Pravno "nevidljivi" u Srbiji

Bijandi masko lil!

Nije Srbija jadna što ima pravno “nevidljive” građane. I u razvijenijim demokratijama ima toga, ali je sramno sedeti skrštenih ruku i terati ljude od sebe sa “Iš, bre!”

Tik uz termoelektranu Kostolac skreće se levo, asfalt nestaje i počinje makadamski put koji su kiše pre mnogo godina isprale. Dečurlija mnogo veštije od pridošlica gaca po žitkom blatu naselja Bagremar, poneko je i bosonog, iako je decembar, pozdravljaju se, pevuše melodiju sa TV džingla Bijandi masko lil! (Upiši se u knjigu rođenih!) i objašnjavaju da je u komšiluku svadba.

Ne pitaju otkud gosti, znaju jer su im Azira i Caki, romski koordinatori, još ranije objasnili da će kod Murina doći ljudi koji će im pomoći da se upišu u knjigu rođenih kako bi išli u vrtić, školu ili kod doktora kad se razbole.

Seferdžan ima 35 godina i što se tiče države Srbije nikada nije ni postojao. On je jedan od pravno “nevidljivih” tj, osoba bez pravnog subjektiviteta. Rodio se na Kosovu, kao dete je došao sa majkom i četiri godine mlađim bratom Sadrijem. Datum rođenja ne zna, mora da pozove majku kako bi pravnici iz “Praksisa” utvrdili bar osnovne činjenice potrebne za pokretanje naknadnog upisa u matičnu knjigu.

“Kako ne znaš, bre? Pa, kad se pod Eminom slomio kukuruz”, dobacuje Sadri.

Seferdžanu nije baš pravo što se kuća puna dece, žena, komšija i gostiju iz Beograda smeje.

Nervozno pali cigaru, pušta da šala prođe i priča: “Nemam škole, ni posla. Ceo život se snalazim i opet ništa nemam. Kao da sam već u paklu!” Seferdžan se nadao da će ga vojska primiti, jer oni sve primaju.

“Išao sam u Požarevac da mi vojna evidencija da bukvicu. Ni oni me nisu hteli, još mi rekli: Što si došao? Nismo te zvali! Oterali me sa: Iš bre je... ti majku ciganjsku!”

Sadri klima glavom sve vreme, stariji uzdišu, čak se ni deca više ne smejulje. Za razliku od brata, Sadri ima čak dva papira. Odmotava maramicu i pažljivo vadi svoju krštenicu koja je toliko stara da je na poleđini ulepljena širokim selotejpom. “Ovaj smeđi za kutije bolje drži” kaže Sadri, onako usput, objašnjavajući da je u požarevačkom SUP-u imao velike probleme i da je dobro prošao jer ga nisu strpali u ‘aps. Mislili su da je dokument falsifikat jer u rodnom listu njegove majke koja je iz Smedereva piše Imrija, a u njegovom dokumentu majka je upisana kao Emina, što joj je nadimak.

Prijatelji i porodica Imriju sa još dva imena dozivaju. Njoj nije bitno kako je zovu, ali joj smeta što tako nevažna stvar pravi velike probleme njenim sinovima i unucima.Od trenutka kada postojeća dokumenta prođu kroz portabl fotokopir mašinu, Seferdžana i Sadrija čeka dug, neizvestan i svakako neugodan put kroz lavirinte krute i inertne birokratije koja ne zna da li ima nekoliko hiljada ili pola miliona pravno “nevidljivih” osoba.

Pretpostavlja se da je najviše Roma, raseljenih sa Kosova, koji žive u najdubljem siromaštvu, improvizovanim kućama, bez zdravstvene i socijalne zaštite.Prema analizama UNHCR-a i UNDP-ja urađenim 2007. na osnovu Ankete o životnom standardu interno raseljenih lica (kojih inače u Srbiji ima skoro 206.000) 23.146 su Romi i izvesno je da više od oko 26 odsto nema rodni list, ličnu kartu, potvrdu o državljanstvu i sl.“U Srbiji se koriste različite brojke. UNHCR uvek naglašava da je stvarni broj Roma bez pravnog identiteta veći jer, kao što je to pokazao i popis stanovništva 2002. godine, mnogi se u strahu od diskriminacije ne izjašnjavaju kao Romi.

