GRAFITI

Gresi mladosti

Da li svi grafiti treba da nestanu samo zato što nisu uvek umetnost ili zato što pominju Mladićeve zločine i Jočićeve grehe mladosti?

Politički grafiti su ponovo IN. Naročito u Nišu gde je policija neki dan uhapsila aktiviste “Inicijative mladih za ljudska prava” jer se neko latio spreja i na zidu napisao činjenicu na koju nas Evropska unija neprestano podseća: “Ratko Mladić, traži se zbog genocida”. Posle uzimanja podataka, tri sata ispiranja mozga aktivisti su pušteni kućama, grafit je odmah obrisan, a policija nije saznala ko se drznuo da građane Niša podseti na činjenicu da je Mladić ratni zločinac.

Čudovišna je brzina sa kojom je uklonjen grafit: “U moje vreme, dok sam trafike čukao, niko od navijača se nije tukao! JOČIĆ”. I besmislena, jer je upravo ta brzina, ta nervoza velike četke da prikrije grehe mladosti načinila više štete nego koristi, pre svega imiyu samog ministra policije i države. Ne samo da su se mnogi prisetili onog Miloševićevog vremena i simpatija za svaki novi otisak pesnice Otpora, već su se i zapitali – kad je bilo gore?

“Ne verujem da bi se neko uznemirio da nije u pitanju političar, ali pošto jeste onda se koriste institucije sistema da se zaštiti ime i delo jednog moćnika. Javna sfera nije demokratska čim imate potrebu da brišete poruke, da regulišete i kontrolišete društvenu komunikaciju. U građanskom, demokratskom društvu javni prostor bi trebalo da pripada svima a to znači da se on ne može kontrolisati institucijama sistema već jednim drugim mehanizmom koji se zove individualna odgovornost”, kaže dr Zorica Tomić, vanredni profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, dodajući da grafiti za nju predstavljaju neku vrstu vapaja za renoviranjem društvenih kontakata i fenomen doba u kome vlada “delirijum komunikacije i fantazam lake dostupnosti”.

A da se grafiti brišu po propisu, Odluci o opštem uređenju grada (iz 1987. godine), tvrdiće i u opštinskim i u gradskoj komunalnoj inspekciji. Fasada mora da bude uredna i čista (nigde ne piše i prazna) a ako te uhvate sa sprejem ili markerom u ruci kazna je, na licu mesta, 2 500 dinara. Ako grafiter uspe da pobegne, globu od 5 000 dinara plaća korisnik ili vlasnik fasade, zida itd. Ko nema da plati odmah plaćaće posle kod sudije za prekršaje i to sa kamatom. Za preduzeća i samostalne trgovinske radnje to ide i do 250 000 dinara, dok kazna za pravna lica može da bude i 500 000 dinara. Naravno, sudija za prekršaje uvek može da preinači novčanu u zatvorsku kaznu – do 40 dana.

“Zbog grafita koje nisu uklonili tereti se 13 skupština stanara, 19 preduzeća i 111 pravnih lica, uglavnom škola, bolnica, domova zdravlja itd.”, kaže Miodrag Joksimović, pomoćnik sekretara za inspekcijski nadzor grada Beograda, dodajući da ne zna koliko je to ukupno dinara. Ugrubo, čini se da bi gradska kasa mogla biti teža za maksimalno oko 66 miliona dinara, što je nešto manje od 800 000 evra.

U šest slučajeva traže se pare zbog neuklonjenih grafita na spomenicima kulture što nekako, valjda, slabi poziciju svih onih koji grafite jednostavno ne vole da vide. Nije neuobičajeno da se svi grafiti trpaju u korpu vandalizma ili da ih neki psiholozi objašnjavaju samo kao kreacije “iza koje se ne krije želja za umetnošću, već veliki ego, a to je posledica mentalnog poremećaja ali i dosade”.

