„Garfild 2: Priča o dva mačeta”

Ne veruj mački koja se smeje

Garfildu se može oprostiti sve ali ne i kreatorima holivudskog blokbastera „Garfild 2: Priča o dva mačeta”

Stvarno volim Garfilda. Onog koga srećem u Politikinom zabavniku. Njemu, kao i našem porodičnom mačku Živku, praštam sve: razmaženost, lenjost, sebičnost, mrzovolju, sarkazam, grebanje pa čak i otvarena vrata frižidera koje znače samo jedno - da je unutra tanjir s koga je utekla moja večera.

Garfild je neka vrsta antiheroja. Njemu je dopušteno da bude takav i to je deo njegove privlačnosti za mnoge kaže Jasminka Šuljagić – Kostić, psihoanalitičar Beogradskog psihoanalitičkog društva i Svetske psihoanalitičke asocijacije, kojoj se naročito sviđa Garfildova izjava: “Voleo bih jutra kada bi počinjala kasnije”.

Pravi ljubitelj Garfilda, kakav je i Džon Arbakl, prihvatiće bez cviljenja neminovnu istinu da u svom stanu boravi samo milošću krznenog gospodara. I nikada, ama baš nikada neće mu pasti napamet da križom pojede keksić iz zdelice svog kućnog ljubimca. Zašto je to tako, odnosno zašto čovek voli Garfilda nije moguće objasniti. To jednostavno treba iskusiti na svojoj koži.

“Mačka ima tajnu, mačka je iznenađenje i s njom se nikad ne zna. I pas i tigar i slon i zec su uvek nekako malo manje zanimljive životinje od mačke. Meni je mačka jako zanimljiva jer u nju mogu sve da stavim”, kaže glumac Goran Jevtić, reditelj sinhronizacije u “Garfildu 2”, dodajući:

“Garfilda sam uvek doživljavao kao jednog malog umetnika u svetu životinja. Umetnika spremnog i dovoljno hrabrog da postavi pitanja, da preispituje i otkriva nove stvari, ali i da teži za nekom slobodom.

Film se od 28. jula prikazuje i u našim bioskopima i ako su statistike Tak vižna dobre, oko 10 000 ljudi videlo je titlovanu, sinhronizovanu verziju ili obe verzije. Donedavno u domaćim bioskopima nije bilo mnogo crtanih filmova sinhronizovanih na srpski jezik ali to se sada radi, pre svega zato da bi se žamor u sali stišao.

Kao što to obično biva, mišljenja o kvalitetu filma su podeljena ali se uglavnom u jednoj “sitnici” slažu: srpski Garfild kome je glas pozajmio Gordan Kičić daleko je dopadljiviji od onog koji govori kroz usta Bila Majera. I kako sad to kad nema šanse da se ne primeti da se mimika usta ne poklapa sa onim što se čuje, odnosno kada Bili Konoli zvuči kao da mu je dvadeset godina?

Zapravo sve se to vidi i čuje, ali posle pet minuta nije toliko bitno, jer glasovi koji dopiru do gledalaca zaista zvuče ubedljivo iako nijedan od glavnih likova – Kičić (kao Garfild) i Nebojša Glogovac (kao Princ XII) – nisu imali prethodnog iskustva sa sinhronizacijom.

“Najveći izazov bio mi je da napravim jednog beogradskog, neka bude srpskog mačora koji jeste lik, junak i heroj mojoj generaciji i prijateljima ali i nekim drugim klincima koji dolaze. Bilo mi je veoma izazovno i teško da nađem umetnika najsličnijeg Garfildu, onakvom kakvim ga ja zamišljam. Trebao mi je neko ko je beskrajno šarmantan, ko ima upečatljivu boju glasa, ko je brz, vispren, duhovit, promišljen, ko je malo bezobrazan, malo ulenjen a ipak vredan. Neko ko je plemenit i u isto vreme kao malo sebičan, iako to nije sebičnost već samo istrajnost na svom putu”, kaže Jevtić i objašnjava da je za Princa XII tražio čoveka koji je predstavnik socijalne i društvene sredine u kojoj se rodio i odrastao, a unutar koga zapravo postoji vulkan nekih drugih stvari, onoga što bi on mogao biti.

