Samoregulacija

Savet za štampanu reč

Pišu: Snežana Smolović Green i Lidija Kujundžić

Većina glavnih i odgovornih urednika, direktora, vlasnika, osnivača i izdavača najvećih dnevnih listova i nedeljnika u Srbiji, kao i predstavnici novinarskih asocijacija i Ministarstva kulture Republike Srbije, slažu se da je Kodeks novinara Srbije preduslov, a formiranje saveta ključni korak u sređivanju haosa koji vlada u štampanim medijima.

Studija izvodljivosti „Uspostavljanje samoregulativnog tela - saveta za štampane medije u Srbiji“ ide korak dalje u tom procesu potvrđujući da Kodeks novinara Srbije nije mrtvo slovo na papiru koji su potpisali Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Udruženje novinara Srbije (UNS). Veći deo predstavnika medija koji su učestvovali u istraživanju (84 odsto) ne samo da su potvrdili spremnost da takvo, samoregulativno, telo podrže, već su predložili šta bi savet za štampane medije tačno radio, ko bi ga finansirao, kako bi bio organizovan, koga bi sve obavezivao i kakve bi mere, sankcije, primenjivao.

Izrada same studije, pripremljene za NUNS a uz pomoć Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), pored uvoda u kojem se objašnjavaju predmet, ciljevi i metodologija, obuhvata pojam i oblike samoregulacije, analizu međunarodnih izvora i zakonodavstva koje reguliše medijsku sferu u Srbiji i komparativnu analizu samoregulativnih tela u Evropi. Dodatno, istraživanjem koje je uključivalo kvantitativnu i kvalitativnu analizu 33 upitnika i 22 intervjua (13 dnevnih listova, šest nedeljnika i pet novinarskih asocijacija) došlo se i do željenog modela saveta. Takođe, istraživači su u studiji ponudili nekoliko mogućnosti i 12 preporuka kako bi se izbegle glavne prepreke u formiranju i efikasnom funkcionisanju samoregulativnog tela za štampane medije.

Novinari, vlasnici i javnost

Budući savet za štampane medije u svom sastavu, shodno mišljenju većine ispitanika (58 odsto), trebalo bi da uključi ne samo novinare (tj. urednike, predstavnike novinarskih asocijacija i sl.) i, s druge strane, direktore, osnivače, izdavače, vlasnike - već i predstavnike javnosti. Većina (63 odsto) koja je odabrala ovaj, tripartitni, model smatra da najviše članova saveta treba da čine ljudi iz medija. Oko 16 odsto ispitanika opredelilo se za ravnopravnu reprezentaciju, dok je svega 5 odsto smatralo da su predstavnici javnosti ti koji treba da imaju većinu u tripartitnom sastavu.

Predstavnici javnosti imali bi pravo da budu birani, ali ne i da predlažu, biraju i razrešavaju članove saveta. Kandidate za članove predlagali bi novinari, urednici, direktori, vlasnici, izdavači, zajedno s advokatima medija. Po broju savet ne bi imao manje od sedam i više od 18 članova; kao recimo u Finskoj, Sloveniji, Velikoj Britaniji, Bosni i Hercegovini, Estoniji, Švedskoj itd. koji bi se birali na dve do četiri godine.

Prilikom izbora i razrešenja članova samoregulativnog tela neophodno je imati na umu specifičnosti domaćeg medijskog tržišta i kotroverze koje su pratile formiranje regulativnog tela za elektronske medije. Unapred definisan i potpuno transparentan izbor članova, čija profesionalna reputacija i interesi neće kompromitovati rad saveta, od ključnog je značaja da bi se osigurala podrška profesionalne, ali i javnosti uopšte.

Mediji - većinski finansijer

Najveći deo finansijskih sredstava za rad saveta u Srbiji trebalo bi da obezbedi medijska industrija, što uključuje štampane medije, novinare, urednike, izdavače, vlasnike i novinarska udruženja. Finansiranje budućeg saveta iz tri i više izvora odgovara modelu koji je uobičajen za većinu samoregulativnih tela u Evropi i svetu analiziranih u ovoj studiji.

Mnogi ispitanici naveli su da nedostatak novca jeste jedna od najvećih prepreka u formiranju i efikasnom radu saveta. S obzirom na to da je Ministarstvo kulture Republike Srbije 2006. godine konkurisalo za dobijanje finansijskih sredstava iz IP fonda (vrednost projekta više od pola miliona evra) koje podrazumeva da se deo troškova obezbedi iz budžeta, u studiji se razmatra alternativni model finansiranja koji uključuje i finansijsku podršku države. Zvaničan stav Ministarstva kulture jeste da država nema nameru da narušava nezavisnost ovog tela, već naprotiv da mu pokušava pomoći. U Ministarstvu kulture planirano je, nezavisno od rezultata konkursa, da se traži odvajanje dela sredstava iz budžeta za potrebe samoregulativnog tela za štampane medije - pod uslovom da se isto formira do juna 2007. godine.

