Samoregulacija

Savet za štampanu reč

Pišu: Snežana Smolović Green i Lidija Kujundžić

Većina glavnih i odgovornih urednika, direktora, vlasnika, osnivača i izdavača najvećih dnevnih listova i nedeljnika u Srbiji, kao i predstavnici novinarskih asocijacija i Ministarstva kulture Republike Srbije, slažu se da je Kodeks novinara Srbije preduslov, a formiranje saveta ključni korak u sređivanju haosa koji vlada u štampanim medijima.

Studija izvodljivosti „Uspostavljanje samoregulativnog tela - saveta za štampane medije u Srbiji“ ide korak dalje u tom procesu potvrđujući da Kodeks novinara Srbije nije mrtvo slovo na papiru koji su potpisali Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Udruženje novinara Srbije (UNS). Veći deo predstavnika medija koji su učestvovali u istraživanju (84 odsto) ne samo da su potvrdili spremnost da takvo, samoregulativno, telo podrže, već su predložili šta bi savet za štampane medije tačno radio, ko bi ga finansirao, kako bi bio organizovan, koga bi sve obavezivao i kakve bi mere, sankcije, primenjivao.

Izrada same studije, pripremljene za NUNS a uz pomoć Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), pored uvoda u kojem se objašnjavaju predmet, ciljevi i metodologija, obuhvata pojam i oblike samoregulacije, analizu međunarodnih izvora i zakonodavstva koje reguliše medijsku sferu u Srbiji i komparativnu analizu samoregulativnih tela u Evropi. Dodatno, istraživanjem koje je uključivalo kvantitativnu i kvalitativnu analizu 33 upitnika i 22 intervjua (13 dnevnih listova, šest nedeljnika i pet novinarskih asocijacija) došlo se i do željenog modela saveta. Takođe, istraživači su u studiji ponudili nekoliko mogućnosti i 12 preporuka kako bi se izbegle glavne prepreke u formiranju i efikasnom funkcionisanju samoregulativnog tela za štampane medije.

Novinari, vlasnici i javnost

Budući savet za štampane medije u svom sastavu, shodno mišljenju većine ispitanika (58 odsto), trebalo bi da uključi ne samo novinare (tj. urednike, predstavnike novinarskih asocijacija i sl.) i, s druge strane, direktore, osnivače, izdavače, vlasnike - već i predstavnike javnosti. Većina (63 odsto) koja je odabrala ovaj, tripartitni, model smatra da najviše članova saveta treba da čine ljudi iz medija. Oko 16 odsto ispitanika opredelilo se za ravnopravnu reprezentaciju, dok je svega 5 odsto smatralo da su predstavnici javnosti ti koji treba da imaju većinu u tripartitnom sastavu.

Predstavnici javnosti imali bi pravo da budu birani, ali ne i da predlažu, biraju i razrešavaju članove saveta. Kandidate za članove predlagali bi novinari, urednici, direktori, vlasnici, izdavači, zajedno s advokatima medija. Po broju savet ne bi imao manje od sedam i više od 18 članova; kao recimo u Finskoj, Sloveniji, Velikoj Britaniji, Bosni i Hercegovini, Estoniji, Švedskoj itd. koji bi se birali na dve do četiri godine.

Prilikom izbora i razrešenja članova samoregulativnog tela neophodno je imati na umu specifičnosti domaćeg medijskog tržišta i kotroverze koje su pratile formiranje regulativnog tela za elektronske medije. Unapred definisan i potpuno transparentan izbor članova, čija profesionalna reputacija i interesi neće kompromitovati rad saveta, od ključnog je značaja da bi se osigurala podrška profesionalne, ali i javnosti uopšte.

Mediji - većinski finansijer

Najveći deo finansijskih sredstava za rad saveta u Srbiji trebalo bi da obezbedi medijska industrija, što uključuje štampane medije, novinare, urednike, izdavače, vlasnike i novinarska udruženja. Finansiranje budućeg saveta iz tri i više izvora odgovara modelu koji je uobičajen za većinu samoregulativnih tela u Evropi i svetu analiziranih u ovoj studiji.