Takođe, teško je evidentirati one koji se u poslednjih dvadeset godina ne pojavljuju u popisu jer nemaju pravni subjektivitet”, kaže Davor Rako iz službe za pravnu zaštitu UNHCR-a.Romi su uglavnom nezvanično samozaposleni u uličnoj trgovini i u većini slučajeva ne dobijaju preko potrebnu socijalnu zaštitu. Oko 98 odsto ne uspeva da zaradi minimalac, odnosno prosečnu mesečnu platu. Oko 58 odsto anketiranih nema ni osnovnu školu, a 71 odsto ne pohađa obavezan predškolski program.

U protekle četiri godine “Praksis” je imao oko 2.400 postupaka.

“U poslednjih šest meseci, otkako imamo ROMA KARD program, mobilni timovi su obišli 11 opština (od planiranih 20), odnosno 36 romskih naselja. Većina naselja obilazili smo više puta jer nam kažu da ima još onih koji žele da se prijave”, kaže Ivanka Krstić, izvršna direktorka “Praksisa” dodajući da je evidentirano 265 osoba, od kojih 195 dece, neupisanih u upisane u matične knjige rođenih.

Pokrenuto je samo 138 postupaka, a 129 ih je u pripremi. Od sada je uspešno rešeno 39 slučajeva. Jedna od srećnica je Behara (31) rođena u Obiliću na Kosovu. Rano je ostala bez roditelja i s Kosova je izbegla 1999. godine. Sa četvoro dece i nevenčanim suprugom došla je u Kraljevo. U raseljeništvu rodila je još četvoro dece od kojih se troje rodilo u bolnici. Maja 2006. godine traži naknadni upis u matičnu knjigu rođenih kod nadležnih organa u Nišu. Uz pomoć “Praksisa” pribavila je uverenje da nije registrovana, imala je izjave dva svedoka o identitetu i ličnim podacima kao i fotokopiju lične karte oca. U Nišu su joj tražili da u roku od dve nedelje pribavi rodne listove i uverenja o državljanstvu oba roditelja kao i zapisnik o određivanju ličnog imena i zapisnik o priznavanju očinstva. U oktobru zahtev joj je odbijen, jer nije pribavila sve papire i jer su svedoci bili maloletni kada se ona rodila “te nisu mogli da shvate značaj ovog događaja”. U međuvremenu, Behara je pronašla rođenog brata u kolektivnom centru u Kosovskoj Mitrovici. On prilaže svoj rodni list i uverenje o državljanstvu. Potom, Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu u žalbenom postupku stvar vraća na početak. Ovaj put Beharu nadležni organ saslušava, ali pošto nije znala tačan datum rođenja, brat je morao da svedoči za nju pred sudom u Kosovskoj Mitrovici. Pismene izjave o identitetu svedoka, Beharinog nevenčanog supruga i njegovog oca, sud nije ni uzeo u razmatranje. Dodatan razlog za ponovno odbijanje organa uprave u Nišu bilo je to što je brat rekao da se majka zvala Revka, a Behara je izjavila da je ime njene majke Refkija.

Posle mnogo nagovaranja, Beharina deca tuže majku Opštinskom sudu u Kraljevu kako bi se utvrdilo Beharino majčinstvo, odnosno njen identitet kao prethodno stanje. U tom postupku načinjene su nove greške, za dvoje dece navedeno je pogrešno mesto rođenja, koje je trebalo ispraviti.

U martu 2008. godine presuda postaje pravosnažna. Posle više od dve godine u Nišu konačno odobravaju upis činjenice rođenja Behare u matičnu knjigu rođenih. Bilo je potrebno još intervencija “Praksisa” kako bi Behara stala pred fotoaparat sa svojim izvodom iz matične knjige rođenih. Borba za dobijanje državljanstva, prijave prebivališta/boravišta i dobijanje lične karte tek predstoje Behari.

“Detektivski je to posao. Često dobijemo papire na albanskom jeziku koje valja prevoditi. U najboljem slučaju, kad imate sve papire naknadni upis traje pet meseci. Da je zakon drugačiji, ljudskiji, ne bismo ništa od ovog posla ni imali”, priča Ivanka Kostić, izvršna direktorka “Praksisa” koja kaže da se otkako je započela kampanja Bijandi masko lil! Romi se javljaju i iz drugih opština. Najviše posla tek predstoji u Zemunu i na Novom Beogradu.

