DžEJMI ŠEJ, DIREKTOR ZA POLITIČKO PLANIRANjE NATO-a

Žalim zbog kolateralne štete

Kada ste u kriznoj situaciji pravite greške. Naravno, svestan sam kakav imidž imam u Srbiji zbog pređašnje uloge portparola NATO-a

Posle jedanaest godina čekanja, šesnaest neuspelih pokušaja i jednog izneverenog obećanja datog na Koledžu Evrope u Brižu (Belgija) novinar NIN-a bio je razočaran. Ponuda nije obećavala, ali su bar uslovi bili kristalno jasni: 20 minuta razgovora, samo o strateškom konceptu, bivša Jugoslavija i bombardovanje da se ne pominje. Tu se nije moglo učiniti mnogo toga, osim da se NATO službenici stavi do znanja da intervju, koliko god bio ekskluzivan, neće otići i štampu ako se Džejmi Šej bar malo ne potrudi. Problem, naravno, nije bio u tome da Šej, koji se u lestvici NATO-a popeo do pozicije, otprilike, trećeg najbitnijeg čoveka u civilnoj strukturi alijanse, govori o dokumentu koji će sledećih deset godina služiti kao bukvar NATO-a, već u demokratskom deficitu ovog „uzmi ili ostavi“ aranžmana. Ipak, uz pomoć par trikova razgovor je, u prenaglašeno učtivoj atmosferi, potrajao 48 minuta i nekoliko sekundi. Baš zato što je Džejmi Šej sada direktor za političko planiranje u Kancelariji generalnog sekretara NATO-a i baš zato što je nekada kao portparol alijanse tokom bombardovanja SR Jugoslavije, osmehnut, sipao gorke i cinične reči, 26. avgusta 2010. u središtu NATO-a pomenuta mu je i kolateralna šteta.

Kajete li ste, bar malo, što se smislili izraz kolateralna šteta?
- O da! Totalno! Žalim zbog kolateralne štete! Ali znate, kada ste u kriznoj situaciji pravite greške. Pod velikim ste pritiskom i nemate baš vremena da se udubljujete u svaki termin koji upotrebite. Naravno, svestan sam kakav imidž imam u Srbiji zbog pređašnje uloge portparola NATO-a, ali mislim da nisam ja lično smislio taj termin, nego da je to bilo za neki film sa Arnoldom Švarcenegerom [prim. aut.- premijera filma „Kolateralna šteta“ bila je 4. februara 2002. godine]. Veoma sam zahvalan vašem nedeljniku što mi je, posle toliko godina, dao priliku da govorim o alijansi i kako ona sada funkcioniše.

Da li NATO traži novi razlog postojanja ili je koncept samo način na koji će alijansa sledećih deset godina voditi svoje poslove?
- Novi koncept nije pitanje ponovnog izmišljanja alijanse jer su njena uloga i ključne vrednosti satkane u Vašingtonskom ugovoru koji je napisan pre 61 godinu kada je bezbednosna situacija bila sasvim drugačija. Zato, otprilike, svakih deset godina u NATO-u imamo tendenciju proizvodnje novog koncepta, kako bismo u skladu sa novim bezbednosnim pretnjama interpretirati osnivački ugovor.

Još važeći koncept je iz 1999. i tada je u centru pažnje bila Jugoslavija i upravljanje krizom? Šta će sada biti u fokusu alijanse?
- Devedesetih NATO je bio pre svega evroatlantska regionalna organizacija. Posle pada Berlinskog zida najveći izazov je bio stabilizovati Evropu. S jedne strane to je značilo da moramo dopreti do Rusije i pokušati da prevaziđemo stari sindrom hladnoratovske konfrontacije, a sa druge strane da otvorimo vrata za dalje proširenje. Mađarska, Češka i Poljska su 1999. postale NATO članice.

A kako je alijansa dočekala raspad Jugoslavije i ratove koji su usledili?
- Rekao bih da smo na početku potcenili nasilje koje se dogodilo u Jugoslaviji.