“Grafite bih definisao pre kao umetnost, iako mnogi ovu vrstu umetnosti nazivaju vandalizmom, a nas često svrstavaju u onu grupu ljudi koji rade nešto stvarno loše. Često su takvi ljudi kulturno neobrazovani. Imao sam par situacija gde su se ljudi kao nezdravi drali sa prozora zgrade: ‘Šta radiš bre tu, nemoj da ti sad siđem, ajde beži…’ ali je bilo i situacija kada smo crtali u dvorištu jedne zgrade, na jednoj garaži koja je i ranije bila išarana. Izlazi čovek čija je garaža i staje sa nama tu, gleda nas kako radimo, postavlja neka pitanja, Kasnije nam je rekao da je penzionisani profesor književnosti i da mu ne smeta to što radimo. Malo je takvih koji nas razumeju”, kaže FXLLK grafitista iz Niša koji ima 21 godinu i završava studije na smeru za oblikovanje enterijera i unutrašnju arhitekturu, dodajući:

“Retki su danas dobri autori kod nas, jer takvi ne mogu da dođu do izražaja od lokalnih klinaca koji im prešaraju neki pis (peace) ili ga kopiraju tako vešto da on stalno mora da menja stil, ponekad i „tag” (ime/potpis). Sada svi žele da crtaju grafite, zato dolazi često do zabune, one koji stvarno žele da nacrtaju nešto kvalitetno, interesantno da ukrase zid brkaju sa tojs (toys) početnicima koji samo unište zid i potroše boju.”

Naravno, svako može biti grafitista i to iz različitih pobuda. Višeslojnost i različitost motiva zbog kojih se neko lati krede, flomastera, spreja, šablona da bi se uhvatio u koštac sa zidom tj. tarabom baciće na muke svakog ko pokušava da grafite definiše.

“Sve se može svesti na izraze konstrukcije i dekonstrukcije ali po meni su dva motiva ključna. Jedan u sebi nosi pobunu protiv autoriteta i onu vrstu prirodne agresivnosti koje susrećemo i kod dece koja žvrljaju po novinama jer je u tom trenutku roditeljska pažnja usmerena na novine a ne na njih. Drugi motiv potiče iz potrebe da se od ničega stvori nešto, nešto kreativno i da se ostavi neki trag”, objašnjava prof. Aleksandar Kontić iz Beogradskog psihoanalitičkog društva.

Još je teže pričati o grafitima kao o umetnosti jer su jako velike razlike između toga da li se neko samo potpisao, da li se potpisao tako lepo da koketira sa kaligrafijom ili je grafit zanimljiv kao slika odnosno kao “intervencija” ili “komentar” baš zato što mu tu mesto nije.

“Kao što i u slikarstvu imamo ono koje je totalni kič i ono koje vredi i ima nekog smisla, tako i među grafitima postoji veliki raspon. Deo scene želi samo da eksponira sebe, svoje ime. Tu se stalno radi, nije ni to lako i ne može tek tako, ali meni to nije umetnost. Umetnost je više od toga da se potpišeš, bilo ti to uradio markerom ili sve fantastično uobličio. Meni je to više dizajn”, kaže

Ivana Marjanović, kustos Kontekst galerije Centra za kulturu Stari grad, dodajući: “Zanimljivo je da oni koji to rade na ulici zapravo ne komuniciraju sa svima već se obraćaju onom uskom, njima sličnom, krugu koji se prepoznaje u porukama koje običan posmatrač ne može da pročita.”

“Moja teza je da su grafiti jedan vid naivne, narodne, primitivne, autsajder umetnosti. Bilo bi previše stavljati dečiji crtež, uvredljivu poruku i jednu likovno bogatu kompleksnu formu u istu ravan kao što se ne mogu porediti Ilija Bašićević Bosilj i gomila klonova iz Kovačice koji nisu vredni pomena”, kaže dr Dragan Živančević, docent za predmete video i digitalne umetnosti na Likovnom odseku Akademije umetnosti u Novom Sadu, koji smatra da u sferi vizuelnog još nismo uspeli da odškolujemo našu percepciju i da uočimo šta su te razlike.

