predviđa obaveznu obuku sa instruktorom i rigorozne kazne (uključujući oduzimanje dozvole, vozila i čak roditeljskih prava), naročito ako nasilnom vožnjom motociklista ugrožava sebe, svoje dete i ostale učesnike u saobraćaju

Fatalna je bila brzina kojom je Nebojša Krstić (42) poterao svoju jamahu preko Brankovog mosta u sumrak 25. novembra. Očevici tvrde da je jezivo cvileo čelik dok je motor parao karoseriju automobila u kome su bili sredovečna žena i dvoje dece, od tri i šest godina. Srećom, žena i deca ostali su nepovređeni ali, nažalost, motorista nije imao nikakve šanse. Od siline udarca Krstić je poleteo, a motor je nastavio da grebe asfalt još gotovo 200 metara. Smrt je bila trenutna i ekipi Hitne pomoći, koja je stigla nekoliko minuta kasnije, nije preostalo ništa drugo do da smrskano telo motocikliste izvuče iz prostora između dve betonske bankine – i odnese.

Za osam meseci 2006. godine bila je 681 saobraćajna nezgoda u kojima su učestvovali vozači motocikala, što je više za 35 odsto. U odnosu na prošlu godinu poginulo je tri odsto ljudi više (33 osobe), teško povređenih je 41 odsto više (243 osoba), dok je lakše povreda zadobilo čak njih 47 odsto više (360 osoba).

“Prava slika se dobija tek kada se kaže da je odgovornost za saobraćajne nesreće u 55 odsto (372) slučajeva na onima koji su upravljali motociklima”, kaže general-major Stojadin Jovanović, načelnik Uprave saobraćajne policije MUP Republike Srbije, dodajući da postoje bar dva razloga zašto je sve više nesreća sa motociklima.

Generalno, motora i skutera (jačih od 50 ccm) je sve više. Prema evidenciji Republičkog zavoda za statistiku, broj registrovanih motocikala povećao se dva i po puta u 2006. godini.

Osim toga, u odnosu na vozače automobila, kamiona itd, motociklisti su nonšalantniji kada su propisi u pitanju. “To su uglavnom mladi vozači koji sedaju na jače mašine, veće radne zapremine i snage motora”, objašnjava Jovanović navodeći da je samo u jednoj, nedavnoj, akciji saobraćajne policije, koja je trajala oko sedam časova, zabeleženo 89 prekršaja. Vozači motora i skutera 60 puta su se ogrešili o pravila preticanja, tri puta nisu propustili pešake, odnosno nepropisno su se kretali, a čak 23 puta su prošli kroz crveno svetlo.

“Kad motociklista prođe na crveno svetlo, samo je sreća što nije poginuo. To je toliki rizik da je meni potpuno neshvatljivo kako mogu biti toliko neodgovorni prema sebi i drugim učesnicima u saobraćaju”, kaže Jovanović.

Veliki broj prekršaja u preticanju delimično leži i u fizičkim karakteristikama samog motora. Uzak i lako pokretljiv, motorista se uprkos punoj liniji gotovo uvek opredeli za šunjanje između dve kolone zaglavljenih automobila ili preticanje. I, naravno, očekivaće da mu drugi, pre svega oni u kolima, naprave mesta. Često to ne biva, tako da se motorista nađe i u poziciji belog zeca bačenog u čopor vukova.

“Ponekad izgleda kao da ovi u kolima jure da te čvrknu”, kaže Zli Bugi, stalni član moto ekipe u “Kuglašu”, koji vozi motor „guci” iz šezdeset i neke. U policiji kažu da je to preterano i da ne možeš očekivati od drugih učesnika u saobraćaju bonton ako se sam ne držiš pravila.

Munjeviti povratak u sigurnost sopstvene kolovozne trake zapravo je najteže izvesti na malom skuteru, a oni su, baš kao za inat, nekako najpopularniji.

“Ljudi kupuju skutere zato što su, u odnosu na automobile, dosta jeftiniji i zato što ne znaju da je potrebno imati bar 50 konja pod stražnjicom da bi bio koliko–toliko bezbedan u saobraćaju”, kaže Vuk Tomanović, jedini šampion SFRJ u klasi 250, uz napomenu da osim slabe mašine skuteri nisu toliko bezbedni jer uglavnom imaju male točkove, visoko sedište i automatske menjače kod kojih postoji “kašnjenje”, odnosno vremenska zadrška od trenutka kada daš gas do momenta kada motorić povuče.

Međutim, još jednu logičku grešku prave svi oni koji vožnju motora poistovećuju sa vrćenjem pedala na biciklu i samo sasvim retko će pomoć potražiti od nekog iskusnijeg. To što su neki vozači motora i skutera blentavi je jedno, ali još veći problem je to što se ozbiljnom obukom motociklista ne bavi nijedna od 187 auto-škola u Beogradu. Nudi se samo teoretska nastava za polaganje testova, pa tako deca od 14 godina mogu odmah da sednu na skuter do 50 kubika, a ako je reč o tinejdžeru od 16 godina, na raspolaganju mu je svaki motor do 125 kubika, a posle možeš da voziš bilo šta.

“Ako imaš položeno za B kategoriju a hoćeš skuter do 50 kubika, samo uđeš u radnju i to je to. Ako hoćeš nešto jače, uzmeš L tablice, voziš 15 dana, dobiješ potvrdu, položiš testove, odradiš poligon (stani, kreni, petlja i par minuta na ulici), doneseš lekarsko uverenje i ti si za ove u policiji sposoban da voziš bilo šta. Volja ti da sedneš na neku surov motor od 1,000 kubika i 200 konja ili na neki sigurniju mašinu kao što su Endurovi motori”, objašnjava Tomanović dodajući da je, recimo, u Nemačkoj sve drugačije. Tamo ne može, kao ovde, da se desi da ti je prvi motocikl „harli” od 330 kilograma ili neko čudo što ide 300 na sat. Sve mora postupno, voziš par godina slabije motore, dokazuješ kako nisi sklon “nasilnoj vožnji” i tek onda, kad si zaista iskusan vozač, možeš da sedneš na one najjače bajkove i krstariš.

“Pokaži mi kakav motor imaš ili ti se sviđa, i reći ću ti kakav si čovek”, kaže Tomanović koji kao svaki okoreli trkač dobar deo života nije kapirao one što voze „harlije”, sve dok nije seo na isti i konačno se uverio da je „harli” zapravo „rols” među motorima i da se vozi posle 40. godine.

Nacrt novog zakona o bezbednosti u saobraćaju, oko kojeg su se prepirali Ministarstvo za kapitalne investicije i Ministarstvo unutrašnjih poslova, predviđa obaveznu obuku sa instruktorom i rigorozne kazne (uključujući oduzimanje dozvole, vozila i čak roditeljskih prava), naročito ako nasilnom vožnjom motociklista ugrožava sebe, svoje dete i ostale učesnike u saobraćaju.

