Premijera prve postmoderne bosanske opere "Srebrenicanke"
Monday, October 25, 2004
Sunday, October 24, 2004
Opera atrakcija
“Srebreničanke” su zanimljiv pokušaj ansambla Narodnog pozorišta u Sarajevu da se stvori prva postmoderna bosanska opera koja bi mogla da zaigra i izvan Federacije BiH.
Prva postmoderna bosanska opera “Srebreničanke” nije neka vagnerijanska spodoba koja s mnogo patetike prepričava masakr nad bosanskim Muslimanima u Srebrenici, već intimno, gotovo kamerno, muzičko-scensko delo koje je uspešno izvedeno 15. oktobra 2004. godine u Narodnom pozorištu u Sarajevu, nakon samo 45 dana priprema i proba. Po svojoj muzici, scenografiji i kostimografiji opera “Srebreničanke” spada u mobilna i ekonomski jeftina a ipak atraktivna umetnička dela koja umeju da bocnu i čak ljutnu gledaoce.
Publika na premijeri vrpoljila se od nelagodnosti na sedištima kada su glumci i pevači raspoređeni duž polukružnih zidova partera najpre tiho a posle sve jače i jače uzvikivali imena i prezimena ljudi koji su nastradali u Srebrenici. Samo strancu koji ne zna gotovo ništa o tome šta se prethodnih godina događalo u Bosni, mogla je da promakne fina ironija u trećem interludiju kada se pojavio “Splav Meduza”, vrlo nalik onom koji je Geriko naslikao u ulju. Dronjavo jedro na splavu s davljenicima, napravljeno od rasparanih UNHCR džakova iz humanitarne pomoći, podsećalo je publiku na neprijatnu istinu da takve iste džakove još uvek imaju negde u kući ili podrumu i da pomoć međunarodne zajednice nikad neće nadomestiti ono što je uništeno tokom rata u Bosni.
“Ja nikad nisam radio ovu predstavu kao konačni čin, već kao istraživanje u formi koja će na najdostojanstveniji način govoriti o genocidu koji je počinjen nad Bošnjacima. Ovo je predstava, tj. opera koju su smislili Bosanci, koju igraju Bosanci i koju će gledati Bosanci a to znači da mi imamo misao, želju, inicijativu i da smo dostojni da se bavimo ovom temom. Moglo bi se reći da smo stvorili postmodernističku predstavu par ekselans. Zato se nadam da će ova predstava, tj. opera biti prepoznata kao politički teatar, a ne politikantski”, kaže Gojko Bjelac, libretista i režiser prve postmoderne bosanske opere.
Rukovodeći se idejom Mauricija Galoa “da može komponovati kako oni hoće, a ne kako pravila diktiraju”, kompozitor Ivan Čavlović i Gojko Bjelac stvorili su operu “Srebreničanke” u kojoj, osim članova orkestra i dirigenta, svi rade sve. Osim svog posla, mladi glumci, studenti akademije i koreograf pevaju u horu, i to dobro, a solo pevači i 11 devojaka iz hora ne samo što pevaju već se scenom kreću uverljivo i sigurno iako to od njih na trenutke zahteva spretnost i kondiciju baletskih igrača.
“Gojko i ja smo se često pitali može li se ta tragedija prevesti u klasičan oblik u ovom našem postmodernom dobu, i kaže živimo sto na sat, ophrvani bezbrojnim informacijama. Shvatili smo da ne može”, kaže Ivan Čavlović, kompozitor opere “Srebreničanke”, dodajući da se on nikad ne bi usudio transponovati srebreničku tragediju samo u muziku ili u samo pozorište, jer je to za njega “jedan zaista tragičan događaj koji je dio svjetskog bola”.
Muzika za operu “Srebreničanke” nastajala je godinama, još 2001. godine, kada je Bjelac započeo sa mladim glumcima i studentima Akademije scenskih umetnosti u Sarajevu “Istraživanja o Srebrenici” koja nikad nisu izvedena kao pozorišna predstava jer nije bilo dovoljno novca da se pokriju troškovi produkcije. Do početka jula 2004. godine na komadićima papira zapisane note i motivi prerasli su u partituru ali se, objašnjava Čavlović, njegov posao završio tek 3. oktobra.