Izbor XX Century Fox pao je na Nebojšu Glogovca koji u glavama većine ljudi spada u nešto što bi se moglo podvesti pod mejn strim srpske savremene kinematografije.

Glogovac se nikad se nije uljuljkao u svom uspehu i slavi i u svakoj novoj ulozi je božanstven i možete da ga otkrivate kao beskrajno uzbudljivog glumca. Ja sam mislio da mačak Princ kad izađe iz svog zamka mora sebe da otkrije i mora svet da ga otkrije kao nekog ko zaista ima milione potencijala. Hoće li se on vratiti u svoju rutinu kad se vrati u zamak, meni je bilo manje bitno od toga da jedan plemić postaje prosjak i još mu se to učini beskonačno zanimljivim.”

Ništa manje delikatan ne bejaše izbor glumca koji će lordu Dergisu, zlici od pakosti, pozajmiti glas. Trebalo je naći glumca koji se neće nelagodno osećati u svojoj novoj “koži”, ko će biti duhovit na način da to podrazumeva prisustvo duha i jedne pomalo potištene energije koja zapravo podsvesno dolazi od toga što su mu neke druge, materijalne stvari najpreče u životu.

Osim toga, dok je film sinhronizovan napravljene su izmene i u već prevedenom tekstu kako bi se dobila veća ekspresivnost. Naravno, glumci su se držali originala (pre bi se reklo onog iz stripova) najviše što su mogli, osim u sceni kad se prave lazanje i Garflid peva. Teško je tvrditi da je Garfild, onaj iz stripa, dobar pevač, možda zato što nije ozbiljno pokušao da peva na srpskom. Naprosto, ovde je senzacionalan, čak bi i Džejms Braun (da je u tom fazonu) pozeleneo od pakosti i ljubomore.

Gruba nepravda mačećem rodu naneta je na samom kraju filma kad se Princ XII vraća u zamak Karolajl. I baš kada sve životinje odahnu jer im je konačno došao pravi gospodar (pa sad mogu i da se reše tog neotesanog stranca koji ruši mermerne skulpture i bez ustručavanja kaže da želi da ga zapamte kao “Princa zabave”), Princ XII gubi sve liderske, monarhističke kvalitete i predlaže povlačenje pred silama zla oličenim u Dargisu. Kraljevići u bajkama nemaju taj luksuz. Oni se uvek upuštaju u borbu i, ako nisu te sreće da budu glavni likovi, hrabro umiru. Ovi drugi, oko kojih se sve vrti, spasavaju svet, princeze se zaljubljuju u njih i žive srećno i pošto je bajka ispričana.

Za početak, potrebno je naglasiti da na pomen samog naslova filma nije bilo mačka koji bi i za

vagon krmenadli zaigrao u filmu gde se jedan obešenjak kakav je Garfild, brka sa tamo nekim mačetom. Holivudske budze morale su da stvore Garfilda i njegovog aristokratskog engleskog pandana Princa XII veštački – uz pomoć kompjutera.

Glumci i Kris Bejlijev tim za vizuelne efekte vežbali su prvo sa punjenim Garfildom, kako bi snimatelj u svakom trenutku znao gde je Garfild. Posle ovih proba sve se ponavljalo “na prazno”. Stručnjaci za vizuelne efekte potom su snimali neutralnu pozadinu i blistavu loptu tačno na mestu gde se Garfild pojavljuje, što je bilo neophodno kako bi animatori stekli predstavu o svetlu koje pada na mačje krzno. Kad su svi ti podaci i snimci ubačeni u kompjutere stvoren je najpre skelet za Garfilda odnosno Princa, zatim su dodati mišići, zubi i sve ostalo uključujući i glasove koji su u vankuverskom studiju šest meseci usklađivani sa slikom.