Kako se uopšte desilo da se pravno “nevidljivih” osoba na desetine hiljada, kad je i Kosovo bilo u staroj Jugoslaviji, kad su i tamo važili isti propisi bitno je, jer govori da su ovi ljudi na Kosovu živeli u dubokom siromaštvu, uvek na marginama, diskriminisani.

“Nisu se nigde uključivali i to nikome nije smetalo. Sve ovo govori o strašnoj zapuštenosti države koja ih ne primećuje”, kaže Ivanka Kostić objašnjavajući da čak i Nacrt zakona o matičnim knjigama ne rešava problem pravno “nevidljivih”.

U martu 2008. Milanu Markoviću, ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu, stavljeno je do znanja da Nacrt ne može da prepiše stara rešenja koja dopuštaju masovno kršenje ljudskih prava punoletnih osoba koje nisu upisane u knjige rođenih. Nevladin sektor najavio je spremnost da predloži moguće rešenje.

“Ministar i pomoćnica Jasmina Benmansur su nam se zahvalili na sugestijama i složili su se da je problem potrebno rešavati novim zakonom, jer pitanje pravno ‘nevidljivih’ izlazi iz okvira Zakona o matičnim knjigama”, kaže Ivanka Kostić koja je 15. maja primila pismo od ministra u kome se doslovce kaže: “Predložena rešenja zasnovana su u potpunosti na osnovnim ustavnim načelima, odnosno odredbama kojima se garantuje da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki... Nacrt predviđa donošenje podzakonskih propisa kojima će se bliže urediti i ova pitanja i stvoriti pretpostavka za sprovođenje Zakona u praksi na način koji će omogućiti nesmetano ostvarivanje prava na upis u matičnu knjigu rođenih.”

Za razliku od Nacrta zakona o matičnim knjigama, model Zakona o postupku priznavanja pravnog subjektiviteta koji su pripremili stručnjaci okupljeni oko Centra za unapređenje pravnih studija predlaže nekoliko značajnih novina.

“Sve je rađeno u saradnji sa Ministarstvom za ljudska i manjinska prava, OEBS-om, UNHCR-om i Praksisom kako bismo pokazali opredeljenje da na terenu radimo svi zajedno”, objašnjava Saša Gajin iz CUPS-a koga posebno uznemirava to što organi uprave ne razumeju nova nego ni postojeća zakonska rešenja ne koriste.

“Imamo primere iz prakse da su nadležni organi, da bi do kraja izveli dokazivanje činjenica rođenja neke osobe, ignorisali mogućnost postupanja u skraćenom postupku i kada je to interes građana zahtevao. Recimo, znam da je bilo slučajeva tako banalnog i brutalnog izvođenja dokaza da su iskazi svedoka odbijeni jer nisu lično prisustvovali samom činu rođanja osobe čiji identitet potvrđuju. Mnogo puta u Vojvodini su mi eksplicitno rekli da Rome ne shvataju ozbiljno, da se njihovim izjavama ne može pokloniti poverenje kada se radi o potvrdi nečijeg identiteta. Ako mene pitate to je čista diskriminacija!”

Ne treba zaboraviti ni to da se sudovi često ne obaziru na egzistencijalnu ugroženost stranaka, i zahtevaju DNK analizu koja košta više od 40.000 dinara.Model zakona o postupku priznavanja pravnog subjektiviteta nudi brze i efikasne procedure po kojima svim pravno “nevidljivim” osobama u hitnom postupku omogućava da se upišu u matične knjige rođenih. Teret prikupljanja i dokazivanja nije više na stranci već na državi.

“Trudili smo se da što više ostanemo u okvirima pozitivnog prava. Masovno priznavanje pravno nevidljivih ne javlja se prvi put u našoj istoriji. Posle II svetskog rata država je bila suočena sa tim da su mnoge knjige, evidencije o licima uništene ili nestale. Bilo je mnogo osoba bez identifikacionih dokumenata i tada je, po jednom olakšanom postupku, izvršena registracija ljudi po istom dokaznom postupku koji smo predložili. Bilo je dovoljno da dva svedoka koja imaju lična dokumenta potvrde ko ste i da dobijete dokumenta”, zaključuje Gajin.

Prema članu 5. i 6. postupak za naknadni upis pokreće se na zahtev stranke, ali i po službenoj dužnosti opštinskog ili pokrajinskog nadležnog organa i to na osnovu prijave o licu bez pravnog subjektiviteta ili putem javnog saopštenja. Ova druga mogućnost predviđena je kada više pravno “nevidljivih” osoba živi u istom naselju. Saopštenje se kači na oglasnu tablu u naselju, objavljuje se u javnom glasilu, a matičar u unapred zakazano vreme mora da dođe.