I zato vrlo često, naročito kad su grafiti u pitanju, ne umemo da pročitamo šta tu zapravo piše odnosno da li je nešto samo žvrljotina ili nosi određenu likovnu težinu. “S tim da će previše intelektualni pristup izvesno uništiti ono što je prvobitna emocija i što je najlepše kod grafita. Tvrdim da su grafiti umnogome podigli estetski nivo naših betonskih spavaonica i nečega što je onaj prokleti internacionalni stil u arhitekturi doneo – a to je prostor u kome ima mesta za sve osim za čoveka”.

Sami grafitisti manje lupaju glavu o tome da li je to što rade umetnost (koja treba da traje) ili ne. Koga god od njih priupitali ili koji god hip-hop forum posetili svi će reći isto – prazni zidovi nisu lepi i grafiti su odvajkada tu. Kao što je nekad pećinski čovek počeo da se izražava na zidovima svoje pećine, tako su i oni sebi pronašli, stvorili i osvojili prostor koji moli da ga ukrase.

“Poenta svega je što možeš lako i brzo da pošalješ neku poruku. Svaki zid je tvoj izložbeni prostor. Najbitniji su ideje, a tehnika je samo tu da pomogne da ih realizuješ“ kaže TKV, jedna devojčica poznata po šablonima sa motivima sa Munkovih slika, portretima Ameli Pulan, tetrapacima mleka, kontejnerima itd.

Bili umetnost ili ne, neko bi zaista mogao ozbiljno da se pozabavi grafitima pre nego što svi završe kao “desiće se nešto...”, “i žene prde...”, “ništa se ne bi dogodilo da je Pera otišao pravo u policiju” – pod naletom velike četke.

Dejan Sretenović. kustos Muzeja savremene umetnosti u Beograda

Grafiti nisu za muzej

Malo je grafitista, čak i svetu, koji su svojom idejom, originalnošću uspeli da otvore vrata muzeja savremene umetnosti. Može li se o grafitima govoriti o umetničkim delima? Kustos Muzeja savremene umetnosti u Beograda Dejan Sretenović kaže:

- Ja bih izbegavao tu nominalizaciju umetničko delo. Za smisao grafita je bitan kontekst u kojem se pojavljuje, njegova komunikacijska vrednost, on je amaterska forma izraza i ne bih od toga pravio fetiš. Jednostavno, autor grafita je svestan da je njegov rad podložan zubu vremena ili intervenciji aparata cenzure. Šta je drugo krečenje grafita nego cenzura? Grafit nije trajni beleg i on ima određenu vrednost u sadašnjem trenutku. Grafitista nije profesionalni umetnik koji vodi računa kako će da grundira platno kako bi ono trajalo narednih sto, dvesta ili trista godina. Ta vrsta namere, namere da se proizvede trajno umetničko delo ovde ne postoji.

Da li je neko razmišljao da napravi izložbu domaćih grafita u Muzeju savremene umetnosti?

- Grafiti nisu u biti muzejska umetnost i takva izložba bi bila ređanje foto-dokumentacije. Mislim da su grafiti pre svega sociološki fenomen koji bi bilo potpuno besmisleno vrednovati estetskim kriterijumima. Sasvim je sigurno da tu ima zanimljivih ličnih izraza i naravno, neko bi trebalo da se pozabavi time. Takav projekat po duhu i senzibilitetu mnogo je bliži institucijama koje se bave alternativnom kulturom poput Reksa ili Dom omladine.

Takva izložba grafita mogla bi da bude multimedijalna, zar ne?

- Multimedijalnost je pitanje formata izložbe.

Muzej savremene umetnosti imao je mnogo takvih projekata. Jedan neobična izložba posvećenu kompjuterskim virusima upravo je u Salonu muzeja savremene umetnosti. Zašto i grafiti ne bi dobili nešto slično?

- Izložba I love you nije umetnička izložba u klasičnom smislu, već se bavi jednim fenomenom nove tehnologije i njegovim društvenim aspektima. Tako i grafit, kao vizuelni fenomen urbane potkulture, nije nešto što ne ulazi u naš domen interesovanja, ali ima mnogo značajnih pojava u umetnosti koje treba obraditi. Npr. čitava scena osamdesetih. Ovde je posle potpune neaktivnosti ove institucije 90-ih godina ostalo mnogo posla koji mi treba da uradimo a koji se tiču novije istorije umetnosti. S druge strane takav projekat bi zahtevao jedan multidisciplinarni tim koji bi se kontinuirano bavio istraživanjem, fotografisanjem, komunikacijom sa autorima itd. Po meni je medij knjige najpogodniji za predstavljanje ovog fenomena.