Jeste da su majstori zaista napravili čudovištan pomak u odnosu na prethodni film, u kome Garfild spasava blentavo pseto Odija, ali izgleda da su se zaigrali. Garfildova dlaka deluje prirodnije pod uslovom da je moguće zamisliti ovog mačora sa besprekorno čistim i do besvesti isfeniranim krznom, ali zelene oči blistaju sablasnim sjajem bilijarskih kugli, dok kez deluje bizarnije čak i od maske koju Džek Nikolson nosi u filmu “Betmen”.

Sve čestitke zaslužuju dreseri životinja, pre svega Mark Fobs. Film treba pogledati kako bi se poverovalo da je bika moguće naučiti da glumi, a scena u kojoj kućne i štalske životinje prave carske lazanje vredi Oskara ili bar poziva u jednu od emisija Džejmija Olivera (mladog britanskog kuvara).

Verovatno pod nagovorom menadžera i analitičara tržišta, ne vredi zaboravljati da živimo u svetu gde se potrošnja sistematski stimuliše, često na uštrb lepog i plemenitog, Garfild sve manje liči na samog sebe. Jeste da mu je ostao bačvasti stomak (valja negde složiti sve progutane lazanje), ali izgubio je bar deset deka salceta pa su mu sad glava i guzica gotovo iste.

Bar ovde kod nas ta šlang linija donela je Garfildu još jedan posao.

“Garfild je postao zaštitno lice putničke agencije Follow me a to znači da je on njihov promoter za ovu (letnju) sezonu”, kaže Poltoracki dodajući da ove vrste kampanja koje su sasvim uobičajene u svetu predstavljaju potpunu novinu kod nas i da su ljudi pre uvozili kornfleks ili pepsi sa likom nekog filmskog junaka.

Ko će tu biti mudar da se odupre zgrtačkoj psihologiji onih koji proizvode nove Garfilde samo će da se pokaže, ali izvesno je da će se proždrljivost i lenjost veličati sve više dok se svi ne pretvore u pokretne mančmelouse od 130 kg. Od likova koji su već bogati preko svake granice pristojnosti, a opet bi da budu još bogatiji, ne treba očekivati da zauzdaju tu svoju grabljivost. Oni, poput lorda Dargesa, jednostavno nisu u stanju da se odreknu eksploatacije mačka koji kod Ginisa drži rekord kao junak stripa koji ima oko 355 miliona čitalaca, tj. svoj kutak u 2 620 novina u 75 zemalja, na 26 jezika.

Ta nova profanost koja se sve jasnije vidi u našim životima koji sve više liče na garfildovsku svakodnevicu bez njegovog sarkazma, već je naterala mnoge da se, kao Zoran Živković – pisac, dobitnik The World Fantasy Award, veliki razumevalac mačaka ali ne i ljubitelj Garfilda – jednog jutra probude i bez stavljanja prsta na čelo odluče da više nikad ne pogledaju Garfilda ili bilo šta što se pravi po receptu Holivuda koji je bezmalo “uvreda ljudske inteligencije”.

Objavljeno 17. avgusta 2006. godine u NIN-u broj 2903 - bez narandžastih delova koji je urednik izbacio, a kako je ovo moj blog ovde sve može !!!

PIRSING PUPKA

Probušena “kuća duše”

Tabu ušuškanog pupka odumire zahvaljujući pirsingu koji je sve više u modi. Mada, bušiti, tetovirati pupak jednako je blesavo kao i igrati se sa sopstvenim životom tako što biste tigra vukli za brk

Reci pupak i sasvim sigurno naći će se neko ko će govoriti, naravno znalački, o pirsingu pomenutog dela tela koji se ovih dana može videti na Adi Ciganliji i plažama Crnogorskog primorja. Što i nije loše sve dok je pred očima lepo zategnut ili pomalo zaobljen stomačić, a ne stomak tako veliki da bi na pupak trebalo staviti ratkapnu kako bi se pirsing primetio.

