Intervju: Anatolij Karpov

Poslednja šansa za spas šaha

Šah umire zbog lošeg menadžmenta oko koga stalno kruže glasine o korupciji, zbog nokaut sistema i degradacije značaja titule svetskog šampiona

photo by: Branko Belić

Hotel „Moskva“, u centru Beograda, bio je idealan ambijent za razgovor sa Anatolijem Karpovom, legendom šaha. Mrvica lenjosti u žućkastom svetlu prelama se u Toljinom glasu i nagoveštava kako mu nije bilo lako da 18. avgust preturi preko glave. Sastanci sa direktorom klinike za bolesti srca, ministrom policije, gradonačelnikom i samim predsednikom Srbije ostavili su trag na šahovskom magu.

Međutim, Karpovu nema ni mira ni odmora, sve dok krajem septembra 165 delegata Svetske šahovske organizacije (FIDE) konačno ne odluče hoće li nastaviti po starom ili bi ipak probali nešto novo. Pre nego što šah načisto odumre. Ukoliko se dogodi da Karpov nasledi Kirsana Iljumžinova - kome ni 16 godina na čelu FIDE nije dovoljno – šah, čak i ovaj domaći, mogao bi da živne. Samo za balkanske zemlje to bi značilo oko 300.000 dolara bespovratne pomoći u skorijoj budućnosti.

Spravica u rukama Alise Marić, naše najbolje šahistkinje i Karpovljevog kandidata za potpredsednika FIDE, ne prestaje da zvoni. Opet zove Gari Kasparov, za manje upućene onaj što se osam a možda i više godina borio sa Karpovom da bi 1985. konačno postao 13. i ujedno najmlađi svetski šampion u šahu. Proverava Gari da li Tolja još mrda, a on kroz smeh kaže: „Sada znaš zašto ne nosim mobilni!“

Odkud to da Karpovu u kampanji pomaže ljuti rival Kasparov?
- Mi volimo šah. Situacija je da šah umire, a mi smo odlučili da ga spasemo. Uostalom, pogledajte gde se održavaju takmičenja, u Elisti, Hanti-Mansijsku, Nalčiku, Astrahanu, Jermuku, Ulan-Batoru. Sadašnje rukovodstvo FIDE funkcioniše kao poreska uprava, ubirajući pre svega prihode od taksi. Nisam slučajno rekao kako su ovi izbori poslednja prilika da se šah spase.

Kasparov nije u vašem timu, šta on dobija ukoliko postanete predsednik Svetske šahovske federacije?
- On nije tražio nikakvu poziciju u FIDE. Rekao je da mu ne treba ništa. Dogovorili smo se da ćemo zajedno tražiti sponzore kako bismo promenili ovu katastrofalnu situaciju.

Zbog čega je, po vama, propao šah?
- Zbog lošeg menadžmenta oko koga stalno kruže glasine o korupciji, nokaut sistema i degradacije značaja titule.

Da krenemo od lošeg menadžmenta. Šta najviše zamerate Iljumžinovu, sadašnjem predsedniku FIDE?
- Moji problemi s njim počinju još 1995. godine. Tada sam odbio da budem predsednik jer sam video da postoji sukob interesa. Ne možete biti aktuelni svetski šampion u šahu i predsednik FIDE! Osim toga, pokušao sam da razgovaram s njim, ali problem je u tome što on uopšte ne ceni rad igrača. Uveren je, zapravo to mi je i rekao, da kad nabavi pare dovoljno je da zvizne i najveća šahovska imena će doći. Taj čovek smatra da je predsednik FIDE čovek br. 1 u svetskom šahu. Ali to nije baš tako.

Pominjete korupciju i da je 2008. godine nedostajalo 400.000 evra u kasi. Najdžel Frimen, blagajnik, rekao je da su vaše optužbe neosnovane.
- Kad nekog direktno optužujete za korupciju, morate da imate dokumenta. Oko Iljumžinova kruže glasine o korupciji i zato predlažem neka otvore knjige pa da vidimo. Koliko su (ne)uspešni, koliko prihoda je od komercijalnih sponzorstava a koliko od članarina federacija, procenta na takmičenja i učešća igrača na turnirima. Voleo bih da saznamo zašto odjednom, baš u izbornoj godini, mnogo više novca stiže na račun Komiteta za pomoć šahu u zemljama razvoja (CACDEC dobija oko osam odsto FEDA budžeta) i kako se taj novac troši. Gde je nestao državni kredit za vunu i zašto se na neke federacije vrši pritisak ako se ne ponašaju kako menadžment želi, odnosno zašto se nekim federacijama koje su „dobre“ opraštaju dugovi itd.

