DISIJE: NATO i SRBIJA

Terorizam zbližio blokove

Vojne doktrine, strateški koncepti i bezbednosne politike SAD, Rusije i NATO, kojima se uspostavlja novi globalni sistem bezbednosti, ipak nisu prevazišle stare strahove i rivalstva

Niko nije dovoljno velik, jak i naoružan da se sam nametne kao garant svetske bezbednosti u XXI veku. To znaju i Severnoatlantski savez i Sjedinjene Američke Države i Evropska unija i Rusija. Veliki igrači se ipak razmahuju antiraketnim štitovima, novim vojnim doktrinama, strateškim konceptima, zajedničkim spoljnim i bezbednosnim politikama. Ali, oružje i pretnje nisu više samo avioni, kamioni i oko 8.392 nuklearna projektila, već su to postali i teroristi, pirati, hakeri, ali i klimatske promene. O tome se govori od kada je NATO počeo rad na novom Strateškom konceptu, odnosno kada je početkom 2010. godine Dmitrij Medvedev, predsednik Rusije, odobrio novu vojnu doktrinu.

Međutim, ono što brine mnoge, naročito novoprimljene NATO zemlje, jeste što je Evropa i dalje centar vojnog i političkog rivalstva dve oslabljene supersile koje čas podgrevaju čas zamrzavaju međusobnu saradnju. Rusi su svoje rekli u tačci 8 nove doktrine. Kao prva, ratna, pretnja prepoznata je želja Alijanse da se širi i gradi vojnu infrastrukturu u zemljama NATO koje se graniče sa Rusijom. A na četvrtom mestu našlo se uspostavljanje i razmeštanje raketnih sistema odbrane koji podrivaju globalnu stabilnost i narušavaju balans nuklearnih snaga, militarizacija svemira, razmeštanje nenuklearnih sistema i preciznog naoružanja. Novina je i da se pravo na korišćenje oružanih snaga izvan Rusije podrazumeva kada je cilj zaštita nacionalnih interesa i međunarodnog mira i bezbednosti.

Strah od NATO i ekspanzije američkog vojnog uticaja na Istok, uključujući Ukrajinu i Gruziju, oduvek je bio za Rusiju trn u oku.

„Moskva smatra da je partnerstvo sa NATO savezom neophodno, ali ga smatra komplikovanim i dogmatskim partnerom koji hoće da bude globalni sistem bezbednosti, uključujući i energetsku. To je utopija. On za to nema ni kompetencije, ni resurse. Osim toga, NATO želi da istovremeno sačuva i mehanizam usvajanja političkih odluka konsenzusom i političku inicijativu u rukama SAD i starih članica. To je takođe nesavladiva protivrečnost. Stoga ćemo u XXI veku biti svedoci daljeg realnog slabljenja NATO, a sa druge strane sveobuhvatnih pretenzija njegove birokratije. Obično kod takvih protivrečnosti nastupa smrt sistema“, kaže Modest Kolerov, analitičar i urednik informativne agencije „Regnum“ dodajući da su ulaskom u Alijansu, siromašne zemlje poput pribaltičkih u vojno-ekonomskom pogledu postale marionete Brisela i starih članica NATO saveza.

Osim toga Rusima je još veći problem što Alijansa kontroliše vazdušni prostor Gruzije (sa kojom je Rusija 2008. godine ratovala) a donedavno i Ukrajine (gde je početkom februara pobedio Viktor Janukovič proruske orijentacije). Ove dve zemlje nikako ne bi smele, iako to žele, da budu deo NATO saveza. I za ambasadora Rusije u Beogradu glavni problem u odnosima sa NATO je širenje na Istok, a ako govorimo o odnosima sa Amerikancima to je onda problem strateške stabilnosti.

„Rusiju ozbiljno brine američka izgradnja globalnog sistema protivraketne odbrane, konkretno planovi za razmeštanje trećeg pozicionog rejona u Rumuniji“, kaže ambasador Aleksandar Konuzin, naglašavajući da Rusija na sve načine sarađuje na uspostavljanju globalne i evropske bezbednosti. Kao mogućnosti gde bi Rusija mogla da otvori nove kanale saradnje u zajedničkim naporima na jačanju evropske i globalne bezbednosti ambasador vidi, na primer, u pozivu Moskve evropskim zemljama „na zajedničko ocenjivanje raketnih pretnji u svetu, o čemu su se dogovorili predsednici Rusije i SAD.“