Ipak neki grafitisti poput Kit Heringa su ušli u muzeje poput Vitni muzeja američke umetnosti u Njujorku?

- Istorijski primeri pokazuju da su među grafitisti neki ljudi bili izuzetno talentovani i da su svoju ideju uspeli da transponuju u one forme izraza koji odgovaraju sistemu umetnosti, da su napravili karijeru i zaradili novac. Ali to više nisu grafiti već ono što nazivamo post-grafitima. To je slikarstvo koje je izvedeno iz grafita. Kit Hering je prestao da radi ulične grafite i počeo da radi u formatu slike i da poštuje konvencije izlaganja i tada je ušao u muzej.

Šta bi na jednoj izložbi domaćih grafita bilo zanimljivo da se istakne?

- Recimo, videti razvoj i pisanog i vizuelnog jezika grafita, odnos poruke i političkog konteksta, šta je pisano i koja je bila forma za vreme Miloševića, pa tokom NATO bombardovanja i kasnije. To je jedan ozbiljan i kompleksan poduhvat.

Objavljeno u NIN-u broj 2899 od 20. jula 2006

Umetnost crnog pacova

“To sam ja i moje srce. I niko drugi...” kaže specijalno za NIN Sibil Pru, čovek koji je uveo šablon u grafite i od toga napravio umetnost

Zemlja avanture bila je zapravo malo skladište odmah iza jedne samoposluge u Parizu gde su klinci osamdesetih, bez da im policija duva za vrat, crtali grafite do mile volje.

Tu je Žerar Dima nešto kao radio, više gledao, kako se sprejevima (u to vreme ilegalno uvozna roba) prave zidne slike mahom kopije onog što je preko okeana došlo u vidu Wild Style grafita iz Njujorka. Jednog dana Žerar je dovukao svog drugara Sibil Pru da vidi adventureland. Sibil je istog trenutka bio zaražen i samo je bilo pitanje vremena kada će i on uzeti sprej u ruke da napravi grafit.

“Oktobra 1981. godine u luci Termopili pokušali smo da reprodukujemo neki američki grafit na jednoj kućici koja se raspadala. Kakav je to fijasko bio!”, priseća se Sibil dodajući da je predložio šablon i da krenu iz početka. Od imena, jer je kao što je Norman Mejler jednom rekao, ime je religija grafita.

Inspiraciju za svoj ulični, umetnički pseudonim Blek le Rat Žerar i Sibil su našli u italijanskom stripu Blek stena (Blek le Rock) koji su čitali pod pokrivačem u svetlosti baterijske lampe, pošto ih mame poljube za laku noć. Ideja da upotrebe šablon potiče takođe iz detinjstva, Sibilovog.

“Jako davno, šezdesetih, putovao sam sa roditeljima po Italiji. Na ulicama Padove video sam portret Dučea sa šlemom, zaostao iz II svetskog rata, koji je pravljen uz pomoć šablona, samo tada su ljudi boju nanosili četkama jer nisu imali sprejove”, kaže Sibil Pru, ne poričući da je duo Blek le ret imao “želju da privuče pažnju svih ljudi iz kraja, da se svi zapitaju – ko svake noći pravi ove male crne pacove, bananice, čikice na ulicama 14. i 18. arondismana?”

Poslednja zajednička akcija Žerara i Sibila bila je briljantna do lucidnosti – 31. decembra 1981. godine naslikali su mnogo crnih pacova (koji su širili kugu) oko Temla i Bobura (jednog od svetilišta moderne umetnosti).

“Bilo je jezivo hladno te večeri, ali čuvare muzeja nije mrzelo da nam priđu i pitaju nas šta mi to radimo. Odgovorili smo “umetnost” što je izazvalo njihovo smejuljenje, ali su nas ostavili na miru”, priča Sibil, koji je ubrzo nastavio sam da grafitira ulice jer je Žerar imao neka druga (pametnija?) posla.

