Beogradska sirotinja

Ispod linije siromaštva

Photo by Goran Sivački

U Srbiji više od 86.500 građana postalo je beznadežno siromašno u prvoj polovini 2009. godine, a više od polovine ih je u Beogradu. Tradicionalno najugroženiji su nezaposleni, Romi, samohrane majke...

Onako tanki, musavi i prekrasni, njih četvoro stajali su skoro blaženi, na poluskrivenom proplanku u Zvezdarskoj šumi. Njima nije bilo bitno što se na svetski dan borbe protiv gladi i siromaštva (16. oktobra) u 56 zemalja vodila akcija pomalo bizarnog naziva „Štrajk glađu protiv gladi!“. Nije ih se ticalo što se u Srbiji s njima, hronično izgladnelima, solidarisalo 676.280 „štrajkača“. Jednostavo, kao u antologijskom filmu „Čudo u Milanu“, deca su se grejala na suncu.

Susret sa tuđim pogledom naterao ih je sve u trk, ali dva dana kasnije slučaj i kiša su hteli da se jedan od dečaka i novinar ponovo sretnu u „Svratištu“. Tu u Krfskoj 7a, gde se osećao kao svoj na svome, dečak je bio nerazgovorljiv ali zadovoljan što je među drugarima u toplom, što mu je odeća suva i čista i što se bližilo vreme ručku, u njegovom slučaju, jedinom toplom obroku tog dana.

Deca sa ulice, deca beskućnici samo su jedna, verovatno i najranjivija kategorija u državi u kojoj je 2008. godine više od 500.000 ljudi bilo apsolutno, beznadežno siromašno. Prema grubim procenama oko 450.000 dece je direktno ili indirektno pogođeno siromaštvom, a najugroženiji su mališani mlađi od 14 godina.

„Ispod apsolutne linije siromaštva živelo je 7,9 odsto građana u prošloj godine, a prema podacima za prvu polovinu 2009. koji samo indikativno pokazuju generalne nacionalne trendove 9,2 odsto stanovništva je siromašno“, kaže Sonja Avlijaš, ekonomska statitičarka u Timu potpredsednika vlade za implementaciju Strategije za smanjenje siromaštva, dodajući da je to oko 700.000 ljudi koji na hranu, odevanje, usluge i stanovanje mesečno troše do 8.360 dinara.

„Poznati su nam podaci da je socijalna patologija kod mladih poslednjih godina sve složenija, da oni odrastaju u okolnostima pomerenih vrednosti i normi kada je porodica, kao najbolje okruženje za odrastanje, u krizi“, kaže Vladan Đukić, gradski sekretar za socijalnu zaštitu. Posledica svega toga je da je dece u Prihvatilištu sve više i više, a poslednje dve godine sve ih je više iz tzv. redovnih porodica.

„Za sada u Srbiji postoji samo jedno Svratište za decu sa ulice. U evidenciji imamo 440 maloletnika(ca), s tim što ih je na ulicama mnogo više. Procene su i do hiljadu“, kaže Milica Đorđević, direktora Centra za integraciju mladih u okviru koga funkcioniše Svratište koje je već jednom, usred zime, zatvoreno jer je ponestalo para. „Da bismo efikasno izašli u susret potrebama na terenu, važno je obezbediti kontinuitet. To se može uraditi obezbeđivanjem finansiranja iz gradskog budžeta. Za sada se kroz Sekretarijat za dečju zaštitu obezbeđuje oko 35 odsto našeg budžeta, a Sekretarijat za socijalnu zaštitu je podržao jedan deo troškova, nešto manje od 10 odsto. Opštine Zvezdara i Čukarica finansijski takođe pomažu, a da bismo non-stop mogli da radimo, ostatak sredstava prikuplja se iz donacija“, objašnjava Milica Đorđević naglašavajući da sredstva za 2010. godinu još nisu obezbeđena.

Tradicionalno najugroženiji su ostali nezaposleni, Romi, samohrane majke, stariji od 65 godina, osobe bez osnovnog obrazovanja, članovi malih seoskih domaćinstava. Regionalno posmatrano Srbija je južnije sve tužnija. Međutim, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije koji porede situaciju 2007. i 2008. godine pokazalo se da je više sirotinje i u Beogradu. Za razliku od 2007. godine - kada se Beograd i cela Srbija razvijala zahvaljujući ljudima koji su hodali po tržnim centrima, kupovali na karticu i vodili beskrajno duge razgovore preko mobilnog – broj siromašnih u prestonici se udvostručio (4,2 odsto).

„Podaci za prvu polovinu ove godine pokazuju da imamo 86.500 novih siromaha i da je više od polovine njih u Beogradu“, kaže Vladan Božanić iz RZSS i delegat Republike Srbije u Grupi za siromaštvo i životni standard Evropske komisije, dodajući: „Na kraju godine, kada završimo anketu o potrošnji domaćinstava tačno ćemo znati na čemu smo, ali po onome što sada imamo u rukama ne bi me iznenadilo ako bi se pokazalo da je pet i više odsto Beograđana ispod linije apsolutnog siromaštva u 2009. godini“.

Zašto je došlo do tolikog skoka siromaštva u prestonici?

„Oko trećina preduzeća u Srbiji je iz Beograda. Znamo da je zbog krize bilo puno otpuštanja, ljudi su ostajali bez posla, a kako su nezaposlenost i siromaštvo u direktnoj vezi, moralo je doći i do naglog povećanja siromašnih u Beogradu“, objašnjava Božanić tvrdeći da opadanje neformalne zaposlenosti indikator dubine ekonomske krize u kojoj se nalazimo. „To je za mene prvi znak da je prava kriza zapravo počela, jer prvo su otpušteni ti ljudi koji su radili na crno po firmama (a to znači bez ugovora, penzionog i zdravstvenog osiguranja). Prevedeno u brojeve, to je oko 650.000 ljudi u celoj Srbiji.“ Podaci o udaru ekonomske krize na sivu ekonomiju u Beogradu makar to bilo i prodavanje krpica na Bulevaru ili Banjici još nisu izračunati.

Ako se svemu tome doda i podatak da su prehrambeni proizvodi u 2008. poskupeli za 20 odsto onda se može videti prava boje siromaštva u Srbiji.