Za matičare koji ne dođu ili banu u neko nevreme predviđene su kazne od 5.000 do 10.000 dinara. Za odgovorne koji ne pokrenu postupak naknadnog upisa, odnosno odbiju da upišu činjenice rođenja, kazne su od 50.000 do 100.000 dinara.

Mašala, mašala birokratijo!

Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjinska prava

Mentalna reforma državne uprave

Ustavom Republike Srbije svim građanima garantuje se pravni subjektivitet. Ali da bi to pravo i ostvarivao, građanin mora da bude upisan i u matičnu knjigu rođenih. U suprotnom, građanin je naprosto nevidljiv za državu. Tokom upravo okončane javne rasprave o modelu Zakona za postupak priznavanja pravnog subjektiviteta, iznete su različite procene. Nevladine i međunarodne organizacije poput UNHCR-a i OEBS-a procenjuju da u Srbiji ima nekoliko desetina hiljada, dok je Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjiska prava, govorio o nekoliko stotina hiljada, „pravno nevidljivih” osoba. Čije su procene tačnije?

- Javno sam rekao ono što nevladin sektor inače govori, a to je da se broj „pravno nevidljivih” osoba kreće od nekoliko hiljada do možda čak i pola miliona ljudi. Da bi nam savest bila koliko-toliko mirna, prilikom aproksimacije ne smemo da računamo sa manjim brojem ljudi, već moramo imati na umu broj očekivanih lica bez pravnog identiteta.

Ima li Srbija kapaciteta da reši problem „pravno nevidljivih” osoba?
- Osnovna pretpostavka je jasna i efikasna pravna norma. Nakon donošenja ovog Zakona i edukacije, pre svega ljudi koji rade u državnim organima, ne vidim nikakve razloge da se pitanje „pravno nevidljivih” osoba brže rešava.

Zna li se ko su „pravno nevidljivi”, gde žive, čime se bave? Da li je Ministarstvo sprovelo istraživanje i analiziralo postojeću situaciju?
- Niko to nije radio, ali znamo da su „pravno nevidljiva” lica po pravilu iz socijalno najugroženijih kategorija. Najčešće se pominju interno raseljeni Romi. Država se često susreće sa „pravno nevidljivima” koji potiču sa dela Kosova gde su matične knjige nestale ili su uništene, odnosno sa građanima koji nisu mogli da dođu do matičnih knjiga u ovoj situaciji. Ima i građana romske nacionalnosti koji, pre nego što su izbegli, nisu ni pokušali da urede svoj pravni status. Takođe, možemo reći da jedan mali broj, manje uočljivih, „pravno nevidljivih” potiče iz neromskih grupacija.Pravno nevidljivih osoba je uvek bilo, dakle i pre 1999, ali ostaje otvoreno pitanje koliko se država interesovala za socijalno-ekonomske posledice koje prositiču iz njihovog (ne)pravnog statusa.

Šta su najznačajnije novine modela Zakona o postupku za priznavanje pravnog subjektiviteta?
- Država može da deluje na dva načina. Pojednostavljivanjem procedure za priznavanje pravnog subjektiviteta i to tako da evidencija bude autentična, odnosno potpuno relevantna. S obzirom na to da većina „pravno nevidljivih” potiče iz socijalno-obrazovno najugroženijih kategorija teret prikupljanja činjenica i dokaza potrebnih za upis u matičnu knjigu rođenih država će preuzeti na sebe – umesto osobe koja želi da bude upisana to će ubuduće, po službenoj dužnosti, raditi organi uprave (ili sudovi).Drugi način delovanja je edukacija državnih činovnika.

Kako ne bi bilo, a često je slučaj, diskriminacije „pravno nevidljivih”, pre svega Roma, na šalteru?
- To je nastavak mentalne reforme u kojoj državna uprava treba da shvati svoju ulogu kao servisa građana, a ne vlasti pred kojom se građani na šalteru saginju. Problem je uvek u ljudima i zato državne činovnike treba edukovati kako da se ponašaju kada na primer „pravno nevidljivo” interno raseljeno lice romske nacionalnosti zatraži pomoć. Meni je potpuno neprihvatljiva praksa da ljudima kažete da ste nenadležni i još ih uputite na pogrešan državni organ samo da biste ih sklonili sa svog praga.