Šta je sada drugačije?
- Prvo, sada je misija NATO da obezbedi stabilnost daleko od Evrope. Globalno. Očigledno je da je Avganistan najznačajnija misija za NATO ali tu su i Irak, borba protiv pirata u Adenskom zalivu, pomoć Afričkoj uniji da pošalje mirovne snage u Darfur, Somaliju, Čad. Drugo, mislim da je 1999. godine još postojalo uverenje da NATO sam treba da rešava probleme vojnim putem. Naravno, vojna moć je esencijalna za obezbeđivanje stabilnosti, ali da biste danas uspeli u misiji morate mnogo više da sarađujete sa nevladinim organizacijama, civilnim agencijama, EU i UN, ljudima koji se bave vladavinom prava, ekonomijom, reformama i razvojem.

Ako NATO to nije u stanju?
- Onda vojna misija traje mnogo duže.

Dakle, gola sila nije više dovoljna?
- To se tako više ne radi. Potrebna vam je „meka snaga“. Treća razlika je da danas morate mnogo više da sarađujete sa partnerskim zemljama. Misije poput Avganistana potpuno su nezamislive bez Australijanaca, Novozelanđana, Japana.

Kao i Kine i Rusije, zar ne?
- Tačno tako. I četvrta bitna razlika između 1999. i sada je da jača svest da se suočavamo sa sve više novih izazova koji zahtevaju političku akciju isto koliko i vojnu intervenciju čak iako direktno nema napada na teritoriju neke članice. Sada je bitno kakve su posledice i u kojoj meri utiču na stanovništvo. Tako, imate na primer hakerske napade na Estoniju 2007. koji ne predstavljaju privremenu neprijatnost ili sporadičan incident. To je bio napad na vladine servere i cela država bila je potpuno blokirana sve dok nismo našli načina da premostimo i preusmerimo komunikacije. Sličan efekat na stanovništvo imaju veštačke energetske nestašice, klimatske promene i terorizam, koji i dalje ostaje u fokusu.

Čini se da za NATO neće biti problem da opiše nove pretnje nego da odluči hoće li češće primenjivati pravo na kolektivnu odbranu iz člana 5 Vašingtonskog ugovora?
- Paradoksalno je da je NATO prvi put upotrebio član 5 ne kao odgovor na napad koji se dogodio u Evropi, već na Sjedinjenim Američkim Državama. Uveren sam da oko ovog pitanja moramo biti otvorenog uma. Pretpostavljam da će 5. član ostati izuzetak i da će se koristiti samo u slučajevima kada je ugrožena bezbednost svih.

Moramo primetiti da su svi napadi 11. septembra 2001. izvedeni samo na teritoriji SAD.
Naprotiv, 11. septembar bio je napad na sve nas. U Svetskom trgovinskom centru u Njujorku poginuli su ljudi iz 65 zemalja. Napadi Al kaide, akcije koje su finansirali ili planirali pogađaju mnoge zemlje NATO-a, ipak jedna zemlja ne može doneti odluku umesto svih - potreban je konsenzus.

Znači, jednoglasno donošenje odluka u novom konceptu neće biti zamenjeno kvalifikovanom ili nekom drugom većinom? Zanimljivo je da li će alijansa kao organizacija imati više nadnacionalnih karakteristika ubuduće?
- Nema govora o tome da će NATO menjati način odlučivanja konsenzusom ili status međuvladine organizacije.

U poslednje vreme dosta se govori o restrukturiranju vojnih komandi, čak i ukidanju nekih poput one u Lisabonu što predstavlja i osetljivo političko pitanje. Hoće li u konceptu biti nešto o tome?
- Rekao bih da u NATO postoji konsenzus da je sadašnja komandna struktura prevelika, statična i da nam je potrebna neka koju lakše i brže možemo da izmestimo. Takođe, komandna struktura je multinacionalni i integrativni elemenat NATO-a. Po meni, ključni stav je da se taj pristup zadrži, ali da osmislimo komandnu strukturu kakva nam je potrebna i kakvu možemo priuštiti. Kada to uradimo možemo razmišljati gde neki štab treba da smestimo. Naravno da će to biti delikatni pregovori, ali koliko ja znam do sada smo uspevali da i oko toga postignemo konsenzus. Uostalom, neće to biti prvi put da nam se tako nešto dešava i siguran sam da ćemo na kraju dana imati zadovoljavajuće rešenje.