“Češće bušim pupak nego ostale delove tela, jer je to možda i najbezbolnije. Manje boli nego hrskavica na uvu, nego obrva. A to je sada i popularno, naročito među devojkama. Možda jedan odsto muškaraca dođe da stavi pirsing na pupak”, kaže Dušan Đujić, vlasnik salona Zmajtattoo na Novom Beogradu, gde je sam pirsing oko 35 evra, a nakit za pupak od 600 dinara pa čak do 50 evra ukoliko je reč o Svarovski kristalima.

Za razliku od tetoviranja gde majstor može umetnički da se iskaže, pirsing je više pitanje tehničko-medicinske prirode koji zahteva nešto preciznosti, čistoće i pažljivosti. Prvo se utvrđuje sredina pupka i određuje se ulazna i izlazna tačka. Ukoliko u pupku stoji mladež, bolje je probušiti uvo ili obrvu, čak možda nos mada on zarasta od šest meseci do godinu

dana. Zatim mušterija legne, pupak se dezinfikuje i uzimaju se medicinske makaze i igla.

“Fino uhvatiš samo obeleženo parče kože i probušiš. Koriste se dve vrste igala. Ja radim sa braonilama koje se koriste za infuziju. Oko metalnog dela igla ima tanak plastični sloj i kada probušiš pupak, izvučeš metalni deo, a plastični sloj ostane unutar pupka. Kroz to provučeš minđušu i skineš plastiku. Druga igla za pirsing je s jedne strane oštra a sa druge strane ima navoj koji odgovara minđušici za pupak”, objašnjava Đujić dodajući: “Posle sama mušterija vodi računa o pupku. Prvih sedam dana ranu treba ispirati četiri puta dnevno bejbi sapunom, hidrogenom od 3 odsto i mazati hidrociklinom tako da sve uđe unutar kanala koji je izbušen. Bitno je koristiti baš sapun za bebe jer neki sapuni imaju supstance koje se ne trpe sa hidrociklinom i izazivaju alergiju.”

Narednih šest meseci se stvara kaloidno tkivo i ukoliko se minđušica izvadi kanal na pupku zarasta za najduže dva dana. Kupanje na bazenima, Adi, sunčanje i solarijume treba zaboraviti ukoliko se želi izbeći infekcija rane (zato je bolje ceo poduhvati izvesti zimi a ne leti).

Nije zgoreg ni da minđušica bude od hirurškog čelika ili titanijuma. Zbog prevelikog sadržaja bakra u 14-karatnom zlatu pirseri izbegavaju ovaj metal iz istih razloga kao i srebro i platinu – alergijska reakcija. Posle, kad sve lepo zaraste, može da se stavi kakav god nakit. Dosta devojaka odmah stavlja malo teži (i skuplji) nakit, što može da smeta pupku, pogotovo ako se zakači za odeću.

Mnogima se čini da je to previše truda ni oko čega. Međutim, diktat mode je čudo, naročito ako se zna da je pirsing pupka lansirala Naomi Kembel na London Fashon Week 1994. godine. Ipak, pirsing pupka postao je globalni trend nešto kasnije kada je grupa Aerosmit dobila MTV nagradu za spot Cryin gde umiljato buckasta Alisija Silverston glumi tinejyerku koja se tetovira, potom buši stomak da bi se na kraju, valjda zbog neuzvraćene ljubavi, bacila sa mosta. Za proteklih dvanaest godina pirsing pupka je postao sasvim uobičajen ne samo među slavnima poput Britni Spirs, Paris Hilton, Gven Stefani... već i među običnom svetom.

“Ako govorimo o pirsingu, možemo da pričamo da tu ima svega: trpljenja bola koje uključuje malo mazohizma, ukrašavanja, isticanja (i malo egzibicionizma), erotičnosti, dokazivanja”, kaže dr Sofija Kostić, antropolog i muzejski savetnik Etnografskog muzeja u Beogradu, kojoj nije baš prijatno da vidi gola krsta i stomake ispod kratkih jakni usred zime, na minus 10. Koliko je pametno prkositi prirodi, roditeljima, autoritetima, po cenu sopstvenog zdravlja, dalo bi se raspravljati nadugačko i naširoko ali je malo verovatno da bi bandoglavi tinejyer odustao od svog nauma.