Objavljeno u nedeljniku NIN 3024 of 10 decembra 2008. godine

ENGLISH VERSION http://www.ohr.int/print/?content_id=41310

Intervju: Miroslav Lajčak


Neću da budem general posle bitke

Bosna je unikat u komplikovanosti državnog uređenja i način na koji je organizovana federacija nije uzor funkcionalnosti i jednostavnosti. To je začarani krug koji zahteva otvaranje Dejtona

Odluka Miroslava Lajčaka, visokog predstavnika za Bosnu, da oduzme lične karte i pasoše supruzi, sinu, kćerki i zetu haškog begunca Radovana Karadžića, ponovo je uznemirila duhove u Bosni. Sa obe strane Drine, dakle u Republici Srpskoj i u Srbiji, Lajčakova preduzimljivost protumačena je kao napad na sve srpsko. U nedostatku informacija i dokaza, mediji su zaključili kako ne postoji osnovana sumnja, odnosno da Karadžićevi najbliži ne pomažu najtraženijem haškom optuženiku u skrivanju. Apostrofirana je nevinost porodice koja ispašta za grehe (zločine) otaca, da međunarodna zajednica non-stop krši njihova ljudska prava, jer Karadžićeva rodbina živi u paklu stalnog psihičkog maltretiranja, pretresa, pretnji i nadzora Eufora, lokalne policije i ko zna koga još. U Sarajevu, udobno sedeći u crnoj kožnoj fotelji, bez imalo nelagode i oklevanja, Lajčak je za NIN pojasnio zašto je doneo ovu odluku i šta je njome želeo da postigne.

- Taj potez sam preduzeo na osnovu molbe međunarodnog suda u Hagu. Činjenice sa kojima sam upoznat jasno pokazuju kako postoji opravdana sumnja da ovi ljudi jesu povezani sa njim.

Šta su dokazi protiv njih?
- Informacije koje sam dobio su tog tipa da nisam imao nikakvu dilemu. Ne samo žrtve ove dvojce zločinaca, nego i ljudi u Republici Srpskoj i Srbiji zaslužuju da se oslobode ovog tereta. Mislim da u Srbiji niste dovoljno svesni koliko je visoka cena koju već godinama plaćate jer se ovi kriminalci još kriju tu negde.

Imate li dokaza da oni nisu u Bosni?
- Hajde da ne koristimo reč dokaz, jer to spada u sudsku terminologiju. Neka budu informacije. Ja nisam taj koji je najodgovorniji. Imamo institucije koje se time bave, a ja imam svoje kompetencije u koje spada i donošenje odluke, kao što je bila i ova poslednja za koju verujem da će suziti krug oko ovih koji treba da budu u Hagu.

Kad već pominjete Haški tribunal, mora se primetiti da Srbija dobija penale svaki put kad Karla del Ponte poseti Beograd. Da li i vi i BiH trpite ukore od Haškog tužilaštva?
- Ovde je potrebno razlučiti dve stvari. Prva je gde se ovi ljudi kriju i ko im pomaže, a druga je da li postoji sumnja da im državne institucije pomažu da ostanu sakriveni. Za mene je ključno da institucije Bosne, a to mi je rekla i Karla del Ponte kada je bila na sastanku ovde, pružaju punu podršku i saradnju.

Imate li sumnju u institucije BiH?
- Nemam taj osećaj, a ni informacije koje bi me navele na to. To što ovi ljudi nisu u Hagu je ogroman problem, ali za mene bi bio problem od istog značaja da sumnjam da državne institucije učestvuju u tome.

A kada je reč o Srbiji?
- Ne želim da ulazim u detalje, jer nisam tamo, ali po informacijama koje imam rekao bih da je problem Srbije to što državne institucije nisu bile u stanju da otklone sumnju da su podrška ovim ljudima. Naknadno se još pokazalo da su demokratske vlasti bile upletene i kada su govorile da ne znaju gde su.

Postoje li u Republici Srpskoj strukture koje nisu u državnom aparatu, ali neformalno pomažu Karadžiću i Mladiću?
- Ne bih se upuštao u tu vrstu spekulacija, ali stvar u koju ne sumnjam je činjenica da premijer Milorad Dodik nema ni najmanji interes da štiti ove ljude.

To kažete…
- Znajući njegovu istoriju iz tih vremena.