“Zapravo, to je 11 zatvorenih fragmenata, atrakcija, događaja, brojeva, ako hoćete. Tu se provlači jedna zajednička nit, jedan motiv, na šta se nadovezuju različite muzičke priče. Rekli su mi da tu ima puno Bosne, ja nisam težio tome. Ubacivao sam muzičke citate, ne kao etnomotive već kako bih dočarao tu našu osećajnost. Recimo, u Sarajevu imate jednog prosjaka koji očito nema sluha ali svira u frulu. Sve same prekomerne kvarte. Meni je taj konkretan zvuk, taj životni citat sa ulica u Sarajevu, bio muzički vrlo zanimljiv pa sam ga malo razradio. Pri kraju opere ima tu i stilizovane sevdalinke i posmrtna sekvenca Dires Irae koja nema veze s Bosnom, koji je univerzalno hrišćanski, ali koji se čuje u Sarajevu. Nisam siguran da će to publika sve prepoznati jer sam ja to zanatski zakukuljio”, kaže Čavlović, dodajući da je opera “Srebreničanke” zapravo pokušaj da se izmeni, i u muzičkom i u scenskom smislu, stav da samo nešto grandiozno može dostojno izraziti tragično, a da je malo u najboljem slučaju elegično, intimno. “Ne znam, ali se nadam da sam izbjegao zamku banalnosti i da sam stvorio intimnu muziku, za intimni teatarski čin kako bih izrazio taj za Bosnu specifični fenomen intime, bliskosti čovjeka sa čovjekom - merhametluk.”
Prvobitna zamisao bila je da se za prvu postmodernu bosansku operu, tada poznatu pod radnim naslovom “Božanstvena komedija”, napiše muzika koju bi izvodio simfonijski orkestar. Međutim, pokazalo se da bi u tom slučaju trebalo dovoditi muzičare iz Srbije, Bugarske itd. što u ovoj besparici Narodno pozorište u Sarajevu ne bi moglo ni da plati, naročito ako opera “Srebreničanke” bude pozvana na međunarodne festivale.
“Obećali su mi da će ovom predstavom, tj. operom otvoriti ovogodišnji MES festival ali da od tog nema ništa. Ova predstava mora izaći izvan granica ove zemlje. Ovih dana nam dolaze ljudi iz Hirošime i vjerujem da ćemo se nešto dogovoriti sa njima”, kaže Gradimir Gojer, direktor Narodnog pozorišta u Sarajevu, koje je sav novac od premijere prve postmoderne bosanske opere poklonilo školi u Beslanu koja je pre nepuna dva meseca bila pod opsadom terorista.
Objavljeno 21. oktobra 2004. godine u nedeljniku NIN broj 2808.
“Srebreničanke” su zanimljiv pokušaj ansambla Narodnog pozorišta u Sarajevu da se stvori prva postmoderna bosanska opera koja bi mogla da zaigra i izvan Federacije BiH.
Prva postmoderna bosanska opera “Srebreničanke” nije neka vagnerijanska spodoba koja s mnogo patetike prepričava masakr nad bosanskim Muslimanima u Srebrenici, već intimno, gotovo kamerno, muzičko-scensko delo koje je uspešno izvedeno 15. oktobra 2004. godine u Narodnom pozorištu u Sarajevu, nakon samo 45 dana priprema i proba. Po svojoj muzici, scenografiji i kostimografiji opera “Srebreničanke” spada u mobilna i ekonomski jeftina a ipak atraktivna umetnička dela koja umeju da bocnu i čak ljutnu gledaoce.
Publika na premijeri vrpoljila se od nelagodnosti na sedištima kada su glumci i pevači raspoređeni duž polukružnih zidova partera najpre tiho a posle sve jače i jače uzvikivali imena i prezimena ljudi koji su nastradali u Srebrenici. Samo strancu koji ne zna gotovo ništa o tome šta se prethodnih godina događalo u Bosni, mogla je da promakne fina ironija u trećem interludiju kada se pojavio “Splav Meduza”, vrlo nalik onom koji je Geriko naslikao u ulju. Dronjavo jedro na splavu s davljenicima, napravljeno od rasparanih UNHCR džakova iz humanitarne pomoći, podsećalo je publiku na neprijatnu istinu da takve iste džakove još uvek imaju negde u kući ili podrumu i da pomoć međunarodne zajednice nikad neće nadomestiti ono što je uništeno tokom rata u Bosni.
“Ja nikad nisam radio ovu predstavu kao konačni čin, već kao istraživanje u formi koja će na najdostojanstveniji način govoriti o genocidu koji je počinjen nad Bošnjacima. Ovo je predstava, tj. opera koju su smislili Bosanci, koju igraju Bosanci i koju će gledati Bosanci a to znači da mi imamo misao, želju, inicijativu i da smo dostojni da se bavimo ovom temom. Moglo bi se reći da smo stvorili postmodernističku predstavu par ekselans. Zato se nadam da će ova predstava, tj. opera biti prepoznata kao politički teatar, a ne politikantski”, kaže Gojko Bjelac, libretista i režiser prve postmoderne bosanske opere.