Gnev protivnika pirsinga može se dovesti u vezu i sa tabuom, tj. našim tradicionalnim, magijskim odnosom prema pupku koji se svih ovih vekova ušuškavao i skrivao.Međutim, pupčana vrpca je ta nit oko koje se zapliću vraybine, naša praznoverja, rituali.

“Stomak, pogotovo pupak, u našem narodu se uvek krio – principijelno. Postoji doduše izuzetak, s momentom erotike, kod južnih Srba koji su primili nošnju sa Orijenta. Bluze su od tanke svile ili platna, prizrenskog, i dešavalo se da ispod toga nemaju ništa, samo mali jelek. Bradavice i pupak su se nazirali”, objašnjava dr Kostić dodajući da nakita za pupak nije bilo u Otomanskoj imperiji, ali da su se na dimijama nosili pojasevi sa paftama (kopčama od srebra, sedefa s filigranom ili bez) ili nakit sa asprama (sitnim turskim novcem) koji su zveckali i razgonili zle sile.

“Kada kažu u Srbiji da se ‘seče pupak’, misli se na pupčanu vrpcu koja se potom zadržava. Kada su muška čeljad u pitanju, to se radi srpom ili drugim sečivom koje se koristi u poljoprivredi kako bi dečak kasnije bio dobar radnik, dobar kosač. Ako je u pitanju žensko dete, onda se čeka da napuni otprilike pet godina kada joj se daje da odmrsi sasušenu pupčanu vrpcu. Ako ona to uradi brzo i snalažljivo, kažu da će biti dobra vezilja, da će lepo da tka ili, u današnje vreme, da će biti uspešna na fakultetu, na poslu, dobra frizerka, spretna u trgovini”, objašnjava dr Krstić i naglašava: “Za muškarce u istočnoj Srbiji postoji običaj da se pupčana vrpca stavi iznad vrata da bi čuvala ne samo dete već i ostale ukućane i da bi se rađala muška deca jer su muškarci, u tom stočarskom kraju gde dominiraju Vlasi, i potrebniji kad se čuva stoka.”

Nije neuobičajeno da se pupčana vrpca nosi uza se kao talisman tj. amajlija koja štiti muškarce od metka, uboda. Događalo se da u kesici ušivenoj u odeću tj. uniformu nađu pupčanu vrpcu i u ovim poslednjim ratovima. Interesantno je da u našoj tradiciji niko ne povezuje ženu koja je rodila dete, niti ima ideju da bi magična moć majke mogla da obezbedi zaštitu novorođenčetu koje se nekad kroz tu istu vrpcu hranilo.

“Pupak zapravo simboliše samo dete, odnosno njegov život. Pupak i život su jedno te isto. Pupak je na neki način kuća duše i zato se koristi i u najmračnijoj magiji koja uključuje izvesne rituale koje izvode vračare u određeno doba noći, uz neme basme. Koristi se za sve vraybine koje dovode do promena psihičkog stanja onog čija je pupčana vrpca – može biti i za ljubavne vraybine a može biti i za uništavanje života. Ukoliko vračara dođe do pupčane vrpce, ona može da baci neku kletvu zato što je vrpca život onoga kome pripada”, ističe dr Kostić pokušavajući da objasni zašto se pupčana vrpca kao i stomak tako brižljivo čuva i krije.

Do koje mere je pupak skriven u našoj kulturi možda najbolje pokazuje i činjenica da ga nema u rečnicima Matice srpske, Srpskom mitološkom rečniku kao ni u Skokovom Etimološkom rečniku. Sama reč pupak nije ni latinskog ni grčkog porekla.

“Reč pupak ima osnovu pup koja se sreće u mnogim slovenskim jezicima i označava pupoljak odnosno pupljenje cveća”, kaže dramaturg Jovan Ćirilov koji godinama strastveno tumači čitaocima i novinarima NIN-a značenje reči s kojima se svakodnevno srećemo.