Blek le ret ostao je pri šablonima jer se američki Wild Style grafiti ne uklapaju u francusku sredinu i arhitekturu. Ova tehnika grafitiranja uklopila se u ulični šarm velikih gradova poput Londona, Berlina, Melburna, Vašingtona... ali ne i u definicije umetnosti.Uostalom, i Brankuzi se silno namučio da američkom pravosuđu objasni kako je njegova skulptura “Ptica u letu” umetničko delo.

“Nigde na kugli zemaljskoj umetnost grafita nije priznata i u mnogima je ozbiljan zločin ako radiš grafite. Naravno, svako može da pravi grafite. Neki su zaista divni, ali mnogi su ružni i dosadni. Čini mi se da je sada vreme da se napravi razlika između umetnika koji rade na ulicama sveta”, kaže Sibil koji je posle trogodišnje bitke na sudu – izgubio ne uspevši da dokaže da su njegovi grafiti umetnost.

Pod pretnjom višegodišnje kazne zatvora primoran je da odustane od rada sa šablonima. Međutim, nije sve ostalo na tome. Blek le ret je privremeno zamenio šablone posterima, a onda je januara 2006. godine rešio da sve zabrane pošalje, ponovo, do đavola i progovori šablonima.

“To sam ja i moje srce. I niko drugi. Kada praviš grafit, obično si sasvim sam, ali već sledećeg dana hiljade i hiljade ljudi videće tvoj rad u urbanom prostoru. Za mene su grafiti način da se nešto što dolazi iz mene pokažem svima. Šta drugo umetnik traži nego da ga da publike vidi?”, kaže Sibil, koji nije mogao da ostane nem na vest da je 5. januara novinarka Florens Obenas oteta u Iraku.

Tokom njenog zatočeništva, koje je potrajalo do 11. juna, Blek le ret je šablonima, islikavao Florens u prirodnoj veličini na fasadama zgrada, zidovima, ogradama, svuda gde je Florens hodala pre nego što je kidnapovana. Kako je poslednji pohod Blek le ret naprosto oduševio ne samo Parižane nego i svetske medije, francuskim vlastima je nekako bilo nezgodno da ga uhapse – ovaj put.


Objavljeno u NIN-u broj 2899 od 20. jula 2006

BELEF

Virus ljubavi

Postavka I love you [rev. eng] neobična je i po tome što je u salon Muzeja savremene umetnosti namamila publiku koju je lakše zamisliti kako nešto hakeriše pred monitorima RS nego na otvaranju izložbi

Oni koji iole nešto znaju o bezbednosti i kompjuterima setiće se da je volim te (I love you) zapravo najgadniji od svih virusa koji imaju tu nezgodnu osobinu da se poput epidemije šire Internetom. Preračunato u dolarima šteta izazvana samo ljubavnim virusom bila je negde oko 20 milijardi.

Upravo ta infektivna priroda kompjuterskih virusa dobila je nedavno i svoju umetničku formu. Multimedijalni projekat I love you [rev. eng] koji se od 11. do 24. jula nalazi u salonu Muzeja savremene umetnosti osmislio je digitalcraft.org pri Kulturnom birou Frankfurta. Ideja je bila da se fenomen kompjuterskih virusa istraži iz tehnološke, istorijske, političke i kulturološke pozicije, a posebno je zanimljiv pokušaj da se izvuče dosledna paralela između ljudskog nervnog sistema (uključujući i nedokučivi mozak) i načina na koji umreženi kompjuteri razmenjuju informacije.

Kako ova izložba pokušava da nađe onu, u suštini tananu, nit koja razdvaja hakera i krekera – odnosno dobre momke koji troše energiju i živce kako bi stvorili protivotrov za sve izume loših dečaka – nije ni čudo što je ova neobična postavka namamila u Salon i onu publiku koju je lakše zamisliti ispred kompjuterskih monitora nego na otvaranju izložbe.

