Kasetna municija

Moratorijum i protivnici

Srbija je već nekoliko puta pohvaljena kao zemlja koja je od proizvođača postala zagovornik ukidanja kasetne municije. Kako vreme odmiče, međutim, senka sumnje guta ovo malo pametnih diplomatskih poteza

Austrija je 7. decembra postala druga zemlja (uz Belgiju) koja je zakonom zabranila kasetne bombe. Dan pre nego što je parlament izglasao zakon po kome će se uništiti oko 10.000 komada ovog oružja na zalihama, Ursula Plasnik, ministarka spoljnih poslova Austrije, rekla je, na otvaranju Bečke konferencije o zabrani kasetne municije, kako samo međunarodni „pravnoobavezujući instrument dopušta da se efikasno izborimo sa razornim efektima kasetnih bombi”.

Zastrašujuće posledice kasetne municije, koja dugo godina i posle ratova usmrćuje i sakati, nisu strane ni građanima u Srbiji. Prema podacima Norveške narodne pomoći, tokom NATO bombardovanja 1999. oko 347.000 ovih bombi je usmrtilo ili povredilo 95 ljudi – najviše dece. Stoga je razumljivo da je među predstavnicima 133 zemlje na Bečkoj konferenciji bilo i učesnika iz Srbije.

Onako kako je na Konferenciji zemalja žrtava u Beogradu, 3. i 4. oktobra, Vuk Jeremić nagovestio, moratorijum bi značio samo jedno – potpunu zabranu proizvodnje, skladištenja, transfera, prodaje i, naravno, upotrebe kasetne municije. To je baš ono što međunarodna zajednica želi da postigne budućim, pravnoobavezujućim, sporazumom koji do kraja 2008. godine treba da bude uobličen.

Tomas Neš, koordinator Koalicije protiv upotrebe kasetne municije, na konferenciji u Beču je rekao da je “kasetna municija oružje za koje nema mesta u svetu” i da sve odgovorne vlade treba da se odreknu ovog oružja. To što se neki od najvećih proizvođača i prodavaca kasetnih bombi (Sjedinjene Američke Države, Rusija, Kina...) nisu aktivno uključile u ovu inicijativu, njega ne obeshrabruje: “Jačina moralnih argumenata, sadržanih u novim međunarodnim standardima, doprineće da se kasetna municija zabrani”, i, kako veruje, zemlje proizvođači vremenom će se takođe odreći ovog prljavog oružja.

Zbog progresivnog stava, Srbija je već nekoliko puta pohvaljena kao zemlja koja je od proizvođača postala (najpre žrtva, a potom i) zagovornik ukidanja kasetne municije. Kako vreme odmiče, međutim, senka sumnje guta ovo malo pametnih diplomatskih poteza.

Međunarodne organizacije poput Hjuman rajts voča žale se na netransparentnost. Podaci o količini, vrsti i lokacijama gde se skladišti kasetna municija u Srbiji (koju jednog dana treba uništiti) nikome još nisu dostupni. Mark Hizni, istraživač Hjuman rajts voča, potvrdio je da Srbija, trenutno, ne proizvodi kasetnu municiju, ali “brine me što ne znam da li, možda, kapaciteti za proizvodnju mogu da se obnove”.


Sa još više zebnje međunarodni donatori odmeravaju ko je u Srbiji jači: ministar spoljnih poslova ili komercijalni interes koji se opire ukidanju kasetnih bombi i, naročito, uništavanju postojećih zaliha. Jane’s Missiles & Rockets objavio je da Jugoimport SDPR, zajedno sa firmom EdePro, razvija raketu povećanog dometa za višeraketni sistem “orkan”. Tragom ove vesti, NIN je potražio odgovor u Jugoimportu SDPR još sredinom oktobra. Ispostavilo se da su svi mogući sagovornici na putu, a da bez autorizacije direktora nijedan traženi podatak ne može da se dostavi javnosti.

O tehničkim modifikacijama i unapređenju motora za raketu 262 mm, koja se koristi za “orkan M87”, može se pročitati na internet-prezentaciji beogradske firme EdePro (http://www.edepro.com). Kako dokumentacija pokazuje i kako dr Miloš Predrag, vazduhoplovni inženjer i vodeći projektant ove privatne firme, govori, raketa je nešto kraća (oko 4,5 metara) i oko 10 odsto lakša (340,4 kg umesto 390 kg).

“Dogovaramo se sa Vojnotehničkim institutom, koji je vodio razvoj celog sistema ‘orkan’, pre svega vozila i bojevih glava, a mi radimo na motoru. Završili smo predanalizu. Ovaj moderniji motor koristi termoplastično kompozivno gorivo veće energije koje radimo po našoj licenci”, kaže dr Predrag. Bojeve glave koje će ova raketa za “orkan M87” nositi biće kao i do sada – obične, kasetne i(li)razorne.

“Kasetna bojeva glava sa 288 bombica i oko 90 kg težine. To je originalna bojeva glava, koja bi zbog međunarodnih propisa morala da ima bombice sa samouništavajućim mehanizmom. Može da se stavi i razorna (tzv. rasprskavajuća) glava u kojoj se nalazi eksploziv sa čeličnim kuglicama”, objašnjava dr Predrag i dodaje da bi razorna glava „bila nešto teža, oko 110 kg, jer je stepen punjenja nešto veći, što bi se odrazilo i na skraćivanje dometa”.

Takođe, unutar bojeve glave mogu biti protivtenkovske mine. Kada se otvori kontejner, mine ispadaju, otvaraju se padobrani i one padaju dole na zemlju čekajući da ih – nešto ili neko aktivira.

Srbija nije jedina “crna ovca” u stadu od 76 država koje podatke o skladištima (kasetne) municije čuvaju kao vojnu tajnu. Usavršavanje tehničkih karakteristika raketnog sistema koji se proizvodi i prodaje već 27 godina nije i dokaz da je Srbija već sada spremna da pogazi međunarodni ugovor o zabrani kasetne municije, koji će tek sledeće godine biti spreman za potpisivanje.

Zato se ne čini premudrim sumnjičiti je unapred, i to u trenutku kada demonstrira političku volju da učini nešto dobro. Naravno, bilo bi još lepše da su Jugoimport SDPR, Ministarstvo odbrane i Ministarstvo unutrašnjih poslova još otvoreniji i da je ovo zemlja u kojoj se kasetna municija uništava po slovu zakona. Ali onda bi Srbija bila Belgija ili Austrija.