„Najviše su ugroženi najsiromašniji, jer oni najviše troše na hranu (oko 65,1 odsto)“ kaže Sonja Avlijaš.

Rast cena hrane i energenata koji je u zemljama Evropske unije iznosio oko 3 odsto u 2008. godini (do početka ekonomske krize) bio je oko 12 odsto u Srbiji što je posledica ne samo loše godine, već monopolista i slabe konkurenencije u prehrambenoj industriji. Sve više obroka nedostaje u narodnim kuhinjama. Od juna 2009. godine zatvoreno je pet, od ukupno 58, narodnih kuhinja.

„Zatvorene su narodne kuhinje u Vranju, Vladičinom Hanu, Lučanima, Trgovištu i Trsteniku“, kaže Dragana Kljajić, koordinator za narodne kuhinje u Crvenom krstu Srbije i dodaje da se priprema 25.435 obroka a da prema anketi sprovedenoj u 35 opština potrebno je bar 30.700 obroka. Takođe, nedostaje i oko 56.426 lanč-paketa za korisnike koji žive u udaljenim seoskim domaćinstvima ili u mestima gde ne postoje narodne kuhinje. Na kazanima za gradsku sirotinju, tj. u jednoj od 30 narodnih kuhinja, početkom godine hranilo se 5.127, u maju 5.300, a u septembru 5.723 ljudi.

“Praktično, pravo na besplatan obrok uglavnom ostvaruju korisnici materijalnog obezbeđenja, samačka staračka domaćinstva i teškim siromaštvom pogođene porodice sa više dece. Najviše obroka se podeli na teritoriji opština Zemun, Novi Beograd, Mladenovac, Obrenovac, Palilula i Zvezdara“, kaže Vladan Đukić i dodaje „da je iz budžeta grada ove godine izdvojeno 295.325.498 dinara.“ Po njegovom mišljenju to je dovoljno ukoliko ne bude više od 6.000 korisnika narodnih kuhinja.

To je ona vidljiva, zvanično, podvučena linija siromaštva, ona relativna, koja obuhvata analizu rizika od siromaštva i koja je uobičajena u EU zemljama još se ne izračunava kod nas. Jer da je drugačije, tu bi se našla i Ljubinka Nikolić (51) invalid prve kategorije koja prima penziju od 11.300 dinara koju je zaradila u OŠ „Đura Jakšić“. Da joj nije muža koji je 40 godina i tri meseca radio u livnici i njegove penzije ne bi preživeli. „Polovina moje penzije ode na ono malo struje, vode što potrošimo u ovom sobičku od 15 kvadrata“, kaže Ljubinka čiji se stan nalazi u samačkim „Paviljonima“ na Kanarevom brdu gde su sada smeštene cele porodice, gde se kupatilo i terasa dele sa komšijama na spratu. Zimnica se ne stavlja, sopstvena muka se drži u sebi i svako pokušava da zaradi nešto sa strane. Uprkos bolesnoj kičmi i nozi koja je neprestano muči Ljubinka često prodaje stvarčice na Banjici, jer joj valja još pet godina plaćati otkup za stan. Nada se i namerava da bar to ostavi svojim sinovima koji s njima žive u toj istoj sobi.

„Deca nam sada nisu tu. Jedan je u CZ-u, treba da izađe 25. decembra, a drugi je u Požegi. Osuđen na pet godina“, kaže Ljubinka ne krijući da su obojica tamo završili zbog droge. „Šta da radim, moji su!“

Deca ulice

Trinaestogodišnji A. I. ne seća se baš kada je to bilo, ali pamti da je sam otkrio Svratište koje mu je postalo utočište.

„Čudne mi bile ove šarene rešetke. Bio sam žedan, dali su mi hleba i da gledam televizor“, kaže on koji bez previše gunđanja učestvuje u radionicama gde se piše, računa, crta, boji. A. I. koji će sada, posle Nove godine sa jednim drugom, Renatom, da krene u četvrti razred, ipak najviše voli kada idu na izlete. „Išli smo u Zoološki vrt i tamo su majmuni pljunuli jednog mog druga. Bili smo na brodiću i poleteli smo sa avionom. Malo sam imao strah kada se avion nakrivio, ali inače se nisam plašio“, priča on kome je, kao i ostaloj deci (među kojima je i devojčica sa svojom tek prohodalom kćerkom) najbitnije što „kad ’oću dođem, kad neću idem“.

U „Svratištu“ postoje i kazne. „Kad se deca žestoko potuku, tako da bude i fizičkih povreda onda moramo da ih kaznimo. U najgorem slučaju, to je zabrana dolaska na nekoliko dana“, kaže Jelena Aćimović, dežurna vaspitačica, uz objašnjenje da ubičajne mere za disciplinovanje dece poput: batina, ćuški, šamara, zaključavanja - ovde ne postoje.

Sa decom u Svratištu, u zimskim danima bude ih i po 60 u istom trenutku, radi oko 20 vaspitača, socijalnih radnika, medicinska sestra i volonteri. Pored toga što deo dana ili noći (postoji četiri kreveta) mogu da provedu na sigurnom , ovde deca uvežbavaju kako da sama vode računa o sebi, da prepoznaju i kažu šta im je potrebno. Uče ih da razumeju i jasno postave sopstvene granice u odnosu na druge ljude, kao i da modifikuju destruktivno- agresivno ponašanje, pre svega da poštuju sebe i druge. Svakodnevno se proverava gde su, šta rade, da li idu u školu.

Naravno, za proces uključivanja dece sa ulice u normalan život, samo Svratište nije dovoljno. Zato postoji saradnja sa zvaničnim institucijama (pre svega Centrima za socijalni rad i dečiju zaštitu) koje ukoliko je to moguće a uvek je poželjnije, nastoje da dete ostane i razvija se u svojoj porodici. Ukoliko ono pak trpi fizičko ili psihičko zlostavljanje (a to se nažalost suviše često dešava) izmeštaju ga u drugu sredinu, što mnogi od njih ne vole i zato beže.

