Slučaj akademika Grubačića

I Hegelu se to dešavalo

Šta da radi SANU pred činjenicom da u svoje redove treba da primi osobu kojoj se, bar u jednom slučaju, može dokazati - plagijat

Novi članovi Srpske akademije nauka i umetnosti inaugurisani su u četvrtak, 26. novembra 2009. godine. Na jednog od njih, prof. dr Slobodana Grubačića, germanistu od autoriteta i dekana Filološkog fakulteta u Beogradu, pala je senka sumnje. Za plagijat. Sasvim precizno, a po definiciji prihvaćenoj gotovo na svim fakultetima u svetu, dekan se sumnjiči „za navođenje tuđih reči i ideja kao sopstvenih“ (Marshall & Rowland, 1998).

U anonimnom pismu „Plagijator kuca na vrata Akademije“ piše: „Poduzet je svesno (misli se plagijat)... o čemu pouzdano svedoče upravo germanistova mestimična preinačavanja, uostalom nedovoljna da bi prikrila tragove ... Izveden s izvesnom veštinom i drzovitom lakoćom.“
NIN je proverio sve navode, baš zato što je pismo potpisano samo sa „jedan prijatelj SANU“, a Grubačić je ugledan. Baš zato što je optužen za postupke koji se smatraju sramnim čak i u radovima studenata, a Grubačić je, 5. novembra, u potpuno regularnom izbornom postupku osvojio 75 od 121 glasa prisutnih akademika i postao dopisni član Odeljenja jezika i književnosti SANU.

Dokazi o plagijatu odnose se na Grubačićev „Aleksandrijski svetionik - tumačenja književnosti od Aleksandrijske škole do postmoderne“ (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2006). Za to delo on je dobio nagrade kao i pomoć Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine i Sekretarijata za kulturu grada Beograda. Akademici Nikša Stipčević, Dobrica Ćosić i Predrag Palavestra bili su puni hvale kada su potpisivali Predlog za izbor prof. dr Slobodana Grubačića za dopisnog člana SANU. Evo šta su, o „Aleksandrijskom svetioniku“, u pomenutom Predlogu napisali:

„U knjizi pisanoj već zapaženim sjajnim stilom, lucidno i kompetentno, Grubačić je prvi put ne samo kod nas nego i u nauci o književnosti uopšte, osvetlio smisao ’skriven’ u tradiciji tumačenja književnih dela. Učinio je to imajući u vidu da spoznaja sadašnjeg trenutka književne teorije nije moguća bez uvida u njenu prošlost, ma koliko se savremenim metodološkim stanovištima stvarao privid da je vraćanje u istoriju nesvrsishodno ... Oslanjajući se na izvornu literaturu, nastojao je da odredi središnju kategoriju svog istraživanja – književnu hermeneutiku, da bi zatim, kao naučnik sklon prepoznavanju kontinuiteta između književnih epoha, stilova i misaonih sistema, analitičkim putem obavio selekciju ogromne građe, sagledao je u sinhronoj i dijahronoj ravni, razvrstao i opisao, često veoma detaljno, njene pojavne oblike u nekoliko nivoa, tako da se dobije bogata freska mozaičkog karaktera iz oblasti literarne metodologije.“

U pismu „Plagijator kuca na vrata Akademije“ utvrđeno je da Slobodan Grubačić, u „Aleksandrijskom svetioniku“, ne jednom nego pet puta (22, 27, 34, i u dva maha na 375. strani) prepisuje, ali pomalo menja, dodaje i proširuje esej „Hermeneutika ljubavi i smrti“ koji je Dobroslav Smiljanić objavio 10. juna 2004. (NIN, br. 2789, str. 58-59) povodom knjige akademika Ljubomira Tadića „Zagonetka smrti“ (Filip Višnjić, 2003).

Tako, na primer, Smiljanić eksplicitno pominje izvor, legendarno delo Tractatus Logico-philosophicus Ludviga Vitgenštajna, i piše:

”Po njemu, ključ za rešenje zagonetke smrti ’u prostoru i vremenu leži izvan prostora i vremena’. Reklo bi se, pitanje nije ovozemaljsko.“

A Grubačić, u prvom pasusu na 27. strani „Aleksandrijskog svetionika“, piše: „Ključ za rešavanje zagonetke postojanja u prostoru i vremenu, leži izvan prostora i vremena. Reklo bi se ponovo, pitanje nije ovozemaljsko.“ Nigde navoda, fusnota, ni pomena od Smiljanića, a ni od Vitgenštajna. Duplo golo plagirano.