Mnogi ispitanici naveli su da nedostatak novca jeste jedna od najvećih prepreka u formiranju i efikasnom radu saveta. S obzirom na to da je Ministarstvo kulture Republike Srbije 2006. godine konkurisalo za dobijanje finansijskih sredstava iz IP fonda (vrednost projekta više od pola miliona evra) koje podrazumeva da se deo troškova obezbedi iz budžeta, u studiji se razmatra alternativni model finansiranja koji uključuje i finansijsku podršku države. Zvaničan stav Ministarstva kulture jeste da država nema nameru da narušava nezavisnost ovog tela, već naprotiv da mu pokušava pomoći. U Ministarstvu kulture planirano je, nezavisno od rezultata konkursa, da se traži odvajanje dela sredstava iz budžeta za potrebe samoregulativnog tela za štampane medije - pod uslovom da se isto formira do juna 2007. godine.

Bitno je istaći da su ispitanici ukazali da bi finansiranje saveta od strane države pogubno delovalo na nezavisnost i reputaciju samoregulativnog tela i da baš ako ne može nikako drugačije država bi mogla da bude uključena kao manjinski finansijer.

Dodatno, u studiji se naglašava da je najveći izazov za formiranje i pravilno funkcionisanje samoregulativnog tela kako uspostaviti njegovu nezavisnost od bilo kojeg izvora finansiranja. S obzirom na različitost interesa postoji visok rizik ukoliko bi iste kategorije predstavljale većinu u organizacionoj i finansijskoj strukturi - bilo da je reč o državi, novinarima, ili vlasnicima štampanih medija.

Konačna odluka o načinu finansiranja je na samim štampanim medijima koji teže da se samoregulišu. U slučaju da se izabere model finansiranja uz podršku države u studiji se navodi da „država ne treba da ima uticaj u bilo kojem smislu na organizacioni sastav samoregulativnog tela, a posebno u pogledu sastava, odnosno u pogledu izbora članova ovog tela“. Preporučeno je da se razmotri i alternativa koja bi podrazumevala balansirani odnos snaga kao garanciju poštovanja profesionalnih standarda i etičkih normi.

U centru istraživačkih napora bio je odgovor na pitanje čime bi se tačno savet za štampane medije bavio. Oko 85 odsto ispitanika navelo je da savet treba da prati i izveštava o radu štampanih medija, a 82 odsto da bi prema sopstvenoj inicijativi savet trebalo da reaguje na nepravilnosti u radu štampanih medija. Dodatno, većina ispitanika smatra da je neophodno da samoregulativno telo prati u celosti sadržaj svih štampanih medija u Srbiji (uključujući i Internet prezentacije). Kao bitan način delovanja 73 odsto ispitanika navelo je postupanje po žalbama. U studiji se ističe da je pravovremeno rešavanje po pritužbama izjednačeno sa svrhom postojanja samoregulativnog tela, zbog čega je nužno da se odaberu takva organizaciona i kadrovska rešenja koja će u potpunosti odgovoriti potrebama građana.

U tom smislu preporučena je medijacija ne samo zbog toga što bitno doprinosi brzini rešavanja pritužbi, već i zbog toga što je odličan način za dalje jačanje kulture samoregulacije i visokog stepena poštovanja profesionalnih standarda i etičkih normi. Takođe, preporučeni su i dodatni mehanizmi, kao uvođenje SOS linije (24h dostupnosti), izrada Internet prezentacije itd.

Kako je 67 odsto ispitanika smatralo da u delokrug saveta spada i promovisanje slobode izražavanja, slobode informisanja i standarda novinarske etike poželjno bi bilo da se prilikom formiranja jasno definiše da li je samoregulativno telo „administrator“ zajedničkog kodeksa, ili bi moglo da ima i ingerencije da Kodeks novinara Srbije menja i dopunjuje.

Budući da zajednički kodeks predviđa i postojanje suda časti za koji većina ispitanika smatra da ne obezbeđuje efikasno poštovanje etičkih principa, vrlo je značajno jasno razgraničenje nadležnosti samoregulativnog tela za štampane medije i suda časti.

Moralna sankcija

Gotovo 80 odsto ispitanika smatra da savet za štampane medije treba da ima pravo direktnog sankcionisanja. Pod tim je 76 odsto mislilo na moralne sankcije, 30 odsto na novčane kazne, 21 odsto na moralne i novčane kazne.