Tu su i sudski sporove koji su iznosili skoro 280.000 evra, čak ste i vi bili jedan od oštećenih koji je podigao tužbu?
- Otvorio sam ta vrata 2000. godine jer Iljumžinov nije poštovao ugovor koji je potpisan a vezano za meč svetskog šampionata u šahu. Zbog pravne začkoljice nisam na vreme podneo tužbu da bih Iljumžinova tužio u Americi, ali sam pred sudom u Lozani dobio spor i oni su platili troškove i još 50.000 evra. Drugi put sam bio svedok Tozeu koji je organizovao juniorsko svetski šampionat u šahu. FIDE je silno odlagala taj spor, ali na kraju je on dobio spor s tim što je 80 odsto bilo na teret FIDE a 20 odsto na teret Tozea.

Ako postanete predsednik, hoćete li ga izvesti pred sud ako otkrijete da je zloupotrebljavao sredstva Svetske šahovske federacije?
- Ono što pouzdano znam to je da od prošle godine na računu ima oko milion evra. Ukoliko se ispostavi da je balans negativan, naravno da ću tražiti istragu.

Na svetskom nivou najavili ste oko četiri miliona dolara investicija, odakle taj novac kad FIDE ima relativno mali budžet?
- Najviše od komercijalnih sponzorstava.

Šta je potrebno da bi bilo više sponzora?
- Da se posluje transparentno. Da se zaista poradi na marketingu i odnosima sa javnošću, a ne da recimo FIDE za nevidljiv učinak Petra Rajcsanjija isplati oko 150.000 evra.

Možete li popraviti imidž FIDE, s obzirom na to da ste evo već desetu godinu ambasador UNICEF-a?
- Svetska šahovska federacija mora da izgradi saradnju sa velikim međunarodnim organizacijama kao što su UNESKO i UNICEF. Takođe, u pregovorima smo i sa međunarodnom organizacijom mladih. Uveren sam da je ovo način da se unapredi status FIDE i da nam to može biti prednost u pregovorima sa korporativnim sponzorima.

Ako bi se obnovila stara slava šaha kao sporta, možda bi i to pomoglo?
- Svakako, ali za to je potrebno ukinuti nokaut sistem i ojačati ugled titule svetskog šampiona šaha. Nokaut sistem uveden je 1998. godine. Tu je sve izmešano: klasičan, ubrzan i brzopotezan šah, a čak je teoretski moguće da dođete do finala, možda i titule svetskog šampiona a da niste pobedili ni u jednom meču. To se nije pre bilo tako. Poslednjih deset godina imate hiperprodukciju „svetskih šampiona u šahu“. Mnogi ne znaju da je ova sportska titula ustanovljena, ako se ne varam 1886. godine i da je 1975. godine bilo svega 12 svetskih šampiona u šahu. U poslednjih deset godina dobili smo još šestoricu a za neke, maltene, niko nikad nije čuo.
Nedavno ste rekli da se FIDE otuđila ne samo od nacionalnih šahovskih federacija već i od igrača. Kako vi planirate da promenite situaciju?
- Igrači neće više plaćati FIDE kada se takmiče za titulu svetskog šampiona.

Portret šampiona
Anatolij Karpov rođen je 23. maja 1951. godine u Zlatoustu, industrijskom gradu na južnim obroncima Urala. Za drevnu igru zainteresovao se kada mu je bilo svega tri godine. Nikada nije prežalio što s Bobijem Fišerom, tadašnjim svetskim šampionom, nije odigrao meč. Prvi put Karpov je branio titulu svetskog šampiona 1978. godine kada je na Filipinima 110 dana igrao protiv Viktora Korčnoja. Zli jezici pričaju i danas da je Karpov pobedio jer je profesor Vladimir Zuhar hipnotisao njegovog protivnika.