Proveravajući dalje činjenice izašla je na videlo fantomska priroda pomenutog pisma. Naime, kako kaže Olivera Prica, zamenica šefa Upravnih poslova SANU, pismo nije stiglo adresirano na Akademiju. Osim toga, akademici, u principu, nikada ne reaguju na anonimna pisma.

„Čak i da je ovo pismo stiglo do 26. oktobra u SANU, Izborna komisija ga ne bi uzela u obzir. Svako ko je hteo mogao je da uputi prigovor ili primedbu na kandidature za članove Akademije, međutim, morao je to da učini u skladu sa procedurom koja nalaže da se razmatraju samo prigovori i primedbe dospeli u pisanom obliku i sa potpisom“, kaže Prica.

Naravno, ima nečeg vrlo kukavičkog u anonimnosti teških optužbi, čak se može razumeti da je akademicima zaista neprijatno što su im promakli i pismo i plagijat, ali teško je shvatiti da se ljute kada NIN pokušava da ih suoči sa činjenicama postojanja i sadržaja pisma, to jest, jednog plagijata.

Uprkos svim porukama, molbama, objašnjenjima i telefonskim pozivima, što na Akademiju što na kuću, akademik Predrag Palavestra, ujedno i sekretar Odeljenja kome sada pripada i Grubačić - ostao je nem.

Jedan od retkih akademika koji znaju za postojanje pisma je Dobrica Ćosić koji kaže: „Čuo sam za to, ali nisam spreman da vam kažem nešto o tome“, i dodaje: „Uostalom, zašto mene pitate?“
Kao i prethodna dvojica akademika, Nikša Stipčević, član predsedništva SANU i pisac referata kojim se Grubačić predlaže za dopisnog člana, nije znao za postojanje pisma. Sve do iznenadnog i nenajavljenog dolaska novinara. Međutim, za razliku od svojih kolega, akademik Stipčević je bio ljubazan da pročita pismo i kaže: „Za mene je ovo veliko iznenađenje. Nemam komentar.“

Da li je SANU sada u pat poziciji, tj. da li sada kada je Grubačić već izabran, uopšte ima pravnih mogućnosti da se pokrene procedura preispitivanja autentičnosti obimnog i značajnog Grubačićevog opusa, ali i članstva u SANU. I da li SANU sme sada da zažmuri na oba oka pred činjenicom da je za svog člana izabrala osobu kojoj se, bar u jednom slučaju, može dokazati plagijat?

Članstvo u SANU nije jedini izvor animoziteta prema prof. dr Slobodanu Grubačiću. Kako je potvrđeno u Ministarstvu obrazovanja, „inspekcija će izaći na teren (Filološki fakultet u Beogradu) jer to čini kod svake predstavke koju primi“. Kada će to tačno biti ne zna se, ali nije sporno da se predstavkom smatra pismo i prateća dokumentacija koju je Žarko Čigoja, izdavač istoimene izdavačke kuće i član Saveta Filološkog fakulteta, uputio nadležnima 27. oktobra 2009. godine. U toj predstavci, između ostalog, piše da se Savet sastao svega dva puta za tri godine i da, po Čigojinom uverenju i saznanju, postoji i niz neregularnosti u izboru saradnika i finansijskom poslovanju, kao i da je „sin dekana, gospodina Grubačića, sa završenim vajarstvom i masterom iz bibliotekarstva, izabran za predmet japanski jezik. Takve stvari su po mom dubokom uverenju nedopustive“.

Kraći i precizniji je tekst pisma koje je Čigoja pre nekoliko dana uputio i prof. dr Vesni Polovini, predsednici Saveta Filološkog fakulteta u Beogradu, u kome se upozorava da je stanje na fakultetu potpuno nezakonito jer je Grubačić u julu napunio 67 godina „i po svim zakonima stekao sve uslove za penziju“ i da mu je, po Čigojinim rečima, 1. oktobra 2009. istekao mandat.

„Neizborom novog dekana prekršeni su Zakon o visokom obrazovanju, Zakon o radu, Statut fakulteta i Pravilnik o izboru i radu organa poslovanja na Filološkom fakultetu u Beogradu“, kaže Čigoja podsećajući da članovi 5-8 Pravilnika jasno definišu proceduru za izbor dekana i da je mandat Saveta fakulteta potpuno legitiman sve do izbora i konstituisanja novog Saveta. „Savet je najodgovorniji organ za sprovođenje ovih odluka i snosi odgovornost za kršenje zakona i vlastitih odluka, Statuta i Pravilnika“, zaključuje Čigoja tražeći da prof. Polovina sazove hitnu sednicu Saveta sa dnevnim redom koji obuhvata: razrešenje dužnosti profesora Slobodana Grubačića sa dekanske funkcije na osnovu člana 11, tačke 3 Pravilnika i pokretanje procedure za izbor novog dekana i imenovanje vršioca dužnosti dekana do izbora novog dekana. „Prilikom izbora dekana ja sam bio jedini član Saveta koji je bio za prof. dr Božu Ćorića, a protiv prof. dr Slobodana Grubačića“, kaže Čigoja koji nije ni krio da ima i lične motive koji se, između ostalog, tiču i činjenice da je Grubačić „već dva puta bio dekan i da su u periodu od 1992. do 1996. godine gotovo sve knjižare Filološkog fakulteta pretvorene u butike“.