Kasetna slika sveta

Prema podacima Hjuman rajt voča 28 država (Brazil, Bugarska, Velika Britanija, Grčka, Egipat, Indija, Irak, Iran, Italija, Izrael, Japan, Južna Koreja, Južna Afrika, Kina, Nemačka, Rumunija, Rusija, Pakistan, Poljska, SAD, Severna Koreja, Singapur, Slovačka, Srbija, Turska, Francuska, Švedska i Španija) proizvodi više od 210 tipova kasetne municije koje nose avioni ili se izpaljuje iz artiljerijskog i oružja koje koristi mornarica.

Za 13 država, uključujući i Srbiju, zna se da su učestvovale u transferu oko 50 tipova kasetne municije za potrebe oko 60 država i paradržavnih formacija.

Najmanje 76 država (ubrajajući tu Bosnu i Hercegovinu, Srbiju i Hrvatsku) ima zalihe kasetne municije a u preko 30 zemalja i okupiranih teritorija ona je i upotrebljena. Pretpostavka Hjuman rajt voča je da su 2005. godine SAD skladištile oko 730 miliona kasetnih bombica (submunicije). Gotovo ista količina postoji u Rusiji i Kini.

Tekst je objavljen 13. decembra u nedeljniku NIN br. 2972

Predsednicki izbori u Sloveniji

Ljubljanske magle

Ako se raspoloženje javnosti drastično ne promeni do Martinove nedelje, Danilo Turk mogao bi da postane treći predsednik Slovenije

Poput ljubljanskih magli dosadna, a to znači uglađena i trpeljiva, atmosfera drugog kruga predsedničkih izbora u Sloveniji okončaće se 11. novembra. Ta dosada i nezainteresovanost, tako jasno ispoljena u prvom krugu kada se 57 odsto Slovenaca jedva nateralo da dođe do birališta, najveći je neprijatelj obojici kandidata.

Na Martinovu nedelju (11. novembra) Slovenci će se opredeljivati između Lojzeta Peterlea, poslanika Evropskog parlamenta i predsednika prve samostalne slovenačke vlade (1990/92), i Danila Turka, “desne ruke” Kofija Anana, bivšeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija.

Kako istraživanja ljubljanskog ”Dela”, agencija “Ninamedia” i “Valicon” pokazuju, Slovenci manje simpatija imaju za Peterlea koji je sa 28,5 odsto glasova bio najbolje rangirani kandidat u prvom krugu. Više od 68 odsto anketiranih reklo je da Danila Turka želi na čelu države, iako je u prvom krugu dobio 24,6 odsto glasova.

Iako oba kandidata slove kao nezavisni, zna se da Peterle može, kao i do sada, da računa na podršku Janeza Janše i Slovenačke demokratske stranke, Nove Slovenije – Hrišćanske narodne stranke i Slovenačke nacionalne stranke. Šuška se da bi za Peterlea mogli da se opredele i oni koji su u prvom krugu zaokružili Zmaga Jelinčiča, ekstremnog desničara iz Slovenačke nacionalne stranke, koji je u prvom krugu dobio skoro 20 odsto glasova. Baš ta podrška mogla bi da se pokaže kao “medveđa usluga”, koja je u anketama popularnost Peterlea svela na oko 31 odsto.

Danilo Turk nada se oprezno, ne samo glasovima socijaldemokrata, Demokratske stranke penzionera i Zerasa, već i Mitje Gasparija, koji je u prvom krugu sa osvojenih 24,6 odsto duvao za vrat Turku.

Turk je pokazao i više umešnosti u korišćenju Interneta. Kad se uporede Internet prezentacije oba kandidata, stiče se zaključak da Lojzetu Peterleu ne bi škodilo malo skromnosti i više temeljnosti. Lepo je pohvaliti se svojim uspesima i svestranošću na http://www.peterle.si, ali malo ko će biti fasciniran kada u video-klipu od 30 sekundi čuje: “Ja sam muzičar, pilot, pčelar i poliglota!” na slovenačkom, nemačkom, španskom, ruskom, italijanskom i ko zna kom već jeziku.

Još gore je što su neki delovi Internet prezentacije zapušteni – Peterle je poslednji put napisao nešto na svom blogu (elektronska verzija dnevnika) još 19. oktobra.Turk ne samo da se pokazao kao mnogo revnosniji bloger, već je na http://www.daniloturk.si u sredu 7. novembra u 22 sata i četovao sa svima koji su uspeli da se nakače na njegov preokupirani sajt.

Iako se ustavna ovlašćenja predsednika Slovenije svode na ceremonijalne i protokolarne dužnosti, funkcija šefa države ima izuzetnu težinu, tim pre što se on bira na neposrednim izborima, i što su i Milan Kučan, bivši predsednik, i Janez Drnovšek, aktuelni predsednik Slovenije, političari koji su poštovanje sunarodnika i međunarodne zajednice zadobili ličnom skromnošću, političkim umećem ili zavidnom erudicijom.

Na strani Lojzeta Peterlea je dugogodišnje iskustvo u državnim poslovima i evropskim institucijama, kao i sposobnost da u ključnim trenucima ne izgubi živce – čak i kada se njegovi protivnici ne libe da ga blate iskonstruisanim “činjenicama”.

Sloveniji šef države je glavnokomandujući oružanih snaga, ali to ne znači mnogo – osim za vreme vanrednog ili ratnog stanja (i to ako Skupština ne može da se sazove) – jer je odbrana zemlje potpuno u nadležnosti ministarstva i generalštaba. Strah da bi Peterle mogao da tu uradi nešto na svoju ruku zaista ne postoji, ali senka saveznika Janše ipak može nekome da potera žmarce niz kičmu.

Po Ustavu, predsednik prima ambasadore i njihove akreditive, dodeljuje ordenje i druge počasti. On proglašava zakone koje su poslanici u Skupštini izglasali, ali je lišen prava da na zakone stavi veto.

Takođe, slovenački predsednik predstavlja državu u inostranstvu i tu je moćniji od premijera i Skupštine, ali da ne bi bio svemoćan, oduzeto mu je pravo potpisivanja međunarodnih ugovora.
Iako Peterle, kao nekadašnji ministar spoljnih poslova i poslanik Evropskog parlamenta, i u ovom smislu predstavlja dobar izbor, za mnoge je Turk još bolja opcija, jer posle rada na mestu pomoćnika generalnog sekretara UN može da se pohvali da lično poznaje daleko više šefova država, koji ga cene i zbog njegove nepokolebljivosti u borbi za poštovanje ljudskih prava i sloboda.

