Knjiga o nama

Zemlja bez heroja

Duhovito i posprdno, Dragoljub Ljubičić Mićko ponovo je zavirio s one strane žice Nacionalnog parka Srbija da bi otkrio šta se dogodilo sa herojem prethodne epohe – zapostavljenim građaninom

Najpodesnije mesto za razmišljanje o herojima i antiherojima srpskog društva je zoološki vrt. Dovoljan je sasvim mali podsticaj da ispred kaveza sa majmunima, pod bronzanim pogledom Samija, u ljudima poput Dušana Kovačevića, Ratka Božovića, Mirjane Bobić-Mojsilović, Boba Živkovića, iznenada, ničim izazvan, proradi homo ludens.

Poziv na igru, smeh i razmišljanje ovaj put je došao od Dragoljuba Ljubičića Mićka, koji je u knjizi “Nacionalni park Srbija 2 – POLUSMAK POLUSVETA” otkrio da ovde ništa, čak ni smak probisveta, ne može da se dovede do kraja. Ta polovičnost zapravo je najstrašnija posledica Izbornog Udara (5. oktobra) i u kombinaciji sa usavršenim mehanizmima naplate države, uništila je volju i duh zapostavljenog građanina.

“Za tog heroja nije bilo mesta u knjizi. I to nije slučajno. Metamorfoza je poništila zapostavljenog građanina (Trinaestus prasus) kakvog pamtimo iz prvog dela, pretvorivši ga u antiheroja – vaspostavljenog plaćanina (Razbienus kasicus prasicus)”, kaže autor Dragoljub – Mićko Ljubičić, nagovarajući sve da se zagledaju u svoj komšiluk, stan, radno mesto, u svoj novčanik.

“Videćete da nismo više zapostavljeni. Sada smo u centru zbivanja – stalno nešto samo plaćamo. Rekao bih da smo iz jednog zla uskočili u drugo. Možda se ovo drugo zlo lakše trpi, ali ne vidim nikakve pozitivne posledice tog plaćanja, niti svemu tome vidim kraj.”

Mitskog heroja, onako kako su ga Grci doživljavali, Srbija nije ni imala.

“U antici, heroj se nalazio negde između bogova i ljudi. Pitagorejci su smatrali da sama reč dolazi od erosa, ljubavi, te životne energije koju su slavili, pronosili, čuvali i za koju su se na kraju i žrtvovali”, kaže Čedomir Čupić, profesor političke antropologije, naglašavajući da savremeni heroj – građanski hrabar čovek – mora biti mudar, promišljen i bez one prekomerne doze bezumnosti koja vodi junaka.

“To je čovek koji ima razvijen osećaj odgovornosti, koji zna da stiče, održava i brani slobodu. On je uvek spreman da se zalaže za dobro u društvenom i političkom životu i nikad, apsolutno nikada, ne bi smeo da se upusti u zlo i zločin. On ne može biti potpuno zatvoren, uvučen u sebe i samozadovoljan. On je čovek dijaloga, tolerancije i deli sa drugima sve što je bitno i vredno a da u tome ne oseća da je gubitnik.”

Ono što je beskrajno dopadljivo u “Nacionalnom parku Srbija 2” najbolje je definisao prof. Božović, sociolog kulture, primetivši da se ovde nema posla sa humorom koji se pretvorio u umor, već sa pravim, lekovitim smehom.

Međutim, mimo te zdrave posprdnosti i duhovitosti (proistekla je iz prisustva a ne odsustva duha), Mićko pokazuje i samilost, naročito kada opisuje novonastale vrste, poput Finog i Uglađenog Jako prepredenog bankara, Nastranog investitora, EUroopičenog urologa, Prevejanog perača para.

“Fenomenalno je to što su detektovane sve najjadnije pojave tranzicije, tog galimatijasa koji usisava sve. Naravno da je u liku podmlađenog medijskog mogula prikazan taj ogroman uticaj koji mediji imaju ne samo na ono što zovemo javno mnjenje, nego i na idole naše javne scene. Ova knjiga nas sprečava da zaboravimo ko smo, kakvi smo, šta smo sve prošli, i kako smo ipak ostali manje-više normalni”, kaže književnica Mirjana Bobić-Mojsilović, naglašavajući da u svoj toj sprdnji sa našom realnošću, autor ima jednu dozu ljubavi čak i za najdegenerativnije vrste kao što su: političko-ugostiteljski srpski biznismen (Smradus drpus camionus), kriminalizovani pendrektualac (Crimos pendrectualus), razgologužena prosvetiteljka (Profus dupetaria) itd.

Zarad dodatne erupcije smeha, svaki čitalac uz knjigu dobija i CD sa izmišljenim intervjuima. Mićko je i ovaj put iskoristio sve svoje glasovne mogućnosti. Koliko će se smejati svi oni violentni tipovi koji su 90-ih godina nametani kao mitski heroji celom Nacionalnom parku Srbija, ne može da proceni ni sam autor, ali dobro je da bar oni koji su ih izmišljali pročitaju/preslušaju bar sledeći odlomak iz posmrtnog govora sa Kašikarine sahrane:

“Bio si heroj, pravi hrišćanin, znači, voleo si da kokaš Ujke i Turke, a znači samo izuzetno binaSr, ali samo ako je baš mnogo jeo vnago i, znači, ako je cinkario...”.

Da u Srbiji nema i ne može biti heroja smatra i sociolog Olivera Preradović. “Za junaka su dovoljne izuzetne okolnosti, uglavnom neka vrsta krize u kojoj bi on mogao da pokaže svoje sposobnosti. U visokoideologizovanim društvima, kao što smo mi bili u vreme socijalizma i 90-ih, oni postaju proklamovani heroji koji, srećom, ne traju dugo, zato što nemaju suštinsku sadržinu. Da bi neko postao heroj, potrebno je mnogo više”, objašnjava Preradović naglašavajući da su svi ti vitezovi asfalta, kvazičuvari srpske epske tradicije bili samo, istina vrlo pogubni, idoli očajne omladine koja nije imala ništa i koja je umela samo da “balavi na sisate žene, besna kola i kajle”.

U zemlji gde žene za najseksepilnijeg političara biraju ministra Velju Ilića nema ni modela srpskog antiheroja.

“Imamo samo izdajnike – i oni su fuj, bljak, i strane plaćenike”, kaže Ljiljana Gavrilović iz Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti, pojašnjavajući da u ovu grupu spada “svako ko ima ideju da misli svojom glavom i da mu mozak služi zato da ga upotrebljava. Zašto je to tako? Jer oni ne poštuju tradiciju, sve one autoritete, od Svetog Save do Velje Ilića ili nekog tamo partijskog sekretara. I na sve to još imaju poriv da prave iskorake. Najveći problem sa ovim ’antiherojima’ jeste što hoće nešto da menjaju, i to ne samo sadašnjicu nego i one iluzije koje imamo o mitskoj prošlosti, tzv. zlatnom dobu šljive.”

Karadžić, Mladić nikako ne mogu biti (mitski) heroji jer poseduju neviđenu dozu sebičnosti i kadri su da svoj narod drže kao taoca, umesto da se za njega dobrovoljno “žrtvuju” odlaskom u Hag.

“Heroj se ne plaši da izađe u svet i, ako treba, da stavi sebe na žrtvenik ideala. Kukavice se kriju. Kukavicama ne pada na pamet da se brane od optužbi”, kaže Čupić dodajući da dobrovoljni odlazak u Hag u slučaju Šešelja, tog skandal-majstora srpskog političkog života, nije potvrda njegovog herojstva, jer se njegovi pravi motivi ne znaju.

Tekst je objavljen 30. avgusta u NIN-u br. 2957

Posebno se zahvaljujem:
Urosu Matovicu, studentu etnologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Radmili Stankovic, novinarki NIN-a

Samoregulacija

Savet za štampanu reč

Pišu: Snežana Smolović Green i Lidija Kujundžić

Većina glavnih i odgovornih urednika, direktora, vlasnika, osnivača i izdavača najvećih dnevnih listova i nedeljnika u Srbiji, kao i predstavnici novinarskih asocijacija i Ministarstva kulture Republike Srbije, slažu se da je Kodeks novinara Srbije preduslov, a formiranje saveta ključni korak u sređivanju haosa koji vlada u štampanim medijima.

