Intervju: Milomir Joksimovic (Miša Omega)

Oni se mene plaše

Ako su toliko moćni, a ja toliko kriv, pitam ja vas što me ne uhapse, zašto još nisam uhapšen?

Lapovačko preduzeće „1. maj“ je od firme nostalgičnog socrealističkog imena i ekonomskog problema niskog ranga, preko noći, postalo prvoklasni državno-politički spektakl. U tom spektaklu neizvesne završnice glavni protagonisti su tri ministra, jedan „biznismen bez lica“ i jedna železinčka pruga, ali ne lajkovačka, već međunarodna koja je, evo, skoro dve nedelje blokirana. Biznismen bez lica je Milomir Joksimović, zvani Miša Omega.

On nije dao izjavu za novine već dvadeset godina niti je nekom fotoreporteru pošlo za aparatom da ga slika. Ceneći NIN rešio je da progovori za naše čitaoce. Intervju sa gospodinom Joksimovićem se, na neki način, pretvorio u ispovest ne samo poslovnu, već i životnu. Objavljujemo neke delove iz tog razgovora koji je vođen u njegovoj kancelariji u Dalmatinskoj 23. Počinjemo Lapovom.

Dakle, šta se dešava u Lapovu?
- Građevinsko-industrijski kombinat „1. maj“ iznet je na prodaju pre nekoliko godina. Niko se nije javio na prvom nadmetanju, niko se nije javio na drugom nadmetanju, znači da nije bila atraktivna firma. S obzirom na poslove kojima sam se bavio u tom momentu, Lapovo se meni uklapalo u finalizaciji poslova. U Lapovu bi se gradili elementi za mostove, elementi za putnu privredu... Lapovo je kupljeno u očajnom stanju.

Šta to konkretno znači?
- To znači sa puno dugova, previše obaveza, neisplaćenim platama, proizvodnjom koja ne može da pokrije samu sebe. Svesno sam ušao u to da kupim tu ruinu koja bi se nadgradila, zategla i napravilo jedno novo preduzeće. Očekivao sam da će sve to brže ići, nisam očekivao da će kriza malo ranije naići nego što jeste. Prvo, da se razumemo, nije Milomir Joksimović većinski vlasnik te firme, to je jako bitna činjenica. I to je nešto što me veoma iznenađuje od ministra Dinkića koji se služi jeftinim populizmom i poslovičnom zamenom teza... Ono što Dinkić radi je rušenje principa nedodirljivosti privatne imovine. Ovde se ruši sistem. Jer, rešićemo mi problem Lapova, što je do mene. Tu firmu u Lapovu mogu i da poklonim. Na tome upravo i radim; da svoj deo u “Auto vojvodini” i u „1. maju“ prodam za jedan evro kako bih se rešio tog balasta i javnosti.

Kako to možete da uradite, u ovom trenutku, kada štrajk traje, kada se pregovara sa radnicima?
- Sa mojom imovinom mogu da uradim šta hoću. Mogu, kao što rekoh, i da je poklonim, da je prodam za evro i isključiću se iz problema „1. maja“. Ali, mnogo je veći problem što se iz Lapova šalje loša poruka za uspešne poslovne ljude poput mene. A ta loša poruka glasi: „Bežite investitori, tražiće vam pare iz džepova, da vadite za ono što muvaju preduzeća“. Mene to neće pokolebati. Ja imam energije i otvoreno vam kažem da ću i dalje da ostanem ovde da radim i da stvaram. Imam mnogo mladih ljudi oko sebe, trudim se da povratim neku našu svežu krv iz inostranstva kako bih je angažovao u svom poslu. Ne uključujem se u politiku iako mi je nuđeno od gospodina Đinđića da budem potpredsednik vlade. Odbio, sam, naravno, jer mene više privreda interesuje, a „iza zavese“ mogu mnogo više da učinim.

A ko vas je upoznao sa Đinđićem?
- Njegov kum Beko.