Predsednik Slovenije predlaže, posle parlamentarnih izbora, mandatara vlade, što je rutinski posao kada jedna stranka ili koalicija na njima pobedi. Više veštine treba ako se dogodi, kao na izborima 1996. godine, da dve političke grupacije dobiju isti ili približan broj glasova. Šef države je, posle konsultacije sa liderima poslaničkih grupa, slobodan da predloži koga god želi za predsednika vlade, ali poslednju reč imaju narodni poslanici.

Koga god da Slovenci u nedelju izaberu za predsednika, Peterle ili Turk imaće pune ruke posla. Deo tereta koji će im odmah pasti u krilo svakako su posledice inflacije koja je u oktobru iznosila, za Sloveniju rekordnih, 5,1 odsto.

Tekst je objavljen 08. novembra u nedeljniku NIN br. 2967

Deminiranje Srbije

Pazi booomba!

Ako međunarodne donacije iznenada ne presuše, Srbija može da se proglasi zemljom bez mina – do kraja 2008. godine. A onda predstoji još samo da se uklone zaostale bombe iz NATO agresije, sopstveni kasetni arsenal u skladištima, zatrpani vojni avioni i poneki suvenir iz Drugog i Prvog svetskog rata

GPS (Global Positioning System) koordinata za avionsku bombu u Prijedorskoj 1 na Zvezdari jednostavno nema u podacima koje je NATO konačno, posle osam godina, prosledio Srbiji. Alijansi je bilo bitnije da izostavi podatke o velikim projektilima, nego to što ova bomba, teška možda i 930 kg, od 31. maja 1999. leži neeksplodirana pod ruševinama na samo četrdesetak metara od stambenih zgrada i obližnje Osnovne škole “Marija Bursać”.Uprkos velikom riziku, pre svega po decu, niko od državnih organa, privrednika i međunarodnih donatora nije smogao dovoljno humanosti da plati uklanjanje ove bombe. To bi moglo da košta i do 250.000 evra, pošto prilikom izviđanja demineri nisu detektovali metal na dubini od 6 metara.

Postoje indicije da bi, eventualno, na ovakav korak mogla da se odvaži Direkcija za građevinsko zemljište Beograda koja je izdvojila oko 150.000 evra da se ukloni bomba iz dvorišta bivše kineske ambasade. Ova lokacija sanirana je u leto 2006. jer je, pored velikog rizika, pritisak građana bio neizdržljiv – naročito tokom izgradnje ENjUB centra kada su ljudi bili izbezumljeni strahom da pobijanja šipova vibracijama može aktivirati bombu. Uz to, pojavio se i ništa manje značajan komercijalan interes da se lokacija koju su Kinezi napustili ponudi najzainteresovanijem (za)kupcu.

Međutim, za Prijedorsku 1, gde takav interes izgleda ne postoji a gde će možda biti potrebno evakuisati građane, nikakvi datumi nisu određeni. Tenderi za izvođača radova još nisu raspisani i za sada se zaista ne zna kada bi tačno Zvezdarci mogli, konačno, da odahnu. Jedino što im je za utehu jeste da je u komšiluk pala obična a ne jedna od oko 1.660 kasetnih bombi (sa približno 347.000 “bombica”).

“NATO nije dostavio sve podatke koje je Srbija tražila preko Ministarstva spoljnih poslova. Recimo, kada ove podatke uporedimo sa onima koji su 1999. dati za Kosovo, vidimo da nedostaju pre svega informacije koje se odnose na vrstu kasetne municije koja je korišćena, i azimuti”, kaže Emil Jeremić, predstavnik Norveške narodne pomoći za jugoistočnu Evropu. On još naglašava: "kada je poznat tip kasetne bombe demineri znaju da li traže 145 ili čak 247 “bombica” po kasetnoj bombi. Bez azimuta teško im je da utvrde u kom pravcu se prostire 'otisak' to jest elipsa kontaminirane površine koja može biti veličine i tri fudbalska terena. Odnosno gde tačno treba postaviti poligon za čišćenje i koliki on zapravo treba da bude".

To znači da će se zbog nepotpunih NATO informacija i ubuduće nepotrebno traćiti i vreme i pare.

“Mi sumnjamo da se avionske bombe nalaze na ukupno 43 lokacije. Na nekim lokacijama se nalazi dve i više bombi. Međutim, nisu sve avionske bombe sa kasetnom municijom”, objašnjava Petar Mihajlović, direktor Centra za razminiranje Republike Srbije, dodajući da kasetna municija kao metak ne postoji. Kasetne bombe sastoje se od kontejnera i „bombica” na kojima se otvore padobrani kako bi se razvejale na što većoj površini kada se kontejner otvori. Zavisno od veličine, kontejner se kači na avion ili se ispaljuje sa artiljerijskog oruđa kao što je, recimo, „orkan” (višeraketni bacač nalik na „kaćušu”) kakav su imale SFRJ, SRJ i sada Republika Srbija.

Odsek za uništavanje neeksplodiranih ubojnih sredstva pri Upravi za odbranu Republike Srbije u Ministarstvu odbrane samo je 2007. uništio 9 običnih i 49 kasetnih avio-bombi.

“Ovo oružje je izuzetno neprecizno, nanosi više štete civilima nego vojsci i otud tolika povika da se ono zabrani u svetu”, dodaje Mihajlović navodeći da nema potpune evidencije ni o količini ni o svim lokacijama.

Prema studiji “Žute ubice – posledice upotrebe kasetne municije u Srbiji i Crnoj Gori”, koju je 2007. objavila Norveška narodna pomoć od kasetnih bombi, u toku NATO bombardovanja poginulo je 28, a ranjeno je 67 civila. Posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma, u Srbiji je poginulo petoro, od kojih je troje dece. Takođe, poginuo je jedan deminer, a trojica su teško ranjena.

Kao osnovu Centar koristi podatke INTERSOS iz 2001. godine, kao i informacije koje su prikupile vojska i policija. Pretpostavka je da kasetne municije ima na šest područja, na ukupno 23 sumnjive lokacije – što čini oko 23 kvadratna kilometra i to na Kopaoniku, u Nišu, Kraljevu, Kuršumliji, Sjenici i u selu Vladimirci gde je policija iz pušaka gađala kasetne bombice na voćkama kako bi ih uništila.

“Po međunarodnim standardima za humanitarno razminiranje, do sada je očišćeno 2,8 kvadratna kilometra. Pronađena je i bez pomeranja uništena 231 kasetna bomba sa četiri lokacije na Kopaoniku, sedam lokacija u Nišu i jedne lokacije u selu Samaila (Kraljevo)”, rezimira Mihajlović i dodaje da je najviše donacija za uklanjanje kasetnih bombi, oko 2,5 miliona, obezbeđeno (preko International Trust Fund) iz Sjedinjenih Američkih Država, pola miliona evra od Vlade Srbije, 130.000 evra iz Fabrike duvana u Nišu i 40.000 evra iz Češke.