Studija izvodljivosti „Uspostavljanje samoregulativnog tela - saveta za štampane medije u Srbiji“ ide korak dalje u tom procesu potvrđujući da Kodeks novinara Srbije nije mrtvo slovo na papiru koji su potpisali Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Udruženje novinara Srbije (UNS). Veći deo predstavnika medija koji su učestvovali u istraživanju (84 odsto) ne samo da su potvrdili spremnost da takvo, samoregulativno, telo podrže, već su predložili šta bi savet za štampane medije tačno radio, ko bi ga finansirao, kako bi bio organizovan, koga bi sve obavezivao i kakve bi mere, sankcije, primenjivao.

Izrada same studije, pripremljene za NUNS a uz pomoć Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), pored uvoda u kojem se objašnjavaju predmet, ciljevi i metodologija, obuhvata pojam i oblike samoregulacije, analizu međunarodnih izvora i zakonodavstva koje reguliše medijsku sferu u Srbiji i komparativnu analizu samoregulativnih tela u Evropi. Dodatno, istraživanjem koje je uključivalo kvantitativnu i kvalitativnu analizu 33 upitnika i 22 intervjua (13 dnevnih listova, šest nedeljnika i pet novinarskih asocijacija) došlo se i do željenog modela saveta. Takođe, istraživači su u studiji ponudili nekoliko mogućnosti i 12 preporuka kako bi se izbegle glavne prepreke u formiranju i efikasnom funkcionisanju samoregulativnog tela za štampane medije.

Novinari, vlasnici i javnost

Budući savet za štampane medije u svom sastavu, shodno mišljenju većine ispitanika (58 odsto), trebalo bi da uključi ne samo novinare (tj. urednike, predstavnike novinarskih asocijacija i sl.) i, s druge strane, direktore, osnivače, izdavače, vlasnike - već i predstavnike javnosti. Većina (63 odsto) koja je odabrala ovaj, tripartitni, model smatra da najviše članova saveta treba da čine ljudi iz medija. Oko 16 odsto ispitanika opredelilo se za ravnopravnu reprezentaciju, dok je svega 5 odsto smatralo da su predstavnici javnosti ti koji treba da imaju većinu u tripartitnom sastavu.

Predstavnici javnosti imali bi pravo da budu birani, ali ne i da predlažu, biraju i razrešavaju članove saveta. Kandidate za članove predlagali bi novinari, urednici, direktori, vlasnici, izdavači, zajedno s advokatima medija. Po broju savet ne bi imao manje od sedam i više od 18 članova; kao recimo u Finskoj, Sloveniji, Velikoj Britaniji, Bosni i Hercegovini, Estoniji, Švedskoj itd. koji bi se birali na dve do četiri godine.

Prilikom izbora i razrešenja članova samoregulativnog tela neophodno je imati na umu specifičnosti domaćeg medijskog tržišta i kotroverze koje su pratile formiranje regulativnog tela za elektronske medije. Unapred definisan i potpuno transparentan izbor članova, čija profesionalna reputacija i interesi neće kompromitovati rad saveta, od ključnog je značaja da bi se osigurala podrška profesionalne, ali i javnosti uopšte.

Mediji - većinski finansijer

Najveći deo finansijskih sredstava za rad saveta u Srbiji trebalo bi da obezbedi medijska industrija, što uključuje štampane medije, novinare, urednike, izdavače, vlasnike i novinarska udruženja. Finansiranje budućeg saveta iz tri i više izvora odgovara modelu koji je uobičajen za većinu samoregulativnih tela u Evropi i svetu analiziranih u ovoj studiji.

Mnogi ispitanici naveli su da nedostatak novca jeste jedna od najvećih prepreka u formiranju i efikasnom radu saveta. S obzirom na to da je Ministarstvo kulture Republike Srbije 2006. godine konkurisalo za dobijanje finansijskih sredstava iz IP fonda (vrednost projekta više od pola miliona evra) koje podrazumeva da se deo troškova obezbedi iz budžeta, u studiji se razmatra alternativni model finansiranja koji uključuje i finansijsku podršku države. Zvaničan stav Ministarstva kulture jeste da država nema nameru da narušava nezavisnost ovog tela, već naprotiv da mu pokušava pomoći. U Ministarstvu kulture planirano je, nezavisno od rezultata konkursa, da se traži odvajanje dela sredstava iz budžeta za potrebe samoregulativnog tela za štampane medije - pod uslovom da se isto formira do juna 2007. godine.

Bitno je istaći da su ispitanici ukazali da bi finansiranje saveta od strane države pogubno delovalo na nezavisnost i reputaciju samoregulativnog tela i da baš ako ne može nikako drugačije država bi mogla da bude uključena kao manjinski finansijer.

Dodatno, u studiji se naglašava da je najveći izazov za formiranje i pravilno funkcionisanje samoregulativnog tela kako uspostaviti njegovu nezavisnost od bilo kojeg izvora finansiranja. S obzirom na različitost interesa postoji visok rizik ukoliko bi iste kategorije predstavljale većinu u organizacionoj i finansijskoj strukturi - bilo da je reč o državi, novinarima, ili vlasnicima štampanih medija.

Konačna odluka o načinu finansiranja je na samim štampanim medijima koji teže da se samoregulišu. U slučaju da se izabere model finansiranja uz podršku države u studiji se navodi da „država ne treba da ima uticaj u bilo kojem smislu na organizacioni sastav samoregulativnog tela, a posebno u pogledu sastava, odnosno u pogledu izbora članova ovog tela“. Preporučeno je da se razmotri i alternativa koja bi podrazumevala balansirani odnos snaga kao garanciju poštovanja profesionalnih standarda i etičkih normi.

U centru istraživačkih napora bio je odgovor na pitanje čime bi se tačno savet za štampane medije bavio. Oko 85 odsto ispitanika navelo je da savet treba da prati i izveštava o radu štampanih medija, a 82 odsto da bi prema sopstvenoj inicijativi savet trebalo da reaguje na nepravilnosti u radu štampanih medija. Dodatno, većina ispitanika smatra da je neophodno da samoregulativno telo prati u celosti sadržaj svih štampanih medija u Srbiji (uključujući i Internet prezentacije). Kao bitan način delovanja 73 odsto ispitanika navelo je postupanje po žalbama. U studiji se ističe da je pravovremeno rešavanje po pritužbama izjednačeno sa svrhom postojanja samoregulativnog tela, zbog čega je nužno da se odaberu takva organizaciona i kadrovska rešenja koja će u potpunosti odgovoriti potrebama građana.

U tom smislu preporučena je medijacija ne samo zbog toga što bitno doprinosi brzini rešavanja pritužbi, već i zbog toga što je odličan način za dalje jačanje kulture samoregulacije i visokog stepena poštovanja profesionalnih standarda i etičkih normi. Takođe, preporučeni su i dodatni mehanizmi, kao uvođenje SOS linije (24h dostupnosti), izrada Internet prezentacije itd.

Kako je 67 odsto ispitanika smatralo da u delokrug saveta spada i promovisanje slobode izražavanja, slobode informisanja i standarda novinarske etike poželjno bi bilo da se prilikom formiranja jasno definiše da li je samoregulativno telo „administrator“ zajedničkog kodeksa, ili bi moglo da ima i ingerencije da Kodeks novinara Srbije menja i dopunjuje.

Budući da zajednički kodeks predviđa i postojanje suda časti za koji većina ispitanika smatra da ne obezbeđuje efikasno poštovanje etičkih principa, vrlo je značajno jasno razgraničenje nadležnosti samoregulativnog tela za štampane medije i suda časti.

Moralna sankcija

Gotovo 80 odsto ispitanika smatra da savet za štampane medije treba da ima pravo direktnog sankcionisanja. Pod tim je 76 odsto mislilo na moralne sankcije, 30 odsto na novčane kazne, 21 odsto na moralne i novčane kazne.

Da bi moralna sankcija imala efekta većina ispitanika smatra da je neophodno da se odluke saveta objavljuju javno - pre svega u štampanom mediju na koji se data odluka odnosi. Kako je samoregulacija zasnovana na dobrovoljnosti onih koji žele da regulišu tržište štampanih medija u Srbiji, preporučeno je da se razmotri mogućnost potpisivanja sporazuma, odnosno ugovora između saveta i medija kako bi se obezbedio veći stepen saradnje i međusobne odgovornosti.