Da li je plan da ubuduće bude više generala sa recimo dve zvezdice koji će imati „dva šešira“, to jest dva šefa, što poprilično zbunjuje recimo Amerikance?
- Imamo to u postojećoj komandnoj strukturi, ali ne znam da li će toga biti još više u budućnosti. I čini mi se da se Amerikanci dobro snalaze u svemu tome.

U izveštaju nezavisne ekspertske grupe postoje oprečna stanovišta o odnosu sa Rusijom?
- Ubeđen sam da i NATO i Rusija kao svetske bezbednosne rizike vide terorizam, hakerske napade, trke u naoružanju. Za Rusiju je od izuzetnog značaja da NATO misija u Avganistanu bude uspešna sa stanovišta borbe protiv narkotika i posledica po talibane. Takođe, sarađujemo i u borbi protiv pirata u Adenskom zalivu. Verujem da je bolje da se usredsredimo na onih 90 odsto zajedničkih interesa nego na onih 10 odsto gde imamo različite pozicije.

Trenutno su odnosi NATO i Rusije u uzletu, a često su i na nizbrdici. Naročito kada se pomene raketni štit, zar ne?
- Ne kažem da nemamo različite poglede o tom pitanju s vremena na vreme. Rusija je velika sila sa sopstvenim interesima ali njihovo vođstvo u poslednje vreme šalje vrlo pozitivne signale vezano za raketni štit, a generalni sekretar je u nekim od svojih govora predložio da se zajednički radi na pitanju raketnog štita.

Ipak Rumunija, Bugarska... su zabrinute što se ne zna dokle će i kojom brzinom alijansa razvijati odnose sa Rusijom?
- U NATO postoji konsenzus da NATO i Rusija zajedno mogu da pruže veći nivo evroatlantske bezbednosti. Što se tiče alijanse ta ponuda i dalje stoji, mi želimo da u NATO-Rusija savetu bude još više konsultacija i zajedničkih akcija.

Za usvajanje novog koncepta potreban je konsenzus, hoće li generalni sekretar posetiti svih 28 prestonica NATO zemalja?
- Moj šef Andres Fogh Rasmusen posetiće sve saveznike kako bi postigao konsenzus o ključnim idejama nacrta. Ali za njega nije samo bitno da NATO dobije novi papir, već kvalitet dokumenta. Nećemo imati mnogo koristi od novog koncepta ako ga svi zajedno ne primenjujemo.

Da li će partnerske zemlje uključujući Rusiju, Srbiju itd. imati uvid u nacrt kako bi eventualno dale komentar?
- Strateški koncept je pre svega NATO dokument koji obavezuje 28 članica i one su te koje će pregovarati i eventualno, jednoglasno, usvojiti koncept. Ipak, Madlen Olbrajt je tokom prethodnih faza konsultovala sve partnere i održana je serija susreta sa zemljama u Partnerstvu za mir, Mediteranskom dijalogu, Istanbulskoj inicijativi za saradnju i naravno kontakt-zemljama. Na jednom od tih okruglih stolova učestvovala je naravno i Srbija.

Da se dotaknemo daljeg proširenja, alijansa će nastaviti politiku otvorenih vrata ili je to pogrešna pretpostavka?
- Ne grešite, bar ne što se tiče NATO perspektive. Uostalom pogledajte - Slovenija, Hrvatska i Albanija su članice. BJR Makedonija je sasvim blizu da uđe u NATO, Crna Gora ima akcioni plan za članstvo, Bosna i Hercegovina je pozvana ali ostaju još neki uslovi da se ispune. Uprkos problemima koje smo imali 1999. godine odnosi sa Srbijom su mnogo bliži i imamo dobre partnerske dogovore.