Da bi moralna sankcija imala efekta većina ispitanika smatra da je neophodno da se odluke saveta objavljuju javno - pre svega u štampanom mediju na koji se data odluka odnosi. Kako je samoregulacija zasnovana na dobrovoljnosti onih koji žele da regulišu tržište štampanih medija u Srbiji, preporučeno je da se razmotri mogućnost potpisivanja sporazuma, odnosno ugovora između saveta i medija kako bi se obezbedio veći stepen saradnje i međusobne odgovornosti.

Alternativno, moglo bi se razmatrati objavljivanje odluka saveta na Internet prezentaciji samog samoregulativnog tela, ili u drugim štampanim medijima. Ipak, to nije preporuka sudije jer se smatra da su ovo samo pomoćni mehanizmi koji su daleko od suštine samoregulacije i željenog nivoa jedinstva koji je neophodan kako bi se štampani mediji iz opšteg haosa pomerili ka uređenom tržištu, gde se zna ko je fer igrač, a ko „dobija po džepu“ jer igra prljavo.

Objavljeno 1. aprila 2007. godine u tromesečniku Dosije o medijima broj 21

Horor literatura

Vukodlačica sa Dorćola

Roman Mirne Zakić “Strava u ulici kuge” zanimljiva je knjiga za čitanje ne samo zbog munjevite horor-potrage već i zbog ideje da su pisci nalik vukodlacima

U godini koja domaćim piscima obećava samo užas i, naravno, besparicu, pojavio se jedan kratak, vešto napisan horor roman – Strava u ulici kuge. O najnovijem delu Mirne Zakić – do sada potpisane na zbirci priča Vremenski portali i poetskoj zbirci Ars Oratoria o kojoj je NIN svojevremeno pisao – nije bilo slova kritike iako se i o romanu i o samoj autorki može nekoliko zanimljivih stvari ispričati.

“Ono što meni pokazuje da li je neko pisac ili nije, da li može ili ne, jeste stil. Kod Mirne Zakić je to jedan moderan i vrlo izgrađen stil, vide se smislena umetnička stilizacija i sigurnost u vođenju priče”, kaže Vasa Pavković, urednik Narodne knjige, koja je izdala Stravu u ulici kuge, hvaleći ne samo urbani jezik, kratku rečenicu i efektne pasuse već i sposobnost autorke da kroz naraciju u prvom licu postane prisna sa čitaocima i da “bude ubedljiva kada opisuje surove scene nasilja, horora”.

Pavkovićeve reči na korici knjige: “Da, plašićete se, ali nećete moći da ovaj roman ispustite iz ruku!” dobiće pun smisao u poglavlju Jazbina kada se poput malja na čitaoce spuste misli glavne junakinje Adamantine Marks:

“Pakleni plamen, kažu pisci. Plamen koji parališe, proždire. Iscerih se neprijateljski i videh kako se žacnu pri pomisli da ću ga zgrabiti za vrat očnjacima dugim dobrih tri centimetra. Možda još nije pun mesec, ali osećam kako počinje da me preplavljuje prvi talas njulfsarka, vučijeg ludila u kom svaki živi stvor postaje samo pokretna masa od krvi i mesa, kad se bezumno rastura svaka prepreka i razdire svako ko pokuša da stane na put divljanju. Posebno stradaju ljudi, jer ovo ludilo je zgusnuti antagonizam zveri prema čoveku, gladi prema manirima, osnovna, iskonska suprotstavljenost pohlepne želje nadmenim skrupulama.”

Nedavno je Mirna napunila 25 godina i trenutno živi u Vašingtonu, gde izučava Nemačku XX veka (mentor joj je Džefri Herf, dobitnik National Jenjish Book Anjard) na katedri za Istoriju Univerziteta Merilend (rangirana odmah posle Prinstona, Jejla i Harvarda). Pored rada na doktorskoj tezi o folksdojčerima u Banatu 30-ih i 40-ih godina prošlog veka, Mirna kao asistent “odrađuje” stipendiju. Na doktorat u Americi dospela je posle studija na Američkom univerzitetu.