Po grubim procenama, ako je cena čišćenja jednog kvadratnog metra 0,7 – 1,2 evra, pretpostavlja se da će biti potrebno još 20 miliona evra kako bi se sve lokacije (uključujući i nove makrolokacije koje se pojavljuju u podacima NATO-a) proverile i očistile.

Razlika između vojnog i humanitarnog razminiranje je pre svega u tome što se više vodi računa o kvalitetu radova i što se garantuje očišćenost od 99,65 odsto. U Ministarstvu odbrane kažu da je svako razminiranje humanitarno i da se mora uzeti u obzir da su pirotehničari vojske i policije radili bukvalno pod bombama i da često nisu čekali da prođe 24 sata kako bi se uverili da li kasetne bombe imaju upaljače sa odloženom detonacijom.

Godine 1999. obične bombe gotovo da niko nije ni brojao na srpskoj strani. Vojska i policija imale su pune ruke posla da uklone, pre svega sa površine, kasetne bombe koje su padale i na naseljena mesta.

“Veliki deo rata sam proveo u Nišu, oko 45 dana. Došao sam kao ispomoć da zamenim kolegu koji je čisteći kasetne bombe nastradao na Kopaoniku i ostao bez obe ruke. Radilo se danonoćno, aerodrom je bio zasut sa toliko kasetnih bombi da su one, neeksplodirane, ležale jedna do druge i na manje od metra udaljenosti”, priseća se Bratislav Kapetanović, pirotehničar Vojske Jugoslavije koji je 2000. godine deminirajući jednu lokaciju kod Sjenice izgubio obe noge, obe ruke i delimično vid.


Kapetanović je ponovio i ono što je rekao i na nedavno završenoj Beogradskoj konferenciji zemalja žrtava kasetnih bombi: “Kasetne bombe su jedno od najmonstruoznijih oružja današnjice, koje ne bira žrtve i ometa dalji život i razvoj teritorija gde su bačene. Od kasetnih bombi najviše stradaju civili na lica, čak u više od 90 odsto slučajeva, a najmanje stradaju oni kojima su namenjene”.

Rešenost Srbije kao zemlje koja je ne samo na svojoj koži osetila posledice, već je i upotrebljavala, prodavala i proizvodila kasetnu municiju, demonstrirana je potpisivanjem izjave o kasetnim bombama koju su podržale BiH, Hrvatska, Norveška i još niz zemalja”, naglašava Emil Jeremić iz NNP.

Na Beogradskoj konferenciji kada je Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova Republike Srbije, najavio mogućnost da Srbija uvede potpuni moratorijum na kasetne bombe i usvajanje međunarodnog, pravno obavezujućeg dokumenta. Komercijalni interes koji se suprotstavlja ukidanju kasetnih bombi i zaliha koje Srbija ima skoncentrisan je u vojnom establišmentu koji za NIN nije bio voljan da komentariše hoće li podržati ministra Jeremića u vezi sa moratorijumom, i koji se izgovorio vojnom tajnom da bi javnosti uskratio bilo kakvu informaciju o količini, vrsti i stanju i planovima za kasetnu municiju koju Republika Srbija ima.

Ukoliko bi se Srbija odlučila da nagomilanu kasetnu municiju, recimo iz komercijalnih razloga, preprodaje trećim zemljama, malo je verovatno da bi to, naročito posle Beogradske konferencije, prijalo ušima međunarodne zajednice koja donira gotovo sve programe razminiranja u Srbiji. Bilo bi mnogo bolje da se Srbija pridruži zemljama poput Belgije, Austrije, i bez međunarodnog bodrenja i pritisaka počne sama da uništava kasetnu municiju u skladištima.

Šta nam je padalo s neba














NATO je u bombardovanju SR Jugoslavije koristio konvencionalne bombe i projektile, kasetnu municiju, kao i bombe sa osiromašenim uranijumom. Iz avionskih topova NATO je ispaljivao i municiju sa osiromašenim uranijumom U 238, uglavnom kalibra 30 mm.

“Pri udaru deset odsto penetratora prolazi u uranijumski oksid, oslobađa se ogromna toplotna energija koja omogućava zrnu sa aluminijumskom košuljicom da prodre i kroz oklop tenka. Oko 70 odsto jezgra koje je sačinjeno od radioaktivnog otpada pretvara se u aerosole. Kao izuzetno toksičan i pri tome radioaktivan i vrlo reaktivan element koji lako oksidiše i podleže dejstvu kiselina, uranijum ima štetno dejstvo na organizam koje se ostvaruje alfa-gama emisijom”, kaže Slobodan Milenković, načelnik Referata pri službi za osmatranje i obaveštavanje pri Ministarstvu odbrane i tvrdi da je ova municija sa svih lokacija – Reljan, Borovac, Bratoselce – uklonjena, a da proverom i lokacije Pljačkovica (takođe na jugu Srbije), ona nije nađena.

Prema podacima Ministarstva odbrane, na površini od 2,42 kilometra kvadratna ispaljeno je 3.000-5.000 projektila, što predstavlja oko jedne do jedne i po tone osiromašenog uranijuma. Sve što je pronađeno sakupljeno je i deponovano u Institutu za nuklearne nauke “Vinča”.

Srbija bez mina













Još jedno minsko polje – Blata 4, površine od oko 32.000 kvadratnih metara, očišćeno je u selu Morović (opština Šid) od mina i improvizovanih eksplozivnih naprava koje su ostale iz 90-ih kada su se duž granice Hrvatske, Bosne i Srbije sukobljavale vojske ali i paravojne jedinice. Čišćenje minskih polja u Srbiji predstavlja na svoj način izazov za stručne timove jer pored standardnih nagaznih, poteznih (tzv. kukuruzara), rasprskavajućih mina, nalazi se i dosta odskočnih rasprskavajućih i improvizovanih mina.

“Pravili su ih tako što nekoliko tenkovskih mina sa antenama obmotavali oko bojlera punih metalnih opiljaka. Potom se lepljivom trakom fiksirao stiropor kako bi ta smrtonosna skalamerija plutala do prve prepreke”, kaže Mihajlović dodajući da je Centar i Ministarstvo za infrastrukturu u okviru projekta uspostavljanja neometane plovidbe već izradio tehničku dokumentaciju i da do kraja meseca Evropska agencija za rekonstrukciju planira raspisivanje međunarodnog javnog konkursa za izvođača radova koji će najpre pretražiti a potom i razminirati 12 lokacija za uklanjanje velikih projektila na Dunavu i Savi.