Kad smo već kod istorije, na čemu ste konkretno zahvalni svojim prethodnicima, a šta su problemi koje su vam ostavili u amanet?
- Voleo bih da sam Bosnu, posle dvanaest godina od Dejtona, našao u boljoj formi. Time ne želim da kažem da je posao loše urađen ili da je nedovoljno urađeno pre mene. Ja nisam bio tu tih dvanaest godina i ne želim da budem general posle bitke. Svaki od mojih prethodnika bio je u različitom istorijskom trenutku ovde, većina onoga što se uradilo u Bosni pozitivno je i urađeno zahvaljujući investicijama i podršci međunarodne zajednice.

Ali se i grešilo, zar ne?
- Neke stvari nisu ispale kao što je planirano. Objektivno to jesu greške, ali ne mislim da su namerno napravljene. Nemamo zajednički ekonomski prostor, logičan i zaokružen sistem pravosudnih organa. U pitanju borbe protiv organizovanog kriminala, uopšte ne možemo reći da je posao završen... Ali, uradilo se mnogo i bila bi akademska spekulacija da sad razmatramo da li je trebalo i moglo više da se uradi.

Zašto ste se prvo uhvatili za policiju, a ne recimo za Ustav? Mislili ste da će reforma policija ići lakše?
- Evropske integracije i promena Ustava BiH su dva strateški najznačajnija izazova moje misije. Reforma policije je direktan uslov za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji koji je od vitalnog značaja za BiH. Pitanje policije je mehanička, tehnička prepreka na putu i, logično, moramo prvo rešiti to. Takođe, želeo bih da podsetim da sam pitanje policije nasledio, da su sva tri parlamenta ove zemlje dobrovoljno prihvatila reformu policije kao uslov za potpisivanje. Dve godine ništa nije učinjeno.

Ne čini li vam se da političari u Bosni odugovlače ovu reformu, jer se boje da želite ukinuti entitete?
- Entiteti su ustavna i politička činjenica ustanovljena Dejtonom. Međunarodna zajednica želi da pomogne ovoj zemlji i zaista ne mislim da se to može interpretirati kao uništavanje entiteta. Ovo nije sistem vezanih sudova, više Bosne i Hercegovine ne znači manje Federacije ili RS. Meni je potpuno suluda ideja da mi guramo ovu zemlju prema evropskim tokovima a ona se brani. Ja sam rekao da tako nešto neću raditi jer je to uvredljivo za samu ideju evropskih integracija, u koju ja duboko verujem. Sve dok politički lideri u ovoj zemlji to sami ne uvide – ne vredi! Evropska unija može da čeka, ona to može sebi da dozvoli, ali pitanje je da li Bosna to može. Kad su naši politički partneri shvatili da je to naša pozicija, promenili su stav i počeo je jedan proces, doduše manje ambiciozan, prema tom načelnom cilju.

U čemu se ogleda ovaj proces?
- Izvornim i legitimnim dokumentima poput Mostarske deklaracije, Akcionog plana, pripreme zakona o reformi policije koji imaju punu podršku šest stranaka vladajuće koalicije. Rekao bih da se ideja evropska integracija spustila s neba na zemlju.

Dešavalo se u Bosni da proces ide mic-po-mic sve dok neko od političara medijima ne da izjavu koja iritira “partnere” iz drugog entiteta. Šta vi možete da učiniti kako bi se to sprečilo?
- Naravno da ni na ovom putu neće sve ići glatko, ali važno je da smo ušli u proces i da politički akteri shvataju da neodgovorno ponašanje sada ima posledice. Svaki vaš potez proizvodi dejstvo – zaustavlja, usporava ili ubrzava proces evropskih integracija u koje 70 odsto građana ove zemlje veruje. Sada svaki političar zna da će morati da objašnjava ko je on da sebi da za pravo da oduzme ovoj zemlji, građanima, evropsku perspektivu.

Ako neko, ipak, tvrdoglavo nastavi po svome?
- Nećemo kriti ni od domaće ni od međunarodne javnosti da je to ova politička snaga ili političar učinio, pa neka snose odgovornost pred svojim biračima za to što su zaustavili proces evropskih integracija.

