Duvanje u pištaljku

Posle dve godine izrade Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja konačno je usvojen, ali, nažalost, u formi koja više odgovara najvišim državnim organima negoli samom građaninu

Niko, čak ni radikali, ne spore da je Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja nešto što nam treba zato što “ova zemlja svoje ponašanje treba da uredi zakonom”, odnosno zato što ne bi bilo zgoreg da se počne sa stvaranjem zdravije atmosfere u kojoj se javnost ne bi sve vreme osećala kao guska u magli jer vlast više voli da tajno radi.

“Informacije se smatraju kiseonikom neophodnim za život demokratije. Smisao donošenja ovakvog zakona u zemljama koje nam služe kao uzor jeste da pomogne da postulat o vlasti koja radi javno, koja je vidljiva, postane praksa a ne deklaracija. Jer, samo ona vlast o čijem se funkcionisanju dovoljno zna, može da bude odgovorna i lako smenjiva”, kaže dr Miroljub Radojković, profesor komunikologije na Fakultetu političkih nauka.

“Ovaj zakon je prilagođen našoj stvarnosti, uz poštovanje međunarodnih standarda. Zakonom se ustanovljava pravo za građane da dođu do informacija od javnog značaja, kojima raspolažu državni i drugi organi i javne vlasti, kao i obaveza države i drugih organa vlasti da informacije o svom radu učine dostupnim”, rekao je Dragan Kojadinović, republički ministar kulture koji nije iskoristio pravo da na kraju pretresa o nacrtu i amandmanima da završnu reč iako je predlog zakona potekao baš iz njegovog ministarstva.

Pre svega zahvaljujući nevladinim organizacijama poput Centra za unapređivanje pravnih studija, Komiteta pravnika za ljudska prava, Centra za proučavanje alternativa, Foruma za etničke odnose, Evropskog pokreta u Srbiji, Transparentnost Srbija... tekst zakona je najvećim delom u skladu sa preporukama i praksom Evropske unije.

“Ovaj zakon građaninu omogućava pristup svim informacijama koje su u posedu organa javnih vlasti, a koje ne potpadaju pod izuzetke. To znači da ukoliko hoće da uskrate informaciju, organi javnih vlasti moraju da dokazuju da se zaista radi o, recimo, vojnoj, službenoj ili nekoj drugoj tajni”, kaže Nemanja Nenadić, izvršni direktor nevladine organizacije Transparentnost Srbija koja je učestvovala u izradi nacrta ovog zakona, naglašavajući pre svega da je to antikorupcijski zakon koji državne funkcionere i javne službe “odvraća od korupcije” jer povećava mogućnosti da se korupcija otkrije.

Srpska radikalna stranka uložila je amandman kako bi u ime nacionalnog, ekonomskog i bezbednosnog interesa zemlje, ograničila slobodan pristup informacijama od javnog značaja samo na domaća pravna i fizička lica. Amandman nije usvojen uprkos virtuoznom ali argumentima oskudnom nastupu radikala koji ne greše kada kažu da je tekst zakona trebalo pročistiti od lingvističkih grešaka pre pretresa u Narodnoj skupštini.

Međutim, problemi u primeni mogu nastati i zato što tekst ovog zakona nije baš najbolje usklađen sa našom stvarnošću koja obiluje nedostatkom i zastarelošću pravnih propisa.

Tako, recimo, član 9. ovog zakona u skladu sa međunarodnim standardima taksativno navodi da informacija neće biti dostupna ako bi to ugrožavalo život, zdravlje, privatnost drugog lica ili ako bi se baš tom informacijom oslabila odbrana zemlje, nacionalna ili javna bezbednost, odnosno omelo, otežalo ili sprečilo otkrivanje krivičnog dela. Čak ni peti stav koji se odnosi na državnu, službenu, poslovnu ili drugu tajnu nije sporan sam po sebi, ali: “Problem je u tome što su tajne regulisane raznorodno, u zakonima, uredbama, pravilnicima i jer postoji velika doza diskrecije kada se neki podatak odnosi na tajnu”, objašnjava Nenadić, dodajući da je jedan od najvažnijih doprinosa ovog zakona što će reviziji podleći i sve informacije i dokumenta, opravdano i neopravdano, proglašeni tajnom.

“Sad postoji osnov, zakonski, a valjda će biti i dobre volje da se efikasno deluje i da prinudite nekoga da zaista odvagne, odmeri da li je davanje informacije važnije od štete koja bi eventualno nastala otkrivanjem tajne”, kaže dr Vladimir Vodinelić, profesor Fakulteta za poslovno pravo i direktor nevladine organizacije Centar za unapređenje pravnih studija, dodajući da se provera tajne odvija zapravo na tri nivoa. “Prvo odmerava građanin smatrajući da mu je nešto neopravdano nedostupno. On je možda u pravu, a možda i nije. Važno je zapamtiti da građanin nije dužan da navede razloge zbog kojih određenu informaciju traži. Službenik može da informaciju uskrati, ako spada u jedan od navedenih izuzetaka, ali je dužan da u tom slučaj svoju odluku obrazloži. Ukoliko i posle toga građanin smatra da je ova odluka neopravdana, on može da se obrati povereniku koji vrši procenu i donosi rešenje.”