Ipak javno mnjenje u Srbiji ima, moglo bi se reći, anti-NATO raspoloženje. Smatrate li to ozbiljnom preprekom za članstvo?
- Za tango je potrebno dvoje i podrška javnog mnjenja je bitna. Ubeđen sam kako je na zemlji-kandidatu da proceni da li je spremna da odluči da li želi ući u NATO. Članstvo u NATO je ipak fundamentalan spoljnopolitički izbor koji zemlju obavezuje za stalno. Znamo da se u demokratiji vlade menjaju svakih četiri, pet godina i baš zato mora da postoji politički konsenzus. I da budem potpuno iskren, u demokratiji javna podrška se ne stiče medijskom kampanjom iz NATO-štaba ovde u Briselu, već to zavisi od vašeg političkog vođstva. Mora da postoji konsenzus, ali to ne znači da vaša vlada mora da se slaže sa svakom pojedinačnom politikom NATO-a. Ako postoji politička volja da Srbija želi u NATO, da je spremna da se sprovedu reforme i da ispunjava ostale kriterijume, ne vidim razloga da ne bude deo alijanse.

Photography: Lidija Kujundžić (all rights reserved)

Objavljeno 9. septembra u nedeljniku NIN br. 3115

NIN u središtu NATO

Letnji predah Alijanse

Tri dana, u tri NATO štaba priča se vrtela samo oko tri velike stvari - novog Strateškog koncepta, prepakivanja komandne strukture i transformacije misije u Avganistanu


Poseta novinara i vojnika na zadatku u Američkoj misiji pri NATO-u bila je danima unapred najavljena, ali kapija Komande združenih snaga u Brunsumu (Holandija) nije se podigla sve dok njihova „pratnja“ nije došla i preuzela „goste“. Nenaviknutost na bespogovornu poslušnost i vojnu disciplinu učinila je da se najmanje jedan od posetilaca smesta osetio kao uljez. Valjda zato što su fotoaparati i mobilni telefoni, vrlo kulturno, zabranjeni još u autobusu.

Sve što je 25. avgusta 2010. godine izgovoreno u NATO komandi odakle se upravlja avganistanskom misijom proglašeno je za – nezvanično. Ista pravila važila su i sutradan u Monsu (Belgija). Uprkos skulpturi Posejdona kome je oduzet trozubac da bi se s vrata iskusila miroljubiva priroda NATO-a, kod novinara NIN-a preovladao je osećaj otuđenosti. Tu pomoći nije bilo. Proradile su emocije, jer se nalazio u Savezničkoj komandi za operacije pri Vrhovnoj komandi savezničkih snaga za Evropu (SHAPE) odakle su 1999. strateški birani ciljevi za bombardovanje SR Jugoslavije.

Tek treći dan u Briselu bio je nešto drugačiji. Mere bezbednosti su iste i u sedištu Severnoatlantske alijanse, ali diktafoni mogu da prođu. Opuštenosti je ovde, kao, osetno više jer su civili brojniji od vojnika, ali kako se međusobno nose predstavnici 28 članica NATO-a i svih partnerskih zemalja koje u Briselu imaju diplomatska predstavništva vidi se sa hodnika. Iako se svuda i stalno govori o zajedništvu, donošenju odluka konsenzusom i značaju malih (i)li siromašnih država u vojnim operacijama – jasno je ko su glavni igrači. Tako ispred vrata Njenog veličanstva Elizabete II stoji ogroman, sav kao od zlata, grb Ujedinjenog Kraljevstva. A koga slava nekadašnje imperije ne ozrači, secnuće ga strava pred ulazom u američku misiju, jer sav taj mermer i bronza zaista bude nelagodu kod svakog ko ne bi da ga živog sahrane čak i ako je grobnica veličanstvena.

