Liberalizacija viznog režima

Photo by: Đorđe Kojadinović

Otvaranje šengenske tvrđave

Uprkos euforiji političara proevropskog, ali i narodnjačkog bloka ukidanjem viza, dugoročno, najviše dobija onih 70 odsto mladića i devojaka koji nikada nisu otišli dalje od Srbije

Plehana konstrukcija na graničnom prelazu Horgoš-Röszke reži. Sveti je Nikola, naleti severca razvejavaju suvi sneg preko panonske ravnice, ali to kao da nikoga posebno ne nervira. Na izlazu iz Srbije nema gužve, a policajci i carinici sa naše strane smireno rade svoj posao. Tu i tamo, između pečatiranja pasoša i otvaranja gepeka reda radi, padne i poneki osmeh. Bez prekornog pogleda prolazi čak i dosetka: „Ko 19-og poslednji izađe iz Srbije, neka ugasi svetlo!“

„Rakija? Cigar?“, pita Imre Hodi sa mađarske strane Vesnu Čović koja je sa drugaricama krenula na vikend u Budimpeštu – na uživanje. Na pitanje šta za nju znači ukidanje viza ona kaže: „Spontanost! Opet, mogu da se uputim gde god hoću. Svih ovih godina nedostajao mi ovaj osećaj - hoće mi se, može mi se“. U gepeku njenog auta nije bilo rakije, ali tri boksa cigareta jedva su joj oprostili. Kako je nacrtano na plakatu, u Evropu je dozvoljeno uneti svega dve pakle, a kome je i posle toga do pušenja mora da ih kupuje za tri i više evra.

Kragujevčanin Miloje Radulović vest o ukidanju viza posle 18 godina proslavio je u rodnom gradu u kafiću „Akacija“, a samo nekoliko sati kasnije na Horgošu predstavlja dugoročne „poslovne planove“.

„Nas dvanaest smo kao uvoz-izvoz, ne onako na sitno kao obični šverceri, nego imamo tezgu na gradskoj pijaci u Kragujevcu. Sada ima da nas krene, ima da se širimo i na Beograd“, kaže Miloje i ponosno pokazuje brojčanik sa 436.000 pređenih kilometara. Na pitanje koje je boje auto, gotovo uvređeno kaže: “Kako koje, pa svečane!“

Razgledanje evropskih metropola nije ono zbog čega mu život bez viza deluje slađe.

Preračunavajući koliko su, svake godine, građani plaćali vize da bi putovali u zemlje šengenskog sporazuma dolazi se do iznosa od najmanje 20 miliona evra. Od toga, a kako je Snežana Samardžić-Marković ministarka sporta i omladine nedavno rekla, milion evra godišnje je odlazilo samo na vize za sportiste.

Na graničnom prelazu Horgoš, prvih dana liberalizacije viznog režima, situacija je bila uobičajena i nije bilo potrebno da se pojačavaju carinske posade i policijske ekipe.

„Promet iz Mađarske u Srbiju je pojačan. To je uobičajeno za ovo doba godine, jer na Zapadu počinju praznici, pa se i naši vraćaju u domovinu da proslave“, kaže Boško Martinović, šef smene carinika koji su radili uobičajenim ritmom - 12 sati smena - 24 sata predaha, zatim 24 sata rada i 48 sati odmora. Kako on kaže prvog dana od ukidanja viza bilo je svečanije i ležernije sa obe strane ničije zemlje i niko nije bio vraćen sa mađarske granice.

„Putnici su informisani ali nije loše da ponovimo kako je za ulazak u šengenski prostor potrebna viza državljanima sa plavim (starim) pasošem kao i onima koji žive na teritoriji Kosova i Metohije čije je pasoše izdao Koordinacioni centar MUP-a. Potrebno je voditi računa da se u pola godine (180 dana) bez vize ne može boraviti duže od tri meseca (90 dana) u zemljama šengena. Ko prekrši ovaj uslov rizikuje višegodišnja zabranu ulaska u zemlje EU, Island, Norvešku i Švajcarsku“, kaže Slobodan Pešić, iz granične policije na Horgošu i dodaje: „Sledeće nedelje, kada se ova novost slegne u našim glavama, očekujemo više putnika i vozila u oba pravca.“

A putnici kao putnici – već su stigli tamo gde su se zaputili. Samo treba proći i mađarsku granicu. Jeste da za one sa biometrijskim pasošima nema muke, ali kroz pogled se vidi onaj grč, sitna strepnja da će sve ipak krenuti kako ne treba. U 2007. godini bilo je 7.867.062, u 2008. tačno 8.269.802, a u prvih devet meseci 2009. godine 6.374.627 domaćih putnika koje je malo štrecnulo oko srca pre nego što su se našli s one strane „grane“. Možda se najviše straha nakupi u kostima Subotičana, Kikinđana i svih drugih koji jednom nedeljno ili jednom mesečno odu do Metroa i Kore nadomak Segedina. Iako su cene „karavan“ kačkavalja, mlevenog mesa u plastici i toalet papira zapravo slične beogradskim, Zora Haljari sa porodicom redovno putuje u Mađarsku.