“Nadam se da će novi zakon doprineti ukupnoj bezbednosti u saobraćaju i da će sve manje biti onih koji samo odvrnu gas i do viđenja”, kaže Jovanović koji na komentar da bi za sve bilo mnogo zgodnije kad bi motoristi imali neko svoje mesto gde bi koliko-toliko bezbedno mogli da “raspale po plinu” i isprobaju kako zapravo izgleda terati đavola 200 na sat, odnosno gde bi trkači mogli da vežbaju na miru, uzvraća da nije generalno protiv te ideje ali da “nije to u pitanju, svega jedan, najviše dva odsto krši propise jer isprobava motor”. Onaj ko hoće da proba kako izgleda kad ti se pri 210 na sat vidno polje suzi na pet odsto onog što inače vidiš, imaju priliku da se okušaju na Batajnici.

Ko je bio na poslednjoj trci nacionalnog šampionata na Batajnici, mogao je da vidi da su se na avionskoj pisti odmah isprečile vojne cisterne i kamioni kako nikom od bajkera ne bi palo na pamet da pomera granice svog prijateljstva sa smrću.

Prva godina najteža je za novajlije. Naročito za one koji su toliko nepromišljeni da odmah skoče na “jamahu fejzer 600” misleći kako je teranje bicikla isto što i ovladavanje ovom zveri koja ide kao nesreća.

Objavljeno 1. decembra 2006. godine u NIN-u broj 2918

„Garfild 2: Priča o dva mačeta”

Ne veruj mački koja se smeje

Garfildu se može oprostiti sve ali ne i kreatorima holivudskog blokbastera „Garfild 2: Priča o dva mačeta”

Stvarno volim Garfilda. Onog koga srećem u Politikinom zabavniku. Njemu, kao i našem porodičnom mačku Živku, praštam sve: razmaženost, lenjost, sebičnost, mrzovolju, sarkazam, grebanje pa čak i otvarena vrata frižidera koje znače samo jedno - da je unutra tanjir s koga je utekla moja večera.

Garfild je neka vrsta antiheroja. Njemu je dopušteno da bude takav i to je deo njegove privlačnosti za mnoge kaže Jasminka Šuljagić – Kostić, psihoanalitičar Beogradskog psihoanalitičkog društva i Svetske psihoanalitičke asocijacije, kojoj se naročito sviđa Garfildova izjava: “Voleo bih jutra kada bi počinjala kasnije”.

Pravi ljubitelj Garfilda, kakav je i Džon Arbakl, prihvatiće bez cviljenja neminovnu istinu da u svom stanu boravi samo milošću krznenog gospodara. I nikada, ama baš nikada neće mu pasti napamet da križom pojede keksić iz zdelice svog kućnog ljubimca. Zašto je to tako, odnosno zašto čovek voli Garfilda nije moguće objasniti. To jednostavno treba iskusiti na svojoj koži.

“Mačka ima tajnu, mačka je iznenađenje i s njom se nikad ne zna. I pas i tigar i slon i zec su uvek nekako malo manje zanimljive životinje od mačke. Meni je mačka jako zanimljiva jer u nju mogu sve da stavim”, kaže glumac Goran Jevtić, reditelj sinhronizacije u “Garfildu 2”, dodajući:

“Garfilda sam uvek doživljavao kao jednog malog umetnika u svetu životinja. Umetnika spremnog i dovoljno hrabrog da postavi pitanja, da preispituje i otkriva nove stvari, ali i da teži za nekom slobodom.

Film se od 28. jula prikazuje i u našim bioskopima i ako su statistike Tak vižna dobre, oko 10 000 ljudi videlo je titlovanu, sinhronizovanu verziju ili obe verzije. Donedavno u domaćim bioskopima nije bilo mnogo crtanih filmova sinhronizovanih na srpski jezik ali to se sada radi, pre svega zato da bi se žamor u sali stišao.

Kao što to obično biva, mišljenja o kvalitetu filma su podeljena ali se uglavnom u jednoj “sitnici” slažu: srpski Garfild kome je glas pozajmio Gordan Kičić daleko je dopadljiviji od onog koji govori kroz usta Bila Majera. I kako sad to kad nema šanse da se ne primeti da se mimika usta ne poklapa sa onim što se čuje, odnosno kada Bili Konoli zvuči kao da mu je dvadeset godina?

Zapravo sve se to vidi i čuje, ali posle pet minuta nije toliko bitno, jer glasovi koji dopiru do gledalaca zaista zvuče ubedljivo iako nijedan od glavnih likova – Kičić (kao Garfild) i Nebojša Glogovac (kao Princ XII) – nisu imali prethodnog iskustva sa sinhronizacijom.

“Najveći izazov bio mi je da napravim jednog beogradskog, neka bude srpskog mačora koji jeste lik, junak i heroj mojoj generaciji i prijateljima ali i nekim drugim klincima koji dolaze. Bilo mi je veoma izazovno i teško da nađem umetnika najsličnijeg Garfildu, onakvom kakvim ga ja zamišljam. Trebao mi je neko ko je beskrajno šarmantan, ko ima upečatljivu boju glasa, ko je brz, vispren, duhovit, promišljen, ko je malo bezobrazan, malo ulenjen a ipak vredan. Neko ko je plemenit i u isto vreme kao malo sebičan, iako to nije sebičnost već samo istrajnost na svom putu”, kaže Jevtić i objašnjava da je za Princa XII tražio čoveka koji je predstavnik socijalne i društvene sredine u kojoj se rodio i odrastao, a unutar koga zapravo postoji vulkan nekih drugih stvari, onoga što bi on mogao biti.

Izbor XX Century Fox pao je na Nebojšu Glogovca koji u glavama većine ljudi spada u nešto što bi se moglo podvesti pod mejn strim srpske savremene kinematografije.

Glogovac se nikad se nije uljuljkao u svom uspehu i slavi i u svakoj novoj ulozi je božanstven i možete da ga otkrivate kao beskrajno uzbudljivog glumca. Ja sam mislio da mačak Princ kad izađe iz svog zamka mora sebe da otkrije i mora svet da ga otkrije kao nekog ko zaista ima milione potencijala. Hoće li se on vratiti u svoju rutinu kad se vrati u zamak, meni je bilo manje bitno od toga da jedan plemić postaje prosjak i još mu se to učini beskonačno zanimljivim.”

Ništa manje delikatan ne bejaše izbor glumca koji će lordu Dergisu, zlici od pakosti, pozajmiti glas. Trebalo je naći glumca koji se neće nelagodno osećati u svojoj novoj “koži”, ko će biti duhovit na način da to podrazumeva prisustvo duha i jedne pomalo potištene energije koja zapravo podsvesno dolazi od toga što su mu neke druge, materijalne stvari najpreče u životu.