Većina njih koji izgledaju kao da im nije ni 18 godina znali su mnogo o logici i mutantnoj, očaravajuće mračnoj prirodi virusa. Ipak, to im nije smetalo da sa beskrajnim uživanjem sednu i isprobaju ovaj vremeplov koji ih je vratio na propušteni početak cele priče. Bilo im je teško da odole ljupkosti koda u obliku malog “pajper čiroki” aviona na belom ekranu. Silno ih je zabavljalo da promatraju onu malo stariju publiku koja se s naporom prisećala da je nekad videla nešto slično što se zvalo signalizam, a koja se uprkos jasnim uputstvima na zidu, naravno, nije usuđivala da pomenuti program aktivira i poleti na ovom primitivnom simulatoru.

Istu, više zabavnu nego edukativnu, svrhu imala je za ovu, mlađu, publiku i “laboratorija virusa”, odnosno nekoliko kompjutera (bez pristupa Internetu) sa instaliranim programima za pravljenje trojanaca, crva, virusa koji su smišljeni poslednjih godina prošlog veka.

Strogu inspekciju imao je da istrpi pojmovnik osnovnih termina kojima operiše u ovom virtuelnom svetu. Sasvim zanemarljive zamerke, pre svega na prevod, mogle su se čuti tu i tamo što je pre odraz tehničke superiornosti engleskog jezika nego neznanja prevodilaca.

Video fanzin “Razbijeni” (thebroken) zaslužio je na skali divljenja ocenu kul (cool) kao najkorisniji deo izložbe. Kevin Rouz i Den Hauard uvlače gledaoce na gotovo jednočasovni put u kompjutersko podzemlje.

U prvoj epizodi traga se za nezaštićenim bežičnim vezama kako bi se “provalila” već neka mreža mobilne telefonije, a ko do sada nije čuo za free pizza 4 life pristup imao je prilike crno na belo da vidi o čemu je reč. Drugi deo priče svodi se na to kako za svega 20 dolara napraviti door buster za kućnu upotrebu. Poslednja i najduža epizoda je instant kurs za razbijanje lozinki koji se završava pravom poslasticom.

Intervju sa Kevinom Mitnikom, nedavno rehabilitovanim krekerom koji je između ostalog razmagnetisao kompjuterske sisteme Fuyitsua, Motorole, Nokije i San Mikrosistems, našao se na kraju priče kako bi Mitnik ispričao koliko je jednom krekeru teško u zatvoru i usput pokušao da sve njemu slične prevede na stranu dobra.

Objavljeno u NIN-u broj 2899 od 20. jula 2006

Seks i World Cup 2006

I one vole...fudbal

Svetsko prvenstvo u fudbalu dalo je podsticaja nemačkoj seksualnoj industriji i nažalost prinudnoj prostituciji.

Kažu, nikad svetsko prvenstvo u fudbalu nije bilo tako dobro organizovano kao ovo u Nemačkoj. Nesumnjivo, čim ni nestašica piva, koja je zavladala pre nego što se znalo ko će s kim u osminu finala, nije izazvala demonstracije na ulicama Berlina, Kelna, Frankfurta.

Za opšte dobro raspoloženje oko tri miliona, uglavnom muških, navijača postaralo se ne samo uobičajenih 400 000 seksualnih radnica već i mnoge njihove koleginice koje su specijalno za ovu fudbalsku priliku doputovale kako bi zaradile koji evro više.

Oprezni Nemci su dali sve od sebe da ih ništa ne iznenadi. Pripreme su počele na vreme i bile su temeljne. Najpre je sagrađen mega bordel koji je dobio ime po grčkoj božici-devici. Turski biznismen Haki Simsek uložio je pet miliona evra i sagradio “Artemis” svega dva kilometra od Olimpijskog stadiona (istog onog gde Hitler nije hteo Ovensu da uruči zlatne medalje i gde je Leni Rifenštal snimila jedan od svojih antologijskih filmova).

Najveća i najluksuznija javna kuća na svetu otvorena je od 10 sati ujutro do 4 sata sledećeg jutra, gde je zaposleno oko 40 lica pomoćnog osoblja.

