„Garfild 2: Priča o dva mačeta”

Ne veruj mački koja se smeje

Garfildu se može oprostiti sve ali ne i kreatorima holivudskog blokbastera „Garfild 2: Priča o dva mačeta”

Stvarno volim Garfilda. Onog koga srećem u Politikinom zabavniku. Njemu, kao i našem porodičnom mačku Živku, praštam sve: razmaženost, lenjost, sebičnost, mrzovolju, sarkazam, grebanje pa čak i otvarena vrata frižidera koje znače samo jedno - da je unutra tanjir s koga je utekla moja večera.

Garfild je neka vrsta antiheroja. Njemu je dopušteno da bude takav i to je deo njegove privlačnosti za mnoge kaže Jasminka Šuljagić – Kostić, psihoanalitičar Beogradskog psihoanalitičkog društva i Svetske psihoanalitičke asocijacije, kojoj se naročito sviđa Garfildova izjava: “Voleo bih jutra kada bi počinjala kasnije”.

Pravi ljubitelj Garfilda, kakav je i Džon Arbakl, prihvatiće bez cviljenja neminovnu istinu da u svom stanu boravi samo milošću krznenog gospodara. I nikada, ama baš nikada neće mu pasti napamet da križom pojede keksić iz zdelice svog kućnog ljubimca. Zašto je to tako, odnosno zašto čovek voli Garfilda nije moguće objasniti. To jednostavno treba iskusiti na svojoj koži.

“Mačka ima tajnu, mačka je iznenađenje i s njom se nikad ne zna. I pas i tigar i slon i zec su uvek nekako malo manje zanimljive životinje od mačke. Meni je mačka jako zanimljiva jer u nju mogu sve da stavim”, kaže glumac Goran Jevtić, reditelj sinhronizacije u “Garfildu 2”, dodajući:

“Garfilda sam uvek doživljavao kao jednog malog umetnika u svetu životinja. Umetnika spremnog i dovoljno hrabrog da postavi pitanja, da preispituje i otkriva nove stvari, ali i da teži za nekom slobodom.

Film se od 28. jula prikazuje i u našim bioskopima i ako su statistike Tak vižna dobre, oko 10 000 ljudi videlo je titlovanu, sinhronizovanu verziju ili obe verzije. Donedavno u domaćim bioskopima nije bilo mnogo crtanih filmova sinhronizovanih na srpski jezik ali to se sada radi, pre svega zato da bi se žamor u sali stišao.

Kao što to obično biva, mišljenja o kvalitetu filma su podeljena ali se uglavnom u jednoj “sitnici” slažu: srpski Garfild kome je glas pozajmio Gordan Kičić daleko je dopadljiviji od onog koji govori kroz usta Bila Majera. I kako sad to kad nema šanse da se ne primeti da se mimika usta ne poklapa sa onim što se čuje, odnosno kada Bili Konoli zvuči kao da mu je dvadeset godina?

Zapravo sve se to vidi i čuje, ali posle pet minuta nije toliko bitno, jer glasovi koji dopiru do gledalaca zaista zvuče ubedljivo iako nijedan od glavnih likova – Kičić (kao Garfild) i Nebojša Glogovac (kao Princ XII) – nisu imali prethodnog iskustva sa sinhronizacijom.

“Najveći izazov bio mi je da napravim jednog beogradskog, neka bude srpskog mačora koji jeste lik, junak i heroj mojoj generaciji i prijateljima ali i nekim drugim klincima koji dolaze. Bilo mi je veoma izazovno i teško da nađem umetnika najsličnijeg Garfildu, onakvom kakvim ga ja zamišljam. Trebao mi je neko ko je beskrajno šarmantan, ko ima upečatljivu boju glasa, ko je brz, vispren, duhovit, promišljen, ko je malo bezobrazan, malo ulenjen a ipak vredan. Neko ko je plemenit i u isto vreme kao malo sebičan, iako to nije sebičnost već samo istrajnost na svom putu”, kaže Jevtić i objašnjava da je za Princa XII tražio čoveka koji je predstavnik socijalne i društvene sredine u kojoj se rodio i odrastao, a unutar koga zapravo postoji vulkan nekih drugih stvari, onoga što bi on mogao biti.

Izbor XX Century Fox pao je na Nebojšu Glogovca koji u glavama većine ljudi spada u nešto što bi se moglo podvesti pod mejn strim srpske savremene kinematografije.

Glogovac se nikad se nije uljuljkao u svom uspehu i slavi i u svakoj novoj ulozi je božanstven i možete da ga otkrivate kao beskrajno uzbudljivog glumca. Ja sam mislio da mačak Princ kad izađe iz svog zamka mora sebe da otkrije i mora svet da ga otkrije kao nekog ko zaista ima milione potencijala. Hoće li se on vratiti u svoju rutinu kad se vrati u zamak, meni je bilo manje bitno od toga da jedan plemić postaje prosjak i još mu se to učini beskonačno zanimljivim.”

Ništa manje delikatan ne bejaše izbor glumca koji će lordu Dergisu, zlici od pakosti, pozajmiti glas. Trebalo je naći glumca koji se neće nelagodno osećati u svojoj novoj “koži”, ko će biti duhovit na način da to podrazumeva prisustvo duha i jedne pomalo potištene energije koja zapravo podsvesno dolazi od toga što su mu neke druge, materijalne stvari najpreče u životu.