Dakle, tri dana, u tri NATO štaba priča se vrtela samo oko tri, velike, stvari - novog Strateškog koncepta, prepakivanja komandne strukture i transformacije misije u Avganistanu koja je, naravno, uspešnija nego što se to sa strane nekom čini. Donošenje novog Strateškog koncepta 25. avgusta ušlo je u treću, poslednju, fazu kada je Andres Fogh Rasmusen, generalni sekretar Alijanse u svojoj rezidenciji okupio tim. Kako nezvanično NIN saznaje, polovinu čine Džejmi Šej i Džejms Apaturai, nekadašnji i aktuelni NATO portparoli, a za ostale se zna da im je engleski, takođe, maternji jezik. Namera Rasmusena je da uz njihovu pomoć lično napiše smernice kojima će se NATO sledećih deset godina rukovoditi. Ideje vodilje su od maja 2010. javno dostupne u izveštaju i preporukama nezavisne ekspertske grupe, tj. „saveta mudraca“ na čijem je čelu sve vreme bila Madlen Olbrajt, bivša državna sekretarka SAD.

Zamišljeno je da dokument bude kratak, lako razumljiv i, što je najvažnije, prihvatljiv svim zemljama članicama. Trenutno postoje dileme kako će Rasmusen obezbediti ovaj poslednji uslov, hoće li s nacrtom obići sve prestonice NATO članica kako bi pokazao da glas svake jednako vredi, jer je teoretski protivljenje jedne male zemlje dovoljno da pokvari sve i da samit u Lisabonu 19-20. novembra 2010. pretvori u tužan skup šefova NATO država. Na osnovu debate koja se praktično vodi od 4. aprila 2009. i izveštaja, Rasmusen će relativno lako opisati novu bezbednosnu situaciju, odnosno nove bezbednosne izazove u koje će ući klimatske promene, veštačke nestašice energenata, pirati, hakerski napadi kao recimo onaj 2007. kada je cela Estonija bila paralisana. Generalnog sekretara najviše posla čeka u određivanju ključnih zadataka, odnosno šta Alijansa radi i kada deluje. I da li će ubuduće češće primenjivati peti član ili neke druge članove osnivačkog dokumenta iz Vašingtona, potpisanog još 4. aprila 1949.

Princip kolektivne samoodbrane iz 5. člana kada se oružani napad na jednu NATO članicu smatra napadom na sve, pa tako potpisnice, pojedinačno i zajedno, odmah mogu preduzeti sve potrebne mere, uključujući i upotrebu oružane sile, kako bi ponovo uspostavile ili održale sigurnost severnoatlantskog područja (šta god to u eri globalizacije značilo). NATO bi za tako nešto trebalo da ima saglasnost Saveta bezbednosti, ali bilo je i izuzetaka, recimo kada je 19 NATO zemalja smatralo da je režim Slobodana Miloševića potpuno izgubio kompas na Kosovu i da zato smesta treba bombardovati SRJ. Ovaj, peti, član do sada je korišćen samo u dve operacije: Eagle Assist, odmah posle Al kaidinih napada 11. septembra 2001. u Njujorku, Vašingtonu i Pensilvaniji i Active Endeavour kojom je Mediteransko more od krijumčarskog raja pretvoreno u relativno miran plovni put. Treće poglavlje ekspertskog izveštaja o partnerstvu takođe bi moglo da zada glavobolju Rasmusenu. U NATO-u postoji konsenzus da je sa Rusijom bolje sarađivati. Ali biće teško naći reči da se artikuliše kako to konkretno izvesti, koliko daleko i kojom brzinom NATO treba da razvija odnose sa hladnoratovskim neprijateljem. Osim toga, odnosi sa Rusijom svakako će biti i podtekst i u drugim diskusijama koje NATO zvaničnici nerado pominju kada naglašavaju kako im, trenutno, dobro ide s Rusima, naročito u Avganistanu. Jedna od tih vrućih tema su postavljanje američkih instalacija za raketni štit u istočnoevropskim zemljama, a druga su veštačke nestašice energenata, pre svega prirodnog gasa.

Ekonomska kriza sveprisutna je u NATO kada se govori o transformaciji vojne komandne strukture. Broj generala sa četiri zvezdice verovatno će ostati isti, ali onih sa dve neće. Iako nema nikakvih, zvaničnih, izjava ili dokumenata Portugalci su zabrinuti zbog mogućeg gašenja komande združenih snaga NATO-a u Lisabonu. Borba protiv krijumčara i švercera, narkodilera i terorista u Mediteranu i akcije spasavanja kod razornih zemljotresa poput onog u Pakistanu 2007. godine - preuzeće Napulj. Jedina uteha Portugalu je da neće biti ponavljanja scenarija kao kada je Francuska 1966. napustila vojnu strukturu NATO-a, već može proći i desetak godina pre nego što NATO stavi katanac.