Objavljeno 29. oktobra 2009. godine u nedeljniku NIN br. 3070

Društvene mreže i internet

Sjaj i beda digitalnog prijateljstva

Da li je bolje imati 900 digitalnih prijatelja na Facebook ili deset pravih, od krvi i mesa? Ovo je samo jedno od pitanja koje su Susan Greefield, neurolog i predavač na Oksfordu i Chris Hughes, guru Obamine online izborne kampanje i koosnivač društvene mreže Facebook, nedavno dotakli u debati pokrenutoj na mobile.futuretalk09 u Beču.

U ambijentu fabrike hleba, koja je bila u znaku moždanih vijuga i visoke tehnologije, hiljadu gostiju mobilkom austria, među njima i legendarni vozač F1 Niki Lauda, čuli su da snaga društvenih mreža poput Facebook, Twitter i u tome što svaki dan pokreneću milione ljudi i milione dolara.

„Tehnologija je omogućila da se ljudi povezuju lakše i brže nego pre. Više nema prepreka da dođete do informacije ili osobe koju tražite. Danas svako ima megafon i može odmah da krene u akciju“, kaže Chris Hughes koji je dokazao da društvene mreže nisu samo zabavna i blesava novotarija modernog doba, već ključna alatka u pobede u izborima za predsednika SAD.

Ne sporeći globalnu moć socijalnih mreža, Susan Greefield upozorila je na uticaje koji se pogubno odražavaju na koncentraciju kod dece i mladih osoba i njihovu socijalizaciju.

„Istraživači u Velikoj Britaniji ukazuju da je raznolikost ličnog iskustva jako bitna za način na koji se naš mozk formira i razvija. Potrebo je da se zapitamo šta će biti sa generacijama koje su odrasle na socijalnim mrežama i kojima je to dominantni način komuniciranja? Kako će on ili ona koji imaju samo 900 digitalnih prijatelja znati koliko je važno imati deset pravih prijatelja? Kako će znati da zašto je jedinstven, drugačiji od ostalih?“, zapitala se Susan Greefield, jedan od svetskih autoriteta u izučavanju interakcije između ljudi i tehnologije, odnosno uticaja koje tehnologija ima na ljudski mozak, emocije i načine razmišljanja.

Uostalom, koliko puta se za nekog internet zavodnika ispostavi da je bubuljičavi klinac koji zapravo nema pojima kako bi devojci za susednim stolom u kafiću pšriša, šta bi s njom pričao, radio. O udvaranju da ne govorimo.

Neobjavljena verzija teksta napisana za dnevni list "Blic"

MOBILKOM AUSTRIJA

Skup o društvenim mrežama

Hiljadu gostiju „Mobilkom Austrija“, koji je organizovao u Beču skup mobile.futuretalk09, mogao je nedavno čuti da je snaga društvenih mreža u tome što svaki dan pokreću milione ljudi i milione dolara. Da li je bolje imati 900 digitalnih prijatelja na „Fejsbuku“ ili deset pravih od krvi i mesa, samo je jedno od pitanja koje su dotakli Suzana Grinfild, neurolog i predavač na Oksfordu i Kris Hjuz, suosnivač „Fejsbuka“.

Objavljeno 24. oktobra 2009. godine u dnevnom listu "Blic"

Instrumentalizacija nasilja

Krv na obrazu Srbije

Više se o nasilju ne može govoriti samo kao o tužnom dekoru naše svakodnevice. Ono je počelo da dobija nove oblike i forme i sasvim izvesno postalo je i deo surove političke borbe

Srbija je već mesecima preplavljena talasom brutalnog nasilja. Crna hronika naše svakodnevice beleži čitave serije ubistava, samopovređivanja, zlostavljanja, na koje smo gotovo oguglali. A onda se u tu užasnu lepezu nasilja udenulo i ono prema manjinskim grupama, neistomišljenicima, pa i prema strancima. I više se o nasilju ne može govoriti samo kao o tužnom dekoru naše svakodnevice sastavljenom od godina nezadovoljstva, frustracije i izolovanosti. Nasilje je počelo da dobija nove forme i oblike i sasvim izvesno više nije incident nego sve češće i deo političke borbe.

O novom talasu nasilja u kome je ubijen Bris Taton (28) nedužni francuski navijač, prof. dr Dragoljub Mićunović, šef Odbora za inostrane poslove Narodne skupštine Republike Srbije i poslanik Demokratske stranke, kaže:

„Davno sam gledao `Zmijsko jaje`, film koji govori o tome kako je nastao nacizam u Nemačkoj. Veoma je poučan jer pokazuje kako je sve u tom potcenjivanju incidenta. U Evropi, gde se nacizam i nasilje pojave postoji obaveza, cilj demokratskih država da to u korenu pacifikuju, zabrane, sklone iz javnog uticaja.“

Ne možemo se večito braniti, dodaje profesor Mićunović, time da je sve to nasilje posledica rata.

„Prošlo je deset godina i ove generacije ne dolaze sa ratišta. To su deca od 15-20 godina koja uglavnom nisu imala neposredno iskustvo ratnog nasilja. Kao izvori ove agresije, ostaju nam nasilje u porodici, nasilje u školi. Veliki je problem što je toliko nasilja svuda, ali je još strašnije što nije društveno osuđeno kao jedna velika sramota.“

Poslednji primer imali smo pre nešto više od deset dana kako je država saopštila da je toliko slaba, a neprijatelj toliko jak, da ne može garantovati bezbednost učesnicima Povorke ponosa 2009. Oni su samo želeli mirno da prošetaju kroz centar grada i javno pokažu kako i LGBT populacija ima prava na slobodno i javno izražavanje različitosti koja podrazumeva i seksualnu orijentaciju i rodni identitet. Povukli su se, privremeno, da oni drugi - SNP 1389, Obraz i svi ostali nacionalni strojevi koji su mesecima urlali „Smrt pederima!“ - ne bi zaista nekome pustili krv.

Međutim, nije se sve na tome završilo, jer su nasilnike svrbele pesnice. Kao brinući za seksualnu, etničku, moralnu i ko zna kakvu još čistoću srpske nacije onako usput prebili su francuskog navijača koji je umro samo zato što je na Obilićevom vencu poželeo da odgleda TV prenos fudbalske utakmice Srbija - Francuska. Mi to nije bilo dovoljno da smiri pomamu i bes batinaša koji su kao poludivlji pitbulovi zaskočili turistu na Kalemegdanu, a zatim i jednog Libijca. I važno je, još jednom, naglasiti da su pomenuti dobili batine na pravdi Boga, da nikome ama baš ništa nisu skrivili – osim što su u Beograd došli „sa strane“.