Osim toga, dok je film sinhronizovan napravljene su izmene i u već prevedenom tekstu kako bi se dobila veća ekspresivnost. Naravno, glumci su se držali originala (pre bi se reklo onog iz stripova) najviše što su mogli, osim u sceni kad se prave lazanje i Garflid peva. Teško je tvrditi da je Garfild, onaj iz stripa, dobar pevač, možda zato što nije ozbiljno pokušao da peva na srpskom. Naprosto, ovde je senzacionalan, čak bi i Džejms Braun (da je u tom fazonu) pozeleneo od pakosti i ljubomore.

Gruba nepravda mačećem rodu naneta je na samom kraju filma kad se Princ XII vraća u zamak Karolajl. I baš kada sve životinje odahnu jer im je konačno došao pravi gospodar (pa sad mogu i da se reše tog neotesanog stranca koji ruši mermerne skulpture i bez ustručavanja kaže da želi da ga zapamte kao “Princa zabave”), Princ XII gubi sve liderske, monarhističke kvalitete i predlaže povlačenje pred silama zla oličenim u Dargisu. Kraljevići u bajkama nemaju taj luksuz. Oni se uvek upuštaju u borbu i, ako nisu te sreće da budu glavni likovi, hrabro umiru. Ovi drugi, oko kojih se sve vrti, spasavaju svet, princeze se zaljubljuju u njih i žive srećno i pošto je bajka ispričana.

Za početak, potrebno je naglasiti da na pomen samog naslova filma nije bilo mačka koji bi i za

vagon krmenadli zaigrao u filmu gde se jedan obešenjak kakav je Garfild, brka sa tamo nekim mačetom. Holivudske budze morale su da stvore Garfilda i njegovog aristokratskog engleskog pandana Princa XII veštački – uz pomoć kompjutera.

Glumci i Kris Bejlijev tim za vizuelne efekte vežbali su prvo sa punjenim Garfildom, kako bi snimatelj u svakom trenutku znao gde je Garfild. Posle ovih proba sve se ponavljalo “na prazno”. Stručnjaci za vizuelne efekte potom su snimali neutralnu pozadinu i blistavu loptu tačno na mestu gde se Garfild pojavljuje, što je bilo neophodno kako bi animatori stekli predstavu o svetlu koje pada na mačje krzno. Kad su svi ti podaci i snimci ubačeni u kompjutere stvoren je najpre skelet za Garfilda odnosno Princa, zatim su dodati mišići, zubi i sve ostalo uključujući i glasove koji su u vankuverskom studiju šest meseci usklađivani sa slikom.

Jeste da su majstori zaista napravili čudovištan pomak u odnosu na prethodni film, u kome Garfild spasava blentavo pseto Odija, ali izgleda da su se zaigrali. Garfildova dlaka deluje prirodnije pod uslovom da je moguće zamisliti ovog mačora sa besprekorno čistim i do besvesti isfeniranim krznom, ali zelene oči blistaju sablasnim sjajem bilijarskih kugli, dok kez deluje bizarnije čak i od maske koju Džek Nikolson nosi u filmu “Betmen”.

Sve čestitke zaslužuju dreseri životinja, pre svega Mark Fobs. Film treba pogledati kako bi se poverovalo da je bika moguće naučiti da glumi, a scena u kojoj kućne i štalske životinje prave carske lazanje vredi Oskara ili bar poziva u jednu od emisija Džejmija Olivera (mladog britanskog kuvara).

Verovatno pod nagovorom menadžera i analitičara tržišta, ne vredi zaboravljati da živimo u svetu gde se potrošnja sistematski stimuliše, često na uštrb lepog i plemenitog, Garfild sve manje liči na samog sebe. Jeste da mu je ostao bačvasti stomak (valja negde složiti sve progutane lazanje), ali izgubio je bar deset deka salceta pa su mu sad glava i guzica gotovo iste.

Bar ovde kod nas ta šlang linija donela je Garfildu još jedan posao.

“Garfild je postao zaštitno lice putničke agencije Follow me a to znači da je on njihov promoter za ovu (letnju) sezonu”, kaže Poltoracki dodajući da ove vrste kampanja koje su sasvim uobičajene u svetu predstavljaju potpunu novinu kod nas i da su ljudi pre uvozili kornfleks ili pepsi sa likom nekog filmskog junaka.

Ko će tu biti mudar da se odupre zgrtačkoj psihologiji onih koji proizvode nove Garfilde samo će da se pokaže, ali izvesno je da će se proždrljivost i lenjost veličati sve više dok se svi ne pretvore u pokretne mančmelouse od 130 kg. Od likova koji su već bogati preko svake granice pristojnosti, a opet bi da budu još bogatiji, ne treba očekivati da zauzdaju tu svoju grabljivost. Oni, poput lorda Dargesa, jednostavno nisu u stanju da se odreknu eksploatacije mačka koji kod Ginisa drži rekord kao junak stripa koji ima oko 355 miliona čitalaca, tj. svoj kutak u 2 620 novina u 75 zemalja, na 26 jezika.

Ta nova profanost koja se sve jasnije vidi u našim životima koji sve više liče na garfildovsku svakodnevicu bez njegovog sarkazma, već je naterala mnoge da se, kao Zoran Živković – pisac, dobitnik The World Fantasy Award, veliki razumevalac mačaka ali ne i ljubitelj Garfilda – jednog jutra probude i bez stavljanja prsta na čelo odluče da više nikad ne pogledaju Garfilda ili bilo šta što se pravi po receptu Holivuda koji je bezmalo “uvreda ljudske inteligencije”.

Objavljeno 17. avgusta 2006. godine u NIN-u broj 2903 - bez narandžastih delova koji je urednik izbacio, a kako je ovo moj blog ovde sve može !!!

PIRSING PUPKA

Probušena “kuća duše”

Tabu ušuškanog pupka odumire zahvaljujući pirsingu koji je sve više u modi. Mada, bušiti, tetovirati pupak jednako je blesavo kao i igrati se sa sopstvenim životom tako što biste tigra vukli za brk

Reci pupak i sasvim sigurno naći će se neko ko će govoriti, naravno znalački, o pirsingu pomenutog dela tela koji se ovih dana može videti na Adi Ciganliji i plažama Crnogorskog primorja. Što i nije loše sve dok je pred očima lepo zategnut ili pomalo zaobljen stomačić, a ne stomak tako veliki da bi na pupak trebalo staviti ratkapnu kako bi se pirsing primetio.

“Češće bušim pupak nego ostale delove tela, jer je to možda i najbezbolnije. Manje boli nego hrskavica na uvu, nego obrva. A to je sada i popularno, naročito među devojkama. Možda jedan odsto muškaraca dođe da stavi pirsing na pupak”, kaže Dušan Đujić, vlasnik salona Zmajtattoo na Novom Beogradu, gde je sam pirsing oko 35 evra, a nakit za pupak od 600 dinara pa čak do 50 evra ukoliko je reč o Svarovski kristalima.