Bitno je istaći da su ispitanici ukazali da bi finansiranje saveta od strane države pogubno delovalo na nezavisnost i reputaciju samoregulativnog tela i da baš ako ne može nikako drugačije država bi mogla da bude uključena kao manjinski finansijer.

Dodatno, u studiji se naglašava da je najveći izazov za formiranje i pravilno funkcionisanje samoregulativnog tela kako uspostaviti njegovu nezavisnost od bilo kojeg izvora finansiranja. S obzirom na različitost interesa postoji visok rizik ukoliko bi iste kategorije predstavljale većinu u organizacionoj i finansijskoj strukturi - bilo da je reč o državi, novinarima, ili vlasnicima štampanih medija.

Konačna odluka o načinu finansiranja je na samim štampanim medijima koji teže da se samoregulišu. U slučaju da se izabere model finansiranja uz podršku države u studiji se navodi da „država ne treba da ima uticaj u bilo kojem smislu na organizacioni sastav samoregulativnog tela, a posebno u pogledu sastava, odnosno u pogledu izbora članova ovog tela“. Preporučeno je da se razmotri i alternativa koja bi podrazumevala balansirani odnos snaga kao garanciju poštovanja profesionalnih standarda i etičkih normi.

U centru istraživačkih napora bio je odgovor na pitanje čime bi se tačno savet za štampane medije bavio. Oko 85 odsto ispitanika navelo je da savet treba da prati i izveštava o radu štampanih medija, a 82 odsto da bi prema sopstvenoj inicijativi savet trebalo da reaguje na nepravilnosti u radu štampanih medija. Dodatno, većina ispitanika smatra da je neophodno da samoregulativno telo prati u celosti sadržaj svih štampanih medija u Srbiji (uključujući i Internet prezentacije). Kao bitan način delovanja 73 odsto ispitanika navelo je postupanje po žalbama. U studiji se ističe da je pravovremeno rešavanje po pritužbama izjednačeno sa svrhom postojanja samoregulativnog tela, zbog čega je nužno da se odaberu takva organizaciona i kadrovska rešenja koja će u potpunosti odgovoriti potrebama građana.

U tom smislu preporučena je medijacija ne samo zbog toga što bitno doprinosi brzini rešavanja pritužbi, već i zbog toga što je odličan način za dalje jačanje kulture samoregulacije i visokog stepena poštovanja profesionalnih standarda i etičkih normi. Takođe, preporučeni su i dodatni mehanizmi, kao uvođenje SOS linije (24h dostupnosti), izrada Internet prezentacije itd.

Kako je 67 odsto ispitanika smatralo da u delokrug saveta spada i promovisanje slobode izražavanja, slobode informisanja i standarda novinarske etike poželjno bi bilo da se prilikom formiranja jasno definiše da li je samoregulativno telo „administrator“ zajedničkog kodeksa, ili bi moglo da ima i ingerencije da Kodeks novinara Srbije menja i dopunjuje.

Budući da zajednički kodeks predviđa i postojanje suda časti za koji većina ispitanika smatra da ne obezbeđuje efikasno poštovanje etičkih principa, vrlo je značajno jasno razgraničenje nadležnosti samoregulativnog tela za štampane medije i suda časti.

Moralna sankcija

Gotovo 80 odsto ispitanika smatra da savet za štampane medije treba da ima pravo direktnog sankcionisanja. Pod tim je 76 odsto mislilo na moralne sankcije, 30 odsto na novčane kazne, 21 odsto na moralne i novčane kazne.

Da bi moralna sankcija imala efekta većina ispitanika smatra da je neophodno da se odluke saveta objavljuju javno - pre svega u štampanom mediju na koji se data odluka odnosi. Kako je samoregulacija zasnovana na dobrovoljnosti onih koji žele da regulišu tržište štampanih medija u Srbiji, preporučeno je da se razmotri mogućnost potpisivanja sporazuma, odnosno ugovora između saveta i medija kako bi se obezbedio veći stepen saradnje i međusobne odgovornosti.

Alternativno, moglo bi se razmatrati objavljivanje odluka saveta na Internet prezentaciji samog samoregulativnog tela, ili u drugim štampanim medijima. Ipak, to nije preporuka sudije jer se smatra da su ovo samo pomoćni mehanizmi koji su daleko od suštine samoregulacije i željenog nivoa jedinstva koji je neophodan kako bi se štampani mediji iz opšteg haosa pomerili ka uređenom tržištu, gde se zna ko je fer igrač, a ko „dobija po džepu“ jer igra prljavo.

Objavljeno 1. aprila 2007. godine u tromesečniku Dosije o medijima broj 21