Na stranu što vojnici nemaju dovoljno para da renoviraju nameštaj u bazi koja je smeštena u napuštenom rudarskom kompleksu u Brunsumu, ali manjak para jeste jedan od najvećih problema Alijanse. Kako je početkom februara Nemačka novinska agencija javila nedostajalo je oko milijardu dolara u budžetu NATO za 2010. Čak i za NATO vrtoglava suma. Konkretno, oko 890 od ukupno 1,8 milijardi dolara nedostaje u investicionom budžetu jer su infrastrukturni troškovi za združene međunarodne bezbednosne snage u Avganistanu bili „neočekivano veliki“.

S obzirom na to da je Barak Obama odobrio dodatnih 40.000 vojnika koji do kraja meseca treba da se smeste u zemlji gde su najveći problemi sveopšte siromaštvo, nepismenost i nepregledna polja opijuma, troškovi će biti još veći. Ne samo zato što će se broj vojnika stacioniranih u Avganistanu sa postojećih 84.780 povećati na oko 125.000, već i zato što je potrebno „upumpati“ čitavo bogatstvo kako bi se povećale, obučile i opremile Avganistanska nacionalna armija i specijalne snage. Stvaranje avganistanske vojske i policije je magična formula za ono što u NATO-u zovu transformacija ISAF misije a što svi ostali vide kao izlaznu strategiju. Doduše, neke članice su kao što su i obećale počele da povlače kontingente. Prvi su to učinili Holanđani. Njih 1950, mahom inženjera i tehničara, napustili su 1. avgusta iz provincije Uruzgan, ali su za sobom ostavili četiri borbena aviona F-16, tri transportnih CH-47 helikoptera i pet „apača“. Što nije bez značaja jer je, kako NIN nezvanično saznaje, donedavno tuce helikoptera nadgledalo 1.206 kilometara severne granice sa Turkenistanom, a onda su Amerikanci odnekle izvukli još 50 helikoptera i prekogranični šverc je drastično opao. Iako je situacija u Avganistanu i dalje nezadovoljavajuća NATO je optimističan. Veruju da će im nova Obamina Comprehensice Counterinsurgency (COIN) strategija obezbediti dovoljno manevarskog prostora ako ne da “stvore naciju pod paljbom“ onda bar da dostojanstveno odu i ostave avganistanske snage da se bakću sa talibanima. Za vojnike na terenu, a takvih koji su bar dve godine služili u Avganistanu ima mnogo i u Briselu, to je loša vest. Više im je odgovarala taktika „prvo pucaj, a potom postavljaj pitanja!“.

„Priča se da uvode medalju za hrabro neuzvraćanje. Oni pucaju po nama a mi smo kao kul! Pa zar je to normalno? Ali ja sam američki vojnik i izvršavam naređenje čak i kad mi se ne sviđa“, kaže američki vojnik koji već drugu godinu služi u Briselu i jedva čeka da sledeće godine opet ode na zadatak u Avganistan. Iako svakog meseca jednu nedelju sa novinarima, evropskim parlamentarcima i drugim zvaničnicima putuje u Kabul i ostale, uglavnom mirnije provincije, to nije to jer nema prave akcije. Liste čekanja za novinare koji žele da zajedno sa ISAF trupama izveštavaju s lica mesta duge su po nekoliko meseci, a peripetije sa dobijanjem viza i svih ostalih propusnica mogu da potraju i od šest do devet meseci.

„Kad smo tamo, prvi zadatak mi je bezbednost, a drugi su novinarske priče. Do sada sam izgubila nekoliko vojnika, naočari za sunce, ali svi novinari su ostali čitavi“, dodaje NIN-ov anonimni saradnik koji je iskusio i kako je to kada neprijateljski metak okrzne zadnjicu. Najveća mora kopnenih trupa u Avganistanu ali i stratega u NATO su improvizovane eksplozivne naprave.