Alternativno, moglo bi se razmatrati objavljivanje odluka saveta na Internet prezentaciji samog samoregulativnog tela, ili u drugim štampanim medijima. Ipak, to nije preporuka sudije jer se smatra da su ovo samo pomoćni mehanizmi koji su daleko od suštine samoregulacije i željenog nivoa jedinstva koji je neophodan kako bi se štampani mediji iz opšteg haosa pomerili ka uređenom tržištu, gde se zna ko je fer igrač, a ko „dobija po džepu“ jer igra prljavo.

Objavljeno 1. aprila 2007. godine u tromesečniku Dosije o medijima broj 21

Horor literatura

Vukodlačica sa Dorćola

Roman Mirne Zakić “Strava u ulici kuge” zanimljiva je knjiga za čitanje ne samo zbog munjevite horor-potrage već i zbog ideje da su pisci nalik vukodlacima

U godini koja domaćim piscima obećava samo užas i, naravno, besparicu, pojavio se jedan kratak, vešto napisan horor roman – Strava u ulici kuge. O najnovijem delu Mirne Zakić – do sada potpisane na zbirci priča Vremenski portali i poetskoj zbirci Ars Oratoria o kojoj je NIN svojevremeno pisao – nije bilo slova kritike iako se i o romanu i o samoj autorki može nekoliko zanimljivih stvari ispričati.

“Ono što meni pokazuje da li je neko pisac ili nije, da li može ili ne, jeste stil. Kod Mirne Zakić je to jedan moderan i vrlo izgrađen stil, vide se smislena umetnička stilizacija i sigurnost u vođenju priče”, kaže Vasa Pavković, urednik Narodne knjige, koja je izdala Stravu u ulici kuge, hvaleći ne samo urbani jezik, kratku rečenicu i efektne pasuse već i sposobnost autorke da kroz naraciju u prvom licu postane prisna sa čitaocima i da “bude ubedljiva kada opisuje surove scene nasilja, horora”.

Pavkovićeve reči na korici knjige: “Da, plašićete se, ali nećete moći da ovaj roman ispustite iz ruku!” dobiće pun smisao u poglavlju Jazbina kada se poput malja na čitaoce spuste misli glavne junakinje Adamantine Marks:

“Pakleni plamen, kažu pisci. Plamen koji parališe, proždire. Iscerih se neprijateljski i videh kako se žacnu pri pomisli da ću ga zgrabiti za vrat očnjacima dugim dobrih tri centimetra. Možda još nije pun mesec, ali osećam kako počinje da me preplavljuje prvi talas njulfsarka, vučijeg ludila u kom svaki živi stvor postaje samo pokretna masa od krvi i mesa, kad se bezumno rastura svaka prepreka i razdire svako ko pokuša da stane na put divljanju. Posebno stradaju ljudi, jer ovo ludilo je zgusnuti antagonizam zveri prema čoveku, gladi prema manirima, osnovna, iskonska suprotstavljenost pohlepne želje nadmenim skrupulama.”

Nedavno je Mirna napunila 25 godina i trenutno živi u Vašingtonu, gde izučava Nemačku XX veka (mentor joj je Džefri Herf, dobitnik National Jenjish Book Anjard) na katedri za Istoriju Univerziteta Merilend (rangirana odmah posle Prinstona, Jejla i Harvarda). Pored rada na doktorskoj tezi o folksdojčerima u Banatu 30-ih i 40-ih godina prošlog veka, Mirna kao asistent “odrađuje” stipendiju. Na doktorat u Americi dospela je posle studija na Američkom univerzitetu.

Zakićeva je proglašena za studenta generacije 2005. godine, a Goldman Sačs fondacija i Institut za internacionalno obrazovanje dodelili su joj nagradu za liderstvo, izuzetna akademska dostignuća tokom studiranja (uključujući diplomski rad sa temom Jovanka Orleanka u pop-kulturi, “kao ličnost pune simbolike koju je koristio svako, od pokreta za gej prava do režima u Višiju”) i vannastavne aktivnosti koje su obuhvatale: pisanje filmskih kritika, povremeno i kolumni za studentski list FlashNenjs i bavljenje pozorištem.

“Na drugoj godini režirala sam Tri visoke žene Edvarda Olbija i Vampirelu Anđele Karter (jedan od mojih ličnih klasika). Ova, izvorno radio-drama, privukla me je pričom o Uspavanoj lepotici kao vampirici i mladom vojniku koji će je probuditi poljupcem – i ubiti. Na četvrtoj godini igrala sam u ‘Higijeni ubice’ Ameli Notomb”, objašnjava Mirna.

Kada je o jezicima već reč, Mirna Zakić piše na engleskom, a govori još francuski, italijanski, nemački i pomalo japanski jezik. Za Narodnu knjigu prevela je Krvavu odaju Anđele Karter, što je ujedno bio i jedini reper Pavkoviću kada mu je stigao imejl sa rukopisom.

U romanu Strava u ulici kuge Mirna se opredelila za horor – jurnjava gde se sve vrti oko vukodlaka koji je pri tome i žena. Autorka objašnjava da joj je “potraga bila još značajnija od horora, jer je i narativno i simbolički moćna. Horor je došao sam od sebe. A i kad je tu vukodlak, teško da će sve proći bez krvoprolića”.

Vukodlak je zanima najviše od svih mitskih bića, jer je “vukodlak divlji čovek, čovek koga od životinje razdvaja tanka korica civilizacije i inhibicije”.Paralela sa mladim ženama, menstrualnim ciklusom i uzavrelim emocijama/hormonima je očigledna. Međutim, Mirnu je “zaintrigirala ideja da, ako je devojka vukodlak, manjak inhibicija, gnev, želja za preobražajem neće je spopadati samo jednom mesečno, već valja živeti od dana do dana sa tim vulkanom u sebi, pa ipak se nekako, koliko-toliko uklopiti u ljudsko društvo”.

Glavna junakinja romana Adamantina Marks je ne samo vukodlačica već i autorkin alter ego.
“Naravno da je ona moj alter ego, i to jači, još odrešitiji, neustrašiviji, kog uopšte ne brine šta drugi misle o njoj. Ali i alter ego koji se nikako ne uklapa u svoju sredinu. Nikako joj ne uspeva da se veže za bilo kog živog stvora iz straha da će povrediti nakon što – možda i pre nego što – i sama bude povređena”, potvrđuje Mirna.

Pored vukodlačice, Miloša – policajca na tajnom zadatku, Vinsenta – beskrupuloznog pljačkaša actečkog blaga koji je doputovao kroz vreme, u romanu Strava u ulici kuge pojavljuje se i bulumenta fantastičnih likova kao što su: krvopije, gargojli, trolovi, sofisticirani sveznajući hermafrodit Ono.

Mirna tvrdi da ovi likovi nisu “verzije” ljudi koje poznaje. “Jedan od mojih ciljeva kad sam sela da napišem ‘Stravu’ – a u to vreme nisam ni pomišljala na izdavanje – bio je da probam da smislim likove koje ne mogu jasno da vežem ni za koga koga znam. Sličnosti verovatno ima, ali ima i mašte. Pretpostavljam da su se elementi romana dugo rojili u meni, pošto me već dugo interesuju horor, folklor, istorija, mitovi, bajke i, naravno, vukodlaci. Sve se nekako složilo, a kako i zašto, tačno ne znam. Znao bi, možda, dr Frojd, meni je dovoljno da je sve lepo ispalo. Napokon, upravo sam priznala da je Adamantina Marks – ja, ali i nije ja”.

Objavljeno 4. aprila 2007. godine u nedeljniku NIN broj 2936

Epska fantastika

Safirni zmaj i seljače

Za razliku od knjige, film “Eragon” je ostvarenje koje ne bi vredelo ni boba da nije Safire – plavog zmaja

Film “Eragon” najavljen je kao megahit epske fantastike od koga se potajno očekivalo da pomrači slavu trilogije “Gospodari prstenova”. Naizgled, sve je išlo u prilog takvim nadama. Knjiga po kojoj je film i napravljen odavno je Njujork tajmsov bestseler br. 1 iako ju je potpisao jedan američki tinejdžer. Uz to, Kristofer Paolini, kome su sada 22 godine, napisao je i drugi deo, “Prvorođeni”, koji u celom svetu “ide kao alva”.

Uspeh filmu trebalo je da garantuju ne samo gluma Džona Malkoviča, Džeremija Ajronsa, Roberta Karlajla i Rejčel Vejz, već i umeće Štefana Fangmejera koji je za vizuelne efekte u filmovima “Tvister”, “Savršena oluja” i “Gospodar i vojskovođa” nominovan za Oskara.