Rukovodeći se idejom Mauricija Galoa “da može komponovati kako oni hoće, a ne kako pravila diktiraju”, kompozitor Ivan Čavlović i Gojko Bjelac stvorili su operu “Srebreničanke” u kojoj, osim članova orkestra i dirigenta, svi rade sve. Osim svog posla, mladi glumci, studenti akademije i koreograf pevaju u horu, i to dobro, a solo pevači i 11 devojaka iz hora ne samo što pevaju već se scenom kreću uverljivo i sigurno iako to od njih na trenutke zahteva spretnost i kondiciju baletskih igrača.
“Gojko i ja smo se često pitali može li se ta tragedija prevesti u klasičan oblik u ovom našem postmodernom dobu, i kaže živimo sto na sat, ophrvani bezbrojnim informacijama. Shvatili smo da ne može”, kaže Ivan Čavlović, kompozitor opere “Srebreničanke”, dodajući da se on nikad ne bi usudio transponovati srebreničku tragediju samo u muziku ili u samo pozorište, jer je to za njega “jedan zaista tragičan događaj koji je dio svjetskog bola”.
Muzika za operu “Srebreničanke” nastajala je godinama, još 2001. godine, kada je Bjelac započeo sa mladim glumcima i studentima Akademije scenskih umetnosti u Sarajevu “Istraživanja o Srebrenici” koja nikad nisu izvedena kao pozorišna predstava jer nije bilo dovoljno novca da se pokriju troškovi produkcije. Do početka jula 2004. godine na komadićima papira zapisane note i motivi prerasli su u partituru ali se, objašnjava Čavlović, njegov posao završio tek 3. oktobra.
“Zapravo, to je 11 zatvorenih fragmenata, atrakcija, događaja, brojeva, ako hoćete. Tu se provlači jedna zajednička nit, jedan motiv, na šta se nadovezuju različite muzičke priče. Rekli su mi da tu ima puno Bosne, ja nisam težio tome. Ubacivao sam muzičke citate, ne kao etnomotive već kako bih dočarao tu našu osećajnost. Recimo, u Sarajevu imate jednog prosjaka koji očito nema sluha ali svira u frulu. Sve same prekomerne kvarte. Meni je taj konkretan zvuk, taj životni citat sa ulica u Sarajevu, bio muzički vrlo zanimljiv pa sam ga malo razradio. Pri kraju opere ima tu i stilizovane sevdalinke i posmrtna sekvenca Dires Irae koja nema veze s Bosnom, koji je univerzalno hrišćanski, ali koji se čuje u Sarajevu. Nisam siguran da će to publika sve prepoznati jer sam ja to zanatski zakukuljio”, kaže Čavlović, dodajući da je opera “Srebreničanke” zapravo pokušaj da se izmeni, i u muzičkom i u scenskom smislu, stav da samo nešto grandiozno može dostojno izraziti tragično, a da je malo u najboljem slučaju elegično, intimno. “Ne znam, ali se nadam da sam izbjegao zamku banalnosti i da sam stvorio intimnu muziku, za intimni teatarski čin kako bih izrazio taj za Bosnu specifični fenomen intime, bliskosti čovjeka sa čovjekom - merhametluk.”
Prvobitna zamisao bila je da se za prvu postmodernu bosansku operu, tada poznatu pod radnim naslovom “Božanstvena komedija”, napiše muzika koju bi izvodio simfonijski orkestar. Međutim, pokazalo se da bi u tom slučaju trebalo dovoditi muzičare iz Srbije, Bugarske itd. što u ovoj besparici Narodno pozorište u Sarajevu ne bi moglo ni da plati, naročito ako opera “Srebreničanke” bude pozvana na međunarodne festivale.
“Obećali su mi da će ovom predstavom, tj. operom otvoriti ovogodišnji MES festival ali da od tog nema ništa. Ova predstava mora izaći izvan granica ove zemlje. Ovih dana nam dolaze ljudi iz Hirošime i vjerujem da ćemo se nešto dogovoriti sa njima”, kaže Gradimir Gojer, direktor Narodnog pozorišta u Sarajevu, koje je sav novac od premijere prve postmoderne bosanske opere poklonilo školi u Beslanu koja je pre nepuna dva meseca bila pod opsadom terorista.
Objavljeno 21. oktobra 2004. godine u nedeljniku NIN broj 2808.
Subscribe to:
Posts (Atom)