Amerikanci su oduvek tvrdili da je uspostavljanje antiraketnog štita u Evropi neophodno ali ne zbog Rusije već Irana. Iako Iran do danas nije testirao svoje nuklearno oružje, uspeo je da lansira rakete „šahab 3“ koje zbog dometa od oko 1.600 kilometara mogu da dobace do Evrope bojevu glavu tešku i jednu tonu. Kako je svojevremeno Džordž Buš mlađi, 2007. godine aktuelni predsednik SAD, tvrdio izvesno je da bi Iranci mogli da usavrše svoje projektile brzo, tako da bi se i Amerika do 2015. godine našla na udaru njihovih raketa. Rusi nikada nisu poverovali u ovu priču. Između ostalog i zbog toga što su troškovi protivraketne odbrane astronomski – prema grubim procenama od 1983. potrošeno je oko 100 milijardi američkih dolara, a samo Američka agencija za protivraketnu odbranu tražila je budžet od oko 8,5 milijardi dolara za 2011. godinu. Antiraketni sistem, potpuno uprošćeno, sastoji se od presretača i radara na Aljasci i u Kaliforniji, radara u Japanu i oko 21 pomorske jedinice koje najčešće plove vodama Tihog okeana. Oko treće lokacije za štit Amerikanci, a ne NATO, pregovarali su sa novopečenim NATO članicama - Poljskom i Češkom. U Poljskoj je planirano da se razmesti desetak „presretača“, a u Češkoj radar. Međutim, zbog galame koju su digli Rusi, planovi su propali i SAD sada pregovara sa Rumunijom i Bugarskom, takođe novoprimljenim zemljama Alijanse.

Zato što Rusi žele NATO što dalje, predložili su da treći rejon antiraketnog štita bude još južnije, u Gabali u Azerbejdžanu ili u Armaviru u Jermeniji.

Što se tiče raketa i ratova zvezda i nuklearnog razoružavanja tu je između SAD i NATO s jedne strane i Rusije sa druge strane dosta trzavica – jedno vreme projekat „Bulava“ je bio interesantan, jer je navodno bio projektil skoro neprimetan za radare, odnosno nisu mogli da otkriju da li nosi konvencionalnu ili nuklearnu glavu.
„Za Ruse, `Bulava` je ono što je za Amerikance protivraketni štit - tehnički promašaj. S obzirom na to da su određene strukture imale moć da poguraju razvoj, ogromne pare su otišle u vetar jer raketa nije najbolje urađena“ kaže Aleksandar Radić.

Trenutno, u jeku su pregovori SAD i Rusije o potpisivanju ugovora kojim bi se sprečila trka u nuklearnom naoružavanju. Do sada je ovaj problem bio regulisan START 1 ugovorom koji je 9. decembra 2009. godine istekao. Ipak, saradnja Rusije sa NATO i SAD nije tako haotična kao što se to čini. Stalni karakter dobila je 2002. godine kada je osnivan NATO-Rusija savet kako bi se stvorio pravni okvir za praktičnu političku i stratešku saradnju. Za Amerikance i NATO to je od ključnog značaja naročito tamo gde imaju zajedničke interese, recimo u Avganistanu.
Generalni sekretar NATO jasno je rekao da ovo nije samo NATO operacija već da je potrebno mobilisati celu međunarodnu zajednicu. Osim novca, NATO savezu hitno je potreban 21 tim koji će obučavati avganistanske snage. Po grubim procenama to je između 2000-2400 iskusnih vojnih i policijskih instruktora.

„Rusi su pomogli obučavajući preko 50 avganistanskih policajaca i činovnika u borbi protiv droge, i planirano je da njihov trening prođe 220 osoba. Takođe, Rusija je podržala avganistanske bezbednosne strukture i time što je obezbedila dva transportna helikoptera“, kaže Žarko Petrović, direktor istraživanja u Centru za međunarodne i bezbednosne poslove u Beogradu, dodajući da postoji i strateška politička saradnja Rusije i SAD koja obuhvata sve što se odnosi na tranzit vojnih i nevojnih materijala u Avganistan.

Za razmeštanje 39.000 američkih vojnika koji valjda u martu stižu u Avganistan značajan je i Ugovor o vojnom tranzitu koji su 6. jula 2009. godine potpisali ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov i Vilijam Brns, podsekretar SAD za političke poslove. Ovim ugovorom Rusija omogućava 4.500 letova godišnje (prosečno 12 letova dnevno) Amerikancima kako bi pružili logističku podršku koalicionim snagama u Avganistanu. Iako SAD za sada jedva da koristi ove pogodnosti nema sumnje da su Rusi odobrili sve letove i da će američka vlada uštedeti 133 miliona dolara na gorivu, transportnim troškovima. Uz to, Rusi su bili velikodušni do kraja i oslobodili su SAD plaćanja svih navigacionih troškova i taksi.

Što se tiče tzv. severnog tranzita koji kopnom ide preko ruske teritorije Rusi su tu profitirali. Ruske železnice prevezle su 1.500 kompozicija, a neke okvirne procene kreću se oko milijardu dolara. Prilika, onih manje formalnih, za zaradu ima još.