Dakle, po tradiciji pokazivati, bušiti, tetovirati pupak jednako je blesavo kao i igrati se sa sopstvenim životom tako što biste tigra vukli za brk. Uz to, pupak je kao pupoljak lep sam po sebi i ne bi ga trebalo kinđuriti i nagrđivati. Verovatno na dlakavom stomaku nikako ne može biti zavodljiv kao ni pirsing u poslednjem mesecu trudnoće, ali ipak ima nečeg krajnje simpatičnog u rušenju tabua ušuškanog stomaka – eh, još da je i malo više lepo tetoviranih ili pirsovanih muških stomaka, gde bi nam bio kraj?

Objavljeno 10. avgusta 2006. godine u NIN-u broj 2902

BELEF: Erik Bardon

Nebeski jahač

“Prija mi da se vratim što dalje u prošlost i da publici dam priliku da se priseti, da ponovo čuje pesme koje joj nedostaju” kaže poslednji živi The Animals

photo by Zvezdan Mančić

Svi oni koji nisu došli na koncert Erika Bardona iz straha da će ih heroj iz detinjstva, odnosno rane mladosti razočarati – zeznuli su se. Za medalju! Ne samo zato što je Erik, kao što je obećao, otpevao i odzveckao sve što je hteo u starim hitovima i novim stvarima sa albuma Athens Traffic (2005) i The Soul of the Man (2006), već zato što je zaista delovalo da matori šmeker u svemu tome uživa iz sve snage. Verovatno će do izlaska ovog broja NIN-a muzički kritičari i kvazipoznavaoci rokenrola naći već neku zamerku Eriku, ali to i onako nije toliko bitno pogotovo onima koji su 1. avgusta Bardonov koncert odslušali kako dolikuje – na nogama, dopuštajući sebi da ih radost zanosi od Don’t Let Me Be Misunderstood, We Gotta Get Out of This Place, I’m Crying, It’s My Life, I Put a Spell on You, Boom Boom, pa sve do House of the Rising Sun.

„Radije sviram u manjim intimnim prostorima nego na velikim stadionima. Samo prvih 30 redova zaista čuju šta imate da kažete. Ostali se samo dobro provode, prave žurku ili probleme i upošljavaju policiju”, kaže Erik Bardon dodajući: „Prija mi da se vratim što dalje u prošlost i da publici dam priliku da se priseti, da ponovo čuje pesme koje joj nedostaju”.

Jedini živi član prve postavke The Animals-a kaže da nema ničeg nalik tuzi ili nostalgiji kada svira stare hitove.

“Nisam sentimentalan na takav način. Oduvek sam menjao bendove. The Animals su svirali samo od ‘64 do ‘66. godine, potom sam se preselio u Kaliforniju i osnovao novi bend, a nekoliko godina kasnije još jedan bend sa crnim muzičarima. Mislim da je izazov raditi neprestano novi materijal. Konstantna promena i traženje novih muzičkih aspekata verujem da mogu nekog unaprediti, usavršiti kao pevača. Čini mi se da je sve to bilo jako korisno i za njih i za mene. Muzičari u bendu postaju bolji u interakciji sa mnom, a ja sam počeo sebe da osećam kao neku vrstu instrumenta, iako sam zapravo pevač. Volim ideju da moji bendovi sviraju mene i nose me do različitih nivoa kroz različite vrste muzike. To me čini srećnim”, objašnjava Bardon naglašavajući da nije dobro ostati u jednoj te istoj priči dugo.

Pogotovo ne 40 godina.

„Da bi trajao toliko godina moraš da se menjaš. Neprekidno. Nekad su te promene zapravo zaustavljanja da bi otišao na dalek put ili da bi živeo u nekoj drugoj zemlji”.

Erik je živeo u Nemačkoj, naravno, Britaniji, Francuskoj, Španiji ...Kako sam kaže hteo je da dokaže sebi kao i ljudima oko sebe da nije samo puki muzički izvođač već da postoje i druge stvari u životu kroz koje ume da se izrazi.