„u Segedin dolazimo jer u Kikindi nema hipermarketa. U Metro idemo po ove svakodnevne stvari. Kupiš dnevnu kartu i zavisno koliko pazariš, recimo za 100 evra, sledeći put ti vrate i 18-20 evra. U Kori je skuplje. Ima finih francuskih stvari i kad treba da kupim nekome poklon za svadbu ili slavu idem tamo“, objašnjava Zora koja kaže da se ceo poduhvat naročito isplati kada se kupuju namirnice i za prve komšije.

Diplomu broja 1, prve osobe koja je na prelazu Horgoš-Röszke slobodno zakoračila u šengenski prostor svega nekoliko sekundi posle ponoći, dobio je Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova Republike Srbije, a ne kao što se to (21. decembra 2007) desilo kad je Mađarskoj Evropa otvarala vrata i kada je isti sertifikat dobila nepoznata i pri tome još i strana, srpska, državljanka.

"Bila mi je čast da potpišem i pečatiram taj mali znak pažnje koji simbolično predstavlja novu još bolju etapu odnosa između Srbije i Mađarske“, kaže potpukovnik Eberhart Gabor koji je dežurao i kada su Snežana Malović, ministarka pravde i Ivica Dačić, ministar unutrašnjih poslova na povratku kući pozdravljali Imrea Forgaša, mađarskog ministra pravde i policije.

Sa mađarske strane, ipak je bilo problema na granici. „Nekoliko ljudi, koji su ilegalno ušli, pokušali su ovde da napuste šengensku teritoriju“ kaže Gabor odbijajući da prokomentariše koliko se tačno osoba (videli smo troje) nalazi u pritvoru u trenutku razgovora za NIN.

S obzirom na to da je kraj godine i da su kolone kamiona sve duže i duže obe zemlje su se složile da susedni granični prelaz Đala treba da radi prekovremeno – umesto da ga zatvore u 16 časova, otvoren je sve do 20 časova. Što se tiče prelaska autobusa za sada ih nema ni manje ni više a stara, nepisana, pravila opstaju uprkos svemu. Tako strpljivom posmatraču ne može promaći ritual između suvozača autobusa beogradskih tablica koji tutka u ruke, krajnje oprezno, mađarskom cariniku plastičnu kesicu čiji se sadržaj prikuplja od putnika po sistemu „dobrovoljnih“ donacija od tri, četiri evra. Ideja je platiti carinicima da budu dovoljno „dobre volje“ kako ne bi naredili iznošenje i otvaranje torbi, kofera, paketa i svega ostalog što se može potrpati između prednje i zadnje osovine. Kada se ovo „običajno pravo“ ukrsti sa podacima Uprave carina Ministarstva finansija Srbije - koji pokazuju da nešto više od 71.000 domaćih autobusa uđe i isto toliko izađe iz Srbije i da dobar deo još ide preko Mađarske - može se naslutiti kako je za pojedine mađarske carinike ovo unosan posao.

Uprkos euforiji političara proevropskog ali i narodnjačkog bloka, koji ukidanje viza sa zemljama šengenskog sporazuma nastoje da maksimalno iskoriste za ličnu ili stranačku promociju, činjenica je da dugoročno najviše dobija onih 70 odsto mladića i devojaka koji nikada u životu nisu otišli dalje od Srbije ili eventualno Crne Gore.

Radosti, a verovatno i koristi, od ukidanja viza biće mnogo, ali trebaće vremena da se svi naviknemo. Kad se to dogodi, poljoprivrednicima neće biti potreban lokalni političar da ih zarad publiciteta i ličnog rejtinga, parama iz briselskih donacija vodi, kao mečke, po Beču. Kao i u svemu i ovde će nam trebati i mere i strpljenja.

Četvrt veka šengena

Šengenski sporazum inicijalno su potpisale Nemačka, Luksemburg, Francuska i Holandija 14. juna 1985. godine kako bi njihove policije i pravosuđe bolje sarađivali, odnosno kako bi građani putovali slobodno – bez pokazivanja pasoša ili lične karte. Šest godina kasnije, 1990. godine, priključuje se Italija, a 1992. Grčka, Portugal i Španija. Austrija se na isti korak odlučuje 1995. Iako nisu zemlje Evropske unije Island, Norveška pridružuju se Danskoj, Finskoj i Švedskoj i pristupaju šengenskom sporazumu 1996. Najviše zemalja potpisuje sporazum 2007. godine: Estonija, Kipar, Litvanija, Letonija, Mađarska, Malta, Poljska, Slovačka, Slovenija i Češka Republika. Švajcarska, koja takođe nije članica EU, potpisala je šengenski sporazum 2008. godine.

Objavljeno 23. decembra 2009. godine u nedeljniku NIN broj 3078