Čak i u Srbiji promocija filma “Eragon” pripremljena je temeljno i u pravom trenutku – uoči novogodišnjih i božićnih praznika. Čarobna knjiga objavila je oba dela trilogije “Nasleđe” od kojih je prvi deo zapravo drugo, specijalno izdanje ilustrovano scenama iz filma. Dodatno, 20th Century Fox i Dečji kulturni centar Beograd otvorili su konkurs za priču “Magični svet zmajeva”. To je dobra ideja jer materijala za maštanje ima na pretek kada je reč o zmajevima, aždajama i alama.

“Onaj ko pobedi na ovom takmičenju, biće ovekovečen, jer će se po njegovoj priči napraviti animirani film”, kaže Ivan Poltoracki, portparol distributerske kuće Tuck.

Za četiri dana prikazivanja film “Eragon” videlo je više od 7 200 gledalaca, što i nije tako loše kada polovina bioskopa u Beogradu još štrajkuje.

“Eragon ne treba da upoređujemo sa 'Harijem Poterom' i 'Gospodarima prstenova', jer u vreme kada su oni prikazivani bila je neka druga situacija u bioskopima, samim tim i njihova gledanost bila je daleko veća, pa bi u odnosu na njih, broj posetilaca koje je do sada video Eragon ispao smešan”, kaže Nataša Tusić iz Tuck.

Iako je “Eragon” već zaradio više od 30 miliona dolara i izbio na drugo mesto top-liste gledanosti, ovaj film je za mnoge zapravo razočarenje.

Za one sasvim “male” previše je krvi, blata i moćnih zloća. Zli čarobnjak Darza, koji u odsudnoj bici ranjava Eragona, izgleda kao Drakula u poodmakloj fazi raspadanja. Njegove sluge Ra’zaci neljudski su vešte u mučenju i baratanju otrovnim sečivima ali neko bi morao da poradi na njihovom stajlingu kako bi delovale jezivije od musavih mumija.

Onim iskusnijima gledaocima nije se dopalo to što Eragon trapavo koketira sa gotovo svim značajnijim naučnofantastičnim filmovima. Na premijeri u Sava centru pola sale gotovo se zagrcnulo kad je Džeremi Ajronsa izgovarao rečenicu iz “Bledranera”: “Video sam stvari koje ti ne možeš ni da zamisliš.”

Uz to Eragon, u tumačenju Edvarda Spelirsa, samo je bolno podsećanje na mladog Luka Skajvokera.Seljače iz izmišljene zemlje Alegazije ne sluti da je bolje biti siroče koje je majka napustila u žurbi, nego sin prvenac izdajice Murtaga, čoveka koji je pomogao Galbatoriksu (Džonu Malkoviču) da postane strah i trepet od kralja. I da pobije sve zmajeve i jahače, uključujući i zmaja Eragonovog mentora Broma koji ima nešto od Obi van Kanobijeve strogosti i pravednosti.

Na sve to Urgali, strašna glupava čudovišta džinovskog rasta malenih rogova i crvene kože, koja Galbatoriks iskorišćava za omanja etnička čišćenja, nisu spektakularna kao njihove kolege iz “Gospodara prstenova”. Iako je za pravljenje "Eragona" potrošeno oko 100 miliona dolara, u filmu nema fantastičnih bića kao što je mušičavi mačkodlak Solembum, koji se pojavljuje i u drugom delu knjige.

Za razliku od maestralno napisane knjige, film “Eragon” ne bi vredeo ni boba da nije Safire – plavog zmaja koji je čekao stotinama godina da bi se izlegao za Eragona, novog jahača i spasioca vilenjaka, patuljaka, Vardana i, naravno, običnih ljudi.

Uprkos tankoj režiji i scenariju koji onako usput zagovara čas izbegavanje vojnog roka (što i nije tako loše), čas pravednu oružanu borbu (što može da bude nezgodno ako se severnokorejski predsednik Kim Jong II pobrka sa američkim kolegom),Štefenu Fangmejeru uspelo je da stvori najlepšeg od svih zmajeva koji su do sada viđeni. Prethodni zmajevi, osim Draka u filmu “Zmajevo srce”, bili su jedva nešto više od egzotičnog prevoznog sredstva ili pobesnele zveri koja proždire gospe i stada ovaca.

Sva, istinska, magija u filmu "Eragon" potiče od zmaja i njegove veze sa jahačem.
Safira je i kao tek izgleglo mladunče neodoljiva iako od njene sjajne krljušti i vatrenog daha nema ni nagoveštaja. Ona je spoj odane i ponekad goropadne drugarice, majčinske mudrosti i engleske duhovitosti. I mačije spretnosti, ali to je došlo kasnije kada je naučila kako da sleti i bljuje vatru.

Među najupečatljivije delove filma spadaju one sekvence kada zmaj i jahač uče da lete kroz klanac kao mlaznjak. Kada posežu jedno drugom u um što se za Eragona pokazalo jako korisnim jer je kao Supermen gledao kroz zidove tamnice u Džilidu i uspeo da oslobodi vilenjačku princezu Arju, neumornog čuvara jajeta iz koga se Safira izlegla.

Konačni ispit hrabrosti plavi zmaj i Eragon imaju u Boer planinama gde se pobunjeni Vardeni i patuljci suočavaju sa Darzom, Urgalima i carevom vojskom. Uz pomoć, sada već stasalog herojskog dua pobunjenici pobeđuju, ali vremena za opuštanje nema jer treba pokrenuti vilenjake i zadati poslednji udarac Galbatorisu.

Što, čini se, neće biti nimalo lako jer pored nepristupačne utvrde, superiornog poznavanja drevnog jezika magije Galbatoriks ima i Šruikana – crnog zmaja koji je oličenje svog zla koje se može naći u jednom aždaji. Šruikan je prekaljeni ratnik, koji je pregrizao vratove mnogim zmajevima još do je Safira bila jaje. Sve vreme dok je plavi zmaj čekao da se izlegne kako bi potlačenima pružio nadu, crni zmaj je rastao i rastao deleći svaku zlu misao sa svojim gospodarem.

Objavljeno 21. decembra 2006. godine u NIN-u broj 2921 - bez narandžastih delova koji je urednik izbacio. Kako je ovo moj blog ovde može sve da se pročita!!!

Motorciklisti

Ide kao nesreća!

Nacrt novog zakona o bezbednosti u saobraćaju predviđa obaveznu obuku sa instruktorom i rigorozne kazne (uključujući oduzimanje dozvole, vozila i čak roditeljskih prava), naročito ako nasilnom vožnjom motociklista ugrožava sebe, svoje dete i ostale učesnike u saobraćaju

Fatalna je bila brzina kojom je Nebojša Krstić (42) poterao svoju jamahu preko Brankovog mosta u sumrak 25. novembra. Očevici tvrde da je jezivo cvileo čelik dok je motor parao karoseriju automobila u kome su bili sredovečna žena i dvoje dece, od tri i šest godina. Srećom, žena i deca ostali su nepovređeni ali, nažalost, motorista nije imao nikakve šanse. Od siline udarca Krstić je poleteo, a motor je nastavio da grebe asfalt još gotovo 200 metara. Smrt je bila trenutna i ekipi Hitne pomoći, koja je stigla nekoliko minuta kasnije, nije preostalo ništa drugo do da smrskano telo motocikliste izvuče iz prostora između dve betonske bankine – i odnese.

Za osam meseci 2006. godine bila je 681 saobraćajna nezgoda u kojima su učestvovali vozači motocikala, što je više za 35 odsto. U odnosu na prošlu godinu poginulo je tri odsto ljudi više (33 osobe), teško povređenih je 41 odsto više (243 osoba), dok je lakše povreda zadobilo čak njih 47 odsto više (360 osoba).

“Prava slika se dobija tek kada se kaže da je odgovornost za saobraćajne nesreće u 55 odsto (372) slučajeva na onima koji su upravljali motociklima”, kaže general-major Stojadin Jovanović, načelnik Uprave saobraćajne policije MUP Republike Srbije, dodajući da postoje bar dva razloga zašto je sve više nesreća sa motociklima.

Generalno, motora i skutera (jačih od 50 ccm) je sve više. Prema evidenciji Republičkog zavoda za statistiku, broj registrovanih motocikala povećao se dva i po puta u 2006. godini.