Posle prvog šoka i zgražavanja građani su dokučili da će ovaj put teško uveriti bilo koga da je reč o sporadičnim incidentima mladeži koja se eto malo ispustila.

„Društvo nam se nalazi u stanju stalne socijalne pregrejanosti, a to pogoduje nasilju i ekstremističkim obrascima ponašanja. U relativno kratkom periodu, nasilje je kod nas eskaliralo i dobilo sve moguće oblike: političko, rasističko, ono u oblasti trgovine, masovne kulture, sporta. Određene grupe nasilje koriste kao brz, lak i najjednostavniji izlazak iz anonimnosti. U egzaltaciji nasilja pojedinac vidi priliku da se lako potvrdi, naročito ako je takvo ponašanje ostalo nekažnjeno i praćeno nepokolebljivim uverenjem da je u pravu. S druge strane, pojedinac kroz nasilne obrasce ponašanja potvrđuje svoj identitet“, kaže dr Dragan Koković, profesor sociologije kulture, obrazovanja i sporta na Univerzitetu u Novom Sadu, i dodaje: “Nasilni događaji ne mogu se više tumačiti samo kao primitivno i nekulturno buntovništvo koje uslovljava odrastanje na grub i sirov način. Patologija i nasilje odraslog doba je ’arheologija detinjstva’, što znači da se koreni nasilja čupaju ili sade u najranijem detinjstvu. Mnogi istraživači ističu da se ne može tući dete i istovremeno mu govoriti da je to za njegovo dobro i da sutra očekujete da će ono biti tolerantno i voditi računa o drugima. Ako u svom ličnom osećanju nemamo iskustvo da nas je neko voleo i da je brinuo za nas, teško da će nas u nekom odraslom dobu naučiti da govorimo jezikom tolerancije i međusobnog razumevanja.“

Lepeza nasilja ponovo je otvorena. I pored stihijnog nasilja kome smo svakodnevno svedoci, sve se češće prepoznaju vešto vođene grupe gotove da sistematski upotrebljavaju nasilje. Raspalile su ne samo po Ustavom i zakonima zagarantovanim demokratskim vrednostima, prihvaćenim međunarodnim pravima i proevropskim političkim težnjama, već i po tradicionalnim vrednostima do kojih se u ovoj sredini veoma drži, poput gostoprimstva.

To, na primer, Srpska pravoslavna crkva nije pomenula. Pokazala se, međutim, brza da kroz usta Amfilohija Radovića, mitropolita crnogorsko-primorskog, LGBT populaciji poruči da se „drvo koje ploda ne rađa siječe i u oganj baca!“ Bila je zato spora da, zvanično i nedvosmisleno, osudi tzv. ultradesničarske organizacije koje su se spremale, a posle i sprovele, nasilje i u ime svete SPC. Zaboravila je da pomene „Sodomu i Gomoru“ onda kada su isti ti obrazi, nacionalni strojevi i ostali vagabundi osramotili naciju u kojoj je gost donedavno bio svetinja.

„Nije nikakva tajna da se Obraz smatra bliskim episkopu banatskom Nikanoru Bogunoviću, da postoje delovi crkve ali i stranaka - pre svega mislim na Srpsku naprednu stranku i mnogo oprezniju Demokratsku stranku Srbije - koje su se stavile u delimičnu odbranu tih nasilnih grupa“, kaže Žarko Korać, poslanik Socijaldemokratske unije u Skupštini Srbije, koji glavni problem vidi u tome što su i javnost i vlast pokazale preveliku toleranciju kada se ove grupe shvataju kao ideološke, a ne samo kao grupe nasilnika. Njihov ideološki plašt toliko je postao providan da u relativizacije sada idu dotle da se javno govori o tome kako su Obraz i Otpor „skoro isto“. To je nekorektno ako ni zbog čega drugog onda zato što je Otpor bio pokret mladih ljudi koji su se i protiv nasilja borili isključivo nenasilnim metodama.

„Strahujem zbog činjenice da se toleriše nasilje koje se smatra politički opravdanim. Sredstva političke borbe definišu neku partiju, stranku ili pokret a ne politički programi. Nema nijednog dovoljno dobrog razloga koji može opravdati nasilje i to je ono što vlast i opozicija moraju jasno reći.“

Vezu političke elite, obaveštajno-bezbednosnog sistema i nasilnih grupa uočava i dr Zoran Dragišić, docent na Fakultetu bezbednosti u Beogradu. O tome da li je Srbija uopšte sposobna da zaštiti elementarnu bezbednost građana, Dragišić kaže:

„Država pre neće, nego što ne može da se suoči sa ovim grupama. Profesionalni aparat državne prinude ima snage da izađe na kraj sa njima, i sa mnogo jačim, ali problem je u političarima koji nemaju dovoljno hrabrosti da uđu u taj okršaj jer smatraju da bi izgubili podršku jednog dela biračkog tela. Dakle, politička elita je bila nespremna, uhvaćena u raskoraku, državni funkcioneri nisu zaštitili Ustav.“

Dragišić smatra i da Bezbednosno-informativna agencija nije svoj deo posla uradila kako treba. Kao najveći propust vidi to što operativno-obaveštajni posao nije odrađen kako valja: „O motivima možda i možemo da nagađamo, ali se mora ustanoviti ko stoji iza ovih grupa, ko ih finansira i organizuje. Sasvim je jasno da su ti momci izmanipulisani, da većina njih jedva sastavlja prostoproširenu rečenicu i da nemaju dovoljno ni intelektualnih sposobnosti ni znanja da bi stvorili takvu organizaciju. Ovde je zapravo reč o genijima zla, iskusnim analitičarima, koji poznaju političku situaciju u zemlji i imaju odlične profile svih srpskih političara koje udaraju tamo gde su najslabiji. BIA mnogo toga mora da izvuče na površinu, i kada ustanovi ko su centri moći iza ovih organizacija, mora odmah da ih otpusti iz službe.“

Iako se godinama toleriše, Srbija sada ne sme opet da zaćuti pred nasiljem. Ne zato što joj to može pokvariti imidž klimave demokratije koja se nada da će od Nove godine biti na beloj šengen listi, već zato što je nasilje ogoljena brutalnost, neljudskost, teror. Od onih za koje se glasalo (i ne samo njih) treba uporno zahtevati dela, i to takva koja će sve uveriti da nasilje nije i ne može biti instrument legitimne političke borbe kojim se brane nacija, tradicija, ideologija, seksualno opredeljenje ili razularena mladež.