To znači da će se izviđati i uklanjati eksplozivna sredstva na lokacijama: Bogojevo – Erdut, Bačka Palanka – Ilok, u blizini rafinerije Novi Sad, dalekovod Ritopek – Ivanovo, Smederevo – Kovin i luka Prahovo, Obrenovac – Barič i vojna kasarna kod Šapca. Na Savi će biti završene lokacije na tromeđi Srbija, Hrvatska, Bosna, u okolini sela Jamena.

“Ukupna investicija je oko šest miliona evra, a površina koju treba pregledati i očistiti je oko dva kilometra kvadratnih vodene površine i obala. Verujem da ćemo, ako sve bude išlo po planu, do kraja 2009. godine moći reći kako su Dunav i Sava bezbedni od bojnih sredstava iz NATO bombardovanja”, kaže Mihajlović.

Ako međunarodne donacije iznenada ne presuše, Srbija može da se proglasi zemljom bez mina – do kraja 2008. godine. A onda predstoji još samo da se uklone zaostale bombe iz NATO agresije, sopstveni kasetni arsenal u skladištima, zatrpani vojni avioni i poneki suvenir iz Drugog i Prvog svetskog rata.

Kako je “Užička nedelja” objavila, na aerodromu „Ponikve” kod Užica trule dva lovca MIG-21 i šest lovaca-bombardera “orao”. Navodno, ovi avioni su naoružani klasičnim vojnim sredstvima a ne kasetnim bombama i, što je još zanimljivije, u tekstu se tvrdi da “podzemna eskadrila” možda postoji i na Sjeničkom aerodromu. Razminiranje ove lokacije biće izuzetno teško, naročito ako je tačno da su delovi prednje noge koja drži nos “orla” i prsten motora napravljeni od legure koja sadrži i osiromašeni uranijum.

Tekst je objavljen 18. oktobra u NIN-u br. 2964

Knjiga o nama

Zemlja bez heroja

Duhovito i posprdno, Dragoljub Ljubičić Mićko ponovo je zavirio s one strane žice Nacionalnog parka Srbija da bi otkrio šta se dogodilo sa herojem prethodne epohe – zapostavljenim građaninom

Najpodesnije mesto za razmišljanje o herojima i antiherojima srpskog društva je zoološki vrt. Dovoljan je sasvim mali podsticaj da ispred kaveza sa majmunima, pod bronzanim pogledom Samija, u ljudima poput Dušana Kovačevića, Ratka Božovića, Mirjane Bobić-Mojsilović, Boba Živkovića, iznenada, ničim izazvan, proradi homo ludens.

Poziv na igru, smeh i razmišljanje ovaj put je došao od Dragoljuba Ljubičića Mićka, koji je u knjizi “Nacionalni park Srbija 2 – POLUSMAK POLUSVETA” otkrio da ovde ništa, čak ni smak probisveta, ne može da se dovede do kraja. Ta polovičnost zapravo je najstrašnija posledica Izbornog Udara (5. oktobra) i u kombinaciji sa usavršenim mehanizmima naplate države, uništila je volju i duh zapostavljenog građanina.

“Za tog heroja nije bilo mesta u knjizi. I to nije slučajno. Metamorfoza je poništila zapostavljenog građanina (Trinaestus prasus) kakvog pamtimo iz prvog dela, pretvorivši ga u antiheroja – vaspostavljenog plaćanina (Razbienus kasicus prasicus)”, kaže autor Dragoljub – Mićko Ljubičić, nagovarajući sve da se zagledaju u svoj komšiluk, stan, radno mesto, u svoj novčanik.

“Videćete da nismo više zapostavljeni. Sada smo u centru zbivanja – stalno nešto samo plaćamo. Rekao bih da smo iz jednog zla uskočili u drugo. Možda se ovo drugo zlo lakše trpi, ali ne vidim nikakve pozitivne posledice tog plaćanja, niti svemu tome vidim kraj.”

Mitskog heroja, onako kako su ga Grci doživljavali, Srbija nije ni imala.

“U antici, heroj se nalazio negde između bogova i ljudi. Pitagorejci su smatrali da sama reč dolazi od erosa, ljubavi, te životne energije koju su slavili, pronosili, čuvali i za koju su se na kraju i žrtvovali”, kaže Čedomir Čupić, profesor političke antropologije, naglašavajući da savremeni heroj – građanski hrabar čovek – mora biti mudar, promišljen i bez one prekomerne doze bezumnosti koja vodi junaka.

“To je čovek koji ima razvijen osećaj odgovornosti, koji zna da stiče, održava i brani slobodu. On je uvek spreman da se zalaže za dobro u društvenom i političkom životu i nikad, apsolutno nikada, ne bi smeo da se upusti u zlo i zločin. On ne može biti potpuno zatvoren, uvučen u sebe i samozadovoljan. On je čovek dijaloga, tolerancije i deli sa drugima sve što je bitno i vredno a da u tome ne oseća da je gubitnik.”

Ono što je beskrajno dopadljivo u “Nacionalnom parku Srbija 2” najbolje je definisao prof. Božović, sociolog kulture, primetivši da se ovde nema posla sa humorom koji se pretvorio u umor, već sa pravim, lekovitim smehom.

Međutim, mimo te zdrave posprdnosti i duhovitosti (proistekla je iz prisustva a ne odsustva duha), Mićko pokazuje i samilost, naročito kada opisuje novonastale vrste, poput Finog i Uglađenog Jako prepredenog bankara, Nastranog investitora, EUroopičenog urologa, Prevejanog perača para.

“Fenomenalno je to što su detektovane sve najjadnije pojave tranzicije, tog galimatijasa koji usisava sve. Naravno da je u liku podmlađenog medijskog mogula prikazan taj ogroman uticaj koji mediji imaju ne samo na ono što zovemo javno mnjenje, nego i na idole naše javne scene. Ova knjiga nas sprečava da zaboravimo ko smo, kakvi smo, šta smo sve prošli, i kako smo ipak ostali manje-više normalni”, kaže književnica Mirjana Bobić-Mojsilović, naglašavajući da u svoj toj sprdnji sa našom realnošću, autor ima jednu dozu ljubavi čak i za najdegenerativnije vrste kao što su: političko-ugostiteljski srpski biznismen (Smradus drpus camionus), kriminalizovani pendrektualac (Crimos pendrectualus), razgologužena prosvetiteljka (Profus dupetaria) itd.