„Nekad su ti neophodni i neuspesi. Kako bi inače znao koliko visoko možeš da se vineš ako ne znaš koliko nisko možeš da padneš?” pita se Batron kome je muzika kao plivanje – nešto što se nikad ne zaboravlja. Razmišljajući naglas o povracima nekada velikih muzičara (što nipošto ne znači da su svi odreda samo tužno podsećanje na ono što su nekad bili) Erik osim ekonomskih razloga vidi i želju da se mlađim muzičarima prenese i ideja o tome šta je to muzika.

“Muzika nije samo pravljenje para, kupovina i prodaja ili potraga za priznavanjem. Za mene je muzika duhovni put, pogotovo u bluz. Iz mog ličnog iskustva bluz je lekovit, može da izleči vaš duh, čak može i da vas fizički izleči. Zaista je dobro biti roker i dobro je da se neki muzičari vraćaju na scenu”, kaže Bardon ukazujući da se smenjuju vlade i ideologije, političari se nadigravaju dok pregovori neprekidno propadaju a rokenrol traje.

Ali ne traju svi na isti način.

“Bob Dilan je jedan od najvećih pisaca. On je momak koji je najjezgrovitije opisao šta se događalo u američkoj politici 60-ih, valjda zato toliko vole da ga citiraju u štampi i na televiziji kad žele da ispadnu pametni i kratki. Bob je imao svoj način, ali u Americi ima mnogo zaista velikih muzičara i pisaca kojima se divim ovih dana. Recimo, Nil Jang koji je stavio na crtu svoje ime, reputaciju i snimio Living with War, veoma radikalan album protiv aktuelnog, Bušovog, režima u Americi. Bob je veliki ali čini se kao da se trenutno penzionisao, kao da nema šta da kaže. Ali sačekajmo do sledećeg albuma”, kaže Bardon a oni koji su, zahvaljujući drugarima ili Internetu, imali prilike da preslušaju Jangov poslednji album svakako će preporučiti bar dve pesme: Let’s Impeach the President i genijalno ironično izvođenje America the Beautiful.

Koliko god bio čvrst momak od šezdeset i kusur godina koji ni po čemu ne deluje kao starčić klecavog pamćenja Erik Bardon priznaće da mu jedan čovek zaista nedostaje.

“Od trenutka kada sam prvi put u životu čuo i video Džimija Hendriksa znao sam da će ga jednog dana poštovati kao Čajkovskog ili nekog drugog kompozitora klasične muzike. On je iskoristio najnoviju tehnologiju: električnu gitaru, stereo snimke koji su se tek pojavili da bi izvukao maksimum i stvorio muziku. Vrhunsku muziku”, kaže Bardon prisećajući se: “Mnogo godina kasnije šetao sam sa Džimijem po Londonu. Pokazao sam mu spomen-ploču koju je uprava grada Londona stavila na kuću u kojoj je nekada živeo Hendl. Sećam se da je Džimi rekao kako je cool što je narod odao takvu poštu jednom, stranom, muzičaru. Ja sam mu rekao da će i on imati jednu i na kraju je i na kući gde je Hendriks nekada živeo stavljena ‘plava ploča’. Prosto ne mogu da vam kažem koliko mi nedostaje Hendriks. Koliko se često pitam šta bi on uradio sa ovom tehnologijom koja nam je na raspolaganju. Pretpostavljam da bi pravio muzičke crtane filmove za decu.”

Čini se da ‘plava ploča’ ne gine ni Eriku međutim on trenutno na umu ima neke druge stvari.

“Sad sam u sred evropske turneje i pripreme materijala za novi album. Sredinom zime trebalo bi ponovo da uđem u studio. Nadam se da ću svirati sa istim ljudi sa kojima sam došao ovde u Beograd i jako mi je drago što ne moram da unajmljujem sešn muzičare”.

Objavljeno 3.avgusta 2006. godine u NIN-u broj 2901