„Nasilje mora da bude u društvu napadano, kompromitovano a nenasilju je potrebno obezbediti društvenu podršku“, objašnjava Dragoljub Mićunović. Naročito u društvu gde statistike kažu da je svaka druga žena maltretirana, da svaka treća dobija batine od muževa. Ne znam koliko bi tu kuća trebalo napraviti da se one zaštite. Hajde da se prisetimo koliko tuku decu iako imamo Zakon o zaštiti? Dakle, očigledno je da se nasilje u društvu manje-više toleriše.

Odgovor na pitanje zašto vlast i opozicija nisu zauzele čvršći stav u osudi ovog nasilja, profesor Mićunović nalazi u političkoj sferi, jer politika postaje kompromiserska, njoj su potrebni glasovi, ona mora da bude pragmatična i ne želi da čitave svoje (grupe) od sebe odbije. „Politika je tržište glasova koje treba pridobiti da bi se imala vlast, jer bez vlasti nemate moć, ne možete da utičete, donosite odluke, nego samo da pričate.“

Grupe koje primenjuju nasilje i koje imaju za cilj ukidanje ljudskih prava takvim delovanjem napadaju i državu i ustavni poredak, smatra advokat Vladimir Beljanski. „Ukoliko vlast ne primeni sva zakonita sredstva da spreči takve akte, tada daje svoju saglasnost, priklanja se nezakonitom nasilju i postaje sukrivac za sve posledice.“

Da hapšenja i teške zatvorske kazne nisu dugoročno rešenje, ali jesu prvi korak u kome država mora jasno pokazati svoj stav prema nasilju, smatra i Jelena Vranješević, profesor razvojne psihologije na Učiteljskom fakultetu u Beogradu.

U porodičnoj terapiji, kaže profesorka Vranješević, postoji termin „delegirani pacijent“ koji dolazi na terapiju sa simptomima bolesti cele porodice. „Ovi mladi su naši delegirani pacijenti, tj, simptom bolesti društva u kojem je nasilje odavno postalo uobičajeno i u kojem su različite grupe etiketirane i obeležene kao pogodni žrtveni jarci na koje može da se usmerava gnev kada shvatimo koliko smo siromašni, izolovani i koliko nam je teško.“

U grupi onih koji trpe nasilje, a tu se ovih dana prepoznaje većina građana Srbije, postoje oni koji su neposredno izložene nasilju (žene i deca u porodici, učenici u školi, Romi, etničke, religijske i nacionalne manjine), oni koji su izloženi pretnji nasiljem i ćute zato da se nasilnici ne bi okomili na njih. I postoje oni koji o nasilju uporno govore – aktivisti (antiratni, LGBT i ostali iz NVO).

Poslednji talas nasilja, pred kojim bi mnogi najradije opet zažmurili, nametnuo je pitanje čega se Srbija boji da se uhvati u koštac sa svim oblicima nasilja pa i sa ovim hladnim, proračunatim nasiljem koje sve više šokira svojom brutalnošću?

Prof. dr Ivan Kos, predsednik Udruženja psihijatara Njujorka, autor knjige „Lakše je uspeti nego propasti“, koji na zapadnom Balkanu često drži radionice o prevazilaženju straha smatra da je svaka ekstremna pozicija obojena strahom, a ovde je dominantan preterani strah od promena, nepoznatog i gubitka vlasti, koji može imati korene u gubitku moći, kontrole, novčanih beneficija, religioznog identiteta ili komfora. Taj strah funkcioniše po principu dobitnik – gubitnik, gde je strah od gubitka postojećeg veći od mogućnosti da se iskusi nešto novo - đavo koga poznaješ, mora biti bolji od onog koga još nisi upoznao. „Potrebno je shvatiti da nismo odgovorni samo za ono što činimo, već da smo odgovorni i za nečinjenje i pasivnost“, zaključuje prof. Kos uveren da mediji treba da budu konstruktivni u borbi protiv nasilja, a to znači da se umesto opisivanja bespomoćnosti i incidenata okrenu konstruktivnom rešavanju problema.

Objavljeno 1. oktobra 2009. godine u nedeljniku NIN br. 3066.

Bajkeri - od mita do stvarnosti

Do poslednjeg gasa

O pravim bajkerima se ne zna mnogo u Srbiji. Brkaju ih sa pijancima u masnim kožnjacima ili sa momcima u japankama koji na dva točka, s dvesta na sat, prošišaju kroz bankinu usred grada
Njih bije zao glas. I u policijskim izveštajima i u sveprisutnim medijima toliko se loše o njima govori i misli, da je teško pronaći mrvu samilosti čak i kada neko od njih pogine. Ako je verovati brojkama, situacija nikad nije bila gora u Srbiji. Samo u prošloj godini dogodilo se 1.843 saobraćajnih nesreća u kojima su učestvovali oni – motociklisti.

„U ovim nezgodama nastradala su 1.753 lica, od čega je 85 lica podleglo povredama (48lica su poginula u saobraćajnim nezgodama koje su izazvali vozači motocikala)“, navodi se u izveštaju Uprave saobraćajne policije Ministarstva unutrašnjih poslova, koji dalje navodi da su najgori bili vikendi. Tada je bilo 451 (45,42 odsto) od ukupno 993 udesa (53,9 odsto) u kojima je krivica pala na glavu motorista.
To što su drumovi Srbije u katastrofalnom stanju, što u Beogradu nema mesta, piste, gde bi dvotočkaši izvozali adrenalin i što primena novog zakona o bezbednosti u saobraćaju na putevima nikako da krene iako ga je Skupština usvojila još u maju – ne pominje se kada se motociklisti kude. Niti se kaže da ima motociklista i motociklista.