Zarad dodatne erupcije smeha, svaki čitalac uz knjigu dobija i CD sa izmišljenim intervjuima. Mićko je i ovaj put iskoristio sve svoje glasovne mogućnosti. Koliko će se smejati svi oni violentni tipovi koji su 90-ih godina nametani kao mitski heroji celom Nacionalnom parku Srbija, ne može da proceni ni sam autor, ali dobro je da bar oni koji su ih izmišljali pročitaju/preslušaju bar sledeći odlomak iz posmrtnog govora sa Kašikarine sahrane:

“Bio si heroj, pravi hrišćanin, znači, voleo si da kokaš Ujke i Turke, a znači samo izuzetno binaSr, ali samo ako je baš mnogo jeo vnago i, znači, ako je cinkario...”.

Da u Srbiji nema i ne može biti heroja smatra i sociolog Olivera Preradović. “Za junaka su dovoljne izuzetne okolnosti, uglavnom neka vrsta krize u kojoj bi on mogao da pokaže svoje sposobnosti. U visokoideologizovanim društvima, kao što smo mi bili u vreme socijalizma i 90-ih, oni postaju proklamovani heroji koji, srećom, ne traju dugo, zato što nemaju suštinsku sadržinu. Da bi neko postao heroj, potrebno je mnogo više”, objašnjava Preradović naglašavajući da su svi ti vitezovi asfalta, kvazičuvari srpske epske tradicije bili samo, istina vrlo pogubni, idoli očajne omladine koja nije imala ništa i koja je umela samo da “balavi na sisate žene, besna kola i kajle”.

U zemlji gde žene za najseksepilnijeg političara biraju ministra Velju Ilića nema ni modela srpskog antiheroja.

“Imamo samo izdajnike – i oni su fuj, bljak, i strane plaćenike”, kaže Ljiljana Gavrilović iz Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti, pojašnjavajući da u ovu grupu spada “svako ko ima ideju da misli svojom glavom i da mu mozak služi zato da ga upotrebljava. Zašto je to tako? Jer oni ne poštuju tradiciju, sve one autoritete, od Svetog Save do Velje Ilića ili nekog tamo partijskog sekretara. I na sve to još imaju poriv da prave iskorake. Najveći problem sa ovim ’antiherojima’ jeste što hoće nešto da menjaju, i to ne samo sadašnjicu nego i one iluzije koje imamo o mitskoj prošlosti, tzv. zlatnom dobu šljive.”

Karadžić, Mladić nikako ne mogu biti (mitski) heroji jer poseduju neviđenu dozu sebičnosti i kadri su da svoj narod drže kao taoca, umesto da se za njega dobrovoljno “žrtvuju” odlaskom u Hag.

“Heroj se ne plaši da izađe u svet i, ako treba, da stavi sebe na žrtvenik ideala. Kukavice se kriju. Kukavicama ne pada na pamet da se brane od optužbi”, kaže Čupić dodajući da dobrovoljni odlazak u Hag u slučaju Šešelja, tog skandal-majstora srpskog političkog života, nije potvrda njegovog herojstva, jer se njegovi pravi motivi ne znaju.

Tekst je objavljen 30. avgusta u NIN-u br. 2957

Posebno se zahvaljujem:
Urosu Matovicu, studentu etnologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Radmili Stankovic, novinarki NIN-a

Samoregulacija

Savet za štampanu reč

Pišu: Snežana Smolović Green i Lidija Kujundžić

Većina glavnih i odgovornih urednika, direktora, vlasnika, osnivača i izdavača najvećih dnevnih listova i nedeljnika u Srbiji, kao i predstavnici novinarskih asocijacija i Ministarstva kulture Republike Srbije, slažu se da je Kodeks novinara Srbije preduslov, a formiranje saveta ključni korak u sređivanju haosa koji vlada u štampanim medijima.

Studija izvodljivosti „Uspostavljanje samoregulativnog tela - saveta za štampane medije u Srbiji“ ide korak dalje u tom procesu potvrđujući da Kodeks novinara Srbije nije mrtvo slovo na papiru koji su potpisali Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Udruženje novinara Srbije (UNS). Veći deo predstavnika medija koji su učestvovali u istraživanju (84 odsto) ne samo da su potvrdili spremnost da takvo, samoregulativno, telo podrže, već su predložili šta bi savet za štampane medije tačno radio, ko bi ga finansirao, kako bi bio organizovan, koga bi sve obavezivao i kakve bi mere, sankcije, primenjivao.

Izrada same studije, pripremljene za NUNS a uz pomoć Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), pored uvoda u kojem se objašnjavaju predmet, ciljevi i metodologija, obuhvata pojam i oblike samoregulacije, analizu međunarodnih izvora i zakonodavstva koje reguliše medijsku sferu u Srbiji i komparativnu analizu samoregulativnih tela u Evropi. Dodatno, istraživanjem koje je uključivalo kvantitativnu i kvalitativnu analizu 33 upitnika i 22 intervjua (13 dnevnih listova, šest nedeljnika i pet novinarskih asocijacija) došlo se i do željenog modela saveta. Takođe, istraživači su u studiji ponudili nekoliko mogućnosti i 12 preporuka kako bi se izbegle glavne prepreke u formiranju i efikasnom funkcionisanju samoregulativnog tela za štampane medije.

Novinari, vlasnici i javnost

Budući savet za štampane medije u svom sastavu, shodno mišljenju većine ispitanika (58 odsto), trebalo bi da uključi ne samo novinare (tj. urednike, predstavnike novinarskih asocijacija i sl.) i, s druge strane, direktore, osnivače, izdavače, vlasnike - već i predstavnike javnosti. Većina (63 odsto) koja je odabrala ovaj, tripartitni, model smatra da najviše članova saveta treba da čine ljudi iz medija. Oko 16 odsto ispitanika opredelilo se za ravnopravnu reprezentaciju, dok je svega 5 odsto smatralo da su predstavnici javnosti ti koji treba da imaju većinu u tripartitnom sastavu.

Predstavnici javnosti imali bi pravo da budu birani, ali ne i da predlažu, biraju i razrešavaju članove saveta. Kandidate za članove predlagali bi novinari, urednici, direktori, vlasnici, izdavači, zajedno s advokatima medija. Po broju savet ne bi imao manje od sedam i više od 18 članova; kao recimo u Finskoj, Sloveniji, Velikoj Britaniji, Bosni i Hercegovini, Estoniji, Švedskoj itd. koji bi se birali na dve do četiri godine.