Osim toga, u odnosu na vozače automobila, kamiona itd, motociklisti su nonšalantniji kada su propisi u pitanju. “To su uglavnom mladi vozači koji sedaju na jače mašine, veće radne zapremine i snage motora”, objašnjava Jovanović navodeći da je samo u jednoj, nedavnoj, akciji saobraćajne policije, koja je trajala oko sedam časova, zabeleženo 89 prekršaja. Vozači motora i skutera 60 puta su se ogrešili o pravila preticanja, tri puta nisu propustili pešake, odnosno nepropisno su se kretali, a čak 23 puta su prošli kroz crveno svetlo.

“Kad motociklista prođe na crveno svetlo, samo je sreća što nije poginuo. To je toliki rizik da je meni potpuno neshvatljivo kako mogu biti toliko neodgovorni prema sebi i drugim učesnicima u saobraćaju”, kaže Jovanović.

Veliki broj prekršaja u preticanju delimično leži i u fizičkim karakteristikama samog motora. Uzak i lako pokretljiv, motorista se uprkos punoj liniji gotovo uvek opredeli za šunjanje između dve kolone zaglavljenih automobila ili preticanje. I, naravno, očekivaće da mu drugi, pre svega oni u kolima, naprave mesta. Često to ne biva, tako da se motorista nađe i u poziciji belog zeca bačenog u čopor vukova.

“Ponekad izgleda kao da ovi u kolima jure da te čvrknu”, kaže Zli Bugi, stalni član moto ekipe u “Kuglašu”, koji vozi motor „guci” iz šezdeset i neke. U policiji kažu da je to preterano i da ne možeš očekivati od drugih učesnika u saobraćaju bonton ako se sam ne držiš pravila.

Munjeviti povratak u sigurnost sopstvene kolovozne trake zapravo je najteže izvesti na malom skuteru, a oni su, baš kao za inat, nekako najpopularniji.

“Ljudi kupuju skutere zato što su, u odnosu na automobile, dosta jeftiniji i zato što ne znaju da je potrebno imati bar 50 konja pod stražnjicom da bi bio koliko–toliko bezbedan u saobraćaju”, kaže Vuk Tomanović, jedini šampion SFRJ u klasi 250, uz napomenu da osim slabe mašine skuteri nisu toliko bezbedni jer uglavnom imaju male točkove, visoko sedište i automatske menjače kod kojih postoji “kašnjenje”, odnosno vremenska zadrška od trenutka kada daš gas do momenta kada motorić povuče.

Međutim, još jednu logičku grešku prave svi oni koji vožnju motora poistovećuju sa vrćenjem pedala na biciklu i samo sasvim retko će pomoć potražiti od nekog iskusnijeg. To što su neki vozači motora i skutera blentavi je jedno, ali još veći problem je to što se ozbiljnom obukom motociklista ne bavi nijedna od 187 auto-škola u Beogradu. Nudi se samo teoretska nastava za polaganje testova, pa tako deca od 14 godina mogu odmah da sednu na skuter do 50 kubika, a ako je reč o tinejdžeru od 16 godina, na raspolaganju mu je svaki motor do 125 kubika, a posle možeš da voziš bilo šta.

“Ako imaš položeno za B kategoriju a hoćeš skuter do 50 kubika, samo uđeš u radnju i to je to. Ako hoćeš nešto jače, uzmeš L tablice, voziš 15 dana, dobiješ potvrdu, položiš testove, odradiš poligon (stani, kreni, petlja i par minuta na ulici), doneseš lekarsko uverenje i ti si za ove u policiji sposoban da voziš bilo šta. Volja ti da sedneš na neku surov motor od 1,000 kubika i 200 konja ili na neki sigurniju mašinu kao što su Endurovi motori”, objašnjava Tomanović dodajući da je, recimo, u Nemačkoj sve drugačije. Tamo ne može, kao ovde, da se desi da ti je prvi motocikl „harli” od 330 kilograma ili neko čudo što ide 300 na sat. Sve mora postupno, voziš par godina slabije motore, dokazuješ kako nisi sklon “nasilnoj vožnji” i tek onda, kad si zaista iskusan vozač, možeš da sedneš na one najjače bajkove i krstariš.

“Pokaži mi kakav motor imaš ili ti se sviđa, i reći ću ti kakav si čovek”, kaže Tomanović koji kao svaki okoreli trkač dobar deo života nije kapirao one što voze „harlije”, sve dok nije seo na isti i konačno se uverio da je „harli” zapravo „rols” među motorima i da se vozi posle 40. godine.

Nacrt novog zakona o bezbednosti u saobraćaju, oko kojeg su se prepirali Ministarstvo za kapitalne investicije i Ministarstvo unutrašnjih poslova, predviđa obaveznu obuku sa instruktorom i rigorozne kazne (uključujući oduzimanje dozvole, vozila i čak roditeljskih prava), naročito ako nasilnom vožnjom motociklista ugrožava sebe, svoje dete i ostale učesnike u saobraćaju.

“Nadam se da će novi zakon doprineti ukupnoj bezbednosti u saobraćaju i da će sve manje biti onih koji samo odvrnu gas i do viđenja”, kaže Jovanović koji na komentar da bi za sve bilo mnogo zgodnije kad bi motoristi imali neko svoje mesto gde bi koliko-toliko bezbedno mogli da “raspale po plinu” i isprobaju kako zapravo izgleda terati đavola 200 na sat, odnosno gde bi trkači mogli da vežbaju na miru, uzvraća da nije generalno protiv te ideje ali da “nije to u pitanju, svega jedan, najviše dva odsto krši propise jer isprobava motor”. Onaj ko hoće da proba kako izgleda kad ti se pri 210 na sat vidno polje suzi na pet odsto onog što inače vidiš, imaju priliku da se okušaju na Batajnici.

Ko je bio na poslednjoj trci nacionalnog šampionata na Batajnici, mogao je da vidi da su se na avionskoj pisti odmah isprečile vojne cisterne i kamioni kako nikom od bajkera ne bi palo na pamet da pomera granice svog prijateljstva sa smrću.

Prva godina najteža je za novajlije. Naročito za one koji su toliko nepromišljeni da odmah skoče na “jamahu fejzer 600” misleći kako je teranje bicikla isto što i ovladavanje ovom zveri koja ide kao nesreća.

Objavljeno 1. decembra 2006. godine u NIN-u broj 2918

„Garfild 2: Priča o dva mačeta”

Ne veruj mački koja se smeje

Garfildu se može oprostiti sve ali ne i kreatorima holivudskog blokbastera „Garfild 2: Priča o dva mačeta”

Stvarno volim Garfilda. Onog koga srećem u Politikinom zabavniku. Njemu, kao i našem porodičnom mačku Živku, praštam sve: razmaženost, lenjost, sebičnost, mrzovolju, sarkazam, grebanje pa čak i otvarena vrata frižidera koje znače samo jedno - da je unutra tanjir s koga je utekla moja večera.

Garfild je neka vrsta antiheroja. Njemu je dopušteno da bude takav i to je deo njegove privlačnosti za mnoge kaže Jasminka Šuljagić – Kostić, psihoanalitičar Beogradskog psihoanalitičkog društva i Svetske psihoanalitičke asocijacije, kojoj se naročito sviđa Garfildova izjava: “Voleo bih jutra kada bi počinjala kasnije”.

Pravi ljubitelj Garfilda, kakav je i Džon Arbakl, prihvatiće bez cviljenja neminovnu istinu da u svom stanu boravi samo milošću krznenog gospodara. I nikada, ama baš nikada neće mu pasti napamet da križom pojede keksić iz zdelice svog kućnog ljubimca. Zašto je to tako, odnosno zašto čovek voli Garfilda nije moguće objasniti. To jednostavno treba iskusiti na svojoj koži.

“Mačka ima tajnu, mačka je iznenađenje i s njom se nikad ne zna. I pas i tigar i slon i zec su uvek nekako malo manje zanimljive životinje od mačke. Meni je mačka jako zanimljiva jer u nju mogu sve da stavim”, kaže glumac Goran Jevtić, reditelj sinhronizacije u “Garfildu 2”, dodajući:

“Garfilda sam uvek doživljavao kao jednog malog umetnika u svetu životinja. Umetnika spremnog i dovoljno hrabrog da postavi pitanja, da preispituje i otkriva nove stvari, ali i da teži za nekom slobodom.

Film se od 28. jula prikazuje i u našim bioskopima i ako su statistike Tak vižna dobre, oko 10 000 ljudi videlo je titlovanu, sinhronizovanu verziju ili obe verzije. Donedavno u domaćim bioskopima nije bilo mnogo crtanih filmova sinhronizovanih na srpski jezik ali to se sada radi, pre svega zato da bi se žamor u sali stišao.