„Mi smo moderni motociklisti kojima je motor hobi i strast. Imamo normalne poslove, karijere, ali živimo da bismo vozili“, kaže Ivan Pavlović Pablo, vlasnik BJBikers portala koji sada broji oko 8.500 registrovanih članova, od kojih svakodnevno 1.000 nešto piše, traži ili nudi. Kad god vreme dozvoli, motociklisti kreću u neku akciju dobrovoljnog davanja krvi, nošenje paketića u Dom za decu i omladinu ometenu u razvoju, prikupljanje pomoći za verenicu i nerođenu bebicu policajca Vladimira Grandića koji je poginuo na zadatku dok je jurio za pljačkašima zlatare.

Korisnih informacija pregršt, čak i za onih plus 30 odsto gostiju koji eto svrate tek tako da pročitaju putopise. Jedan od zanimljivijih je recimo „Putevima i džadama male Azije i Bliskog istoka“ koji opisuje šta su sve Matija i Olja doživeli kada su seli na motor Honda Twin Africa, 650 kubika i napravili krug do Sirije. Napisan detaljno, lucidno i duhovito putopis dočarava kako je vožnja motora poseban trip.

„Afrika pali iz druge, OK, i ja sam ponavljao razred. Brzo se izvlačimo iz centra grada, izlazimo na put Bratstva i jedinstva, putokaz Niš, Sofija ostaje za nama. Brzinu zaokružujemo na stotku. Migoljimo se, nameštamo, oboje pokušavamo da na sedištu motocikla nađemo neko svoje mesto, sledećih mesec i kusur dana naš jedini dom. Dok se navikavam na izmenjenu upravljivost motora usled preopterećenja, razmatram sva moguća scenarija katastrofe koje mogu da zamislim. Šta ako ovo, šta ako ono. Negde kod sudara sa meteoritom shvatam da sam ipak otišao malo predaleko. Opuštanje, joga, disanje, trema pred bajkom koja postaje stvarnost ustupa mesto kiši“, objašnjava Matija K. na početku putopisa.

Isto tako dobra je priča, koja se pominjala na hrvatskim, slovenačkim i međunarodnim forumima o Danu (Honda XRV 750 Africa Twin) i Komi (Suzuki DL 1000 V-strom) koji su, takođe, sami na motorima, više meseci putovali od Beograda do Tokija. Njihovi doživljaji prikazani su, nažalost samo jednom, dva puta, na nacionalnoj televiziji. A imali su Dane i Koma šta da ispričaju i o mestima koja su posetili i o ljudima koje su sreli. Kako su zbog amortizera zastali na pola, a ostali sedam dana u gradu gde svi žive od Kineza koji dolaze u Rusiju da bi se bezbrižno kockali. U toj verziji Las Vegasa „usvojili“ su ih neki koje nije pametno pitati čime se bave. Kroz bespuća predivne Mongolije putovali su sa Švajcarcem koji je imao peh da padne i polomi skočni zglob.

Njega i motor trebalo je prebaciti u Seul kako bi ga operisali. U Vladivostoku Dane i Koma otkrili su sve čari ruske birokratije koja podrazumeva da „ocariniš“ sopstveni motor kako bi trajektom otputovao u Japan.

„Nismo krenuli u obaranje rekorda, i u iskušavanje izdržljivosti, već u upoznavanje“, kaže Vladan Komatović koji je kako sam kaže „do Rusije došao srcem“.

Ni on ni Dane ovo putovanje ne smatraju podvigom i „bili bi srećni kada bi ljudi putovali, kada bi shvatili da ako zaista žele, ni novac ni vize nisu prepreka“.

Šta je još potrebno reći da bi se podvukla razlika između vožnje kola i prave bajkerske ture?

„Kada provodite odmor na motociklu, način na koji posmatrate stvari potpuno se razlikuje od drugih. Kada ste u automobilu, uvek ste u nekoj kutiji, i s obzirom na tu naviku, i ne primećujete da je sve ono što vidite kroz prozor kola samo nova TV slika. Vi ste pasivan posmatrač i sve što promiče pored vas nezanimljivo je i uokvireno. Na motociklu tog okvira nema. Potpuno ste u dodiru sa svim“, napisao je pre gotovo trideset godina Robert M. Prising u kultnoj knjizi „Zen ili umetnost održavanja motocikala – ispitivanje vrednosti“.

O ovim pravim, bajkerima, se ne zna mnogo u Srbiji. Brkaju ih sa pijancima u masnim kožnjacima ili sa momcima u japankama koji s dvesta na sat prošišaju kroz bankinu usred grada.

Istinski bajkeri nisu, kako se to često misli, „žestoki momci“ što kradući bogu dane vežbaju, uprazno, domaći nacionalšovinizam. Ovih motordžija, izgledom nalik na olinjale „anđele pakla“, koji su s obe noge ugazili u klimaks, najviše ima po lokalnim moto klubovima (čast izuzecima). Prepoznaju se lako, po nesrazmerno velikoj potrebi za prikazivanjem i bednom konceptu vikend zabave. Od svega najteže im pada ono što pravog bajkera najviše raduje - vožnja motora. Kad nekako stignu gde su krenuli, smesta se bacaju na srkanje čorbastog pasulja i zalivanje mlakim pivom. Kada glava potpuno utrne od alkohola, filozofiraju. Sve što imaju da kažu stane u parolu: „Pešaci su dosadni, pešaci su spori zato ih obori. Baba 50, a trudnica 150 poena!“ Završnica je obično u znaku igre „uhvati ribicu za butkicu“, a posle ovakvog „provoda” povratak kući je, nažalost prečesto, tragičan epilog.

Druga, naprednija, „podvrsta“ žestokih motordžija sreće se na nekoliko mesta u Beogradu. Najnovije sastajalište nalazi im se kod Brankovog mosta i njime komanduju jedan roker i predsednik jednog kluba motociklista u koji se učlanjuješ samo ako imaš „rols“ na dva točka. Tu, u kafeu „Čorba“ (na slepom koloseku), kao i u „Kuglašu“, „Čoperu“ i Harley Davidson Club Serbia, muzika je mnogo bolja, sve sam rok i bluz. A pivo je ledeno. Posetioci kod kojih je želja za šepurenjem i dalje bitnija od ljubavi prema otvorenoj cesti, mogu se pohvaliti da su navežbali i poneki manir. Većina njih usvojila je poneki od elemenata bitničke filozofije koju su još onomad Džejms Din i Marlon Brando propove-dali sa bioskopskog platna.