Jeste li bili u Glavnom odboru Demokratske stranke?
Jesam. U periodu dolaska gospodina Tadića na vlast i posle toga još godinu-dve.

Da li ste još u DS-u?
- To ću prećutati.

Kako tumačite to što vas najviše proziva ministar Mlađan Dinkić?
- To što je Dinkić uradio je poziv na linč. A ideja je ova: čovek je ispunio sve uslove iz ugovora prema radnicima iz Lapova, mi mu ne možemo ništa, e ajde sada svim silama da ga pritisnemo...

Jer imate „grdne milione“?
- Da. A onda juče, preko, B92 lično su urgirali da me sve inspekcije stegnu.

U svim firmama?
- U svim firmama.

I u „Tri grozda“?
- Ma šta „Tri grozda“!? Imam direktno ili indirektno sto firmi! Negde sam prisutan sa tri posto, negde sa pet, negde sa deset... Ali, i tamo gde imam tri posto ja se pitam. Zašto? Zato što imam, što gradim autoritet. Ja jesam možda grandoman, ali nisam alav. Da li me razumete? Ljudi koji me poznaju hoće da mi daju i novac i da sa mnom uđu u poslove. Jednostavno, ne želim da se stidim što sam bogat, i, želim da dam poruku mladima da ne beže odavde. Pri tom, ne želim da im budem idol.

Da li baš to smeta Dinkiću? Ili ste ga, možda, negde privatno očepili?
- Voleo bih da nema ništa privatno, ali mnogi njegovi saradnici su bežali od njega, neki i ka meni. A mnogi njegovi saradnici su ga dobro upoznali.

Kao Nikola Đivanović...
Sve što je dobro uradio Dinkić uradio je, u stvari, Nik. To je čovek koga bih ja predložio za savetnika nekome ko bi vodio zemlju, posebno u finansijama.

I vi ste magistar ekonomije, jeste li ovde završili?
- Da. Školovao sam se na našem državnom Ekonomskom fakultetu. I ja i moji sinovi. Stariji ima još dva ispita pa da diplomira, a mlađi je na četvrtoj godini. Sinove sam već naučio da „pecaju ribu“, a ne da je jedu na gotovo. Prošli su prvu biznis fazu da budu vlasnici najbolje diskoteke, najboljih kafića.

Na koju diskoteku mislite?
Na „Magacin“, na „Pevac“.

Da se vratimo na Dinkića. Rekli ste da postoji možda i neki privatni razlog za sukob.
- Ako postoji, on će izaći na videlo. A njegovo prozivanje da sam jako bogat čovek, to su niski udarci. Jer, i ja mislim da je Dinkić bogat. Samo za razliku od mene ne verujem da on to sme da pokaže. Zna se, recimo, da živim u stanu od 1.000 kvadrata, a neka on živi i dalje u stanu od 65 kvadrata. Ne stidim se tih hiljadu kvadrata, jer sam ih zaradio i izgradio.

Čini se da Dinkić nije sam...
- Pa, ako su toliko moćni, a ja toliko kriv, pitam ja vas: Što me ne uhapse, zašto još nisam uhapšen? Njihov problem sa mnom je i to što sam mnogo dobro informisan o onome što se u ovoj zemlji godinama dešavalo. Obavešten sam mnogo bolje od većine onih koji su se slikali na televiziji u „Insajderu“. A i odrastao sam na Karaburmi, ostao sam bez oca kada sam imao 12 godina, bio sam odličan đak, išao sam u Elektrotehničku školu „Nikola Tesla“, išao na velika matematička takmičenja, a odrastao sam sa žestokim momcima Karaburme i bio im vođa iako su od mene skoro svi bili stariji deset godina. Tako da potpuno razumem te ljude iz Lapova koji su gladni, jadni, ali i laki za manipulisanje. Oni će, zapravo, sami sebi da pojedu džigericu, kožu, creva. Oni će, sada, prodati upravnu zgradu. Ja sam to mogao mnogo ranije da uradim i da ih gurnem u stečaj. Oni meni duguju mnogo para. Jer, firma „Autovojvodina“ već je „sipala“ unutra jedan milion, i, oni su već sve to pojeli.