Povodom svega, kontaktirali smo i sa prof dr. Slobodanom Grubačićem, koji je pristao da u utorak (24. novembra) govori za NIN. Međutim, novinar i dekan su se susreli gotovo slučajno 20. novembra jer je Milovan Knežević zahtevao da dekan lično da odobrenje pre nego što dopusti uvid u zapisnike sa sednica Senata, Izveštaj Komisije za izbor asistenta za užu naučnu oblast orijentalistike (predmet Istorija azijsko-pacifičke regije), a kojim se, za asistenta, predlaže Marko Grubačić (delovodni broj 1060/2 od 9. juna 2009). Takođe, tražen je, između ostalog, zapisnik (i prateća dokumentacija) sa VII redovne sednice Izbornog i Nastavno-naučnog veća na kome su birani nastavnici i saradnici. Tom prilikom sa dekanom je dogovoreno da će dokumenta biti spremna u ponedeljak (23. novembra) u 10 časova i potvrdio je dogovor za intervju.

Prilikom susreta, dekan Grubačić je tražio da se tekst odloži „dok ne prođe inauguracija u Akademiji“, obećavši kako posle „možemo da pričamo o čemu hoćete“. Kako bi imao vremena da se pripremi za predstojeći razgovor, dekanu su iznete činjenice vezane za plagiranje novinarskog teksta u knjizi „Aleksandrijski svetionik“. „Stručna greška, ali to ne bi trebalo da ugrožava koncepciju knjige. Velika je to knjiga. Izdavač je rekao da ima apsolutno mnogo navoda i citata i da mora nešto da ode“, kaže prof. dr Slobodan Grubačić i dodaje: „I Hegelu se to dešavalo.“

Ali, prof. dr Slobodan Grubačić nije ispunio nijedno od dva obećanja koja je dao NIN-u. On je zato ovlastio Milovana Kneževića, sekretara Fakulteta da nam kaže: „Za sve što se tiče izbora nastavnika i saradnika na Fakultetu obratite se nadležnom ministarstvu i inspekciji.“ Kneževiću je bilo vidno neugodno jer je prisustvovao delu razgovora novinara i dekana.

Dekanu Grubačiću stavljeno je do znanja da je uskraćivanjem uvida u dokumenta prekršio važeći Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i da ono što je rekao prilikom susreta neće ostati sakriveno.

Da li se i to Hegelu dešavalo?

Objavljeno 25. novembra 2009. godine u nedeljniku NIN br. 3074

Disciplinovanje na Filozofskom fakultet u Beogradu

Nepodobni Dekart

Potpisavši otkaz asistentkinji dr Jasni Šakoti-Mimici nova dekanka Filozofskog fakulteta prof. dr Vesna Dimitrijević nije stavila tačku na „slučaj“, već je pokrenula lavinu ogorčenosti i kolega i javnosti

Posle pet godina trpljenja svakojakih omalovažavanja, ponižavanja, sprečavanja da napreduje i na kraju i otkaza, dr Jasna Šakota-Mimica, donedavno asistentkinja na odeljenju Filozofskog fakulteta u Beogradu, odlučila je.

„Protiv profesora Filozofskog fakulteta: Leona Kojena, Miloša Arsenijevića, Živana Lazovića i Aleksandra Kostića podneću krivičnu prijavu zbog nesavesnog rada u službi“, kaže dr Jasna Šakota-Mimica na početku razgovora.