Prilikom izbora i razrešenja članova samoregulativnog tela neophodno je imati na umu specifičnosti domaćeg medijskog tržišta i kotroverze koje su pratile formiranje regulativnog tela za elektronske medije. Unapred definisan i potpuno transparentan izbor članova, čija profesionalna reputacija i interesi neće kompromitovati rad saveta, od ključnog je značaja da bi se osigurala podrška profesionalne, ali i javnosti uopšte.

Mediji - većinski finansijer

Najveći deo finansijskih sredstava za rad saveta u Srbiji trebalo bi da obezbedi medijska industrija, što uključuje štampane medije, novinare, urednike, izdavače, vlasnike i novinarska udruženja. Finansiranje budućeg saveta iz tri i više izvora odgovara modelu koji je uobičajen za većinu samoregulativnih tela u Evropi i svetu analiziranih u ovoj studiji.

Mnogi ispitanici naveli su da nedostatak novca jeste jedna od najvećih prepreka u formiranju i efikasnom radu saveta. S obzirom na to da je Ministarstvo kulture Republike Srbije 2006. godine konkurisalo za dobijanje finansijskih sredstava iz IP fonda (vrednost projekta više od pola miliona evra) koje podrazumeva da se deo troškova obezbedi iz budžeta, u studiji se razmatra alternativni model finansiranja koji uključuje i finansijsku podršku države. Zvaničan stav Ministarstva kulture jeste da država nema nameru da narušava nezavisnost ovog tela, već naprotiv da mu pokušava pomoći. U Ministarstvu kulture planirano je, nezavisno od rezultata konkursa, da se traži odvajanje dela sredstava iz budžeta za potrebe samoregulativnog tela za štampane medije - pod uslovom da se isto formira do juna 2007. godine.

Bitno je istaći da su ispitanici ukazali da bi finansiranje saveta od strane države pogubno delovalo na nezavisnost i reputaciju samoregulativnog tela i da baš ako ne može nikako drugačije država bi mogla da bude uključena kao manjinski finansijer.

Dodatno, u studiji se naglašava da je najveći izazov za formiranje i pravilno funkcionisanje samoregulativnog tela kako uspostaviti njegovu nezavisnost od bilo kojeg izvora finansiranja. S obzirom na različitost interesa postoji visok rizik ukoliko bi iste kategorije predstavljale većinu u organizacionoj i finansijskoj strukturi - bilo da je reč o državi, novinarima, ili vlasnicima štampanih medija.

Konačna odluka o načinu finansiranja je na samim štampanim medijima koji teže da se samoregulišu. U slučaju da se izabere model finansiranja uz podršku države u studiji se navodi da „država ne treba da ima uticaj u bilo kojem smislu na organizacioni sastav samoregulativnog tela, a posebno u pogledu sastava, odnosno u pogledu izbora članova ovog tela“. Preporučeno je da se razmotri i alternativa koja bi podrazumevala balansirani odnos snaga kao garanciju poštovanja profesionalnih standarda i etičkih normi.

U centru istraživačkih napora bio je odgovor na pitanje čime bi se tačno savet za štampane medije bavio. Oko 85 odsto ispitanika navelo je da savet treba da prati i izveštava o radu štampanih medija, a 82 odsto da bi prema sopstvenoj inicijativi savet trebalo da reaguje na nepravilnosti u radu štampanih medija. Dodatno, većina ispitanika smatra da je neophodno da samoregulativno telo prati u celosti sadržaj svih štampanih medija u Srbiji (uključujući i Internet prezentacije). Kao bitan način delovanja 73 odsto ispitanika navelo je postupanje po žalbama. U studiji se ističe da je pravovremeno rešavanje po pritužbama izjednačeno sa svrhom postojanja samoregulativnog tela, zbog čega je nužno da se odaberu takva organizaciona i kadrovska rešenja koja će u potpunosti odgovoriti potrebama građana.

U tom smislu preporučena je medijacija ne samo zbog toga što bitno doprinosi brzini rešavanja pritužbi, već i zbog toga što je odličan način za dalje jačanje kulture samoregulacije i visokog stepena poštovanja profesionalnih standarda i etičkih normi. Takođe, preporučeni su i dodatni mehanizmi, kao uvođenje SOS linije (24h dostupnosti), izrada Internet prezentacije itd.

Kako je 67 odsto ispitanika smatralo da u delokrug saveta spada i promovisanje slobode izražavanja, slobode informisanja i standarda novinarske etike poželjno bi bilo da se prilikom formiranja jasno definiše da li je samoregulativno telo „administrator“ zajedničkog kodeksa, ili bi moglo da ima i ingerencije da Kodeks novinara Srbije menja i dopunjuje.

Budući da zajednički kodeks predviđa i postojanje suda časti za koji većina ispitanika smatra da ne obezbeđuje efikasno poštovanje etičkih principa, vrlo je značajno jasno razgraničenje nadležnosti samoregulativnog tela za štampane medije i suda časti.

Moralna sankcija

Gotovo 80 odsto ispitanika smatra da savet za štampane medije treba da ima pravo direktnog sankcionisanja. Pod tim je 76 odsto mislilo na moralne sankcije, 30 odsto na novčane kazne, 21 odsto na moralne i novčane kazne.

Da bi moralna sankcija imala efekta većina ispitanika smatra da je neophodno da se odluke saveta objavljuju javno - pre svega u štampanom mediju na koji se data odluka odnosi. Kako je samoregulacija zasnovana na dobrovoljnosti onih koji žele da regulišu tržište štampanih medija u Srbiji, preporučeno je da se razmotri mogućnost potpisivanja sporazuma, odnosno ugovora između saveta i medija kako bi se obezbedio veći stepen saradnje i međusobne odgovornosti.

Alternativno, moglo bi se razmatrati objavljivanje odluka saveta na Internet prezentaciji samog samoregulativnog tela, ili u drugim štampanim medijima. Ipak, to nije preporuka sudije jer se smatra da su ovo samo pomoćni mehanizmi koji su daleko od suštine samoregulacije i željenog nivoa jedinstva koji je neophodan kako bi se štampani mediji iz opšteg haosa pomerili ka uređenom tržištu, gde se zna ko je fer igrač, a ko „dobija po džepu“ jer igra prljavo.

Objavljeno 1. aprila 2007. godine u tromesečniku Dosije o medijima broj 21

Horor literatura

Vukodlačica sa Dorćola

Roman Mirne Zakić “Strava u ulici kuge” zanimljiva je knjiga za čitanje ne samo zbog munjevite horor-potrage već i zbog ideje da su pisci nalik vukodlacima

U godini koja domaćim piscima obećava samo užas i, naravno, besparicu, pojavio se jedan kratak, vešto napisan horor roman – Strava u ulici kuge. O najnovijem delu Mirne Zakić – do sada potpisane na zbirci priča Vremenski portali i poetskoj zbirci Ars Oratoria o kojoj je NIN svojevremeno pisao – nije bilo slova kritike iako se i o romanu i o samoj autorki može nekoliko zanimljivih stvari ispričati.