Kao što to obično biva, mišljenja o kvalitetu filma su podeljena ali se uglavnom u jednoj “sitnici” slažu: srpski Garfild kome je glas pozajmio Gordan Kičić daleko je dopadljiviji od onog koji govori kroz usta Bila Majera. I kako sad to kad nema šanse da se ne primeti da se mimika usta ne poklapa sa onim što se čuje, odnosno kada Bili Konoli zvuči kao da mu je dvadeset godina?

Zapravo sve se to vidi i čuje, ali posle pet minuta nije toliko bitno, jer glasovi koji dopiru do gledalaca zaista zvuče ubedljivo iako nijedan od glavnih likova – Kičić (kao Garfild) i Nebojša Glogovac (kao Princ XII) – nisu imali prethodnog iskustva sa sinhronizacijom.

“Najveći izazov bio mi je da napravim jednog beogradskog, neka bude srpskog mačora koji jeste lik, junak i heroj mojoj generaciji i prijateljima ali i nekim drugim klincima koji dolaze. Bilo mi je veoma izazovno i teško da nađem umetnika najsličnijeg Garfildu, onakvom kakvim ga ja zamišljam. Trebao mi je neko ko je beskrajno šarmantan, ko ima upečatljivu boju glasa, ko je brz, vispren, duhovit, promišljen, ko je malo bezobrazan, malo ulenjen a ipak vredan. Neko ko je plemenit i u isto vreme kao malo sebičan, iako to nije sebičnost već samo istrajnost na svom putu”, kaže Jevtić i objašnjava da je za Princa XII tražio čoveka koji je predstavnik socijalne i društvene sredine u kojoj se rodio i odrastao, a unutar koga zapravo postoji vulkan nekih drugih stvari, onoga što bi on mogao biti.

Izbor XX Century Fox pao je na Nebojšu Glogovca koji u glavama većine ljudi spada u nešto što bi se moglo podvesti pod mejn strim srpske savremene kinematografije.

Glogovac se nikad se nije uljuljkao u svom uspehu i slavi i u svakoj novoj ulozi je božanstven i možete da ga otkrivate kao beskrajno uzbudljivog glumca. Ja sam mislio da mačak Princ kad izađe iz svog zamka mora sebe da otkrije i mora svet da ga otkrije kao nekog ko zaista ima milione potencijala. Hoće li se on vratiti u svoju rutinu kad se vrati u zamak, meni je bilo manje bitno od toga da jedan plemić postaje prosjak i još mu se to učini beskonačno zanimljivim.”

Ništa manje delikatan ne bejaše izbor glumca koji će lordu Dergisu, zlici od pakosti, pozajmiti glas. Trebalo je naći glumca koji se neće nelagodno osećati u svojoj novoj “koži”, ko će biti duhovit na način da to podrazumeva prisustvo duha i jedne pomalo potištene energije koja zapravo podsvesno dolazi od toga što su mu neke druge, materijalne stvari najpreče u životu.

Osim toga, dok je film sinhronizovan napravljene su izmene i u već prevedenom tekstu kako bi se dobila veća ekspresivnost. Naravno, glumci su se držali originala (pre bi se reklo onog iz stripova) najviše što su mogli, osim u sceni kad se prave lazanje i Garflid peva. Teško je tvrditi da je Garfild, onaj iz stripa, dobar pevač, možda zato što nije ozbiljno pokušao da peva na srpskom. Naprosto, ovde je senzacionalan, čak bi i Džejms Braun (da je u tom fazonu) pozeleneo od pakosti i ljubomore.

Gruba nepravda mačećem rodu naneta je na samom kraju filma kad se Princ XII vraća u zamak Karolajl. I baš kada sve životinje odahnu jer im je konačno došao pravi gospodar (pa sad mogu i da se reše tog neotesanog stranca koji ruši mermerne skulpture i bez ustručavanja kaže da želi da ga zapamte kao “Princa zabave”), Princ XII gubi sve liderske, monarhističke kvalitete i predlaže povlačenje pred silama zla oličenim u Dargisu. Kraljevići u bajkama nemaju taj luksuz. Oni se uvek upuštaju u borbu i, ako nisu te sreće da budu glavni likovi, hrabro umiru. Ovi drugi, oko kojih se sve vrti, spasavaju svet, princeze se zaljubljuju u njih i žive srećno i pošto je bajka ispričana.

Za početak, potrebno je naglasiti da na pomen samog naslova filma nije bilo mačka koji bi i za

vagon krmenadli zaigrao u filmu gde se jedan obešenjak kakav je Garfild, brka sa tamo nekim mačetom. Holivudske budze morale su da stvore Garfilda i njegovog aristokratskog engleskog pandana Princa XII veštački – uz pomoć kompjutera.

Glumci i Kris Bejlijev tim za vizuelne efekte vežbali su prvo sa punjenim Garfildom, kako bi snimatelj u svakom trenutku znao gde je Garfild. Posle ovih proba sve se ponavljalo “na prazno”. Stručnjaci za vizuelne efekte potom su snimali neutralnu pozadinu i blistavu loptu tačno na mestu gde se Garfild pojavljuje, što je bilo neophodno kako bi animatori stekli predstavu o svetlu koje pada na mačje krzno. Kad su svi ti podaci i snimci ubačeni u kompjutere stvoren je najpre skelet za Garfilda odnosno Princa, zatim su dodati mišići, zubi i sve ostalo uključujući i glasove koji su u vankuverskom studiju šest meseci usklađivani sa slikom.

Jeste da su majstori zaista napravili čudovištan pomak u odnosu na prethodni film, u kome Garfild spasava blentavo pseto Odija, ali izgleda da su se zaigrali. Garfildova dlaka deluje prirodnije pod uslovom da je moguće zamisliti ovog mačora sa besprekorno čistim i do besvesti isfeniranim krznom, ali zelene oči blistaju sablasnim sjajem bilijarskih kugli, dok kez deluje bizarnije čak i od maske koju Džek Nikolson nosi u filmu “Betmen”.

Sve čestitke zaslužuju dreseri životinja, pre svega Mark Fobs. Film treba pogledati kako bi se poverovalo da je bika moguće naučiti da glumi, a scena u kojoj kućne i štalske životinje prave carske lazanje vredi Oskara ili bar poziva u jednu od emisija Džejmija Olivera (mladog britanskog kuvara).

Verovatno pod nagovorom menadžera i analitičara tržišta, ne vredi zaboravljati da živimo u svetu gde se potrošnja sistematski stimuliše, često na uštrb lepog i plemenitog, Garfild sve manje liči na samog sebe. Jeste da mu je ostao bačvasti stomak (valja negde složiti sve progutane lazanje), ali izgubio je bar deset deka salceta pa su mu sad glava i guzica gotovo iste.

Bar ovde kod nas ta šlang linija donela je Garfildu još jedan posao.

“Garfild je postao zaštitno lice putničke agencije Follow me a to znači da je on njihov promoter za ovu (letnju) sezonu”, kaže Poltoracki dodajući da ove vrste kampanja koje su sasvim uobičajene u svetu predstavljaju potpunu novinu kod nas i da su ljudi pre uvozili kornfleks ili pepsi sa likom nekog filmskog junaka.

Ko će tu biti mudar da se odupre zgrtačkoj psihologiji onih koji proizvode nove Garfilde samo će da se pokaže, ali izvesno je da će se proždrljivost i lenjost veličati sve više dok se svi ne pretvore u pokretne mančmelouse od 130 kg. Od likova koji su već bogati preko svake granice pristojnosti, a opet bi da budu još bogatiji, ne treba očekivati da zauzdaju tu svoju grabljivost. Oni, poput lorda Dargesa, jednostavno nisu u stanju da se odreknu eksploatacije mačka koji kod Ginisa drži rekord kao junak stripa koji ima oko 355 miliona čitalaca, tj. svoj kutak u 2 620 novina u 75 zemalja, na 26 jezika.

Ta nova profanost koja se sve jasnije vidi u našim životima koji sve više liče na garfildovsku svakodnevicu bez njegovog sarkazma, već je naterala mnoge da se, kao Zoran Živković – pisac, dobitnik The World Fantasy Award, veliki razumevalac mačaka ali ne i ljubitelj Garfilda – jednog jutra probude i bez stavljanja prsta na čelo odluče da više nikad ne pogledaju Garfilda ili bilo šta što se pravi po receptu Holivuda koji je bezmalo “uvreda ljudske inteligencije”.