„Ruske firme stalno lete, ruski helikopteri su stalno na terenu“, kaže Aleksandar Radić, vojni analitičar i dodaje: „To su privatne firme, ali sa sveže penzionisanim potpukovnicima specijalnih snaga kojima ne smeta da potpisuju ugovore i direktno su angažovani u taktičkom prevozu helikopterima u Avganistanu. Čak bi se moglo reći da i istočna Evropa lepo profitira od toga sa Amerikancima jer Rusi imaju helikoptere koji su mnogo bolji.“

Rusi kroz Mediteranski dijalog takođe sarađuju učestvujući u zajedničkim NATO operacijama, pre svega stranog upozoravanja, potrage i spasavanja na moru, kao na primer Active Endeavour kada je ruska fregata „Pitljivij“ bila uključena.

Odnosi NATO i Evropske unije su posebno složeni jer su u isto vreme i rivalski i partnerski. Debata se, kako je primetio Srđan Gligorijević vojnopolitički analitičar, vodi oko pitanja kako istovremeno obezbediti evropsku autonomiju u oblasti odbrane i bezbednosti, a ne narušiti Alijansu. U ringu su atlantisti i evrocentrici. Prvi naglašavaju saradnju sa SAD i ulogu NATO za koju veruju da treba da ostane prvenstvena vojna snaga u evroatlantskom prostoru. U tom „bloku“ su Velika Britanija, Holandija, Danska, Portugal i skoro sve novoprimljene članice EU iz centralne i istočne Evrope.

Evrocentrici, a to su pre svega Francuska, Nemačka, Belgija i Luksemburg, žele jaku i ujedinjenu Evropu koja svoj identitet mora da jača kroz Evropsku odbrambenu i bezbednosnu politiku, koja se može smatrati čak i alternativom NATO savezu. Zalažu se za aktivniju ulogu EU u rešavanju međunarodnih problema i sukoba (na primer EUFOR i EUPM u Bosni i Hercegovini, odnosno EULEX na Kosovu). Takođe, evrocentrici umeju vrlo oštro da kritikuju i poteze SAD. Tako se dogodilo da su baš evrocentrici i to usred rasprave o angažovanju u Iraku (kojoj su se silno protivili) predlože formiranje potpuno nezavisnog centra za planiranje operacija EU. Nikolas Brns, pomoćnik državnog sekretara SAD, ocenio je ovaj predlog kao najveću pretnju za budućnost Alijansi, a Englezi su najavili da će blokirati svaku inicijativu koja podriva NATO. Evrocentrici su povukli svoj predlog, ali korak po korak do početka 2007. godine EU je dobila Operativni centar koji potpuno samostalno planira i vodi operacije upravljanja krizama. Takođe, odnosi unutar NATO pre svega na relaciji SAD i ostale evropske zemlje napregnuti su kada je reč o nacrtu Ustava EU, jer je pojam strukturalne saradnje i odredba o kolektivnoj odbrani Amerikance opet navela na pomisao da se stvara organizacija koja bi obesmislila postojanje NATO saveza.

„Glavni razlog za krizu identiteta NATO je činjenica da se suparnički blok raspao pre dve decenije, a da NATO uz sve promene, i dalje nije uspeo da pronađe sebe i druge ubedi u svoje nove funkcije, pa i smisao postojanja“, kaže Jovan Teokarević, profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Ipak, dominantna pozicija SAD u NATO nije dovedena u pitanje ne zato što je „Ujka Sem” toliko moćan pa može svima da naredi, već zato što kako je to rekla Madlen Olbrajt „bezbednost i borba protiv terorizma ni danas jednostavno nije moguća bez SAD”.

Zavisnost Evrope od snaga NATO i nuklearne zaštite SAD još je velika. Mnogim evropskim snagama nedostaje standardizovana vojna obuka, usklađen komandni sistem, moderno naoružanje i komunikaciona oprema. Prema podacima Evropske odbrambene agencije ukupni troškovi odbrane članica EU su oko 200 milijardi evra samo u 2008. godini. A u odnosu na 2007. uštedelo se četiri milijarde evra. Ukupni vojni troškovi SAD su još veći prema podacima Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira (www.sipri.org). Amerikanci su iste godine potrošili na vojsku 607 milijardi dolara (odnosno 4 odsto BDP, što je u odnosu na evropske članice Alijanse previše). Zajedno zemlje NATO čine 75 odsto svih vojnih troškova u svetu, ali raskorak između Amerikanaca i ostalih članica NATO je u prioritetima spoljne i bezbednosne politike. Za Ameriku su to Irak, Iran, Izrael i Palestina, Avganistan i Pakistan, Severna Koreja, dok bi Evropljani više voleli da srede situaciju u sopstvenom dvorištu.

Objavljeno 4. marta 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3088