Godine 2005. bilo je oko 800 napada, a 2009. je bilo najmanje 8.000 uglavnom uspešnih akcija. Dodatni problem su, naročito na samom početku 2001/2002, bila minska polja koja su ostala pošto su se Rusi krajem osamdesetih povukli iz Avganistana. Oni nisu bili previše orni da pomognu Amerikancima i ostalim vojnicima NATO-a da očiste teren jer su znali da vetar ume tako gadno da duva u pustinji da se minska polja sa peskom šetaju, te su i njihove karte uglavnom neupotrebljive. Ako je verovati NATO podacima sa terena, 70 odsto žrtava izazvale su detonacije improvizovanih eksplozivnih naprava ili teroristi samoubice, a ne bombardovanja. Talibani i svi ostali kojima sadašnja avganistanska vlada nije po volji sve češće i sve uspešnije koriste eksplozive domaće izrade.

Izveštaj UN navodi da je u prvih šest meseci 2010. stradao 1.271 civil, dok ih je 1.997 ranjeno. Statistika smrti povećana je za 31 odsto u odnosu na isti period prošle godine, od toga u NATO bombardovanju poginulo je 69 osoba, dok je 229 lakše ili teže ranjeno. Za civile, vojnike i policajce situacija je i dalje najgora u provinciji Helmand i Kandahar. Vojnici ginu upravo u ovim provincijama gde većinu stanovništva čine Paštuni i gde je glavni posao uzgajanje maka zbog koga Avganistan slovi za najvećeg proizvođača opijuma u svetu. Čak su svetski mediji javili da je rođeni brat Ahmed Vali Kan Karzaj, mlađi brat predsednika Avganistana, uhapšen zbog dilovanja opijuma u Kandaharu i sada se vadi da je bio na platnom spisku CIA. Prema podacima UN kancelarije za drogu i kriminal, od 34 provincija polovina se vodi da tu više nema maka (što baš i nije potpuno tačno, ali je nekakav uspeh ipak postignut), u osam je zabeležen delimičan pad proizvodnje, u pet provincija se ništa ne događa a u četiri mak cveta sve više i više. S obzirom na to da na crnom tržištu nije došlo do drastičnog skoka cene heroina, mesta za rezervu ipak ima.

Kako u NATO štabu u Briselu kažu strategija spaljene zemlje, u ovom slučaju polja maka, ne daje željene rezultate Siromaštvo u kombinaciji sa talibanskim terorom i prljavim narko-novcem bacaju Avganistan i NATO dodatno u očaj. Nelojalnost onih koji tek treba da postanu deo specijalnih policijskih snaga za borbu protiv narkotika su muka živa i čak ni nova strategija tu ne pomaže mnogo. Združene NATO i avganistanske snage u nastajanju neutrališu oružani otpor, po mogućstvu sa što manje civilnih žrtava, a onda Avganistanci ostanu da održavaju red.

Za sada, navodno, nema pritužbi da NATO istiha pokušava da promeni demografsku strukturu problematičnih južnih pokrajina ali činjenica je da NATO ne može u vreme ekonomske krize da se biju „zelembaćima“ protiv talibana. „Avgani koje obučimo imaju platu oko 250-300 dolara mesečno, a talibani im za jednokratnu misiju plaćaju i do 500 dolara samo da iz bazuke ispale granatu na konvoj“, kaže jedan engleski potpukovnik koji se nada da će besplatno deljenje pšenice ipak podstaći poljoprivredu Avganistana. Za njega koji je primer stare škole vojne diplomatije izgradnja diplomatije je još uvek moguća u Avganistanu, ali to ne znači nužno da se unište plemenske zajednice i na silu, pod vatrom, stvori nacija. „Što budemo bolje upoznali kulturu i običaje Avganistanaca to ćemo moći bolje da ih razumemo i da im pomognemo“, zaključuje Britanac mršteći se kad ga podsete da NATO u Avganistanu ipak ima reputaciju okupatora.

Objavljeno 2. septembra 2010. godine u nedeljniku NIN br 3114