Ali, njihova buntovnost je pokrivena kacigom. Zadovoljstvo im pričinjavaju (ne uvek bezazleni po zdravlje) saobraćajni prekršaji. Provlače se između kolona auta zaglavljenih u jutarnjoj gužvi, švercuju se na punktovima gde drugi plaćaju nadoknadu za korišćenje autoputeva ali, generalno, pešake propuštaju i kad na crveno idu preko ulice.

Kome je do slušanja usmene (pisana ne postoji) istorije domaćeg motociklizma, taj ide na Ušće. Ispred improvizovanog objekta Mad Max čak i sredom uveče parkirano je bar tridesetak mašina. Kao u božjoj bašti tu ima svega, od skutera, preko klasičnih lepotana Moto Guzzi ili Thunderbird, do najnovijih japanskih trkačica. Ovde svraćaju i poznati: Vlade Divac, koji je pre pola godine prilikom pada s bajka slomio ruku, glumac Sergej Trifunović i među ženama obožavani pevač Vlado Georgijev. Tu gde su se pre 43 godine okupljali svi motociklisti, i sada vrvi od fantastičnih priča o prošlim i vremenima sadašnjim. Jedna od priča kojom Radivoj - Rade Vojvodić, bajker - veteran i predsednik Moto federacije Srbije, ilustruje stepen nekulture na beogradskom asfaltu ide ovako:

„U Silikonskoj dolini sede likovi koji se hvališu koliko su moša oborili za veče. Fora im je da džipovima jure motociklistu. Priteraju ga uz zgradu ili bankinu i dok ovaj ne padne ne puštaju ga“, kaže Vojvodić ne krijući da je najviše kivan na policiju, jer ni ne pokušava da se izbori sa ovakvim stvarima. On ne poriče da je na ulicama mnogo mladih i neiskusnih, mnogo napaljenih vozača na „zujalicama“ (motori velike snage) i mnogo skutera slabe snage i malog točka koji protiv rupa na putu nemaju nikakve šanse. Međutim, za stanje anarhije on krivi najviše stari zakon koji ne predviđa praktičnu obuku za motocikliste pre polaganja vozačkog ispita i gradske funkcionere koji nemaju sluha za jedan automotodrom gde bi motociklisti mogli do mile volje da gaze po gasu i da vežbaju tehniku vožnje.

„Nijedna knjiga nije dovoljno dobra da te nauči kako se šalta, kad u krivini da kočiš, a kad i koliko moraš da daš gas“, objašnjava Svetozar - Sveta Vojvodić, profesionalni trkač u klasi 600, koga je tata Rade sa nepunih osam meseci posadio na motor. Kada Sveta priča o „obaranju u krivini“ u tome ima toliko uživanja da čovek pogrešno misli da je reč o ženi a ne o motoru.

Putovanje kroz lokalnu bajkersku istoriju počinje slično kao priča galeriste Dragana Milivojevića Paleta: „Ja sam ’53 godište i kad sam imao 12 godina prvi put sam se susreo sa motorom. Ljubav za motocikle u meni je probudio čika Branko koji je vozio Indiana stari motor sa prikolicom. On je imao taj ritual da nedeljom pre podne pere, glanca motor, a oko pola dva sa suprugom krene do Avale i Košutnjaka.“ U to vreme, sve je bilo mnogo dalje, vozački se polagao i pre 16. godine, ako si kao Pale išao na radnu akciju u Zagreb da praviš zaštitni nasip na Savi. Počinjalo se na „tomos“ motorima, ko je imao 15-icu bio je glavni mangup u komšiluku. Posle je obično sledila MZ, JAWA i zatim motor koji je bio pečatnik bajkerovog temperamenta.

„Obično se za bajkere misli da su neki problematični tipovi. Čovek koji je za mene i dan-danas institucija, pravi bajker, je pokojni Voja Ivanišević. On je živeo u Ulici cara Uroša, bio je gospodin čovek, vrlo obrazovan sa aspekta filozofije. Sećam se da je predivno svirao klavir“, kaže Pale.

Voju Ivaniševića koji je mnoge zarazio ljubavlju prema engleskim motociklima marke Norton i Triumph, svi su voleli jer im je, između ostalog, popravljao motore a da im nije uzimao pare ni za ruke ni za savete.

Omiljena zabava beogradskih bajkera tog vremena bila je da se trkaju na Košutnjaku. Kaciga je tada bila obavezna samo na putevima izvan naseljenih mesta, poimence su se znali rezultati svih šampiona SFRJ u svim klasama, kome Moto savez nije hteo da nabavi čak ni gume iako je branio titulu, kako je bilo ludo trkati se sa pandurima (sredinom 70-ih) kada je na snazi bio zakon po kome je od 23 do 6 sati ujutro vožnja motora bila zabranjena.

Ono što u očima drugih Paleta čini pravim bajkerom-veteranom, je sposobnost da sebi prizna kako u 56. ne bi uživao da na motociklu krene na dugu turu, recimo do Lisabona.

„Kad mi je bilo pedeset, veliki putevi su za mene i Slavicu bili radost, uživanje. Nije nam predstavljalo problem ni kada smo 300 kilometara imali kišu. Sad sam uhvatio sebe da razmišljam: Imam džip sa klimom, što bih s motociklom? Mislim da je bitno da čovek prepozna to u sebi jer je kod muškaraca mojih godina čest slučaj da što im potencija više slabi, teraju motore sa više konjskih snaga“, rezonuje Pale.

Pravi žar bajkerskog života može se osetiti u srednjim godinama. Kada igrom slučaja i sticajem životnih okolnosti čovek uspe da ugrabi vreme, odvoji novac i pronađe prijatelje koji bi putovali, vožnja bajkom potiskuje sve ostalo u drugi plan.