Idu izbori, idu predizborne kampanje. Kampanje koštaju. Da li imate utisak da je ova halabuka oko vas uvod u vaše reketiranje?
- Nema šanse da mene neko reketira! Oni se mene plaše.

A zašto vas se plaše?
- Ne plaše se da ću da ih prebijem, ali plaše se od mene da traže pare. Jer, znam im slabe tačke.

Da li su to tenderi ili..?
- Ne znam da li su im slabe tačke tenderi, ne bavim se time. Ne želim da pravim lošu situaciju i skandale. Želim da ukažem narodu da jednostavno ovo nije put kojim treba da se ide, ovo kako oni rade. Ako ovako nastavimo, vraćamo se u prošlost, hoćemo da proizvodimo nešto i da trpamo zalihe, da proizvodimo žardinjere koje ne mogu nikome da se prodaju, neke stubove koji nemaju nikakvu svrhu i upotrebu, žele da pojedemo sami sebe, da ponovo štampamo milijarde u Topčideru...

Zašto se, po Dinkiću, svi drugi plaše da vam pomenu ime?
- Verovatno što mnogi poznaju moju putanju koja je, po meni, dosta korektna. Drugo, oni imaju svoje favorite, a znam da ti favoriti nisu baš naklonjeni meni. Mada ja nemam problem sa njim, mogu da ih pogledam sve u oči. E, sad, nisam ja kriv što sam radio disperziju biznisa, i što moji poslovni interesi nisu bili ugroženi. Zato oni mene sada vide kao kravu muzaru, ali kojoj je teško prići. Ali, ne stidim se da kažem da sam poznavao i Ljubu Zemunca, i Arkana, poznajem i Jocu Amsterdama... Među njima, ponekad, ima sjajnih ljudi. To je poraz svih nas zato što tu imate više morala, nego u ovim drugim društvenim sredinama, među takozvanom elitom. Moj veliki prijatelj je i general Goran Radosavljević, jedini koji je podneo ostavku. On radi sa mnom, Guri je častan, čist čovek, i kad mu uđete u kuću, vidite da on nije milioner, lopov..

A šta radi Guri sa vama?
- Imali smo firme za obezbeđenje.

Da li je to Omega iz Vojvodine?
- Ne, to je Sekjuriti centar. Sa Gurijem smo pokupili najbolje kadrove iz njihove službe, mogu sve da ih povučem sa sobom. Zašto mogu da ih povučem? Ne da oni idu da pljačkaju, da kidnapuju ljude. Mogu da ih uposlim na drugim pričama, da obezbeđuju šeicima jahte, ili transporte novca, ili čuvaju kraljeve i kraljice.

Na kraju, šta će biti sa radnicima Lapova i sa „1. majem“?
- Za vikend između Ministarstva privrede i mojih ljudi pravljeni su dogovori. I nađeno je rešenje.

Šta je rešenje, kako to da nije dospelo u javnost?
- Ovo što se prikazuje po medijima lažne su informacije, laž je da je dogovor završen. Šta je u stvari suština? Evo vam 38 miliona dinara i tih 38 će biti iz pozajmice, jer nema više novca. Znači, proda se prvo ovo, vrati se tih 38. Proda se onda ono, pa se vrati. To je nešto što mora da se vrati.

Ko daje pare, „Autovojvodina“? Ko mora da namiri tih 38 miliona?
- „1. maj“ iz Lapova! On mora da proda deo imovine, ovo će biti samo pozajmica.

Objavljeno sa Draganom Jovanovićem (urednikom rubrike društvo) 17. decembra 2009. godine u nedeljniku NIN broj 3077