“Ono što meni pokazuje da li je neko pisac ili nije, da li može ili ne, jeste stil. Kod Mirne Zakić je to jedan moderan i vrlo izgrađen stil, vide se smislena umetnička stilizacija i sigurnost u vođenju priče”, kaže Vasa Pavković, urednik Narodne knjige, koja je izdala Stravu u ulici kuge, hvaleći ne samo urbani jezik, kratku rečenicu i efektne pasuse već i sposobnost autorke da kroz naraciju u prvom licu postane prisna sa čitaocima i da “bude ubedljiva kada opisuje surove scene nasilja, horora”.

Pavkovićeve reči na korici knjige: “Da, plašićete se, ali nećete moći da ovaj roman ispustite iz ruku!” dobiće pun smisao u poglavlju Jazbina kada se poput malja na čitaoce spuste misli glavne junakinje Adamantine Marks:

“Pakleni plamen, kažu pisci. Plamen koji parališe, proždire. Iscerih se neprijateljski i videh kako se žacnu pri pomisli da ću ga zgrabiti za vrat očnjacima dugim dobrih tri centimetra. Možda još nije pun mesec, ali osećam kako počinje da me preplavljuje prvi talas njulfsarka, vučijeg ludila u kom svaki živi stvor postaje samo pokretna masa od krvi i mesa, kad se bezumno rastura svaka prepreka i razdire svako ko pokuša da stane na put divljanju. Posebno stradaju ljudi, jer ovo ludilo je zgusnuti antagonizam zveri prema čoveku, gladi prema manirima, osnovna, iskonska suprotstavljenost pohlepne želje nadmenim skrupulama.”

Nedavno je Mirna napunila 25 godina i trenutno živi u Vašingtonu, gde izučava Nemačku XX veka (mentor joj je Džefri Herf, dobitnik National Jenjish Book Anjard) na katedri za Istoriju Univerziteta Merilend (rangirana odmah posle Prinstona, Jejla i Harvarda). Pored rada na doktorskoj tezi o folksdojčerima u Banatu 30-ih i 40-ih godina prošlog veka, Mirna kao asistent “odrađuje” stipendiju. Na doktorat u Americi dospela je posle studija na Američkom univerzitetu.

Zakićeva je proglašena za studenta generacije 2005. godine, a Goldman Sačs fondacija i Institut za internacionalno obrazovanje dodelili su joj nagradu za liderstvo, izuzetna akademska dostignuća tokom studiranja (uključujući diplomski rad sa temom Jovanka Orleanka u pop-kulturi, “kao ličnost pune simbolike koju je koristio svako, od pokreta za gej prava do režima u Višiju”) i vannastavne aktivnosti koje su obuhvatale: pisanje filmskih kritika, povremeno i kolumni za studentski list FlashNenjs i bavljenje pozorištem.

“Na drugoj godini režirala sam Tri visoke žene Edvarda Olbija i Vampirelu Anđele Karter (jedan od mojih ličnih klasika). Ova, izvorno radio-drama, privukla me je pričom o Uspavanoj lepotici kao vampirici i mladom vojniku koji će je probuditi poljupcem – i ubiti. Na četvrtoj godini igrala sam u ‘Higijeni ubice’ Ameli Notomb”, objašnjava Mirna.

Kada je o jezicima već reč, Mirna Zakić piše na engleskom, a govori još francuski, italijanski, nemački i pomalo japanski jezik. Za Narodnu knjigu prevela je Krvavu odaju Anđele Karter, što je ujedno bio i jedini reper Pavkoviću kada mu je stigao imejl sa rukopisom.

U romanu Strava u ulici kuge Mirna se opredelila za horor – jurnjava gde se sve vrti oko vukodlaka koji je pri tome i žena. Autorka objašnjava da joj je “potraga bila još značajnija od horora, jer je i narativno i simbolički moćna. Horor je došao sam od sebe. A i kad je tu vukodlak, teško da će sve proći bez krvoprolića”.

Vukodlak je zanima najviše od svih mitskih bića, jer je “vukodlak divlji čovek, čovek koga od životinje razdvaja tanka korica civilizacije i inhibicije”.Paralela sa mladim ženama, menstrualnim ciklusom i uzavrelim emocijama/hormonima je očigledna. Međutim, Mirnu je “zaintrigirala ideja da, ako je devojka vukodlak, manjak inhibicija, gnev, želja za preobražajem neće je spopadati samo jednom mesečno, već valja živeti od dana do dana sa tim vulkanom u sebi, pa ipak se nekako, koliko-toliko uklopiti u ljudsko društvo”.

Glavna junakinja romana Adamantina Marks je ne samo vukodlačica već i autorkin alter ego.
“Naravno da je ona moj alter ego, i to jači, još odrešitiji, neustrašiviji, kog uopšte ne brine šta drugi misle o njoj. Ali i alter ego koji se nikako ne uklapa u svoju sredinu. Nikako joj ne uspeva da se veže za bilo kog živog stvora iz straha da će povrediti nakon što – možda i pre nego što – i sama bude povređena”, potvrđuje Mirna.

Pored vukodlačice, Miloša – policajca na tajnom zadatku, Vinsenta – beskrupuloznog pljačkaša actečkog blaga koji je doputovao kroz vreme, u romanu Strava u ulici kuge pojavljuje se i bulumenta fantastičnih likova kao što su: krvopije, gargojli, trolovi, sofisticirani sveznajući hermafrodit Ono.

Mirna tvrdi da ovi likovi nisu “verzije” ljudi koje poznaje. “Jedan od mojih ciljeva kad sam sela da napišem ‘Stravu’ – a u to vreme nisam ni pomišljala na izdavanje – bio je da probam da smislim likove koje ne mogu jasno da vežem ni za koga koga znam. Sličnosti verovatno ima, ali ima i mašte. Pretpostavljam da su se elementi romana dugo rojili u meni, pošto me već dugo interesuju horor, folklor, istorija, mitovi, bajke i, naravno, vukodlaci. Sve se nekako složilo, a kako i zašto, tačno ne znam. Znao bi, možda, dr Frojd, meni je dovoljno da je sve lepo ispalo. Napokon, upravo sam priznala da je Adamantina Marks – ja, ali i nije ja”.

Objavljeno 4. aprila 2007. godine u nedeljniku NIN broj 2936