Sve je počelo 2003/2004. godine. Jasna se suprotstavila dolasku jereja Vladana Perišića, sa Bogoslovskog fakulteta, na Istoriju filozofije II jer se istom, kako se kasnije ispostavilo, nije gotovo uopšte ni bavio. Čak je za dva različita prevoda jedne knjige mislio da su dve različite knjige. Onima koji su vodili odeljenje za filozofiju to se nije dopalo i ubrzo počinju muke za Jasnu. Zapinje kod doktorske disertacije „Dekartovo shvatanje telesnog“. Petog decembra profesori Kojen, Arsenijević i Perišić pišu Izveštaj kako bi je diskreditovali. Bitno je naglasiti da prof. dr Radmila Šajković, verovatno najveći stručnjak za Istoriju filozofije, nije potpisala taj dokument jer je u njemu, između ostalog, pisalo da „Jasna Šakota-Mimica ne poznaje, ili ne želi da uvaži, osnovna pravila citiranja i parafraziranja tekstova kojih se pridržavaju ozbiljni istoričari filozofije“. Takođe, govori se o oskudnoj sekundarnoj literaturi a ne govori se o ostalim korišćenim izvorima, čak se indirektno kaže kako je očigledno da je kandidatkinjino poznavanje literature o Dekartu obimnije od navedenih izvora, iz čega stoji neizgovorena optužba za plagijatorstvo.

Sprečena da doktorira u Beogradu, Jasna odlazi u Novi Sad. Profesor Milenko A. Perović, u to vreme šef odseka za filozofiju i autor 15 knjiga i više od osamdeset stručnih radova, prihvata da joj bude mentor, a profesorka Šajković jedan od članova komisije.
Profesori Kojen i Arsenijević pokušali su opet da spreče Jasninu disertaciju i čak su lično dolazili u Novi Sad.

„Obavještavan sam od službenih lica na Filozofskom fakultetu i na Univerzitetu Novi Sad da su pomenuta gospoda posjećivala u više navrata fakultetske službe. Ponašala su se vrlo neuobičajeno, čak prijeteće u iskazivanju živog interesa za prijavu disertacije. Nije mi poznato zašto su izbjegavali susret sa mnom kao šefom Odseka za filozofiju i potencijalnim mentorom na toj disertaciji. Kada sam napisao referat s ocjenom izrađene disertacije, iz Beograda je stigao prigovor na referat. Prigovor je odbačen“, kaže prof. dr Perović. I dodaje: “Osporitelji njene disertacije uspijevaju jedino osporiti sebe i provociraju da im se postavi pitanje: gdje ste, kada i šta, gospodo osporavatelji, sami napisali o Dekartovoj filozofiji?“

Do objavljivanja ovog broja profesor Arsenijević nije odgovorio na elektronske poruke niti je pet minuta do predavanja odgovarao na telefon u kabinetu. Profesor Kojen je pak rekao da nema vremena i da inače u tako kratkom roku (pet dana) ne prihvata da razgovara. Priprema novi kurs koji predaje u ponedeljak i utorak. Iako mu je ponuđeno da odabere i neki termin naredne nedelje, Kojen nije hteo da razgovara o slučaju dr Šakote-Mimice, izveštaju i radu u Kadrovskoj komisiji za njeno unapređenje, koja je napisala još jedan izveštaj po kome je ispalo da na osnovu objavljenih radova u stručnim časopisima, ona nema dovoljno bodova za napredovanje u zvanje docenta.
„Ne znam šta tačno imate, ali ja nisam jedini“, kaže Kojen koji je novinaru NIN-a objasnio: „Najbolje bi bilo da razgovarate sa sadašnjim i bivšim dekanom“, uz objašnjenje da ako bude baš imao nešto da kaže, posle objavljivanja teksta, to će učiniti u pismima čitalaca.

Inače, bivše dekane, Lazovića i Kostića, mnogi optužuju da su ohrabrivali Jasnine progonitelje koji su joj osporavali doktorat, čime su implicitno pokazivali da ne priznaju doktorske titule koje su stečene na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Docent dr Mladen Kozomara, profesor na Uvodu u filozofiju, formalno je pokrenuo proceduru za njeno unapređenje 2005. godine i već tada je bilo jasno da je ignorišu, da postoji inercija. Znao je da će biti mnogo čekanja, ali nije odustajao. Po njegovom mišljenju, Lazović i Kostić, kao dekani, nisu ništa činili da u skladu sa svojim odgovornostima i obavezama spreče nedopustive postupke. Iako od početka Kostić nije krio privatno uverenje da Jasni nije mesto na Fakultetu, morao je da se ponaša kao dekan.

Jedan od ključnih momenata koji je doveo do toga da Jasna ostane bez posla jeste to što, kako kaže prof dr Vera Vratuša-Žunjić, Izborno veće na poslednjoj sednici nije usvojilo Izveštaj Nastavne komisije (u kojoj je Kojen opet imao istaknutu ulogu) zato što nije uključen i odgovor na Jasnin dopis gde ona dokazuje da ima neophodne bodove za unapređenje u docenta i da zbog toga odbija da se javi na konkurse raspisane za asistente. Ljudsko i pravno testo u ovom slučaju toliko se zamesilo da je angažovano i Ministarstvo za prosvetu. Kada je đavo stvarno odneo šalu, tadašnji dekan Kostić je predložio kompromis.