Objavljeno 17. avgusta 2006. godine u NIN-u broj 2903 - bez narandžastih delova koji je urednik izbacio, a kako je ovo moj blog ovde sve može !!!

PIRSING PUPKA

Probušena “kuća duše”

Tabu ušuškanog pupka odumire zahvaljujući pirsingu koji je sve više u modi. Mada, bušiti, tetovirati pupak jednako je blesavo kao i igrati se sa sopstvenim životom tako što biste tigra vukli za brk

Reci pupak i sasvim sigurno naći će se neko ko će govoriti, naravno znalački, o pirsingu pomenutog dela tela koji se ovih dana može videti na Adi Ciganliji i plažama Crnogorskog primorja. Što i nije loše sve dok je pred očima lepo zategnut ili pomalo zaobljen stomačić, a ne stomak tako veliki da bi na pupak trebalo staviti ratkapnu kako bi se pirsing primetio.

“Češće bušim pupak nego ostale delove tela, jer je to možda i najbezbolnije. Manje boli nego hrskavica na uvu, nego obrva. A to je sada i popularno, naročito među devojkama. Možda jedan odsto muškaraca dođe da stavi pirsing na pupak”, kaže Dušan Đujić, vlasnik salona Zmajtattoo na Novom Beogradu, gde je sam pirsing oko 35 evra, a nakit za pupak od 600 dinara pa čak do 50 evra ukoliko je reč o Svarovski kristalima.

Za razliku od tetoviranja gde majstor može umetnički da se iskaže, pirsing je više pitanje tehničko-medicinske prirode koji zahteva nešto preciznosti, čistoće i pažljivosti. Prvo se utvrđuje sredina pupka i određuje se ulazna i izlazna tačka. Ukoliko u pupku stoji mladež, bolje je probušiti uvo ili obrvu, čak možda nos mada on zarasta od šest meseci do godinu

dana. Zatim mušterija legne, pupak se dezinfikuje i uzimaju se medicinske makaze i igla.

“Fino uhvatiš samo obeleženo parče kože i probušiš. Koriste se dve vrste igala. Ja radim sa braonilama koje se koriste za infuziju. Oko metalnog dela igla ima tanak plastični sloj i kada probušiš pupak, izvučeš metalni deo, a plastični sloj ostane unutar pupka. Kroz to provučeš minđušu i skineš plastiku. Druga igla za pirsing je s jedne strane oštra a sa druge strane ima navoj koji odgovara minđušici za pupak”, objašnjava Đujić dodajući: “Posle sama mušterija vodi računa o pupku. Prvih sedam dana ranu treba ispirati četiri puta dnevno bejbi sapunom, hidrogenom od 3 odsto i mazati hidrociklinom tako da sve uđe unutar kanala koji je izbušen. Bitno je koristiti baš sapun za bebe jer neki sapuni imaju supstance koje se ne trpe sa hidrociklinom i izazivaju alergiju.”

Narednih šest meseci se stvara kaloidno tkivo i ukoliko se minđušica izvadi kanal na pupku zarasta za najduže dva dana. Kupanje na bazenima, Adi, sunčanje i solarijume treba zaboraviti ukoliko se želi izbeći infekcija rane (zato je bolje ceo poduhvati izvesti zimi a ne leti).

Nije zgoreg ni da minđušica bude od hirurškog čelika ili titanijuma. Zbog prevelikog sadržaja bakra u 14-karatnom zlatu pirseri izbegavaju ovaj metal iz istih razloga kao i srebro i platinu – alergijska reakcija. Posle, kad sve lepo zaraste, može da se stavi kakav god nakit. Dosta devojaka odmah stavlja malo teži (i skuplji) nakit, što može da smeta pupku, pogotovo ako se zakači za odeću.

Mnogima se čini da je to previše truda ni oko čega. Međutim, diktat mode je čudo, naročito ako se zna da je pirsing pupka lansirala Naomi Kembel na London Fashon Week 1994. godine. Ipak, pirsing pupka postao je globalni trend nešto kasnije kada je grupa Aerosmit dobila MTV nagradu za spot Cryin gde umiljato buckasta Alisija Silverston glumi tinejyerku koja se tetovira, potom buši stomak da bi se na kraju, valjda zbog neuzvraćene ljubavi, bacila sa mosta. Za proteklih dvanaest godina pirsing pupka je postao sasvim uobičajen ne samo među slavnima poput Britni Spirs, Paris Hilton, Gven Stefani... već i među običnom svetom.

“Ako govorimo o pirsingu, možemo da pričamo da tu ima svega: trpljenja bola koje uključuje malo mazohizma, ukrašavanja, isticanja (i malo egzibicionizma), erotičnosti, dokazivanja”, kaže dr Sofija Kostić, antropolog i muzejski savetnik Etnografskog muzeja u Beogradu, kojoj nije baš prijatno da vidi gola krsta i stomake ispod kratkih jakni usred zime, na minus 10. Koliko je pametno prkositi prirodi, roditeljima, autoritetima, po cenu sopstvenog zdravlja, dalo bi se raspravljati nadugačko i naširoko ali je malo verovatno da bi bandoglavi tinejyer odustao od svog nauma.

Gnev protivnika pirsinga može se dovesti u vezu i sa tabuom, tj. našim tradicionalnim, magijskim odnosom prema pupku koji se svih ovih vekova ušuškavao i skrivao.Međutim, pupčana vrpca je ta nit oko koje se zapliću vraybine, naša praznoverja, rituali.

“Stomak, pogotovo pupak, u našem narodu se uvek krio – principijelno. Postoji doduše izuzetak, s momentom erotike, kod južnih Srba koji su primili nošnju sa Orijenta. Bluze su od tanke svile ili platna, prizrenskog, i dešavalo se da ispod toga nemaju ništa, samo mali jelek. Bradavice i pupak su se nazirali”, objašnjava dr Kostić dodajući da nakita za pupak nije bilo u Otomanskoj imperiji, ali da su se na dimijama nosili pojasevi sa paftama (kopčama od srebra, sedefa s filigranom ili bez) ili nakit sa asprama (sitnim turskim novcem) koji su zveckali i razgonili zle sile.

“Kada kažu u Srbiji da se ‘seče pupak’, misli se na pupčanu vrpcu koja se potom zadržava. Kada su muška čeljad u pitanju, to se radi srpom ili drugim sečivom koje se koristi u poljoprivredi kako bi dečak kasnije bio dobar radnik, dobar kosač. Ako je u pitanju žensko dete, onda se čeka da napuni otprilike pet godina kada joj se daje da odmrsi sasušenu pupčanu vrpcu. Ako ona to uradi brzo i snalažljivo, kažu da će biti dobra vezilja, da će lepo da tka ili, u današnje vreme, da će biti uspešna na fakultetu, na poslu, dobra frizerka, spretna u trgovini”, objašnjava dr Krstić i naglašava: “Za muškarce u istočnoj Srbiji postoji običaj da se pupčana vrpca stavi iznad vrata da bi čuvala ne samo dete već i ostale ukućane i da bi se rađala muška deca jer su muškarci, u tom stočarskom kraju gde dominiraju Vlasi, i potrebniji kad se čuva stoka.”

Nije neuobičajeno da se pupčana vrpca nosi uza se kao talisman tj. amajlija koja štiti muškarce od metka, uboda. Događalo se da u kesici ušivenoj u odeću tj. uniformu nađu pupčanu vrpcu i u ovim poslednjim ratovima. Interesantno je da u našoj tradiciji niko ne povezuje ženu koja je rodila dete, niti ima ideju da bi magična moć majke mogla da obezbedi zaštitu novorođenčetu koje se nekad kroz tu istu vrpcu hranilo.

“Pupak zapravo simboliše samo dete, odnosno njegov život. Pupak i život su jedno te isto. Pupak je na neki način kuća duše i zato se koristi i u najmračnijoj magiji koja uključuje izvesne rituale koje izvode vračare u određeno doba noći, uz neme basme. Koristi se za sve vraybine koje dovode do promena psihičkog stanja onog čija je pupčana vrpca – može biti i za ljubavne vraybine a može biti i za uništavanje života. Ukoliko vračara dođe do pupčane vrpce, ona može da baci neku kletvu zato što je vrpca život onoga kome pripada”, ističe dr Kostić pokušavajući da objasni zašto se pupčana vrpca kao i stomak tako brižljivo čuva i krije.