Organ neće morati da dostavi određenu informaciju i ako je ona već dostupna u zemlji ili na Internetu, ali je u tom slučaju dužan da naznači gde i kada je tražena informacija objavljena. Takođe, ako građanin zloupotrebljava svoje pravo nerazumnim, čestim ili preobimnim traženjem informacija, ona mu može biti uskraćena.

Najviše žuči, mahom radikalske, izliveno je zbog uspostavljanja (izbora, položaja, nadležnosti i uopšte postojanja) nove institucije - nezavisnog poverenika za javno informisanje koga bi birala Narodna skupština, na sedam godina. Ideja SRS-a bila je da se poverenik zameni nadležnim ministarstvom.

“Izostavljanjem poverenika faktički se ‘ubija’ ovaj zakon”, rekla je Snežana Lakićević-Stojačić, ovlašćeni predstavik poslaničke grupe Demokratske stranke - Boris Tadić, pokušavajući da objasni koliko bi za građanina bila paradoksalna situacija da se za zaštitu svojih prava, kao drugostepenom organu (po žalbi), obraća ponovo organu javne vlasti koji mu je uskratio informaciju.

Nastavljajući da instituciju poverenika izbace iz zakona, radikali su pokušali da promene strategiju. Međutim, u tome nisu uspeli jer su na taktičkom nivou počeli da brljaju. Najpre su poverenika proglasili neustavnim, a onda su ministarstvo zamenili formulacijom “neki odbor Skupštine”, Odbor za informisanje kao i Zakonodavni odbor Narodne skupštine. Još zanimljivije bilo je kad je neko od radikala napomenuo da bi možda i pristali na poverenika ako bi u zakonu stajalo da se on bira iz redova opozicije. To i ne bi bilo loše kao ideja, ako bi se u opoziciji našao pravnik sa deset godina iskustva, a da nije stranački funkcioner i jedan od onih koji su svoj ugled prokockali sprovodeći u javnosti poznati Šešeljev Zakon o informisanju koji je kažnjavao medije koje Miloševićev režim nije uspevao potpuno da kontroliše.

“Poverenik nije između zakonodavne, izvršne ili sudske vlasti. On je četvrta vlast i mora imati takvu poziciju da bi valjano mogao da obavi svoj posao, da kaže ministru, predsedniku, premijeru, Skupštini: ‘Dajte čoveku to što traži!’”, kaže prof. Vodinelić, dodajući da je bitno da poverenika bira Skupština a ne vlada.

Međutim, pitanje je da li je državna uprava i uopšte srpsko društvo, s obzirom na nerazvijenost civilnog društva, uopšte spremno da prihvati ovaj novi koncept podele vlasti.
“To je neminovnost”, kaže Vodinelić.

Iako građanima ostaje pravo da pokrenu upravni spor, to ipak nije dovoljno jer Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ne dotiče najviše organe koji zapravo poseduju najznačajnije i najzanimljivije informacije.

“Nema prave javnosti i nema otvorenosti dostupa informacijama ukoliko od najviših organa vlasti ne možete da dobijete informaciju ili ukoliko nemate mogućnosti da tražite pravnu zaštitu ako vas odbiju”, apelovala je uzalud Snežana Lakićević-Stojačić sa skupštinske govornice.

A to znači da Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja zahvata niže državne organe i lokalnu samoupravu, ali najviši organi koji poseduju najznačajnije i najzanimljivije informacije, ostaju izvan domašaja građana.

“Problem je to što nismo započeli reformu uprave, što ne postoji jasna podela na političke i profesionalne strukture. Insajderi ili ‘duvači u pištaljku’ stavljeni su u nepovoljan položaj”, kaže mr Dejan Milenković, iz nevladine organizacije YUCOM, dodajući: “Ukoliko kaznite službenika za davanje informacija jer nije želeo da dostavi informaciju, pošto mu je ministar rekao da će dobiti otkaz ako to učini, onda kaznene odredbe prave još veći problem, zato što treba da nađete čoveka koji će biti čvrst i savestan čak i ako je sva prilika da će da oseti nepovoljne promene u radno-pravnom statusu. Amandman koji smo mi predlagali nije prošao jer za to ne postoji dovoljna politička volja da u organu javne vlasti zaposlite i nekog ko će uslovno raditi protiv vas.”

I kad se sve sabere i oduzme, dobro je što su građani Srbije dobili Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja čak i u ovako nakaradnom obliku, jer ipak postoji nada da će za poverenika (makar greškom) biti izabran zaista neki idealista koji će na sebe svaki dan navlačiti bes vlade, predsednika, premijera čak i Skupštine koja ga svakog trenutka može smeniti i da će onih pet miliona dinara koje još niko nije predvideo u budžetu, zaista potrošiti tako da državni organi sačine bar registre, baze podataka tajnih i svih ostalih dokumenata koje drže.

Objavljeno 11. novembra 2004. godine u NIN-u broj 2811