„Ovo je, na neki način, borba protiv konformizma. Nema ugodnih prevoznih sredstava kao što su kola, voz ili avion. Sedi se sedam, osam sati na malom sedištu, na suncu, kiši nekad i po snegu. Sve to samo da bi uživao u okolini kroz koju se prolazi“, kaže Siniša Nikolić, direktor Advokatske kancelarije za urbanistički razvoj, koji je obišao skoro svaki kutak Evrope.

„Bio je to period kada sam bio sklon ekstremima koji traju oko tri nedelje vožnje i u proseku se prelazi između 10.000 i 15.000 kilometara. Vožnja po Velikoj Britaniji takođe bila je ekstremno zadovoljstvo iako smo tokom 23 dana vožnje imali 19 dana kiše“, kaže Nikolić koji je do povratka u Srbiju bukvalno izgubio osećaj za suvo i dodaje: „Ta tura je bila fantastična, stigli smo i do ostrva Man. Ono se nalazi između Engleske i Republike Irske i predstavlja mesto gde bajkeri idu na hadžiluk.“

Na ostrvu Man 104 godine održavaju se najluđe trke. Vozi se po čitavom ostrvu, kroz sela, planine, putevima uz more, čak negde i po kocki. Četiri kruga, svaki po 53 kilometra, je takav napor i rizik da nema povređenih, jer vozači uglavnom ginu. Ovde se niko ne trka za pare, već samo za slavu.

Tu želju za samopobeđivanjem Siniša Nikolić je zamenio drugačijom vrstom vožnje. Promenio je motor, brži i lakši BMW R Sport 1200 tako da sada vozi jako brzo i krivine i zato mu je Korzika takođe raj. Sa Veljkom i Jorosom Siniša je otkrio „jednu prilično ludu stvar, koja me je potpuno opčinila i kojoj ne može da se odoli“. A to su - divlje trke.

„To je sve na crno. Imaš administratora za trke, negde u Americi, kome pristupiš preko Interneta. Kažeš: nas smo tri motora i izazivamo trojicu motorista! On pronađe slične kretene i odredi mesto sa koga se kreće. Dobiješ koordinate. Obe ekipe se nađu, izvlačimo ko prvi kreće, i na svaka dva minuta ide motor za motorom. Sami merimo vreme i skupljamo poene“, objašnjava Nikolić dodajući da je to trka u kojoj nema para. Sve se događa na otvorenom putu, gde je živ saobraćaj: „Super je bilo, pobedili smo oba puta!“

Za Zorana Livaju motor je sredstvo dokazivanja. Iako je jedva godinu dana vozio motor odlučio je da sa Milivojem Melentijevićem i Draganom Stojadinovićem, nekadašnjim kolegama iz 72. Specijalne brigade, obiđe planetu za 78 dana. U tom podvigu, koji je koštao oko 150.000 evra, najzamorniji deo je bilo prikupljanje dokumentacije i dobijanje 12 viza za svakog člana posade „Hrabro srce“ u kojoj su bili i njegova kćerka Tea (12) i sin Borko (16) koji su se sa mehaničarem, kamermanom i vozačem truckali nekih 30.000 kilometara u kombiju.

„Probali smo da uđemo u Kinu, ali nismo uspeli jer je tamo strancima zabranjeno da voze motore po autoputevima. Vozili smo 1.200 km bez asvalta, od toga 200 km put kroz šumu,“ priča Livaja koji je u Moskvi vozio sa Hells Angels momcima, dok su ga u Kijevu ugostili Silver Bullets, i dodaje:

„Na naše potpuno zaprepaštenje, nismo mogli da prebacimo motore direktno za Ameriku nego smo išli preko Južne Koreje do koje smo stigli brodom. Odatle smo motore prebacili avionom za Sijetl i Los Anđeles, a mi smo neplanirano zastali na Havajima“. Put ih je vodio od zapadne do istočne obale. Iz Vašingtona su odleteli za Njujork, odatle avionom do Lisabona. Prava trka, zbog viza koje su isticale, sledila je kroz staru Evropu.

„Vozili smo 2.800 kilometara. S nogu smo jeli dok smo tankali gorivo“, priča Livaja koji je u Sibiru za 18 sati znao da pređe samo 30 kilometara. Posle svega Livaja je za podvig „Hrabrog srca“ da je prepun ljudi koje vezuje „bajkersko bratstvo“ i neke druge, više vrednosti.

Naravno, za probu ne mora da se krene na put oko sveta ili do Japana. Može da se vozi i tu „oko kuće“. Recimo, do Albanije. Ukus avanture neće izostati naročito ako se odabere prava, može i off road staza.

„Ako želite da se vozite do granica svojih umnih širina i večito udarate u njih, zauvek zarobljeni u njima, slobodno slušajte njih, tako ćete i ostati tu. Ispašće da je najbolje konzumirati ono servirano i smatrati to za jedino, praveći se da druge stvari ne postoje“, kaže Dane u putopisu „Albanija uzduž i popreko“ i nastavlja: „Ako pak niste zadrti i možete da vidite van okvira prosečno ispranog mozga sa ovih prostora, poseta Albaniji će vas oduševiti u svakom smislu. Predrasuda nisam imao pred polazak ali nisam znao šta da očekujem. Upoznao sam jednu prelepu zemlju, sa dobrim ljudima koji žive u njoj. Period izolovanosti se i te kako vidi u materijalnom smisli, ali to je u senci ubrzanog ekonomskog razvoja, ljudi i nestvarne prirode koju tamo možete videti“.


Sa vetrom u kosi

Kada nije za komandama „fokera 100“ iz flote Montenegro Airlines, Vesna Bućan se za svoju dušu vozi na motoru. Niko posebno nije kriv što je zakačila „bajkersi virus“.

„Otkad znam za sebe, volim motore. Pre tri godine sam konačno kupila Yamaha TW 125“. Pilotiranje putničkim avionom ne ostavlja joj mnogo vremena za vožnju motorom „da je drugačije, češće bi išla na moto skupove i ređe bi propuštala dobre rock’n’roll svirke“. Njeno najduže putovanje je bilo kroz Rumuniju, kada je za četiri dana na brojčaniku okrenula 1.500 kilometara.

„Ono što me oduševljava kod motora je što na svojoj koži osetiš kišu, sunce, sve mirise i naravno, onaj vetar u kosi“.