Prvi okršaj sa Garijem Kasparovom 1984. godine završio se tako što je intervenisao Alijev, tadašnji zamenik premijera Sovjetskog Saveza: budući da je Kasparov odrastao u Azarbejdžanu gde je Alijev bio bog i batina, Karpov je, po sopstvenom mišljenju, bio pokraden, a postoje i oni koji tvrde da je Tolja doživeo nervni slom za šahovskom tablom i da je zato meč prekinut. Borba je trajala 144 partije, sve dok se, posle više od osam godina, Kasparov nije „smorio“ od igranja sa Toljom i krenuo da napravi svoj svetski šampionat. To se nije desilo, rivalstvo je trajalo sve vreme, podelilo je šahovsku silu na dva dela, koja su se ujedinila tek nedavno, kada je Kasparov podržao kandidaturu Karpova za predsednika Svetske šahovske federacije.

Objavljeno 26. avgusta 2010. godine u nedeljniku NIN br 3113

Ivan Blagojević, direktor Nišvil džez festivala

Spojili smo cara i kralja

Kralj soula Solomon Burk, svetski megacar Rambo Amadeus, pokojni kralj romske muzike Šaban Bajramović i Beni Godson na 27. Nišvil džez festivalu ostaviće trag na 120.000 ljudi, a možda i za istoriju

Za mnoge Nišvil je samo lokalna muzička atrakcija. Kao sve one roštiljade i ostale ...jade gde se toči mlako pivo, pušta jeziva muzika. Međutim, za ovih 27 godina Nišvil džez festival (www.nisville.com) je izrastao u jedan, od prošle godine i zvanično, od najjačih nacionalnih festivala muzike. I sada je u stanju da ugosti čak i kralja soula Solomona Burka koji, bez reputacije, teži oko četvrt tone (250 kg). U jeku završnih priprema Ivan Blagojević posetio je redakciju NIN-a i ispričao šta će se sve dešavati na Nišvilu od 12. do 15. avgusta 2010. godine. Paradoksalno, ovaj čovek postao je poznat od Dunava do Nišave ne toliko po tome što već osamnaestu godinu za redom vodi Nišvil, već po obećanju da će spomenik Šabanu Bajramoviću otkriti makar u prikolici čak i ako gradske vlasti u svojoj premudrosti ne pronađu tačku kompromisa.

Posle svega, Šaban Bajramović ipak dobija spomenik koji je zaslužio za života. Nešto kasnije, 14. avgusta, saksofonista Beni Golson nastupa sa Kegal big bendom. Najavljujete muzičko sladostrašće i komadić džez istorije sa etiketom Made in Niš?

- Golson je svakako jedno od najvećih imena koje danas imamo u džezu i na Nišvilu. Nama je on i inspiracija i za jedno fotografisanje. Tačno u podne, sve koji su pomogli izgradnju spomenika Šabanu Bajramoviću, muzičare sa Nišvila, prolaznike - slikaćemo. Napravićemo fotografiju „Veličanstven dan na Nišvilu“, naravno u crno-beloj tehnici. Sve je to po uglednu na najčuveniju džez fotografiju „Veličanstven dan u Harlemu“ koju je Art Kejn snimio 1958. godine za Esquire magazin.

Fotografija na kojoj su Telonijus Mank, Beri Emet, Art Blejki, Dizi Gilespi, Beni Golson... inspiracija je i za dokumentarni film koji je reditelju Žanu Bahu 1995. doneo nominaciju za Oskara, zar ne?
- Tačno, a setiće se mnogi da je Beni Golson ključ zagonetke u Spilbergovom filmu „Terminal“. Glavni junak Viktor Navorski, igra ga Tom Henks, otkriva stjuardesi Ameliji Voren (tumači je Ketrin Zita Džons) da dolazi u Njujork iz svoje, izmišljene, istočnoevropske zemlje Krakozije samo da bi mu Golson potpisao fotografiju, jer je to jedini autogram koji njegov otac za života nije uspeo da dobije.

Da se vratimo samom Nišvilu, koliko posetilaca očekujete ove godine i odakle ih najviše dolazi?
- Računamo na oko 20.000 u zvaničnom programu i oko 100.000 u pratećem programu festivala. A gosti nam dolaze odasvud, iz Maroka, Egipta, Holandije, Švajcarske, Hrvatske, Bugarske...