Za razliku od tetoviranja gde majstor može umetnički da se iskaže, pirsing je više pitanje tehničko-medicinske prirode koji zahteva nešto preciznosti, čistoće i pažljivosti. Prvo se utvrđuje sredina pupka i određuje se ulazna i izlazna tačka. Ukoliko u pupku stoji mladež, bolje je probušiti uvo ili obrvu, čak možda nos mada on zarasta od šest meseci do godinu

dana. Zatim mušterija legne, pupak se dezinfikuje i uzimaju se medicinske makaze i igla.

“Fino uhvatiš samo obeleženo parče kože i probušiš. Koriste se dve vrste igala. Ja radim sa braonilama koje se koriste za infuziju. Oko metalnog dela igla ima tanak plastični sloj i kada probušiš pupak, izvučeš metalni deo, a plastični sloj ostane unutar pupka. Kroz to provučeš minđušu i skineš plastiku. Druga igla za pirsing je s jedne strane oštra a sa druge strane ima navoj koji odgovara minđušici za pupak”, objašnjava Đujić dodajući: “Posle sama mušterija vodi računa o pupku. Prvih sedam dana ranu treba ispirati četiri puta dnevno bejbi sapunom, hidrogenom od 3 odsto i mazati hidrociklinom tako da sve uđe unutar kanala koji je izbušen. Bitno je koristiti baš sapun za bebe jer neki sapuni imaju supstance koje se ne trpe sa hidrociklinom i izazivaju alergiju.”

Narednih šest meseci se stvara kaloidno tkivo i ukoliko se minđušica izvadi kanal na pupku zarasta za najduže dva dana. Kupanje na bazenima, Adi, sunčanje i solarijume treba zaboraviti ukoliko se želi izbeći infekcija rane (zato je bolje ceo poduhvati izvesti zimi a ne leti).

Nije zgoreg ni da minđušica bude od hirurškog čelika ili titanijuma. Zbog prevelikog sadržaja bakra u 14-karatnom zlatu pirseri izbegavaju ovaj metal iz istih razloga kao i srebro i platinu – alergijska reakcija. Posle, kad sve lepo zaraste, može da se stavi kakav god nakit. Dosta devojaka odmah stavlja malo teži (i skuplji) nakit, što može da smeta pupku, pogotovo ako se zakači za odeću.

Mnogima se čini da je to previše truda ni oko čega. Međutim, diktat mode je čudo, naročito ako se zna da je pirsing pupka lansirala Naomi Kembel na London Fashon Week 1994. godine. Ipak, pirsing pupka postao je globalni trend nešto kasnije kada je grupa Aerosmit dobila MTV nagradu za spot Cryin gde umiljato buckasta Alisija Silverston glumi tinejyerku koja se tetovira, potom buši stomak da bi se na kraju, valjda zbog neuzvraćene ljubavi, bacila sa mosta. Za proteklih dvanaest godina pirsing pupka je postao sasvim uobičajen ne samo među slavnima poput Britni Spirs, Paris Hilton, Gven Stefani... već i među običnom svetom.

“Ako govorimo o pirsingu, možemo da pričamo da tu ima svega: trpljenja bola koje uključuje malo mazohizma, ukrašavanja, isticanja (i malo egzibicionizma), erotičnosti, dokazivanja”, kaže dr Sofija Kostić, antropolog i muzejski savetnik Etnografskog muzeja u Beogradu, kojoj nije baš prijatno da vidi gola krsta i stomake ispod kratkih jakni usred zime, na minus 10. Koliko je pametno prkositi prirodi, roditeljima, autoritetima, po cenu sopstvenog zdravlja, dalo bi se raspravljati nadugačko i naširoko ali je malo verovatno da bi bandoglavi tinejyer odustao od svog nauma.

Gnev protivnika pirsinga može se dovesti u vezu i sa tabuom, tj. našim tradicionalnim, magijskim odnosom prema pupku koji se svih ovih vekova ušuškavao i skrivao.Međutim, pupčana vrpca je ta nit oko koje se zapliću vraybine, naša praznoverja, rituali.

“Stomak, pogotovo pupak, u našem narodu se uvek krio – principijelno. Postoji doduše izuzetak, s momentom erotike, kod južnih Srba koji su primili nošnju sa Orijenta. Bluze su od tanke svile ili platna, prizrenskog, i dešavalo se da ispod toga nemaju ništa, samo mali jelek. Bradavice i pupak su se nazirali”, objašnjava dr Kostić dodajući da nakita za pupak nije bilo u Otomanskoj imperiji, ali da su se na dimijama nosili pojasevi sa paftama (kopčama od srebra, sedefa s filigranom ili bez) ili nakit sa asprama (sitnim turskim novcem) koji su zveckali i razgonili zle sile.

“Kada kažu u Srbiji da se ‘seče pupak’, misli se na pupčanu vrpcu koja se potom zadržava. Kada su muška čeljad u pitanju, to se radi srpom ili drugim sečivom koje se koristi u poljoprivredi kako bi dečak kasnije bio dobar radnik, dobar kosač. Ako je u pitanju žensko dete, onda se čeka da napuni otprilike pet godina kada joj se daje da odmrsi sasušenu pupčanu vrpcu. Ako ona to uradi brzo i snalažljivo, kažu da će biti dobra vezilja, da će lepo da tka ili, u današnje vreme, da će biti uspešna na fakultetu, na poslu, dobra frizerka, spretna u trgovini”, objašnjava dr Krstić i naglašava: “Za muškarce u istočnoj Srbiji postoji običaj da se pupčana vrpca stavi iznad vrata da bi čuvala ne samo dete već i ostale ukućane i da bi se rađala muška deca jer su muškarci, u tom stočarskom kraju gde dominiraju Vlasi, i potrebniji kad se čuva stoka.”

Nije neuobičajeno da se pupčana vrpca nosi uza se kao talisman tj. amajlija koja štiti muškarce od metka, uboda. Događalo se da u kesici ušivenoj u odeću tj. uniformu nađu pupčanu vrpcu i u ovim poslednjim ratovima. Interesantno je da u našoj tradiciji niko ne povezuje ženu koja je rodila dete, niti ima ideju da bi magična moć majke mogla da obezbedi zaštitu novorođenčetu koje se nekad kroz tu istu vrpcu hranilo.

“Pupak zapravo simboliše samo dete, odnosno njegov život. Pupak i život su jedno te isto. Pupak je na neki način kuća duše i zato se koristi i u najmračnijoj magiji koja uključuje izvesne rituale koje izvode vračare u određeno doba noći, uz neme basme. Koristi se za sve vraybine koje dovode do promena psihičkog stanja onog čija je pupčana vrpca – može biti i za ljubavne vraybine a može biti i za uništavanje života. Ukoliko vračara dođe do pupčane vrpce, ona može da baci neku kletvu zato što je vrpca život onoga kome pripada”, ističe dr Kostić pokušavajući da objasni zašto se pupčana vrpca kao i stomak tako brižljivo čuva i krije.