„Dr Šakota-Mimica trebalo je da se javi na konkurs za asistenta, a da se Odeljenje obaveže da će na prvoj narednoj sednici (pošto se izabere u zvanje asistenta) podneti novi izveštaj o ispunjenosti uslova za unapređenje i ukoliko su uslovi ispunjeni, pokrene postupak unapređenja. Ovo rešenje je imalo i podršku Ministarstva prosvete, ali dr Šakota-Mimica nije bila voljna da ga prihvati“, kaže prof. dr Kostić za NIN. Međutim, Ministarstvo je tražilo raspisivanje konkursa za docenta.

Na sav taj galimatijas papira, dopisa, zapisnika sa sednica i veća i prigovora od kojih jedan govori o postajanju dva dokumenta pod istim delovodnim brojem, zvanično je stavljena tačka. Petog oktobra 2009. godine prof. dr Vesna Dimitrijević potpisala je otkaz i poštom Jasni poslala radnu knjižicu. Međutim, dekanka je vrlo brzo bila neprijatno iznenađena Otvorenim pismom dvadeset četvoro kolega: „Odbrana prava koleginice Šakota-Mimica znači i odbranu prava pojedinca od zloupotreba zakona, manipulacija i prava jačeg... Da li ste spremni da preuzmete odgovornost za profesionalnu, moralnu i svaku drugu štetu koju će Fakultet pri tome pretrpeti?“, kaže se u pismu. Dekanka je shvatila pismo kao uvredu.

Dr Kozomara podseća na vremena kada nastavnici nisu dobijali otkaze zbog različitih uverenja. „Čak i kada su deklarisani marksisti bili na fakultetu, imali ste Vuka Pavićevića koji je za asistenta primio Igora Primorca koji nikada nije krio da ne daje pišljivog boba za ta marksistička uverenja. Veljko Korać je primio za asistenta na savremenoj filozofiji Miloša Arsenijevića koji takođe nije delio njegova uverenja. Imali smo Jovana Aranđelovića koji za asistenta uzima Aleksandra Pražića, čoveka koji je napisao knjigu Militantni pozitivizam“, kaže dr Kozomara.

Kako sam kaže, to ima pogubne posledice na studente. „I inače je sve manje studenata koji još sanjaju nešto od mladalačkih snova o pustolovini znanja. Ali i oni se vrlo brzo ohlade u ovoj klimi i onda ili razignirano otaljaju šta imaju ili, što je još opasnije, prilagode se i uklope. Počinju da se guraju po pravilima, postaju bezobzirni, cinični i nekompetentni. Meni je teško da to priznam, ali nikad nije bilo gore.“

Ne može to tako

Dekanka Filozofskog fakulteta u Beogradu, prof dr Vesna Dimitrijević, o razlozima, motivima i okolnostima otkaza koji je potpisala kaže: „Smatram da sam kao dekan dužna da radim svoj posao a ne da ga odlažem. Tačno je da sam potpisala rešenje o prestanku radnog odnosa dr Jasni Šakoti-Mimici, ali se ta odluka zasniva na nekim odlukama koje je prethodna uprava donosila. Nemam nikakvog razloga da sumnjam u te odluke.

Jeste li pročitali svu dokumentaciju pre nego što ste potpisali rešenje?
- Nisam. To je materijal koji je obiman toliko da sam prvog oktobra sela da ga čitam, ne bih ga završila do sada. Glavni problem je što je konkurs raspisan za asistenta, dok je Šakota-Mimica smatrala da to treba da bude konkurs za docenta.

Ipak, to nije bila samo njena ideja.
- Bilo koji izbor nastavnika podleže proceduri. Ona ima svoja pravila i vrlo je složena. Osim toga, konkurs za docenta nije raspisan zato što Kadrovska komisija nije donela odluku o tome.

Docent dr Mladen Kozomara je više puta pokretao inicijativu za njeno unapređenje?
- Jeste, ali to ne može tako. U njenom slučaju to je odeljenje za filozofiju.

Smatrate li da je dr Jasna Šakota-Mimica žrtva progona?
- Takve termine ne bih koristila. Da li je to progon, lepo ili ružno, brzo ili sporo, mislim da je irelevantno. Relevantno je da postoji način kako se to radi.

Da li ste pokušali da razgovarate sa Jasnom pre nego što ste joj potpisali rešenje?
- Nisam.


Objavljeno 12. novembra 2009. godine u nedeljniku NIN br. 3072