Zauzeli ste Tvrđavu, ali ne i amfiteatar letnje pozornice gde je Nišvil nekada bio?
- Mi smo sada na livadi. Ogradili smo polovinu Niške tvrđave. Mislim da se Nišvil nikada neće vratiti samo na letnju pozornicu. Ako bude sreće da nas država, grad, ministarstvo i sponzori i dalje prate, festival će rasti i ovih pet bi moglo da preraste u deset stejdževa. Jedan, recimo folkmjuzik ili Šaban Bajramović stejdž, svakako treba da bude u amfiteatru letnje pozornice.

Zvuči kao receptura Exit festivala?
- Egzitovskim konceptom napravljen je zaokret koji će verujem dosta festivala kopirati narednih godina. Uostalom Nišvil je džez festival a džez je osnov iz kog su proistekli bugi-vugi, rokenrol... Ako ćemo pravo, mnoge svetske zvezde komercijalnog tipa koriste džezere. Odavno je džez postavio standarde artizma ispod kojih ne idu ni najkomercijalniji pop sastavi. Nije više dovoljno da uzmete gitaru i svirate. U ovakvoj vrsti umetničke muzike nemoguće je da samo imate energiju, sada muzičari pank bendova imaju akademiju. Isto je i sa pratećim muzičarima, recimo, Cece Ražnatović.

Nova energija Nišvila sadrži manje etno džeza a više hibridnog zvuka. Otkud taj otklon od etno džeza?
- Trpeli smo veliki pritisak ortodoksnih džezera. Oni tvrde da smo izdali džez koncepciju, a ja sam oduvek smatrao da je Nišvil džez festival više Nišvil nego džez i da predstavlja fuziju raznih stilova. Trudimo se da svakome ponudimo ponešto.

Udvarate se publici?
- Vešto kupujemo, umnožavamo publiku i stvaramo kvalitetan muzički ukus. Etno džeza je nešto manje ali nije da ga nema. Tu su Hazari i specijalni gost Kornelije Kovač, Vrelo je već dokazan sastav. A ako hoćete tu spada i pionir afro-bita, saksofonista Manu Dibango. I kod pank sastava Šljivovica koji dolazi iz Italije, imate etno džeza. Naravno, nastavićemo da forsiramo mlade bendove koji, kao Nisville future band, kombinuju našu etno-tradiciju sa klasičnom džez kulturom. Nadamo se da bi iz tog spoja mogao da nastane autentični etnodžez, proizvod koji će Zapad umeti da ceni.

Kako se svetski megacar Rambo Amadeus našao na programu?
- Spojili smo cara i kralja. Posle Solomona Burka, kralja soula, nastupa car Rambo koji je na poslednjem albumu debelo otplivao u džez. A uspelo nam je da ga uhvatimo da uz Martinu Vrbas, sa MTV Adria, bude voditelj programa.

Kad smo kod kralja soula, kako vam je uspelo da Solomona Burka ipak dovedete na Tvrđavu?
Bilo je problema zbog, kako da kažem, njegovog kraljevskog gabarita. Pristali smo da za njega montiramo poseban stejdž i da mu napravimo poseban hotelski smeštaj sa više od pet zvezdica.

Smeškate se! Hm, o koliko zvezdica govorimo?
- Onoliko koliko možete da prebrojite na nebu. Pravimo hotel na otvorenom, gde će Burk spavati i tuširati se. Znate, on ne može da uđe u nijedan lift i zato u ugovoru imamo i hidrauličnu dizalicu koja će biti potrebna da ga dignemo na binu.

Kralj soula je zaista atrakcija, ali da li ovde shvataju šta Burk predstavlja u svetu džeza?
- Većina ljudi i naročito mediji još uvek ne kapiraju koliko je on velika zvezda, u svetskim razmerama. Tom Vejts kaže za Burka da je arhitekta američke muzike i ja se s tim potpuno slažem.

Kralj romske muzike je imao džez izlete, a na Nišvilu nastupa i grupa Kal...
- Sve to radimo i zbog Šabana Bajramovića. Njemu je prvi put dodeljena Nagrada za životno delo Nišvil džez festivala, koja je ustanovljena 2006. godine.

Ovogodišnji laureat je Mirko Šouc. Zašto baš on?
- Njegova karijera traje 72 godine. On je još kao dečkić od pet, šest godina svirao na dvoru kralja Petra II Karađorđevića. I čini mi se da su se kralj i Šouc i družili. Šezdesetih godina on je proglašen za najboljeg evropskog džez harmonikaša, a pamtimo ga i kao pijanistu, dirigenta, kompozitora i aranžera.