Do koje mere je pupak skriven u našoj kulturi možda najbolje pokazuje i činjenica da ga nema u rečnicima Matice srpske, Srpskom mitološkom rečniku kao ni u Skokovom Etimološkom rečniku. Sama reč pupak nije ni latinskog ni grčkog porekla.

“Reč pupak ima osnovu pup koja se sreće u mnogim slovenskim jezicima i označava pupoljak odnosno pupljenje cveća”, kaže dramaturg Jovan Ćirilov koji godinama strastveno tumači čitaocima i novinarima NIN-a značenje reči s kojima se svakodnevno srećemo.

Dakle, po tradiciji pokazivati, bušiti, tetovirati pupak jednako je blesavo kao i igrati se sa sopstvenim životom tako što biste tigra vukli za brk. Uz to, pupak je kao pupoljak lep sam po sebi i ne bi ga trebalo kinđuriti i nagrđivati. Verovatno na dlakavom stomaku nikako ne može biti zavodljiv kao ni pirsing u poslednjem mesecu trudnoće, ali ipak ima nečeg krajnje simpatičnog u rušenju tabua ušuškanog stomaka – eh, još da je i malo više lepo tetoviranih ili pirsovanih muških stomaka, gde bi nam bio kraj?

Objavljeno 10. avgusta 2006. godine u NIN-u broj 2902

BELEF: Erik Bardon

Nebeski jahač

“Prija mi da se vratim što dalje u prošlost i da publici dam priliku da se priseti, da ponovo čuje pesme koje joj nedostaju” kaže poslednji živi The Animals

photo by Zvezdan Mančić

Svi oni koji nisu došli na koncert Erika Bardona iz straha da će ih heroj iz detinjstva, odnosno rane mladosti razočarati – zeznuli su se. Za medalju! Ne samo zato što je Erik, kao što je obećao, otpevao i odzveckao sve što je hteo u starim hitovima i novim stvarima sa albuma Athens Traffic (2005) i The Soul of the Man (2006), već zato što je zaista delovalo da matori šmeker u svemu tome uživa iz sve snage. Verovatno će do izlaska ovog broja NIN-a muzički kritičari i kvazipoznavaoci rokenrola naći već neku zamerku Eriku, ali to i onako nije toliko bitno pogotovo onima koji su 1. avgusta Bardonov koncert odslušali kako dolikuje – na nogama, dopuštajući sebi da ih radost zanosi od Don’t Let Me Be Misunderstood, We Gotta Get Out of This Place, I’m Crying, It’s My Life, I Put a Spell on You, Boom Boom, pa sve do House of the Rising Sun.

„Radije sviram u manjim intimnim prostorima nego na velikim stadionima. Samo prvih 30 redova zaista čuju šta imate da kažete. Ostali se samo dobro provode, prave žurku ili probleme i upošljavaju policiju”, kaže Erik Bardon dodajući: „Prija mi da se vratim što dalje u prošlost i da publici dam priliku da se priseti, da ponovo čuje pesme koje joj nedostaju”.

Jedini živi član prve postavke The Animals-a kaže da nema ničeg nalik tuzi ili nostalgiji kada svira stare hitove.

“Nisam sentimentalan na takav način. Oduvek sam menjao bendove. The Animals su svirali samo od ‘64 do ‘66. godine, potom sam se preselio u Kaliforniju i osnovao novi bend, a nekoliko godina kasnije još jedan bend sa crnim muzičarima. Mislim da je izazov raditi neprestano novi materijal. Konstantna promena i traženje novih muzičkih aspekata verujem da mogu nekog unaprediti, usavršiti kao pevača. Čini mi se da je sve to bilo jako korisno i za njih i za mene. Muzičari u bendu postaju bolji u interakciji sa mnom, a ja sam počeo sebe da osećam kao neku vrstu instrumenta, iako sam zapravo pevač. Volim ideju da moji bendovi sviraju mene i nose me do različitih nivoa kroz različite vrste muzike. To me čini srećnim”, objašnjava Bardon naglašavajući da nije dobro ostati u jednoj te istoj priči dugo.

Pogotovo ne 40 godina.

„Da bi trajao toliko godina moraš da se menjaš. Neprekidno. Nekad su te promene zapravo zaustavljanja da bi otišao na dalek put ili da bi živeo u nekoj drugoj zemlji”.

Erik je živeo u Nemačkoj, naravno, Britaniji, Francuskoj, Španiji ...Kako sam kaže hteo je da dokaže sebi kao i ljudima oko sebe da nije samo puki muzički izvođač već da postoje i druge stvari u životu kroz koje ume da se izrazi.

„Nekad su ti neophodni i neuspesi. Kako bi inače znao koliko visoko možeš da se vineš ako ne znaš koliko nisko možeš da padneš?” pita se Batron kome je muzika kao plivanje – nešto što se nikad ne zaboravlja. Razmišljajući naglas o povracima nekada velikih muzičara (što nipošto ne znači da su svi odreda samo tužno podsećanje na ono što su nekad bili) Erik osim ekonomskih razloga vidi i želju da se mlađim muzičarima prenese i ideja o tome šta je to muzika.

“Muzika nije samo pravljenje para, kupovina i prodaja ili potraga za priznavanjem. Za mene je muzika duhovni put, pogotovo u bluz. Iz mog ličnog iskustva bluz je lekovit, može da izleči vaš duh, čak može i da vas fizički izleči. Zaista je dobro biti roker i dobro je da se neki muzičari vraćaju na scenu”, kaže Bardon ukazujući da se smenjuju vlade i ideologije, političari se nadigravaju dok pregovori neprekidno propadaju a rokenrol traje.

Ali ne traju svi na isti način.

“Bob Dilan je jedan od najvećih pisaca. On je momak koji je najjezgrovitije opisao šta se događalo u američkoj politici 60-ih, valjda zato toliko vole da ga citiraju u štampi i na televiziji kad žele da ispadnu pametni i kratki. Bob je imao svoj način, ali u Americi ima mnogo zaista velikih muzičara i pisaca kojima se divim ovih dana. Recimo, Nil Jang koji je stavio na crtu svoje ime, reputaciju i snimio Living with War, veoma radikalan album protiv aktuelnog, Bušovog, režima u Americi. Bob je veliki ali čini se kao da se trenutno penzionisao, kao da nema šta da kaže. Ali sačekajmo do sledećeg albuma”, kaže Bardon a oni koji su, zahvaljujući drugarima ili Internetu, imali prilike da preslušaju Jangov poslednji album svakako će preporučiti bar dve pesme: Let’s Impeach the President i genijalno ironično izvođenje America the Beautiful.