Do koje mere je pupak skriven u našoj kulturi možda najbolje pokazuje i činjenica da ga nema u rečnicima Matice srpske, Srpskom mitološkom rečniku kao ni u Skokovom Etimološkom rečniku. Sama reč pupak nije ni latinskog ni grčkog porekla.

“Reč pupak ima osnovu pup koja se sreće u mnogim slovenskim jezicima i označava pupoljak odnosno pupljenje cveća”, kaže dramaturg Jovan Ćirilov koji godinama strastveno tumači čitaocima i novinarima NIN-a značenje reči s kojima se svakodnevno srećemo.

Dakle, po tradiciji pokazivati, bušiti, tetovirati pupak jednako je blesavo kao i igrati se sa sopstvenim životom tako što biste tigra vukli za brk. Uz to, pupak je kao pupoljak lep sam po sebi i ne bi ga trebalo kinđuriti i nagrđivati. Verovatno na dlakavom stomaku nikako ne može biti zavodljiv kao ni pirsing u poslednjem mesecu trudnoće, ali ipak ima nečeg krajnje simpatičnog u rušenju tabua ušuškanog stomaka – eh, još da je i malo više lepo tetoviranih ili pirsovanih muških stomaka, gde bi nam bio kraj?

Objavljeno 10. avgusta 2006. godine u NIN-u broj 2902

BELEF: Erik Bardon

Nebeski jahač

“Prija mi da se vratim što dalje u prošlost i da publici dam priliku da se priseti, da ponovo čuje pesme koje joj nedostaju” kaže poslednji živi The Animals

photo by Zvezdan Mančić

Svi oni koji nisu došli na koncert Erika Bardona iz straha da će ih heroj iz detinjstva, odnosno rane mladosti razočarati – zeznuli su se. Za medalju! Ne samo zato što je Erik, kao što je obećao, otpevao i odzveckao sve što je hteo u starim hitovima i novim stvarima sa albuma Athens Traffic (2005) i The Soul of the Man (2006), već zato što je zaista delovalo da matori šmeker u svemu tome uživa iz sve snage. Verovatno će do izlaska ovog broja NIN-a muzički kritičari i kvazipoznavaoci rokenrola naći već neku zamerku Eriku, ali to i onako nije toliko bitno pogotovo onima koji su 1. avgusta Bardonov koncert odslušali kako dolikuje – na nogama, dopuštajući sebi da ih radost zanosi od Don’t Let Me Be Misunderstood, We Gotta Get Out of This Place, I’m Crying, It’s My Life, I Put a Spell on You, Boom Boom, pa sve do House of the Rising Sun.

„Radije sviram u manjim intimnim prostorima nego na velikim stadionima. Samo prvih 30 redova zaista čuju šta imate da kažete. Ostali se samo dobro provode, prave žurku ili probleme i upošljavaju policiju”, kaže Erik Bardon dodajući: „Prija mi da se vratim što dalje u prošlost i da publici dam priliku da se priseti, da ponovo čuje pesme koje joj nedostaju”.

Jedini živi član prve postavke The Animals-a kaže da nema ničeg nalik tuzi ili nostalgiji kada svira stare hitove.

“Nisam sentimentalan na takav način. Oduvek sam menjao bendove. The Animals su svirali samo od ‘64 do ‘66. godine, potom sam se preselio u Kaliforniju i osnovao novi bend, a nekoliko godina kasnije još jedan bend sa crnim muzičarima. Mislim da je izazov raditi neprestano novi materijal. Konstantna promena i traženje novih muzičkih aspekata verujem da mogu nekog unaprediti, usavršiti kao pevača. Čini mi se da je sve to bilo jako korisno i za njih i za mene. Muzičari u bendu postaju bolji u interakciji sa mnom, a ja sam počeo sebe da osećam kao neku vrstu instrumenta, iako sam zapravo pevač. Volim ideju da moji bendovi sviraju mene i nose me do različitih nivoa kroz različite vrste muzike. To me čini srećnim”, objašnjava Bardon naglašavajući da nije dobro ostati u jednoj te istoj priči dugo.

Pogotovo ne 40 godina.

„Da bi trajao toliko godina moraš da se menjaš. Neprekidno. Nekad su te promene zapravo zaustavljanja da bi otišao na dalek put ili da bi živeo u nekoj drugoj zemlji”.

Erik je živeo u Nemačkoj, naravno, Britaniji, Francuskoj, Španiji ...Kako sam kaže hteo je da dokaže sebi kao i ljudima oko sebe da nije samo puki muzički izvođač već da postoje i druge stvari u životu kroz koje ume da se izrazi.

„Nekad su ti neophodni i neuspesi. Kako bi inače znao koliko visoko možeš da se vineš ako ne znaš koliko nisko možeš da padneš?” pita se Batron kome je muzika kao plivanje – nešto što se nikad ne zaboravlja. Razmišljajući naglas o povracima nekada velikih muzičara (što nipošto ne znači da su svi odreda samo tužno podsećanje na ono što su nekad bili) Erik osim ekonomskih razloga vidi i želju da se mlađim muzičarima prenese i ideja o tome šta je to muzika.

“Muzika nije samo pravljenje para, kupovina i prodaja ili potraga za priznavanjem. Za mene je muzika duhovni put, pogotovo u bluz. Iz mog ličnog iskustva bluz je lekovit, može da izleči vaš duh, čak može i da vas fizički izleči. Zaista je dobro biti roker i dobro je da se neki muzičari vraćaju na scenu”, kaže Bardon ukazujući da se smenjuju vlade i ideologije, političari se nadigravaju dok pregovori neprekidno propadaju a rokenrol traje.

Ali ne traju svi na isti način.

“Bob Dilan je jedan od najvećih pisaca. On je momak koji je najjezgrovitije opisao šta se događalo u američkoj politici 60-ih, valjda zato toliko vole da ga citiraju u štampi i na televiziji kad žele da ispadnu pametni i kratki. Bob je imao svoj način, ali u Americi ima mnogo zaista velikih muzičara i pisaca kojima se divim ovih dana. Recimo, Nil Jang koji je stavio na crtu svoje ime, reputaciju i snimio Living with War, veoma radikalan album protiv aktuelnog, Bušovog, režima u Americi. Bob je veliki ali čini se kao da se trenutno penzionisao, kao da nema šta da kaže. Ali sačekajmo do sledećeg albuma”, kaže Bardon a oni koji su, zahvaljujući drugarima ili Internetu, imali prilike da preslušaju Jangov poslednji album svakako će preporučiti bar dve pesme: Let’s Impeach the President i genijalno ironično izvođenje America the Beautiful.

Koliko god bio čvrst momak od šezdeset i kusur godina koji ni po čemu ne deluje kao starčić klecavog pamćenja Erik Bardon priznaće da mu jedan čovek zaista nedostaje.

“Od trenutka kada sam prvi put u životu čuo i video Džimija Hendriksa znao sam da će ga jednog dana poštovati kao Čajkovskog ili nekog drugog kompozitora klasične muzike. On je iskoristio najnoviju tehnologiju: električnu gitaru, stereo snimke koji su se tek pojavili da bi izvukao maksimum i stvorio muziku. Vrhunsku muziku”, kaže Bardon prisećajući se: “Mnogo godina kasnije šetao sam sa Džimijem po Londonu. Pokazao sam mu spomen-ploču koju je uprava grada Londona stavila na kuću u kojoj je nekada živeo Hendl. Sećam se da je Džimi rekao kako je cool što je narod odao takvu poštu jednom, stranom, muzičaru. Ja sam mu rekao da će i on imati jednu i na kraju je i na kući gde je Hendriks nekada živeo stavljena ‘plava ploča’. Prosto ne mogu da vam kažem koliko mi nedostaje Hendriks. Koliko se često pitam šta bi on uradio sa ovom tehnologijom koja nam je na raspolaganju. Pretpostavljam da bi pravio muzičke crtane filmove za decu.”

Čini se da ‘plava ploča’ ne gine ni Eriku međutim on trenutno na umu ima neke druge stvari.

“Sad sam u sred evropske turneje i pripreme materijala za novi album. Sredinom zime trebalo bi ponovo da uđem u studio. Nadam se da ću svirati sa istim ljudi sa kojima sam došao ovde u Beograd i jako mi je drago što ne moram da unajmljujem sešn muzičare”.

Objavljeno 3.avgusta 2006. godine u NIN-u broj 2901