Je li bilo nekih premišljanja?
- Pa, bilo je oko Predraga Ivanovića. Međutim, ja kao da sam imao predosećaj da on to neće dočekati. Nažalost, Ivanović je preminuo 4. maja ove godine.

A ko je vaš omiljeni gost bend ove godine?
- Ovo mi je kazna za zvezdani hotel?

Zaista nije...
- Naravno, Solomona Burka i Benija Gosona svakako želim da svi čuju uživo. Ali tu je i grupa De Phazz. Oni su jedno od velikih imena elektro džez budućnosti i uskoro bi mogli da ugroze i Ričarda Galijana. Kada je izašao njihov poslednji album, ljudi koji su s njim snimali rekli su da u poslednjih deset godina ništa tako dobro nisu čuli.

Hoće li i ove godine biti džez radionice?
- Ranijih godina smo naplaćivali radionice, ali od prošle godine imamo podršku gradonačelnika Niša tako da sada to radimo besplatno. Na osnovu poslatih snimaka odabraćemo desetak polaznika a zavisno od instrumenta i predavača ponegde ćemo pustiti da bude i duplo više ljudi.

Lepo je okrenuti se i pogledati koliko se Nišvil razvio, ali sigurno ste u ovih 18 godina imali i teških trenutaka, pregovora naročito sa televizijama. Kakvi su odnosi Nišvila sa RTS-om, B92, Pinkom?
- Imali smo fenomenalne odnose sa RTS-om dok nije nastupila era Sandre Šuše. Jedna druga urednica prošle godine molila je da se napravi dogovor i ja sam se složio. Ponudio sam da mi o svom trošku snimimo sve, a da nam RTS da nekakvu satisfakciju. Recimo, jedan nezavisan EPP blok, tek toliko da pokrijemo troškove prava i snimanja. Ponudili su nam EPP u jedan noću, a to ne možete nikome prodati. Sa B92 niko nije bio baš zainteresovan, a na Pinku smo razgovarali i sa generalnim direktorom ali na kraju su presudili da im to neće doneti zainteresovanost sponzora. Ipak mi ćemo raditi normalno. Sve ćemo snimati s deset kamera i ove godine, prvi put, pustiti on line.

Hoće li i to biti besplatno?
- Ako baš hoćete da učinite nešto za Nišvil, možete preko internet-sajta da darujete 5 dolara, ako nećete - ne morate. Iskreno, nije nam baš u interesu da mnogo pričamo o tome pre početka. Ne bismo baš totalno da ubijemo prodaju karata.

Zapravo, za sto evra obezbeđujete četiri spavanja, tri obroka dnevno, četiri ulaznice plus prevoz Beograd – Niš. Postoji li tu neka ekonomska računica?
- Nećete verovati, ali postoji. Nišvil je čudo sam po sebi.

Objavljeno 12. avgusta 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3111

Srbi, nasilje i strah

Batice, gledaj svoja posla!

Illustration by: Jugoslav Vlahović

Kultura časti među Srbima poslednji put je viđena u vreme Jovana Cvijića. Sada je na delu kultura kukavičluka koja se trenira „štangliranjem“ i suvišnih, mislećih, ljudi

Iako su svi, uključujući i vozača autobusa 83, brže-bolje pobegli 24. jula 2010. godine, policija je pronašla načina da pasivne u malom uličnom prizoru nasilja privoli na obavljanje građanske dužnosti. Iskazi svedoka - o batinašima koji su Teofilu Pančiću, kolumnisti nedeljnika „Vreme“, 24. jula 2010. godine metalnom štanglom umalo razlupali lobanju - poklopili su se sa tragovima DNK-a. I devet dana kasnije, Danilo Žuža (1991) i Miloš Mladenović (1992) uhapšeni su i izvedeni pred istražnog sudiju.

Međutim, tema za razmišljanje nisu sada samo tabadžije, njihovi izvori svetlosti, nemoćna država Srbija, već građani.

Dakle, kako objasniti pasivnost građana i potpuno odsustvo altruizma u slučaju Pančić, i inače? Jeste da Teofila ima, i u visini i u obimu, ali vidi mu se i narav Mede Dobrića koji čak i u najgoroj situaciji pribegava samo „đilitanju“ tek toliko da bude „nepristojna i neuviđavna žrtva“.