Koliko god bio čvrst momak od šezdeset i kusur godina koji ni po čemu ne deluje kao starčić klecavog pamćenja Erik Bardon priznaće da mu jedan čovek zaista nedostaje.

“Od trenutka kada sam prvi put u životu čuo i video Džimija Hendriksa znao sam da će ga jednog dana poštovati kao Čajkovskog ili nekog drugog kompozitora klasične muzike. On je iskoristio najnoviju tehnologiju: električnu gitaru, stereo snimke koji su se tek pojavili da bi izvukao maksimum i stvorio muziku. Vrhunsku muziku”, kaže Bardon prisećajući se: “Mnogo godina kasnije šetao sam sa Džimijem po Londonu. Pokazao sam mu spomen-ploču koju je uprava grada Londona stavila na kuću u kojoj je nekada živeo Hendl. Sećam se da je Džimi rekao kako je cool što je narod odao takvu poštu jednom, stranom, muzičaru. Ja sam mu rekao da će i on imati jednu i na kraju je i na kući gde je Hendriks nekada živeo stavljena ‘plava ploča’. Prosto ne mogu da vam kažem koliko mi nedostaje Hendriks. Koliko se često pitam šta bi on uradio sa ovom tehnologijom koja nam je na raspolaganju. Pretpostavljam da bi pravio muzičke crtane filmove za decu.”

Čini se da ‘plava ploča’ ne gine ni Eriku međutim on trenutno na umu ima neke druge stvari.

“Sad sam u sred evropske turneje i pripreme materijala za novi album. Sredinom zime trebalo bi ponovo da uđem u studio. Nadam se da ću svirati sa istim ljudi sa kojima sam došao ovde u Beograd i jako mi je drago što ne moram da unajmljujem sešn muzičare”.

Objavljeno 3.avgusta 2006. godine u NIN-u broj 2901

GRAFITI

Gresi mladosti

Da li svi grafiti treba da nestanu samo zato što nisu uvek umetnost ili zato što pominju Mladićeve zločine i Jočićeve grehe mladosti?

Politički grafiti su ponovo IN. Naročito u Nišu gde je policija neki dan uhapsila aktiviste “Inicijative mladih za ljudska prava” jer se neko latio spreja i na zidu napisao činjenicu na koju nas Evropska unija neprestano podseća: “Ratko Mladić, traži se zbog genocida”. Posle uzimanja podataka, tri sata ispiranja mozga aktivisti su pušteni kućama, grafit je odmah obrisan, a policija nije saznala ko se drznuo da građane Niša podseti na činjenicu da je Mladić ratni zločinac.

Čudovišna je brzina sa kojom je uklonjen grafit: “U moje vreme, dok sam trafike čukao, niko od navijača se nije tukao! JOČIĆ”. I besmislena, jer je upravo ta brzina, ta nervoza velike četke da prikrije grehe mladosti načinila više štete nego koristi, pre svega imiyu samog ministra policije i države. Ne samo da su se mnogi prisetili onog Miloševićevog vremena i simpatija za svaki novi otisak pesnice Otpora, već su se i zapitali – kad je bilo gore?

“Ne verujem da bi se neko uznemirio da nije u pitanju političar, ali pošto jeste onda se koriste institucije sistema da se zaštiti ime i delo jednog moćnika. Javna sfera nije demokratska čim imate potrebu da brišete poruke, da regulišete i kontrolišete društvenu komunikaciju. U građanskom, demokratskom društvu javni prostor bi trebalo da pripada svima a to znači da se on ne može kontrolisati institucijama sistema već jednim drugim mehanizmom koji se zove individualna odgovornost”, kaže dr Zorica Tomić, vanredni profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, dodajući da grafiti za nju predstavljaju neku vrstu vapaja za renoviranjem društvenih kontakata i fenomen doba u kome vlada “delirijum komunikacije i fantazam lake dostupnosti”.

A da se grafiti brišu po propisu, Odluci o opštem uređenju grada (iz 1987. godine), tvrdiće i u opštinskim i u gradskoj komunalnoj inspekciji. Fasada mora da bude uredna i čista (nigde ne piše i prazna) a ako te uhvate sa sprejem ili markerom u ruci kazna je, na licu mesta, 2 500 dinara. Ako grafiter uspe da pobegne, globu od 5 000 dinara plaća korisnik ili vlasnik fasade, zida itd. Ko nema da plati odmah plaćaće posle kod sudije za prekršaje i to sa kamatom. Za preduzeća i samostalne trgovinske radnje to ide i do 250 000 dinara, dok kazna za pravna lica može da bude i 500 000 dinara. Naravno, sudija za prekršaje uvek može da preinači novčanu u zatvorsku kaznu – do 40 dana.

“Zbog grafita koje nisu uklonili tereti se 13 skupština stanara, 19 preduzeća i 111 pravnih lica, uglavnom škola, bolnica, domova zdravlja itd.”, kaže Miodrag Joksimović, pomoćnik sekretara za inspekcijski nadzor grada Beograda, dodajući da ne zna koliko je to ukupno dinara. Ugrubo, čini se da bi gradska kasa mogla biti teža za maksimalno oko 66 miliona dinara, što je nešto manje od 800 000 evra.

U šest slučajeva traže se pare zbog neuklonjenih grafita na spomenicima kulture što nekako, valjda, slabi poziciju svih onih koji grafite jednostavno ne vole da vide. Nije neuobičajeno da se svi grafiti trpaju u korpu vandalizma ili da ih neki psiholozi objašnjavaju samo kao kreacije “iza koje se ne krije želja za umetnošću, već veliki ego, a to je posledica mentalnog poremećaja ali i dosade”.

“Grafite bih definisao pre kao umetnost, iako mnogi ovu vrstu umetnosti nazivaju vandalizmom, a nas često svrstavaju u onu grupu ljudi koji rade nešto stvarno loše. Često su takvi ljudi kulturno neobrazovani. Imao sam par situacija gde su se ljudi kao nezdravi drali sa prozora zgrade: ‘Šta radiš bre tu, nemoj da ti sad siđem, ajde beži…’ ali je bilo i situacija kada smo crtali u dvorištu jedne zgrade, na jednoj garaži koja je i ranije bila išarana. Izlazi čovek čija je garaža i staje sa nama tu, gleda nas kako radimo, postavlja neka pitanja, Kasnije nam je rekao da je penzionisani profesor književnosti i da mu ne smeta to što radimo. Malo je takvih koji nas razumeju”, kaže FXLLK grafitista iz Niša koji ima 21 godinu i završava studije na smeru za oblikovanje enterijera i unutrašnju arhitekturu, dodajući:

“Retki su danas dobri autori kod nas, jer takvi ne mogu da dođu do izražaja od lokalnih klinaca koji im prešaraju neki pis (peace) ili ga kopiraju tako vešto da on stalno mora da menja stil, ponekad i „tag” (ime/potpis). Sada svi žele da crtaju grafite, zato dolazi često do zabune, one koji stvarno žele da nacrtaju nešto kvalitetno, interesantno da ukrase zid brkaju sa tojs (toys) početnicima koji samo unište zid i potroše boju.”

