Horor literatura

Vukodlačica sa Dorćola

Roman Mirne Zakić “Strava u ulici kuge” zanimljiva je knjiga za čitanje ne samo zbog munjevite horor-potrage već i zbog ideje da su pisci nalik vukodlacima

U godini koja domaćim piscima obećava samo užas i, naravno, besparicu, pojavio se jedan kratak, vešto napisan horor roman – Strava u ulici kuge. O najnovijem delu Mirne Zakić – do sada potpisane na zbirci priča Vremenski portali i poetskoj zbirci Ars Oratoria o kojoj je NIN svojevremeno pisao – nije bilo slova kritike iako se i o romanu i o samoj autorki može nekoliko zanimljivih stvari ispričati.

“Ono što meni pokazuje da li je neko pisac ili nije, da li može ili ne, jeste stil. Kod Mirne Zakić je to jedan moderan i vrlo izgrađen stil, vide se smislena umetnička stilizacija i sigurnost u vođenju priče”, kaže Vasa Pavković, urednik Narodne knjige, koja je izdala Stravu u ulici kuge, hvaleći ne samo urbani jezik, kratku rečenicu i efektne pasuse već i sposobnost autorke da kroz naraciju u prvom licu postane prisna sa čitaocima i da “bude ubedljiva kada opisuje surove scene nasilja, horora”.

Pavkovićeve reči na korici knjige: “Da, plašićete se, ali nećete moći da ovaj roman ispustite iz ruku!” dobiće pun smisao u poglavlju Jazbina kada se poput malja na čitaoce spuste misli glavne junakinje Adamantine Marks:

“Pakleni plamen, kažu pisci. Plamen koji parališe, proždire. Iscerih se neprijateljski i videh kako se žacnu pri pomisli da ću ga zgrabiti za vrat očnjacima dugim dobrih tri centimetra. Možda još nije pun mesec, ali osećam kako počinje da me preplavljuje prvi talas njulfsarka, vučijeg ludila u kom svaki živi stvor postaje samo pokretna masa od krvi i mesa, kad se bezumno rastura svaka prepreka i razdire svako ko pokuša da stane na put divljanju. Posebno stradaju ljudi, jer ovo ludilo je zgusnuti antagonizam zveri prema čoveku, gladi prema manirima, osnovna, iskonska suprotstavljenost pohlepne želje nadmenim skrupulama.”

Nedavno je Mirna napunila 25 godina i trenutno živi u Vašingtonu, gde izučava Nemačku XX veka (mentor joj je Džefri Herf, dobitnik National Jenjish Book Anjard) na katedri za Istoriju Univerziteta Merilend (rangirana odmah posle Prinstona, Jejla i Harvarda). Pored rada na doktorskoj tezi o folksdojčerima u Banatu 30-ih i 40-ih godina prošlog veka, Mirna kao asistent “odrađuje” stipendiju. Na doktorat u Americi dospela je posle studija na Američkom univerzitetu.

Zakićeva je proglašena za studenta generacije 2005. godine, a Goldman Sačs fondacija i Institut za internacionalno obrazovanje dodelili su joj nagradu za liderstvo, izuzetna akademska dostignuća tokom studiranja (uključujući diplomski rad sa temom Jovanka Orleanka u pop-kulturi, “kao ličnost pune simbolike koju je koristio svako, od pokreta za gej prava do režima u Višiju”) i vannastavne aktivnosti koje su obuhvatale: pisanje filmskih kritika, povremeno i kolumni za studentski list FlashNenjs i bavljenje pozorištem.

“Na drugoj godini režirala sam Tri visoke žene Edvarda Olbija i Vampirelu Anđele Karter (jedan od mojih ličnih klasika). Ova, izvorno radio-drama, privukla me je pričom o Uspavanoj lepotici kao vampirici i mladom vojniku koji će je probuditi poljupcem – i ubiti. Na četvrtoj godini igrala sam u ‘Higijeni ubice’ Ameli Notomb”, objašnjava Mirna.

Kada je o jezicima već reč, Mirna Zakić piše na engleskom, a govori još francuski, italijanski, nemački i pomalo japanski jezik. Za Narodnu knjigu prevela je Krvavu odaju Anđele Karter, što je ujedno bio i jedini reper Pavkoviću kada mu je stigao imejl sa rukopisom.

U romanu Strava u ulici kuge Mirna se opredelila za horor – jurnjava gde se sve vrti oko vukodlaka koji je pri tome i žena. Autorka objašnjava da joj je “potraga bila još značajnija od horora, jer je i narativno i simbolički moćna. Horor je došao sam od sebe. A i kad je tu vukodlak, teško da će sve proći bez krvoprolića”.

Vukodlak je zanima najviše od svih mitskih bića, jer je “vukodlak divlji čovek, čovek koga od životinje razdvaja tanka korica civilizacije i inhibicije”.Paralela sa mladim ženama, menstrualnim ciklusom i uzavrelim emocijama/hormonima je očigledna. Međutim, Mirnu je “zaintrigirala ideja da, ako je devojka vukodlak, manjak inhibicija, gnev, želja za preobražajem neće je spopadati samo jednom mesečno, već valja živeti od dana do dana sa tim vulkanom u sebi, pa ipak se nekako, koliko-toliko uklopiti u ljudsko društvo”.

Glavna junakinja romana Adamantina Marks je ne samo vukodlačica već i autorkin alter ego.
“Naravno da je ona moj alter ego, i to jači, još odrešitiji, neustrašiviji, kog uopšte ne brine šta drugi misle o njoj. Ali i alter ego koji se nikako ne uklapa u svoju sredinu. Nikako joj ne uspeva da se veže za bilo kog živog stvora iz straha da će povrediti nakon što – možda i pre nego što – i sama bude povređena”, potvrđuje Mirna.

Pored vukodlačice, Miloša – policajca na tajnom zadatku, Vinsenta – beskrupuloznog pljačkaša actečkog blaga koji je doputovao kroz vreme, u romanu Strava u ulici kuge pojavljuje se i bulumenta fantastičnih likova kao što su: krvopije, gargojli, trolovi, sofisticirani sveznajući hermafrodit Ono.

Mirna tvrdi da ovi likovi nisu “verzije” ljudi koje poznaje. “Jedan od mojih ciljeva kad sam sela da napišem ‘Stravu’ – a u to vreme nisam ni pomišljala na izdavanje – bio je da probam da smislim likove koje ne mogu jasno da vežem ni za koga koga znam. Sličnosti verovatno ima, ali ima i mašte. Pretpostavljam da su se elementi romana dugo rojili u meni, pošto me već dugo interesuju horor, folklor, istorija, mitovi, bajke i, naravno, vukodlaci. Sve se nekako složilo, a kako i zašto, tačno ne znam. Znao bi, možda, dr Frojd, meni je dovoljno da je sve lepo ispalo. Napokon, upravo sam priznala da je Adamantina Marks – ja, ali i nije ja”.

Objavljeno 4. aprila 2007. godine u nedeljniku NIN broj 2936