Nije li kultura časti poslednji put bila među Srbima u vreme Jovana Cvijića, pa je sada na delu kultura kukavičluka? I zašto ona zatvara oči pred momcima što treniraju „štangliranje“ i suvišnih, mislećih, ljudi? Ili pred perverznjacima koji napadaju devojčurke u gradskom autobusu?

„Nije reč o apatiji ili kukavičluku, već o opravdanom strahu za ličnu bezbednost. Građani se osećaju nezaštićeno i nemaju poverenje u naše sudstvo koje sporo ili nikako rešava slučajeve koji nadilaze `obično` ulično nasilje i idu do ubistva“, kaže Miljenko Dereta, izvršni direktor Građanskih inicijativa, i dodaje: „Koliko je taj strah opravdan pokazuje ne samo izbegavanje da se pomogne žrtvi nasilja, već i činjenica da niko od svedoka nije pozvao ni policiju ni hitnu pomoć. Ljudi znaju da bi svako uključivanje u slučaj značilo godine povlačenja po sudovima i verovatno pretnje celoj porodici. Svako brani samo sebe, svoju porodicu i svoj posed.“

Policija je prvu etapu ove mučne priče dobro odradila. Ali sada će biti zanimljivo šta će država, pre svega sudstvo, dalje da učini? Hoće li tragati, pronaći one koji su ove batinaše inspirisali i hoće li ih adekvatno kazniti.

„Ako ćemo pošteno, lupati nekog gvozdenom šipkom po glavi je pokušaj ubistva i čini mi se da tužilaštvo ima osnova da ovo nasilje nad Teofilom Pančićem ovako kvalifikuje“, kaže dr Žarko Korać, profesor psihologije i predsednik Socijaldemokratske unije. On smatra da za mladiće koji su tukli Teofila, zatvor ne bi bio najadekvatnija kazna. On kaže: „Ako si antisocijalan i praviš probleme, sad će te društvo naučiti da pomažeš. Sudija ti odredi 100, 200, 300 sati društveno korisnog rada umesto zatvorske kazne.“

Da nije Teofil, u vreme saopštavanja mišljenja Haškog suda o Kosovu, neku neoprostivu jeres spustio na papir? Ili je neko bio malo nervozan i mnogo besan pa je pomislio da je idealno vreme za uterivanje straha u kosti svima koji umeju britko da kažu kako misle drugačije.

„Napad na Teofila Pančića imao je karakter ’pokazne vežbe’ i pretnje svima koji bi bili spremni ’da se odreknu Kosova’. Možda su napadači i oni koji su im izdali nalog računali na burnu reakciju naroda na mišljenje suda“, kaže Dereta.

Ne radi se ovde samo o napadu na novinara, već i o hroničnom teroru netolerancije.

„Strašna je otuđenost u našem društvu koje i posle 5. oktobra nije smoglo snage da kaže kako se zločin ne isplati. Zaboravljamo da nismo uobičajena tranziciona, već posleratna zemlja sa bogatim istorijatom javnog linča i sprovođenja reperkusije u stvarnosti. Obličje smo totalitarizma i još je aktivna propaganda koja neke ljude obeležava kao izdajnike i neprijatelje“, kaže Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, i dodaje: „Ovde postoji dozvola za nasilje! Izgovoreno i fizičko nasilje je izvršno - po život ljudi!“

Po mišljenju Zagorke Golubović, sociološkinje, država Srbija ne inicira nasilje, ali ga i ne potiskuje jer nema sudski sistem koji bi se na pravi način uhvatio u koštac sa problemom nasilja.

„Ova atmosfera nasilja čoveku u podsvesti stvara momentalni strah. Ljudi se sada više plaši jer se češće suočavaju sa stvarno bezumnim nasiljem u porodici, školi, na ulici. A tu je i nesposobnost da čuješ nekog ko drugačije misli. Naročito ako misli drugačije o naciji, to jest, ako ne pripada nacionalističkoj grupi“, kaže Zagorka Golubović, autorka istraživanja „Kultura i preobražaj Srbije: vrednosna usmerenja građana u promenama posle 2000. godine“ (Res Publica i Službeni glasnik). Za nju suština problema leži u pasivnosti građana. U četvrtom ciklusu istraživanja, naučni tim je bio zatečen odgovorom ispitanika. Većina je rekla da se čovek ne može ponašati po onoj narodnoj: „U se i u svoje kljuse“, već da drugima treba pomoći. Međutim, ovo je u protivrečnosti sa odgovorima na pitanja da li i šta su učinili da bi nešto promenili u svojoj sredini.