Naravno, svako može biti grafitista i to iz različitih pobuda. Višeslojnost i različitost motiva zbog kojih se neko lati krede, flomastera, spreja, šablona da bi se uhvatio u koštac sa zidom tj. tarabom baciće na muke svakog ko pokušava da grafite definiše.

“Sve se može svesti na izraze konstrukcije i dekonstrukcije ali po meni su dva motiva ključna. Jedan u sebi nosi pobunu protiv autoriteta i onu vrstu prirodne agresivnosti koje susrećemo i kod dece koja žvrljaju po novinama jer je u tom trenutku roditeljska pažnja usmerena na novine a ne na njih. Drugi motiv potiče iz potrebe da se od ničega stvori nešto, nešto kreativno i da se ostavi neki trag”, objašnjava prof. Aleksandar Kontić iz Beogradskog psihoanalitičkog društva.

Još je teže pričati o grafitima kao o umetnosti jer su jako velike razlike između toga da li se neko samo potpisao, da li se potpisao tako lepo da koketira sa kaligrafijom ili je grafit zanimljiv kao slika odnosno kao “intervencija” ili “komentar” baš zato što mu tu mesto nije.

“Kao što i u slikarstvu imamo ono koje je totalni kič i ono koje vredi i ima nekog smisla, tako i među grafitima postoji veliki raspon. Deo scene želi samo da eksponira sebe, svoje ime. Tu se stalno radi, nije ni to lako i ne može tek tako, ali meni to nije umetnost. Umetnost je više od toga da se potpišeš, bilo ti to uradio markerom ili sve fantastično uobličio. Meni je to više dizajn”, kaže

Ivana Marjanović, kustos Kontekst galerije Centra za kulturu Stari grad, dodajući: “Zanimljivo je da oni koji to rade na ulici zapravo ne komuniciraju sa svima već se obraćaju onom uskom, njima sličnom, krugu koji se prepoznaje u porukama koje običan posmatrač ne može da pročita.”

“Moja teza je da su grafiti jedan vid naivne, narodne, primitivne, autsajder umetnosti. Bilo bi previše stavljati dečiji crtež, uvredljivu poruku i jednu likovno bogatu kompleksnu formu u istu ravan kao što se ne mogu porediti Ilija Bašićević Bosilj i gomila klonova iz Kovačice koji nisu vredni pomena”, kaže dr Dragan Živančević, docent za predmete video i digitalne umetnosti na Likovnom odseku Akademije umetnosti u Novom Sadu, koji smatra da u sferi vizuelnog još nismo uspeli da odškolujemo našu percepciju i da uočimo šta su te razlike.

I zato vrlo često, naročito kad su grafiti u pitanju, ne umemo da pročitamo šta tu zapravo piše odnosno da li je nešto samo žvrljotina ili nosi određenu likovnu težinu. “S tim da će previše intelektualni pristup izvesno uništiti ono što je prvobitna emocija i što je najlepše kod grafita. Tvrdim da su grafiti umnogome podigli estetski nivo naših betonskih spavaonica i nečega što je onaj prokleti internacionalni stil u arhitekturi doneo – a to je prostor u kome ima mesta za sve osim za čoveka”.

Sami grafitisti manje lupaju glavu o tome da li je to što rade umetnost (koja treba da traje) ili ne. Koga god od njih priupitali ili koji god hip-hop forum posetili svi će reći isto – prazni zidovi nisu lepi i grafiti su odvajkada tu. Kao što je nekad pećinski čovek počeo da se izražava na zidovima svoje pećine, tako su i oni sebi pronašli, stvorili i osvojili prostor koji moli da ga ukrase.

“Poenta svega je što možeš lako i brzo da pošalješ neku poruku. Svaki zid je tvoj izložbeni prostor. Najbitniji su ideje, a tehnika je samo tu da pomogne da ih realizuješ“ kaže TKV, jedna devojčica poznata po šablonima sa motivima sa Munkovih slika, portretima Ameli Pulan, tetrapacima mleka, kontejnerima itd.

Bili umetnost ili ne, neko bi zaista mogao ozbiljno da se pozabavi grafitima pre nego što svi završe kao “desiće se nešto...”, “i žene prde...”, “ništa se ne bi dogodilo da je Pera otišao pravo u policiju” – pod naletom velike četke.

Dejan Sretenović. kustos Muzeja savremene umetnosti u Beograda

Grafiti nisu za muzej

Malo je grafitista, čak i svetu, koji su svojom idejom, originalnošću uspeli da otvore vrata muzeja savremene umetnosti. Može li se o grafitima govoriti o umetničkim delima? Kustos Muzeja savremene umetnosti u Beograda Dejan Sretenović kaže:

- Ja bih izbegavao tu nominalizaciju umetničko delo. Za smisao grafita je bitan kontekst u kojem se pojavljuje, njegova komunikacijska vrednost, on je amaterska forma izraza i ne bih od toga pravio fetiš. Jednostavno, autor grafita je svestan da je njegov rad podložan zubu vremena ili intervenciji aparata cenzure. Šta je drugo krečenje grafita nego cenzura? Grafit nije trajni beleg i on ima određenu vrednost u sadašnjem trenutku. Grafitista nije profesionalni umetnik koji vodi računa kako će da grundira platno kako bi ono trajalo narednih sto, dvesta ili trista godina. Ta vrsta namere, namere da se proizvede trajno umetničko delo ovde ne postoji.

Da li je neko razmišljao da napravi izložbu domaćih grafita u Muzeju savremene umetnosti?

- Grafiti nisu u biti muzejska umetnost i takva izložba bi bila ređanje foto-dokumentacije. Mislim da su grafiti pre svega sociološki fenomen koji bi bilo potpuno besmisleno vrednovati estetskim kriterijumima. Sasvim je sigurno da tu ima zanimljivih ličnih izraza i naravno, neko bi trebalo da se pozabavi time. Takav projekat po duhu i senzibilitetu mnogo je bliži institucijama koje se bave alternativnom kulturom poput Reksa ili Dom omladine.

Takva izložba grafita mogla bi da bude multimedijalna, zar ne?

- Multimedijalnost je pitanje formata izložbe.

Muzej savremene umetnosti imao je mnogo takvih projekata. Jedan neobična izložba posvećenu kompjuterskim virusima upravo je u Salonu muzeja savremene umetnosti. Zašto i grafiti ne bi dobili nešto slično?