Kako onda prevazići atmosferu nepoverenja – smenjivanjem tvrdoglavih?
- To pojednostavljeno gledište javnosti: “sklonite ovoga, sklonite onoga” neće doneti nikom ništa bolje. Političke stranke i političari u BiH ovakvi kakvi jesu proizvod su ambijenta koji polazi od Dejtona a u kome se interesi nacije, realni ili navodni, stavljaju iznad države. Voleo bih da ljudi u BiH shvate da svi skupa predstavljaju političku snagu i da imaju pravo da od političara traže da ih vode u evropsku integraciju, a ne da niz političkih predstavnika koristi nacionalističku priču samo kao paravan iza kojeg se kriju najrazličitiji i najnetransparentniji interesi i delovanje.

Bosanski političari već dvanaest godina radije biraju status kvo nego da se prihvate ustavnih izmena. Gde je taj srednji put u traženju konstitucionalnog ustavnog modela BiH?
- Svaki od konstitutivnih naroda ima svoje mišljenje i ona su vrlo različita. Druga najbolja opcija za sve je status kvo. Bosna je unikat u komplikovanosti državnog uređenja i način na koji je organizovana federacija nije uzor funkcionalnosti i jednostavnosti. To o čemu govorite je začarani krug koji zahteva otvaranje Dejtona. Ako otvarate pitanje, onda hajde da govorimo o celini jer to nije “pala karta” proces.

Jeste li vi za izmenu Dejtonskog sporazuma?
- Lično mislim da ga treba prevazići. Bosna je u fazi kad joj je potreban moderan ustav kako bi se suočila sa izazovima, pre svega evropskih integracija. Ali, daleko sam ja od toga da bih želeo da tako nešto namećem. Za promenu Ustava mora da postoji klima, spremnost lidera.

Političari poput Silajdžića, Tihića, govore o izmeni Dejtona. Da li su političari u Bosni zaista spremni da razmontiraju Dejton?
- Toga u Bosni nema i svi su svesni toga. Na ustavne promene svaki od konstitutivnih naroda još gleda, što je logično, kroz prizmu svojih nacionalnih interesa. Za mene to nije dobra polazna tačka. Još je prisutna teza da se više države BiH doživljava kao manje entiteta. Ja se apsolutno ne slažem s tim, ali bilo bi neodgovorno da vučem domaće političare u proces gde oni nisu ubeđeni da žele da postignu nešto zajedničko. Jednostavno, u Bosni svi moraju da se slože da je vreme za promene i da bez njih svi gube.

Dakle, entiteti ostaju, ali šta je sa kantonima kojih ima toliko? BiH je, ipak, siromašna država sa 14 vlada, oko 400 ministara, i kuda to vodi?
- Naravno, to je takođe arhitektura Dejtona koja može da se otvori u procesu donošenja novog ustav, ali nova administrativno-teritorijalna arhitektura zemlje moguća je tek kada na to budu spremna sva tri konstitutivna naroda. Samo je u njihovim rukama da odrede u kojoj meri i na koji način će to menjati.

Pedi Ešdaun je svojevremeno tvrdio kako je on poslednji visoki predstavnik za Bosnu. Smatrate li da su sazreli uslovi da se ova funkcija zaista ukine?
- Iako jedan deo države doživljava visokog predstavnika kao svog neprijatelja, a drugi deo kao instrument za ostvarenje svojih planova i ambicija, činjenica je da i kod jednih i kod drugih postoji stav: zašto mi da se angažujemo u nekim pregovorima i mukotrpno tražimo kompromis ili konsenzus, kad je lakše da to visoki predstavnik uradi umesto nas? Međunarodna zajednica u vidu visokog predstavnika, uključujući i bonska ovlašćenja, potrebna je u BiH.

Za sebe kažete da ste perfekcionista i da uvek idete na ispunjenje svojih ciljeva 100 odsto. Hoćete li otići nezadovoljni iz Bosne ako policija ne bude reformisana i ako novi ustav BiH ne bude proglašen?
- Za mene je ključno u kakvom će stanju biti Bosna kad ja budem odlazio. I policija i Ustav su važni, ali ja nekako ne merim uspeh, odnosno neuspeh moje misije time. Bitno je da je zemlja stabilna, funkcionalna i da neće skrenuti sa puta evropskih integracija. Ostalo su pitanja od sporednog značaja.

Možete li sve to da učinite do isteka svog mandata?
- Da bude funkcionalna, stabilna? Naravno, to je moja ambicija, inače ne bih mogao da napustim Bosnu zadovoljan.

Objavljeno 31. januara 2008. godine u nedeljniku NIN br. 2979
Photo courtesy and translation: OHR Press Office