„Ljudi nisu, kod nas, postali toliki egoisti, kao što sam imala prilike da to vidim u inostranstvu. Tamo je egoizam potpuno ovladao ljudima i oni misle samo na sebe“, kaže Zagorka Golubović. Ona još primećuje da su građani „postali otporni na otpor“ zato što su premoreni, zato što svuda oko sebe vide daleko više ružnih nego dobrih stvari. Tvrdi da su ključni - „nenaviknutost na komunikaciju i otuđenost koja je postala navikom“. „Ako nemaš instinkt da pomogneš drugom u nevolji, onda si otuđen, za tebe drugi ne znači ništa. Sve je to stvar vaspitanja.“

To je ono što je i Teofila zabolelo. Sva težina otuđenosti stala je u jednu njegovu rečenicu: „Ubrzo ostajem sam kao kuče na stanici, neko vreme nema doslovno nikoga, samo štangla i ja (kao Sadista i Mazohista posle burne ljubavne noći), čekam policiju neznani, a nemali broj minuta“.

Nažalost, to što se desilo Pančiću i mnogim drugim bezimenim građanima, uobičajeno je za grad.

Korać objašnjava: „Pionir eksperimentalne psihologije Stenli Milgram nedvosmisleno je dokazao da je nespremnost da pomognete nekome najveća kada ste u grupi nepoznatih ljudi, da je nešto manja kada ste u grupi s prijateljima, a da je najmanja kada ste sami. Da je jedna osoba bila u autobusu ona bi možda Teofilu pomogla i u tome je paradoks. Pojedinac ne može da pobegne od svoje odgovornosti, već mora da donese odluku: da li je kukavica ili heroj. A kada ste u grupi nepoznatih ljudi, vi odgovornost možete da odbacite. Očekujete da će neko drugi učiniti nešto umesto vas. Zato što je veći, jači, muško... U grupi, dakle, svako može da kaže: a, što baš ja? Ili sebi kažete: otkud ja znam zašto oni njega biju, možda je on neki težak kriminalac?“

I baš zato pred svekolikim agresivcima i siledžijama, uglavnom, spustimo gard, glavu i prošapćemo: „Batice, gledaj svoja posla!“

Sve dok tako sebe opravdavamo, imaćemo „štangliranje“ neistomišljenika, na ulici, u autobusu. A svako zastrašivanje i nametanje jednoumlja koje treba ostvariti kroz “sabornost” - nastaviće se.

Udarna igla „Obraza“

Prema saopštenju MUP-a od 3. avgusta 2010. godine, uhapšeni Danilo Žuža (1991) i Miloš Mladenović (1992) su pripadnici ekstremnih desničarskih grupa, samo je ostalo nejasno kojih. Nazovinavijačkih grupa koje su do smrti batinale francuskog navijača Brisa Tatona i likvidacijom pretili Brankici Stanković, autorki „Insajdera“ (RTV B92) ili nacionalnih strojeva, otačestvenih ili srpskih narodnih pokreta koji na internetu i forumima neograničeno praktikuju govor mržnje i zagovaraju nasilje protiv svih onih koji ne dele njihove naci(onali)stičke stavove.

U telefonskom monologu Radojko Ljubičić, predsednik UO Srpskog narodnog pokreta 1389, posle ekstenzivnog predavanja o antifašističkoj prirodi ove organizacije pod tačkom četiri, rekao je za NIN: „Niko od nas nije to uradio! Teoretski to je nemoguće.“ Slično je tvrdio, preko telefona, i Mladen Obradović iz Otačestvenog pokreta „Obraz“, ali kad mu je poslato elektronsko pisamce da sve i pismeno potvrdi ili ospori (uključujući link i sadržaj vesti sa B92), odgovor je bio: „No comment“. Samo nekoliko minuta kasnije ispostaviće se da je Obradović slagao, jer je NIN iz samog vrha srpske policije saznao da su Žuža i Mladenović pripadnici jedne podgrupe „Obraza“.

Objavljeno 05. avgusta 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3110