- Izložba I love you nije umetnička izložba u klasičnom smislu, već se bavi jednim fenomenom nove tehnologije i njegovim društvenim aspektima. Tako i grafit, kao vizuelni fenomen urbane potkulture, nije nešto što ne ulazi u naš domen interesovanja, ali ima mnogo značajnih pojava u umetnosti koje treba obraditi. Npr. čitava scena osamdesetih. Ovde je posle potpune neaktivnosti ove institucije 90-ih godina ostalo mnogo posla koji mi treba da uradimo a koji se tiču novije istorije umetnosti. S druge strane takav projekat bi zahtevao jedan multidisciplinarni tim koji bi se kontinuirano bavio istraživanjem, fotografisanjem, komunikacijom sa autorima itd. Po meni je medij knjige najpogodniji za predstavljanje ovog fenomena.

Ipak neki grafitisti poput Kit Heringa su ušli u muzeje poput Vitni muzeja američke umetnosti u Njujorku?

- Istorijski primeri pokazuju da su među grafitisti neki ljudi bili izuzetno talentovani i da su svoju ideju uspeli da transponuju u one forme izraza koji odgovaraju sistemu umetnosti, da su napravili karijeru i zaradili novac. Ali to više nisu grafiti već ono što nazivamo post-grafitima. To je slikarstvo koje je izvedeno iz grafita. Kit Hering je prestao da radi ulične grafite i počeo da radi u formatu slike i da poštuje konvencije izlaganja i tada je ušao u muzej.

Šta bi na jednoj izložbi domaćih grafita bilo zanimljivo da se istakne?

- Recimo, videti razvoj i pisanog i vizuelnog jezika grafita, odnos poruke i političkog konteksta, šta je pisano i koja je bila forma za vreme Miloševića, pa tokom NATO bombardovanja i kasnije. To je jedan ozbiljan i kompleksan poduhvat.

Objavljeno u NIN-u broj 2899 od 20. jula 2006

Umetnost crnog pacova

“To sam ja i moje srce. I niko drugi...” kaže specijalno za NIN Sibil Pru, čovek koji je uveo šablon u grafite i od toga napravio umetnost

Zemlja avanture bila je zapravo malo skladište odmah iza jedne samoposluge u Parizu gde su klinci osamdesetih, bez da im policija duva za vrat, crtali grafite do mile volje.

Tu je Žerar Dima nešto kao radio, više gledao, kako se sprejevima (u to vreme ilegalno uvozna roba) prave zidne slike mahom kopije onog što je preko okeana došlo u vidu Wild Style grafita iz Njujorka. Jednog dana Žerar je dovukao svog drugara Sibil Pru da vidi adventureland. Sibil je istog trenutka bio zaražen i samo je bilo pitanje vremena kada će i on uzeti sprej u ruke da napravi grafit.

“Oktobra 1981. godine u luci Termopili pokušali smo da reprodukujemo neki američki grafit na jednoj kućici koja se raspadala. Kakav je to fijasko bio!”, priseća se Sibil dodajući da je predložio šablon i da krenu iz početka. Od imena, jer je kao što je Norman Mejler jednom rekao, ime je religija grafita.

Inspiraciju za svoj ulični, umetnički pseudonim Blek le Rat Žerar i Sibil su našli u italijanskom stripu Blek stena (Blek le Rock) koji su čitali pod pokrivačem u svetlosti baterijske lampe, pošto ih mame poljube za laku noć. Ideja da upotrebe šablon potiče takođe iz detinjstva, Sibilovog.

“Jako davno, šezdesetih, putovao sam sa roditeljima po Italiji. Na ulicama Padove video sam portret Dučea sa šlemom, zaostao iz II svetskog rata, koji je pravljen uz pomoć šablona, samo tada su ljudi boju nanosili četkama jer nisu imali sprejove”, kaže Sibil Pru, ne poričući da je duo Blek le ret imao “želju da privuče pažnju svih ljudi iz kraja, da se svi zapitaju – ko svake noći pravi ove male crne pacove, bananice, čikice na ulicama 14. i 18. arondismana?”

Poslednja zajednička akcija Žerara i Sibila bila je briljantna do lucidnosti – 31. decembra 1981. godine naslikali su mnogo crnih pacova (koji su širili kugu) oko Temla i Bobura (jednog od svetilišta moderne umetnosti).

“Bilo je jezivo hladno te večeri, ali čuvare muzeja nije mrzelo da nam priđu i pitaju nas šta mi to radimo. Odgovorili smo “umetnost” što je izazvalo njihovo smejuljenje, ali su nas ostavili na miru”, priča Sibil, koji je ubrzo nastavio sam da grafitira ulice jer je Žerar imao neka druga (pametnija?) posla.

Blek le ret ostao je pri šablonima jer se američki Wild Style grafiti ne uklapaju u francusku sredinu i arhitekturu. Ova tehnika grafitiranja uklopila se u ulični šarm velikih gradova poput Londona, Berlina, Melburna, Vašingtona... ali ne i u definicije umetnosti.Uostalom, i Brankuzi se silno namučio da američkom pravosuđu objasni kako je njegova skulptura “Ptica u letu” umetničko delo.

“Nigde na kugli zemaljskoj umetnost grafita nije priznata i u mnogima je ozbiljan zločin ako radiš grafite. Naravno, svako može da pravi grafite. Neki su zaista divni, ali mnogi su ružni i dosadni. Čini mi se da je sada vreme da se napravi razlika između umetnika koji rade na ulicama sveta”, kaže Sibil koji je posle trogodišnje bitke na sudu – izgubio ne uspevši da dokaže da su njegovi grafiti umetnost.

Pod pretnjom višegodišnje kazne zatvora primoran je da odustane od rada sa šablonima. Međutim, nije sve ostalo na tome. Blek le ret je privremeno zamenio šablone posterima, a onda je januara 2006. godine rešio da sve zabrane pošalje, ponovo, do đavola i progovori šablonima.

“To sam ja i moje srce. I niko drugi. Kada praviš grafit, obično si sasvim sam, ali već sledećeg dana hiljade i hiljade ljudi videće tvoj rad u urbanom prostoru. Za mene su grafiti način da se nešto što dolazi iz mene pokažem svima. Šta drugo umetnik traži nego da ga da publike vidi?”, kaže Sibil, koji nije mogao da ostane nem na vest da je 5. januara novinarka Florens Obenas oteta u Iraku.

Tokom njenog zatočeništva, koje je potrajalo do 11. juna, Blek le ret je šablonima, islikavao Florens u prirodnoj veličini na fasadama zgrada, zidovima, ogradama, svuda gde je Florens hodala pre nego što je kidnapovana. Kako je poslednji pohod Blek le ret naprosto oduševio ne samo Parižane nego i svetske medije, francuskim vlastima je nekako bilo nezgodno da ga uhapse – ovaj put.


Objavljeno u NIN-u broj 2899 od 20. jula 2006