Zakićeva je proglašena za studenta generacije 2005. godine, a Goldman Sačs fondacija i Institut za internacionalno obrazovanje dodelili su joj nagradu za liderstvo, izuzetna akademska dostignuća tokom studiranja (uključujući diplomski rad sa temom Jovanka Orleanka u pop-kulturi, “kao ličnost pune simbolike koju je koristio svako, od pokreta za gej prava do režima u Višiju”) i vannastavne aktivnosti koje su obuhvatale: pisanje filmskih kritika, povremeno i kolumni za studentski list FlashNenjs i bavljenje pozorištem.

“Na drugoj godini režirala sam Tri visoke žene Edvarda Olbija i Vampirelu Anđele Karter (jedan od mojih ličnih klasika). Ova, izvorno radio-drama, privukla me je pričom o Uspavanoj lepotici kao vampirici i mladom vojniku koji će je probuditi poljupcem – i ubiti. Na četvrtoj godini igrala sam u ‘Higijeni ubice’ Ameli Notomb”, objašnjava Mirna.

Kada je o jezicima već reč, Mirna Zakić piše na engleskom, a govori još francuski, italijanski, nemački i pomalo japanski jezik. Za Narodnu knjigu prevela je Krvavu odaju Anđele Karter, što je ujedno bio i jedini reper Pavkoviću kada mu je stigao imejl sa rukopisom.

U romanu Strava u ulici kuge Mirna se opredelila za horor – jurnjava gde se sve vrti oko vukodlaka koji je pri tome i žena. Autorka objašnjava da joj je “potraga bila još značajnija od horora, jer je i narativno i simbolički moćna. Horor je došao sam od sebe. A i kad je tu vukodlak, teško da će sve proći bez krvoprolića”.

Vukodlak je zanima najviše od svih mitskih bića, jer je “vukodlak divlji čovek, čovek koga od životinje razdvaja tanka korica civilizacije i inhibicije”.Paralela sa mladim ženama, menstrualnim ciklusom i uzavrelim emocijama/hormonima je očigledna. Međutim, Mirnu je “zaintrigirala ideja da, ako je devojka vukodlak, manjak inhibicija, gnev, želja za preobražajem neće je spopadati samo jednom mesečno, već valja živeti od dana do dana sa tim vulkanom u sebi, pa ipak se nekako, koliko-toliko uklopiti u ljudsko društvo”.

Glavna junakinja romana Adamantina Marks je ne samo vukodlačica već i autorkin alter ego.
“Naravno da je ona moj alter ego, i to jači, još odrešitiji, neustrašiviji, kog uopšte ne brine šta drugi misle o njoj. Ali i alter ego koji se nikako ne uklapa u svoju sredinu. Nikako joj ne uspeva da se veže za bilo kog živog stvora iz straha da će povrediti nakon što – možda i pre nego što – i sama bude povređena”, potvrđuje Mirna.

Pored vukodlačice, Miloša – policajca na tajnom zadatku, Vinsenta – beskrupuloznog pljačkaša actečkog blaga koji je doputovao kroz vreme, u romanu Strava u ulici kuge pojavljuje se i bulumenta fantastičnih likova kao što su: krvopije, gargojli, trolovi, sofisticirani sveznajući hermafrodit Ono.

Mirna tvrdi da ovi likovi nisu “verzije” ljudi koje poznaje. “Jedan od mojih ciljeva kad sam sela da napišem ‘Stravu’ – a u to vreme nisam ni pomišljala na izdavanje – bio je da probam da smislim likove koje ne mogu jasno da vežem ni za koga koga znam. Sličnosti verovatno ima, ali ima i mašte. Pretpostavljam da su se elementi romana dugo rojili u meni, pošto me već dugo interesuju horor, folklor, istorija, mitovi, bajke i, naravno, vukodlaci. Sve se nekako složilo, a kako i zašto, tačno ne znam. Znao bi, možda, dr Frojd, meni je dovoljno da je sve lepo ispalo. Napokon, upravo sam priznala da je Adamantina Marks – ja, ali i nije ja”.

Objavljeno 4. aprila 2007. godine u nedeljniku NIN broj 2936