Osim toga, dok je film sinhronizovan napravljene su izmene i u već prevedenom tekstu kako bi se dobila veća ekspresivnost. Naravno, glumci su se držali originala (pre bi se reklo onog iz stripova) najviše što su mogli, osim u sceni kad se prave lazanje i Garflid peva. Teško je tvrditi da je Garfild, onaj iz stripa, dobar pevač, možda zato što nije ozbiljno pokušao da peva na srpskom. Naprosto, ovde je senzacionalan, čak bi i Džejms Braun (da je u tom fazonu) pozeleneo od pakosti i ljubomore.

Gruba nepravda mačećem rodu naneta je na samom kraju filma kad se Princ XII vraća u zamak Karolajl. I baš kada sve životinje odahnu jer im je konačno došao pravi gospodar (pa sad mogu i da se reše tog neotesanog stranca koji ruši mermerne skulpture i bez ustručavanja kaže da želi da ga zapamte kao “Princa zabave”), Princ XII gubi sve liderske, monarhističke kvalitete i predlaže povlačenje pred silama zla oličenim u Dargisu. Kraljevići u bajkama nemaju taj luksuz. Oni se uvek upuštaju u borbu i, ako nisu te sreće da budu glavni likovi, hrabro umiru. Ovi drugi, oko kojih se sve vrti, spasavaju svet, princeze se zaljubljuju u njih i žive srećno i pošto je bajka ispričana.

Za početak, potrebno je naglasiti da na pomen samog naslova filma nije bilo mačka koji bi i za

vagon krmenadli zaigrao u filmu gde se jedan obešenjak kakav je Garfild, brka sa tamo nekim mačetom. Holivudske budze morale su da stvore Garfilda i njegovog aristokratskog engleskog pandana Princa XII veštački – uz pomoć kompjutera.

Glumci i Kris Bejlijev tim za vizuelne efekte vežbali su prvo sa punjenim Garfildom, kako bi snimatelj u svakom trenutku znao gde je Garfild. Posle ovih proba sve se ponavljalo “na prazno”. Stručnjaci za vizuelne efekte potom su snimali neutralnu pozadinu i blistavu loptu tačno na mestu gde se Garfild pojavljuje, što je bilo neophodno kako bi animatori stekli predstavu o svetlu koje pada na mačje krzno. Kad su svi ti podaci i snimci ubačeni u kompjutere stvoren je najpre skelet za Garfilda odnosno Princa, zatim su dodati mišići, zubi i sve ostalo uključujući i glasove koji su u vankuverskom studiju šest meseci usklađivani sa slikom.

Jeste da su majstori zaista napravili čudovištan pomak u odnosu na prethodni film, u kome Garfild spasava blentavo pseto Odija, ali izgleda da su se zaigrali. Garfildova dlaka deluje prirodnije pod uslovom da je moguće zamisliti ovog mačora sa besprekorno čistim i do besvesti isfeniranim krznom, ali zelene oči blistaju sablasnim sjajem bilijarskih kugli, dok kez deluje bizarnije čak i od maske koju Džek Nikolson nosi u filmu “Betmen”.

Sve čestitke zaslužuju dreseri životinja, pre svega Mark Fobs. Film treba pogledati kako bi se poverovalo da je bika moguće naučiti da glumi, a scena u kojoj kućne i štalske životinje prave carske lazanje vredi Oskara ili bar poziva u jednu od emisija Džejmija Olivera (mladog britanskog kuvara).

Verovatno pod nagovorom menadžera i analitičara tržišta, ne vredi zaboravljati da živimo u svetu gde se potrošnja sistematski stimuliše, često na uštrb lepog i plemenitog, Garfild sve manje liči na samog sebe. Jeste da mu je ostao bačvasti stomak (valja negde složiti sve progutane lazanje), ali izgubio je bar deset deka salceta pa su mu sad glava i guzica gotovo iste.

Bar ovde kod nas ta šlang linija donela je Garfildu još jedan posao.

“Garfild je postao zaštitno lice putničke agencije Follow me a to znači da je on njihov promoter za ovu (letnju) sezonu”, kaže Poltoracki dodajući da ove vrste kampanja koje su sasvim uobičajene u svetu predstavljaju potpunu novinu kod nas i da su ljudi pre uvozili kornfleks ili pepsi sa likom nekog filmskog junaka.

Ko će tu biti mudar da se odupre zgrtačkoj psihologiji onih koji proizvode nove Garfilde samo će da se pokaže, ali izvesno je da će se proždrljivost i lenjost veličati sve više dok se svi ne pretvore u pokretne mančmelouse od 130 kg. Od likova koji su već bogati preko svake granice pristojnosti, a opet bi da budu još bogatiji, ne treba očekivati da zauzdaju tu svoju grabljivost. Oni, poput lorda Dargesa, jednostavno nisu u stanju da se odreknu eksploatacije mačka koji kod Ginisa drži rekord kao junak stripa koji ima oko 355 miliona čitalaca, tj. svoj kutak u 2 620 novina u 75 zemalja, na 26 jezika.

Ta nova profanost koja se sve jasnije vidi u našim životima koji sve više liče na garfildovsku svakodnevicu bez njegovog sarkazma, već je naterala mnoge da se, kao Zoran Živković – pisac, dobitnik The World Fantasy Award, veliki razumevalac mačaka ali ne i ljubitelj Garfilda – jednog jutra probude i bez stavljanja prsta na čelo odluče da više nikad ne pogledaju Garfilda ili bilo šta što se pravi po receptu Holivuda koji je bezmalo “uvreda ljudske inteligencije”.

Objavljeno 17. avgusta 2006. godine u NIN-u broj 2903 - bez narandžastih delova koji je urednik izbacio, a kako je ovo moj blog ovde sve može !!!