Prostitutke, njih stotinak (oba pola i svih boja kože) tehnički nisu zaposleni u sauna klubu “Artemis” ali se na četvrtom spratu nalaze prostorije koje one iznajmljuju. Ulaznica u ovo carstvo seksualnog zadovoljstva košta 70 evra. Za te pare gost “Artemisa” može samo da se šetka oko barova ili na terasi. Zveranje u plakate ispred jednog ili drugog bioskopa i virkanje na neku ili sve četiri pozornice takođe je besplatno. Piće, hrana, sauna, brčkanje u bazenu, masaža, seks čak i gledanje utakmice u bioskopu plaća se posebno. Cena zavisi samo od toga šta gost želi, a novčanik otežao od kreditnih kartica i novčanica se nekako podrazumeva.

Za one navijače tanjih buđelara koji slave pobedu ili traže utehu poraženih u zagrljaju seksualnih radnica u mobilnim “kućama zadovoljstava”. Pored kreveta u sobicama sa zidovima od šper-ploče uvek ima dovoljno slatkiša, grickalica, automata za kondome, a tu su i neizbežni toaleti, alarmi i izlazi za slučaj opasnosti. Ipak, usluga u “kućama zadovoljstava” u poređenju sa “Artemisom” je kao žvakanje bigmeka umesto večere kod Maksima.

Kako je prostitucija ozakonjena 2002. godine seksualni radnici (naravno samo oni koji su registrovani) plaćaju porez i za uzvrat od države dobijaju socijalno i zdravstveno osiguranje. Međutim oko 50 do 70 odsto prostitutki u Nemačkoj su stranci, vrlo često ilegalni doseljenici što Nemcima stvara mnogo više od uobičajene glavobolje naročito u kvartovima “crvenih fenjera” i na ulicama Hamburga, Kelna, Dortmunda...

Prema podacima “Hidre”, organizacije koja se bori protiv diskriminacije seksualnih radnica u Nemačkoj, na desetine hiljada prostitutki, uglavnom iz istočne, centralne i jugoistočne Evrope pridružilo se fudbalskoj fijesti kako bi iskoristile ovu jedinstvenu poslovnu priliku. Procene koje su se pred početak svetskog prvenstva mogle pročitati i u novinama kretale su se od 40 000 do 100 000 prostitutki bez nemačkih pasoša.

Kao što se i očekivalo, neminovna i za Nemce svakako neželjena posledica je veća promet u ilegalnoj trgovini ljudima i prinudnoj prostituciji.

Ozbiljno upiranje prstom u Nemačku počelo je u septembru prošle godine. Otvaranje «Artemisa» bio je povod da se podignu gromki glasovi i u Evropskom parlamentu. Švedski ministar pravde Tomas Bodstrom, bio je zgranut da vidi Nemačku kako obezbeđuje infrastrukturu prostitutkama i njihovim klijentima.

Da trgovina ljudima i prinudna prostitucija postoje samo u zemljama koje imaju liberalniju politiku po ovom pitanju možda bi se i moglo razumeti što se švedski ministar pravde toliko zgražava. Ali kako to nije slučaj, Nemce (i ne samo njih) sve ove teške reči užasno podsećaju na licemerje i nesposobnost Evrope da stane na rep ovoj vrsti organizovanog kriminala koja trenutno donosi veći profit nego ilegalna trgovina oružjem.

Samo u Nemačkoj u svakom trenutku ima oko 15 000 osoba koje su žrtve ove vrste trgovine, dve trećine su žene i devojke i gotovo sve (više od 90 odsto) su primorane na prostituju. Makroi na svakoj od njih godišnje zarade više od 55 000 evra.

Javna kampanja «Završni zvižduk – Stop prisilnoj prostituciji» od marta neizbežni je deo dekora World Cup 2006. Međutim iako su u pomoć su pritekli mnogi uključujući zelene u Bundestagu, nevladine organizacije, gradske vlasti, čak i Nemačku fudbalsku asocijaciju - spektakularnih rezultata i prijatnih iznenađenja u borbi protiv ilegalne i prinudne prostitucije nažalost neće biti na ovom svetskom prvenstvu.

Objavljeno 6. jula 2006. godine u NIN-u broj 2897